Kultura

Sta je Separd meni i sta sam ja Separdu?!

Povodom "Stanja soka"

Pozorisna kritika uglavnom posmatra predstavu u njenom dvocasovnom okviru na pozornici. No, sociolog pozorista Zan Divinjo napominje da posto se svi kriticari manje-vise medjusobno poznaju, stvara se na neki nacin prosecno misljenje; ocenjuje se tekst, rezija, igra, u najboljem slucaju i scenografija i kostimografija.
Dakle, psihicki fenomen koji privlaci potencijalnog gledaoca predstavi, ili ga odvraca od nje, najcesce se zanemaruje. A ne treba zaboraviti da se kroz delo preplicu drustveni zivot i umetnost. U stvari, umetnost i nagovestava postulate drustva, pogotovo onog koje je u stanju preformiranja posle dugogodisnje frustracije.
U vreme pojacanog dejstva terorizma kod nas i u svetu, i nedovoljno razjasnjenih i zamrsenih granica u njemu: politike, ideja - nacionalizama, revansizama, nasilja, ucena, provokacija... a narocito uz minimalnu postignutu resenost stranih zastitnika od terorizma i agresije da sagledaju do koje mere smo mi ugrozena strana - postavljeno je delo Sema Separda "Stanja soka".
Americki pisac mozda je vise poznat u nasoj kulturi kao holivudski glumac nego kao analiticar drustva. Svojevremeno je prikazano kod nas nekoliko njegovih drama. Pomenimo dve: "Ludi od ljubavi" i "Pokopano dete". Dobitnik je americkih prestiznih nagrada, sto ne znaci da bi u siroj svetskoj konkurenciji bio medju primarnim kandidatima. Temi pristupa naturalisticki, koristi apsurd koji je nategnut, kao i veliku dozu iskonstruisanosti u dramaturgiji. Krvotokom drame tece morbidnost, bizarnost, surovost. Nasilja je na pretek bilo da je u pitanju pokopano dete, incestna ljubav izmedju polubrata i polusestre ili u drami "Stanja soka" cudan odnos Pukovnika prema Invalidu, koji mu je po svoj prilici sin.
Spoljno obelezje junaka je vec pokazatelj plice atraktivnosti koja se ogleda i u odeci glavnog junaka - Pukovnika: kombinacija cudnih uniformi sa raznoraznim medaljama i znackama zakacenim na grudima (valja se setiti i mnostva znacaka na odelu TV reditelja Jovana Ristica, koje podsecaju na okicenost Separdovog junaka), tako i u obelezju mladica u invalidskim kolicima, kome je metak prosao kroz grudi, te stalno upozorava na to zvizdanjem u pistaljku i pokazivanjem rane podizuci kosulju do ramena. Sem njih prisutan je na sceni - sve vreme - i bracni par odeven u belo, koji zamoren sopingom sedi u kaficu. Asocijacija se javlja na Beketov "Kraj partije" u svojevremenoj postavci jednog beogradskog reditelja, u kojoj je piscu oduzeta prava tezina, te je radnja smestena u doba posle atomskog rata.
Smenjuju se razgovori o agresiji, ili americkoj vrlini - o pribranosti, o Pukovnikovom ubedjivanju Invalida: "Ne mislis valjda da si ti moj sin i da sam ja sve ovo umislio?", a i o Invalidovom zakljucku: "Promenio si mi ime. Izmislio si moju smrt"...
Isto tako se redjaju "originalne" radnje: gost u belom odelu masturbira vrlo dugo, a mladi invalid, deprimiran sto ni na seksualnom planu ne moze nista da ucini, kao dodirnut carobnim stapicem uspeva da sa kelnericom - i to pred publikom u gledalistu, koja mu nije smetala - obavi odnos kakav se samo pozeleti moze.
Separdova drama nasilnicki ulazi u podsvest svojih junaka, te ni reditelj ne bira precisceniji prilaz toku drame. Objasnjavajuci agresiju on tvrdo gazi, odbacuje svaku pomisao na bilo kakav rafinman, a sem toga stvara takvu uzasnu buku fijukom bombi, pucanjem, rusenjem, kao da su se sva svetska bombardovanja dogodila za vreme trajanja predstave.
Umetnicki proizvod, kao i svaki drugi, mora da nadje put do trzista, sto nije slucaj sa ovom predstavom. Dokaz za to je broj prodatih ulaznica za prvu reprizu - samo osam!
Ako umetnost stvara makete buduceg drustva, onako kako je rasclanjuje sociologija pozorista, onda i simptomi uoceni u umetnickom delu mnogo ranije nego neki drugi ukazuju na bitne drustvene promene. Oskar Vajld je primetio da priroda postaje slicna umetnosti, znaci i covek iz zivota postaje slican coveku koga je stvorila umetnost. Naravno, sprega je i obrnuta! Medjutim, ovaj Separdov "Sok" amorfnoscu svojom i nekomunikacijom daleko je od bilo kakvog dejstva. I to u drustvu koje treba da se menja, a to cini, nazalost, vrlo sporo. U tom letargicnom drustvu mnogo je vec ukorenjena navika na agresiju, sitniju ili krupniju, smatrajuci ih uveliko normalnim. Zar malo puta svi putnici autobusa, koji bezmalo krkljaju od zagusljivosti, nemarno posmatraju kako jedan jedini putnik, po svojoj inadzijskoj volji, zatvara poslednji otvoren prozor zakidajuci im ostatke ustajalog vazduha, ili nemo i obamrlo posmatraju kako neki balavac maltretira, nekad i udara, kontrolora koji se usudio da mu zatrazi kartu za voznju. A ne ulazeci u genezu blokade naoruzanih "crvenih beretki", niti od koga niti zbog cega je iniciran njihov poduhvat, primetno je bilo da su pojedini gradjani, kao nerazumna deca, pozdravljajuci taj nesvakidasnji akt, prilazili specijalcima donoseci im razne djakonije.
Nije rec ni o kvaziartoovskoj surovosti pozorista, koje bi jednom predstavom delovalo na gradjanina, niti je rec o nekakvom "starokomunistickom" delovanju na narod, a da bi se izazvala promena u tromosti i neosetljivosti atmosfere ovog prostora. Rec moze da bude o necemu ili o nicemu!
Ako je o necemu, onda poruka, koja se rogobatno namece, postaje kontraproduktivna; kroz vrednovanje predstave iscili i njena sprega sa dogadjanjima mimo pozornice (priroda - umetnost), te ne dolazi do pozitivne akumulacije covekovog duha.
Ako je rec ni o cemu, kako bi rekao Beket, pricao sam vam o ovome mada sam mogao da vam pricam i sasvim nesto drugo, a posto drama "Stanja soka" nije neka znacajnija dramska literatura, a ni njeno izvodjenje nije bolje - vladavina letargije ostaje.

Tihomir Ilic