Dogadjanja

Apokalipsa u nama

Knjige

Niko ih nije kupovao... Niko ih nije citao... Camile su u staklenim izlozima, kucnim vitrinama i prasnjavim policama. Prisecale su se starog doba i vecernjih obicaja pred san. Supruznici su ih u krevetu uzimali u ruke i prelistavali zaboravljene trenutke mladosti. Narastala je ceznja za udobnim mislima. Knjige su, pak, zelele da budu dodirnute, ispisane posvetama bliznjih, ali njih kao da vise nije bilo.
Na jednoj knjizi iz gradske biblioteke procitao sam zvrljotinu ispisanu grafitnom olovkom: Sto vise osecam buducnost, sve mi se vise svidja proslost! Misao nije bila upucena najavljenoj apokalipsi, vec nepokretnim slovima. Jer slova su postajala mrtva, ako ih niko nije citao. Zavladao je ekran. Zaboravljeno i nezapamceno postajalo je razlicito. Prvi put covek je istinu potrazio u virtuelnoj stvarnosti, a ne u coveku, istini, Bogu... Knjiga je bila zivotnija od realnosti koja nas je vodila ka bezdanu.
Jedino su odmetnici poklanjali paznju ortografiji i udaljavali listove od razbuktalih farenhajtova. Necitaci su naslove bacali u kontejnere. Smetali su im po stanovima i zeleli su da ih sto pre vide u pepelu. Kao na jednom trgu, jedne godine...
Knjiga je napravljena od drveta. Zato zna da trpi. Male grupe su se povlacile u sumu i ucile tekstove napamet, za svaku sigurnost... Odmetnici...
Uz caj, citanje je bivalo prozmano carima putovanja. Nekada su postojale stolice sa naslonima za knjige. Gutenbergova miljenica omogucavala im je da odremaju i udalje se od surove stvarnosti. Slike stvarnosti, utisnute u nama, bile su jos gore. U coveku se razvijala jedna vrsta samoponizavajuceg identiteta. Pakao nisu bili drugi, vec svi...
Knjige su usporavale vreme. I davale ton razbacalim dokolicama. Njihov mir nosili smo po vrhovima prstiju. Knjiga je covekovo drugo ja. Izum epohe.
Ona je umetnik otvaranja trenutka. Delo koje ne dozvoljava da bude samo hartija - podarena carevima za cepanje, kao u Jeremijinim prorostvima - vec i hrana duse.

Bozidar Mandic