Pojmovnik

Evropski sud za ljudska prava i SRJ

Odbijanje Evropskog suda za ljudska prava da prihvati tuzbu porodica poginulih i jednog prezivelog sluzbenika RTS prilikom bombardovanja NATO izazvalo je ljutnju i konsternaciju u nasoj javnosti. Opravdan i neizleciv bol, tuga, gorcina i jos jedno razocaranje ponovo su razbuktali kosmar najblizih nevinih zrtava, koji mesecima ocekuju, a sada ce poceti i godine da broje, da pravda kaze svoju rec. Ali, pravda je slepa, a pravo, kako unutrasnje tako i medjunarodno, je isparcelisano teritorijalno, personalno i vremenski. Suvo obrazlozenje predsednika Vildhabera jednoglasno donete odluke veca sastavljenog od sudija svih drzava clanica Saveta Evrope (znaci i onih koje smatramo prijateljima), da Sud ne moze da uzme u razmatranje tuzbu posto SRJ nije clanica, moze da zvuci cinicno i grubo. Ali pravno je nesporno. Evropski sud moze da se na osnovu Evropske konvencije bavi zastitom ljudskih prava iskljucivo gradjana sa teritorije svojih drzava clanica.
Sto se nas tice, nazalost, ovom odlukom dobili smo jos jednu pouku, a mozda se moze reci i opomenu, kao drzava koja se kandidovala za ulazak u Savet Evrope. A kao drzava kandidat imamo pred sobom obavezu, koju smo dali prilikom prihvatanja procedure prijema, da formalno prilagodimo ne samo nase ustavno i drugo zakonodavstvo evropskim standardima, nego, valjda, i svoje politicke, i u ovom kontekstu, i pravne postupke sa njima. Za nasu zemlju izgleda da je i posle svih teskoca, politickih, ekonomskih, pa i pravnih, na koje smo nailazili u naporima ulaganim radi demokratske reforme i potpunog ulaska u svet, to obaveza cija sustina jos uvek nije shvacena. Nasa pravnicka druzina, a da ne govorim o politici i medijima, daleko je jos uvek od spremnosti suocavanja sa vazecim evropskim standardima. Sve sto se dogadja i povlaci u nasim odnosima sa Tribunalom u Hagu i donosenju zakona o saradnji, jos uvek nije dovoljno da dovede do ozbiljnog i kompetentnog pravnog i politickog regulisanja ovog pitanja. Pominjem Hag, jer zahtev koji smo postavili Evropskom sudu objektivno ima istu osnovu, jer prva stvar na koju se uvek mora misliti jeste problem nadleznosti. I po nasem zakonodavstvu ne moze biti drugacije. No, to je u poredjenju sa Hagom samo jedan incident, ali koji govori da kako vreme prolazi kao da ce 5. oktobar ostati samo jedna svetla tacka u nasem istorijskom pamcenju. I zato, ne bi li se podsetili onoga o cemu smo govorili i pisali, navescu iz mog clanka objavljenog u decembru 2000. u Republici (br. 251) pod naslovom "Spoljna politika na novom putu", govoreci o problemima povezivanja sa Haskim tribunalom i usvajanja Evropske konvencije sledece: "Problem se tice razbijanja zacementiranih okvira naseg unutrasnjeg pravnog sistema... Prihvatanje Evropske konvencije o ljudskim pravima, koja pretpostavlja priznavanje nadleznosti Evropskog suda za ljudska prava, a ova podrazumeva pravo pojedinca da se obraca direktno tom sudu ukoliko smatra da je neko od njegovih individualnih prava povredjeno, ali i sprovodjenje odluka toga suda. To predstavlja ovog trenutka jedan od urgentnih zadataka". O prihvatanju Evropske konvencije o ljudskim pravima, koliko sam mogao do sada da vidim, a bio bih zadovoljan da se u ovome varam, najmanje se govori kao o urgentnom poslu. Moze se vezati za donosenje ustava, sto znaci da necemo jos dugo moci da racunamo kao gradjani ove zemlje na medjunarodnu zastitu svojih ljudskih prava.

Milan Sahovic