Susedi

Srpsko-albanski odnosi: Izmedju sile i razuma

Pocetak, da, ali cega?

Srbi i Albanci zive zajedno bar hiljadu godina. Najveci deo zivota ziveli su "jedni sa drugima", tek mali deo "jedni pored drugih". Sada zive, ako se to moze nazvati zivotom, "jedni protiv drugih", bez nade da uskoro moze da bude drugacije

Kosovo i kosovska kriza jesu, nesumnjivo, najdelikatniji politicki problem Srbije. Procene, cak i ekspertske, koje pokusavaju da odgovore na pitanje kako bi, i kada, taj problem mogao da se resi, najblize su onom sumornom i nepopularnom - nikako i nikada. U poslednjoj deceniji predstavnici Srba i Albanaca toliko su ubijali jedni druge da je, posle tolikog zla, objektivno nemoguce ocekivati bilo kakav dijalog koji je preduslov resavanja svakog problema medju ljudima, pa i ovog, srpskog i albanskog. Medjunarodna zajednica je tu, ne da nametne resenje, vec da jedne i druge spreci da se potpuno ne poubijaju, dok ne budu sposobni da razgovaraju. Ako ikada postanu sposobni, jer i jedni i drugi jos uvek uporno vicu da su samo oni u pravu i da je Kosovo samo njihovo.
Kosovo je, naravno, duboko usadjeno u svest srpskog naroda. Kosovo je srediste srpske srednjovekovne drzave, na Kosovu se zbio centralni dogadjaj srpske istorije. Na Kosovu se nalaze stari manastiri koji su dugo bili nosioci srpske kulture i duhovnosti, na Kosovu su osnovane prve eparhije u Prizrenu i Lipljanu, tu je i Pecka patrijarsija.
Medjutim, Kosovo je isto tako vazno i dragoceno i za drugu etnicku grupu koja tamo zivi, za kosovske Albance. Dogadjaja iz njihove istorije vezanih za Kosovo mozda nema tako mnogo kao u srpskoj istoriji, ali to niposto ne znaci da su oni za Albance manje vazni. Na Kosovu se zbio najvazniji dogadjaj novije albanske istorije. Osnovana je Prizrenska liga (1878) sa kojom pocinje formiranje moderne albanske nacije. U Monastiru je 1908. godine odrzan nacionalni kongres na kojem je usvojen jedinstveni alfabet koji je u upotrebi i danas.
Prema popisu iz 1931. godine na Kosovu i Metohiji je zivelo 230 916 Srba i 381 666 "Arnauta i Turaka". Kada bi se danas napravio popis, Srba bi, cak i da se svi vrate na Kosovo, bilo isto kao i pre sedamdeset godina, a Albanaca?... Prema tom istom popisu u celom Gruzanskom kraju bilo je samo 58 porodica koje su tu "od starina", u Jasenici samo 49. Tada, 1931. godine, popisano je, u celoj Srbiji, jedva pet odsto stanovnika koji su vukli korene od starih srednjovekovnih Srba koji su tu ziveli do pada Srbije pod tursku vlast. Samo pet odsto pravih potomaka Dusana, Stefana, Urosa, Jug-Bogdana i ostalih velikasa na ciju se tradiciju Srbi pozivaju i hvale. Sada, na pocetku treceg milenijuma, tih Srba ima manje od jednog procenta.
U danasnjoj Srbiji, ako racunamo i Kosovo, zivi tek nesto vise od 60 odsto Srba. Ostalo su nesrpski narodi. Sto je za Srbe najlosije, demografska tendencija ne ide u njihovu korist. Postoje procene da ce, ostanu li Kosovo i Sandzak u sastavu Srbije, za dvadeset godina broj Srba i "nesrba" biti egal, a da ce nesrbi ciniti cak dve trecine regruta Vojske Jugoslavije. To narocito ako Srbija, makar i pod spoljnim pritiskom, bude morala da se demokratizuje pa se tako smanji ili potpuno zaustavi iseljavanje nepravoslavnog sveta.

Drzava sad i drzava nekad

Od svake moderne drzave ocekuje se da osigura pravni poredak i sigurnost svih drzavljana. Jugoslovenska (srpska) drzava je u tom pogledu potpuno zatajila. Najpre je nekontrolisanim policijskim pritiskom stvorila bunt i naterala Albance da pomisle da im je jedino resenje da uzmu oruzje u ruke i odu u sumu, a onda je, kada su kao rezultat albanskog ustanka poceli da ginu srpski policajci i vojnici, krenula na manje-vise nenaoruzan albanski narod svom silom i tehnikom. Kada je, kao rezultat protivljenja etnickom ciscenju Albanaca, pocelo bombardovanje, umesto da se zaustave, srpski silnici su pokrenuli poslednju fazu etnickog ciscenja, kontroverzni plan "potkovica" po kojem je temeljno i sistematski, gotovo tevtonskom metodicnoscu ociscen svaki naseljeni deo Kosova. Za samo tri nedelje, citavi gradovi i sela su potpuno ocisceni, a samo je od covecnosti komandira jedinica zavisilo da li ce i koliko da bude ubijenih civila. Da posle dvadesetak dana, reklo bi se, orgijanja, nalik na srednjovekovna osvajacka orgijanja, NATO nije poceo da gadja i srpske tenkove i tako ih zaustavio, plan "potkovica" bi mozda u potpunosti uspeo a Milosevic jos uvek bio na vlasti. Ovako, nije, ali je novoj vlasti i "starim" Srbima ostavio u nasledje mozda i neresiv problem, veliku i razornu mrznju koja kola ovim delom Balkana ubijajuci jos uvek ljude i satiruci svaku nadu da ce u dogledno vreme ljudi ovde ziveti normalno.

A nije oduvek bilo tako!

Kad se makar i iz sasvim turistickih razloga prokrstari Kosovom spontano se namece pitanje: kako su usred svih progona, pljacki i bezvlasca, o kojima govori srpska istorija, uspeli da se odrze netaknuti srpski kulturni spomenici od neprocenljive vrednosti kao Pecka patrijarsja, Decani i drugi. Nisu, nazalost, spaseni svi, ali jesu najznacajniji. A oni koji jesu, spaseni su zahvaljujuci zadatoj besi pojedinih albanskih fisova koji su obecanje zastitnika odrzali bez obzira na veru i naciju.
"U selu Juniku, albanski fis Berisi cuvali su srpsko pravoslavno groblje i rusevine crkve koju je podigao drugi iguman manastira Visoki Decani, Danilo. Uobicajeni nacin cuvanja bio je da se srpska institucija stavi pod zastitu nekog uglednog Albanca koga su nazivali vojvodom. Tako je u manastiru Decani sve do balkanskih ratova stanovao po jedan ugledan hrabar Arnaut iz jaceg fisa s jednim ili dva svoja rodjaka. Ovaj je nosio naziv vojvoda i bila mu je duznost da manastir cuva pa da za zastitu njegovu i pogine. To je bila velika cast i odlikovanje, sto su i turski carevi cenili. Vojvode su ponekad dobijale odlikovanja od sultana, a sin posljednjeg vojvode dobio je odlikovanje Svetog Save u Kraljevini Jugoslaviji.
Na Kosovu su svoje vojvode imali manastiri Decani, Devic i Pecka patrijarsija. Vojvodu je biralo selo ili fis, a priznavale su ga turske vlasti. Za vreme cestih nemira porodica vojvode nije bila u stanju da sama cuva manastir pa su ga cuvali svi seljaci."
Ovih nekoliko recenica profesora Branka Horvata na dobar nacin ukazuje na put kojim bismo, kao nacija, mogli da krenemo u resavanju necega sto se zove "kosovsko" ili jos bolje "albansko pitanje". Jer, ako je nesto nekada postojalo i trajalo veoma dugo zasto ne bi moglo da bude obnovljeno. Naravno, mislim na dobar i miran suzivot Albanaca i Srba u Srbiji i na Balkanu.
Nije profesor Horvat jedini koji govori o nekada dobrim odnosima dvaju naroda. Dimitrije Bogdanovic tvrdi da su "odnosi Srba i Albanaca prolazili kroz veoma protivrecne faze, pri cemu je odnos simbioze, dobrog susedstva pa cak i bratstva bio karakteristican za daleko najveci i najduzi deo nase zajednicke istorije na Balkanu".
Iz ovih nekoliko recenica ljudi koji su nesumnjivi autoriteti za odnose dvaju naroda proizlazi saznanje da Srbi i Albanci mogu da zive zajedno, dakle "jedni sa drugima". Medjutim, oni ne samo da ne zive jedni sa drugima, vec imaju veliki problem da uspostave zivot "jedni pored drugih". Njihov sadasnji zivot je, nazalost, zivot "jednih protiv drugih". Zasto je to tako i sta bi vlast, politicari i narodni predvodnici mogli da urade pa da Srbi i Albanci opet zive "jedni sa drugima", tema je nase serije tekstova.

Albanci

To, da svet voli slabe i jadne, ugrozene i ugnjetene, to je dobro poznato, a i svet je takav. Tako su Albanci, zahvaljujuci strasnoj sudbini koju su im namenili srpski nacionalisti, postali "hit" kraja dvadesetog veka. Veoma mocne agencije za oblikovanje javnog mnenja stanovnika zapadnih zemalja prosipale su milione dolara da bi dogadjaje na Kosovu uklopile u ram koji su dobile od svojih vlada. Naravno, to im nije bilo nimalo tesko jer su srpski nacionalisti naneli tom narodu toliko zla da je bilo dovoljno da se sve te agencije samo bave faktografijom.
Medjutim, rat je zavrsen, Milosevic je otisao i svet je postavio nova pravila koja su postala veoma teska za prihvatanje i koja svi Albanci nisu ni prihvatili. Tako su nedavno Vrhovni stab Albanske nacionalne armije (ANA) i Nacionalni komitet za odbranu i oslobodjenje albanskih teritorija (NKOOAT) izdali zajednicko saopstenje u kojem pored ostalog stoji:
"NKOOAT i ANA se protive sadasnjoj proslovenskoj politici medjunarodnog faktora i od istog zahtevaju revidiranje svojih antialbanskih stavova. Politika koja predvidja stvaranje i izgradnju slovenskih drzava na stetu albanskog teritorijalnog integriteta nije u skladu sa medjunarodnim normama. Pravo slobodnog teritorijalnog i administrativnog ujedinjenja Albanaca je neotudjivo, zakonito i demokratsko, kao sto je pravo i drugih naroda u svetu da zive slobodno u zemlji njihove nezavisne drzave. To pravo albanskom narodu ni OUN ni NATO ne smeju da oduzmu, jer su ove organizacije pre toga prihvatile ujedinjenje nemackih drzava, ujedinjenje Hong Konga sa Kinom, ujedinjenje dve Koreje, ujedinjenje Vijetnama, i dr.
NKOOAT i ANA upozoravaju medjunarodnu javnost da albanski narod ne zeli da zivi podeljen u pet susednih okupatorskih drzava. Medjunarodne misije u pojedinim drzavama, kao u Albaniji, Kosovu i Makedoniji u formi mirovnih misija deluju kao zastupnici prethodnih antialbanskih vlasti i van svake su mirovne logike. Mir i stabilnost Balkana se ne mogu cuvati nasilnim vojnim prisiljavanjem na arbitrarno politickim diktatima koji u potpunosti idu na stetu najstarijeg i najizmucenijeg naroda na Balkanu. Zbog toga nase strukture nece prekinuti aktivni rat do potpune pobede!"
Zvanicna Srbija nije reagovala na ovo saopstenje, kao ni medjunarodna zajednica, bar ne zvanicno i na nacin dostupan javnosti. Informacije koje dobro obavestenim novinarima dolaze iz samog vrha vlasti ukazuju da bi ta ista vlast najradije Kosovo prepustila medjunarodnoj zajednici. "Nas na Kosovu interesuju samo srpski istorijski spomenici i srpski narod", rekao je jedan veoma visoki funkcioner DOS-a. I albanska strana potpuno ignorise ovakve ratoborne izjave, stavise nekoliko albanskih lidera nazvalo je gluposcu i avanturizmom svaku pomisao na nastavak oruzanog neprijateljstva na Kosovu. I treci faktor, medjunarodna zajednica, nije toj izjavi pridao vise znacaja od "domacih snaga".

U lozi, 1946.

Sve bi to trebalo da znaci da je rat na Kosovu i jugu Srbije zavrsen, cak da ni u Makedoniji ne treba nista spektakularno da se dogodi. Naravno, to ne znaci da nece biti pojedinacnih oruzanih akcija u kojima ce s vremena na vreme poneko poginuti na sve tri strane.
Problem je, dakle, na drugoj strani, u pripremama za mukotrpan posao pregovaranja i sada je u toku zauzimanje pozicija za nekoliko decenija dugu borbu za prevlast. Cini se da ni albanska ni jugoslovenska strana to jos nisu shvatile. Srpski politicari uporno i zapenusano (kao njihovi ocevi i dedovi 50 godina ranije: "Trst je nas") vicu: "Kosovo je nase", "Ne damo Kosovo", "Kosovo je nasa svetinja, kolevka, itd.", smatrajuci da ce to biti dovoljno, pa da Kosovo zaista postane srpsko. Na drugoj strani, kao za inat, nikako da urade bar jednu suvislu stvar pa da onima koji su im oduzeli suverenitet nad Kosovom dokazu da su ponovo postali "dobri roditelji" kojima treba vratiti oduzeto starateljstvo.

Srbi

Kao i obicno, i uvek do sada, srpska drzava je smatrala da je sasvim dovoljno da bude aktivna dok se puca i dok se vode borbe. I zaista, drzava je ulozila napor vredan paznje da se neprijateljstva zaustave, da se pobunjenici razoruzaju, da najvaznije tacke zaposednu "nasa vojska i policija". I, kad je taj cilj postignut, kada su se slikali svi koji su trebali da se slikaju i kada su se pohvalili svi koji su trebali da se pohvale, komandovan je - razlaz! Ljudi su ponovo ostavljeni sami sebi da svoje i tudje probleme resavaju kako znaju, sto na Kosovu i jugu Srbije uvek znaci - nikako. Drzava ce da se seti tih ljudi i njihovih problema tek kada se oni opet pohvataju "za gusu", pa jedni dohvate oruzje i u sumu, a drugi potraze stara dobra vremena kada je u centru svakog sela stajao po jedan tenkovski vod.
Albanci, sa svoje strane, odmah traze nezavisnost i cini se da ce to biti najcesce koriscena rec u kosovskom parlamentu koju ce, doduse u razlicitom kontekstu, pominjati obe strane. Albanci, zajedno sa politickim partijama nesrpskih nacionalnih zajednica, da se ta rec "ne zaboravi" dok ne dodje vreme da se pretvori u zivot, a Srbi da bi freneticno ukazali na "opstu" opasnost od jednog takvog cina. S druge strane, vec je sasvim jasno da ce nezavisnost i dalje ostati tema "non grata" za ovaj parlament koji u naredne tri godine tesko da ce moci da se bavi i "drzavnoscu" Kosova. U slucaju takvih nastojanja on lako moze biti raspusten odlukom sefa privremene administracije. S druge strane, vlada koja ce biti izglasana u tom parlamentu nema resore koji sacinjavaju klasicnu drzavu; ona je bez ministarstva unutrasnjih poslova, odbrane, spoljnih poslova i pravosudja. Sve te poslove obavljace predstavnik UN koji pazljivo gleda sta u Bosni radi njegov kolega.
Pitanje definitivnog statusa Kosova ostaje za neka mnogo bolja i mnogo dalja vremena. Za sada postoje najmanje tri aspekta koja ce kumulativno uticati na to resenje. Prvi aspekt se zove nekoliko decenija koliko ce biti potrebno da Kosovo postane demokratsko, tolerantno i multietnicko drustvo. Drugi aspekt je bezuslovno napustanje ideje o "Velikoj" albanskoj drzavi. Ta drzava ce proci isto onako kako su prosle sve velike drzave na Balkanu, ukljucujuci i "Veliku Srbiju"!
Tu je i treci aspekt, koji takodje zahteva vreme koje se pre meri decenijama nego godinama, da i Srbija postane demokratsko, tolerantno i multietnicko drustvo, sto je problem tek malo manji od istog problema na Kosovu. Milosevic je otisao, ali srpski nacionalisti nisu i upravo su oni, okupljeni oko federalnog predsednika, najveca prepreka resavanju vecine problema koje imaju gradjani Srbije i srpski narod, pa i resavanju problema Kosova. Vec smo konstatovali da ce Srbija za tih nekoliko decenija izmeniti demografsku i nacionalnu sliku. Da li ce joj to pomoci da dodje do svog cilja ostaje da se vidi.
Kada se svi ti procesi zavrse, kad nacionalisti i silnici u oba naroda budu van politike i politickog uticaja, moze se ocekivati i medjunarodna konferencija o Kosovu gde ce svoju "stolicu" imati i Beograd. Do tada, ako zele uspeh i Kosovo samo u svojoj drzavi, albanskim politicarima ostaje da rade na slabljenju uticaja Beograda i na tome da politicki predstavnici Srba na Kosovu nastave da za svog mentora imaju federalnog predsednika i njegove drzavne nacionaliste. Mogli bi i da obezbede prihvatljive alternative za Srbe, koje treba ubediti da je Kosovo njihova domovina.
Zvanicni Beograd nema mnogo manevarskog prostora. Veoma ohrabruje cinjenica da se uveliko odrzavaju tajni susreti izmedju predstavnika Autoriteta banaka i platnog prometa Kosova (BPK) i Narodne banke Jugoslavije. Uspeh nije bogzna kakav, ali ce ga biti. Naravno, najveci problem je i dalje odnos vlasti prema drzavljanima Srbije koji su na Kosovu pocinili zlocine i druga krivicna dela. Iako je identitet gotovo svih pocinilaca poznat vlastima, ni srpski ni jugoslovenski establisment nisu jos uvek nista ucinili da ta dela postanju kaznjiva, i da se, kaznjavanjem zlocinaca, makar i stidljivo, pruzi ruka albanskom narodu. Mozda bi je oni i prihvatili.
Do tada, dok demokratski potencijal, koji gradjani Srbije nesumnjivo imaju, ali i medjunarodna zajednica ne prinude vlast da ucini taj sudbonosni korak, ona moze da ucini jos nesto, ako ne bas na Kosovu, a ono kod Albanaca koji zive u Srbiji. Mozda bi i to bilo pruzanje one ruke. Vec sam u jednom tekstu napisao pa cu to i ponoviti:
Kad predsednik Kostunica svecano otvori dzamiju u Ulici marsala Tita u Presevu, obnovljenu "Covicevim" parama, i kad vernici u smiraj dana, klanjajuci aksam-namaz kleknu na cilime koje je dzamiji poklonio Djindjic, poverovacu da vlada na jugu Srbije misli i radi ozbiljno i istinski zeli da resi problem. Naravno, i da zna kako to da uradi. Dok se to ne dogodi, smatracu da vlada etnicke Albance sa juga Srbije ne samo da ne smatra gradjanima Srbije i Jugoslavije, vec ih ohrabruje da se i sami ne osecaju tako.

Miroslav Filipovic