Jednom se misliocu ne ukazuje cast ako mu se samo izricu pohvale pa cak ni ako se njegovo delo interpretira – to se cini ako se o delu raspravlja jer to je ono sto ga cini zivim, sto pokazuje cime ono baca izazov vremenu, na cemu se temelji njegova prikladnost u vremenu. Sto se nas tice, ta prikladnost je pred nama, upravo u dvema osnovnim dimenzijama truda Hane Arent – u analizi totalitarizma i nastojanju da se politicka misao rekonstruise na novoj osnovi. Dublja veza medju ovim dimenzijama bi trebalo da bude ocevidna. Upravo je iskustvo totalitarizma – i neuspeh kako liberalnog tako i marksistickog pogleda koji su isli naporedo s tim – nagnalo H. Arent da potrazi jednu novu referencu u sferi politicke misli.¹
Ja sam danas izabrao raspravu o problemu totalitarizma najpre stoga sto se taj predmet nalazi u centru mojih sadasnjih preokupacija koje bi – usudjujem se reci – trebalo da budu nesto zajednicko svima nama. No, za to postoji jos jedan razlog koji je manje konjunkturan. Upravo je u tom polju H. Arent sa velikom smeloscu raspravljala o necem novom koje je u stvari i nesto cudnovato i nepojmljivo sa i bez znaka navoda, i to o novom kao takvom i neshvatljivom kao takvom. Na jednom mestu citamo – »Uverenje da sve sto se zbiva na zemlji treba da bude shvatljivo coveku moze dovesti do tumacenja istorije uz pomoc opstih mesta. Shvatiti ne znaci poricati ono sto je nepodnosljivo, izvoditi iz prethodnog ono cemu nista nije prethodilo ili objasnjavati fenomene pomocu analogija i opstih mesta tako da se tacka sudara realnosti i sok iskustva vise ne osecaju. Pre ce biti da to znaci ispitivati i svesno prihvatati sve ono sto nas vek stavlja ispred nas – ne negirajuci njegovo postojanje i ne potcinjavajuci se previse njegovoj tezini. Krace receno, shvatiti znaci smelo i bez predumisljaja se suociti sa stvarnoscu, kakva god ta stvarnost bila«.² U analizi totalitarizma u delu H. Arent postoji implicitan postulat prema kojem se mi u ovakvom slucaju suocavamo ne samo sa necim sto prevazilazi sve nase »teorije istorije« kakve smo nasledili, vec i svaku »teoriju«. Zapravo, totalitarizam je – uzet u tom smislu – ekstremni primer, nesto na svoj nacin monstrouzno privilegovano, svega onoga sto je istina u citavoj istoriji koja u tom pogledu vazi za sve tipove drustva.
Istina, mi mozemo da »objasnimo« istoriju parcijalno – i to strogo parcijalno. Ako se kaze da su nasa objasnjenja ogranicena ili nepotpuna to bi mogla biti samo poznata pesnicka figura zvana litota. U najboljem slucaju takva objasnjenja idu tragom odredjenih, strogo parcijalnih veza, ona su fragmentarna i uslovljena. To je tako ne samo zbog »groteskne disproporcije izmedju uzroka i posledice« kako i ukazuje H. Arent kada govori o slucaju imperijalizma – na istom mestu – no i po funkciji fundamentalne cinjenice sinergije – to je lancani tok cinjenica ili zbivanja »bez unutrasnje povezanosti« koji su spolja gledano koegzistentni, ali koji dovode do pojave fenomena koji se nalaze negde na jednom drugom nivou.
Ali to je tako i zbog jos jednog mnogo dubljeg razloga. Istorija je stvaranje smisla – i nema »objasnjenja« za to stvaranje, tu je moguce samo jedno razumevanje ex post facto tog smisla. Tako biva i to na poseban nacin kada je rec o masovnom gradjenju smisla, u originalnom i nesvodljivom znacenju, koje stoji u jezgru razlicitih formi drustva i razlicitih kultura, sa njihovim imaginarnim drustvenim znacenjima i institucijama u kojima se otelovljuju ta znacenja. Sada nas totalitarizam suocava – a to je H. Arent jasno sagledala – sa necim sto je jos vecma drugacije: sa stvaranjem neceg sto je a-smisleno odnosno ne-smisleno. To se snazno oseca u trecem delu knjige o poreklu totalitarizma, posebno u dvanaestom poglavlju u kojem se govori o »totalitarizmu na vlasti«. Kao takva istorija nije »smislena«, ona »nema« »smisla«. Istorija je polje na kojem se smisao stvara, na kojem smisao izranja. Ljudi – anthrôpoi – stvaraju smisao, ali oni mogu da stvore i ono sto je totalno ne-smisleno. »Niko u ovom vremenu – vremenu americke i francuske revolucije – ne bi nikada mogao da predvidi da bi ‘priroda’ ljudska, definisana i redefinisana tokom dve hiljade godina filozofije, mogla imati u sebi neke nepredvidljive i nepoznate mogucnosti«. Te nepredvidljive mogucnosti koje su nepoznate mogle bi dovesti do nastanka onog apsolutno ne-smislenog koje se ja usudjujem nazvati apsolutnim zlom. »Totalitarni rezimi su otkrili, a da nisu ni svesni toga bili, da postoje zlocini koje covek ne moze ni da kazni niti da ih oprosti. Kada je nemoguce postalo moguce, ono je postalo nekaznjivo i neoprostivo zlo, koje se vise ne moze shvatiti ni objasniti losom motivacijom samo svog interesa koji je u centru, pohlepom, zudnjom za tudjim, resantimanom, zeljom za vlascu ili kukaviclukom, pa prema tome – i zbog toga – bes ne moze da zadovolji osvetu, ljubav vise ne podnosi, a prijateljstvo nije dovoljno za prastanje« – kako se kaze u istom delu H. Arent. Ono sto H. Arent naziva apsolutnim zlom ja radije nazivam monstruoznost – anthrôpos stvara ono uzviseno ali on moze da stvara i monstruozno. Mi mozemo da shvatimo Partenon ili Magbeta – mozemo da ih razumemo – ali nema mesta nekom »razumevanju« za Auschwitz ili GULAG. Ja ovde podrzavam tezu da je prvobitna monstruoznost »klasicnog« totalitarizma, onog koji je analizirala H. Arent – nacizam do 1945. i staljinizam do 1951. – nacinila mesto jednoj monstruoznosti koja je razlicita i nova – ruskoj stratokratiji – na koju se sustina »klasicne« analize ne moze primeniti. Ali, pre nego sto se dublje prihvatim svog predmeta, hocu da podvucem da se isto odbijanje »suocavanja sa realnoscu« na koju ukazuje H. Arent, isto svodjenje na banalnosti i isto izvodjenje zakljucaka na osnovu onog prethodnog kojem nista nije prethodilo, srece i danas – i jednako je prisutno – u odnosu na ruski rezim. Zapravo, totalitarizam je bio »svaren« kao nesto sto pripada proslosti, sto je tema veoma gledanog televizijskog filma ili kao nesto sto se literarno eksploatise. Komercijalizacija uzasa proslosti sluzi, da tako kazem, jos daljem potiskivanju u proslost svih mogucnosti onog monstruoznog, ona pomaze da se pobegne pred monstruoznoscu koja nas danas gleda u lice. Prazne racionalizacije – kakva je i »teorija konvergencije« – su izbacene u prvi plan sa sustinskim ciljem da se izbegne susret sa cinjenicama koje imamo pred sobom. Za to se moze naci jedno delimicno objasnjenje u mentalnim kategorijama zapadnog coveka, bilo da je rec o nekom specijalisti ili obicnom gradjaninu: to je nesposobnost da se prepozna novo u istoriji ili cak da se makar prihvati njegovo postojanje, koje je otelovljeno u dominantnoj metafizici istorije, sto govori o preovladjujucem prisustvu liberalnih ili marksistickih shema – a to su sheme blizanci – u kojima ne postoje, strogo receno, ni neko mesto ni neki status za rezim kakav je ruski rezim. No, na jednom visem nivou tu se radi o jednom dobrovoljnom slepilu koje je rezultat odbijanja da se prihvati cinjenica da istorija moze da stvori i ono sto je apsolutno ne-smisleno, sto je monstruozno.
Pitanje o kojem ja zelim da raspravljam glasi ovako – sta se dogadja sa jednim rezimom kada on traje dve trecine veka pa i vise? No, buduci da nicemu ne sluzi namera da se o tome govori uopsteno, kao da postoji citav jedan niz totalitarnih rezima sa tako dugim vremenom i trajanjem u vremenu ja se pitam – sta se dogodilo sa ruskim rezimom nakon Staljinove smrti? Mislim da cemo se uglavnom svi sloziti u tome da su posle 1953. godine brojne karakteristike ruskog rezima, brojne njegove crte po kojima se on prepoznavao, koje su bile – u smislu koncepcije H. Arent – od odlucujuceg znacaja, i koje su bile ne samo deskriptivna vec i manifestna sustina totalitarizma, nakon tog vremena nestale, promenile se ili izgubile mnogo onoga sto je cinilo njihovu snagu. Ponudicu jednu listu – u obliku sheme – bez elaboracije problema, citave serije tacaka za koje mi se cini da su evidentne, medju kojima sigurno postoji jedna intimnija i dublja povezanost. Uporedjujem situaciju iz 1981. sa onom tridesetih godina pa cak i sa vremenom 1945–1953.
1. – Prestanak masovnog terora i masovnog postojanja radnih logora. Svakako, teror i radni logori postoje i danas ali, kako je Lenjin imao obicaj da kaze, kvantitet ima sebi svojstven kvalitet. Represija je postala nesto »racionalno« i, da tako kazemo, »oprobano« – »produktivno«. Kvantum drustvenog potcinjavanja po lesu ili po coveku i po godinama provedenim u logoru je neuporedivo uvecan. Zanimljive tehnoloske inovacije – kakva je koriscenje psihijatrije – bile su ostvarene u toj oblasti.
2. – Prestanak ludila uopste i – posebno – oglasavanje »objektivnih« ludaka–bolesnika. Zapravo, nestali su svi proklamovani objektivi koji nisu trivijalni, s izuzetkom jednog – svetska dominacija i to »svetska pobeda socijalizma«.
3. – Posebno ona totalna mrznja izrazena u potcinjavanju i »efikasnosti« u tome, koja je bila karakteristicna za Staljinov period, na cemu H. Arent s pravom insistira, vise nije postojala. Vojni sektor funkcionise s visokim stepenom efikasnosti – cak iako je ta efikasnost mnogo manja nego u SAD. Ono sto je podalje od vojnog sektora nesumnjivo se nalazi u stanju jedne krize koja polako napreduje, ali ga vise ne potresaju i dublje ne remete – periodicno – cistke ili »reforme« koje imaju sumanuti karakter.
4. – U nekoj blizoj povezanosti sa dvema prethodnim tackama vise nema niceg od onog sto je H. Arent nazivala stvaranjem jedne fiktivne realnosti. Svakako, slika – zvanicna predstava – realnosti je uvek veoma daleko od realnosti u obicnom smislu reci, ali i tu se jos uvek ne radi o razlici u stepenu nego u kvalitetu. Zvanicna propaganda proizvodi nekoherentnu bujicu najnizih lazi – ona nije sposobna da pokrene, da postavi na noge svet jedne grandiozne fikcije koja je paranoicki cvrsta i nepomerljiva.
5. – Tu je i raspad i – potencijalno – smrt ideologije. Ideologiju ne treba mesati sa vokabularom ili retorikom. Od bilo kakvog nizanja i to slobodnog nizanja reci se ne gradi ideologija – ako se korektno shvati; pojam ideologija, s jedne strane, treba da pokaze neke pretenzije na racionalnost i univerzalnost i, s druge strane, ona treba da igra odredjenu ulogu u drustvenoj realnosti i njenom formiranju. To je – ako se uzmu u obzir neke manje rezerve – sve manje i manje slucaj u Rusiji. Ono sto su dominantni slojevi u Rusiji zapamtili iz »marksizma« pa cak i iz »lenjinizma« samo su neki elementi politickog »realizma« koji je preoblikovan u vulgarni cinizam ili u »makijavelizam« i jos – to je jedna propagandisticka retorika namenjena za izvoz i za potrosnju u inostranstvu. Nema nikakvog pokusaja, cak ni najsmesnijih razmera, da se »razvije« marksizam–lenjinizam koji je postao ukoceni les. Stavise, »marksizam–lenjinizam« ne sadrzi u sebi nikakvu efikasnost – jos manje neku sposobnost da se odrzi – u sferi stvaranja drustvene realnosti. Kako se tamo sluze »marksizmom–lenjinizmom« da bi resili problem u poljoprivredi ili da bi prevladali zalosno stanje u industrijskoj proizvodnji koja nema vojne namene?
6. – U jos blizoj vezi sa prethodnim tackama je kraj svakog pokusaja da se ustanovi jedna totalna pozitivna ideoloska kontrola koja je kulminirala sa Zdanovom, ali je bila u punom jeku jos pre kraja dvadesetih godina. Naravno, prvi stvaraoci su, na primer, iznureni i spreceni su da objavljuju, da svoje delo izloze, dok se dozvoljava objavljivanje »neutralnih« knjizevnih dela pa cak i onih koja nisu toliko »neutralna« – na primer dela sa rusko-nostalgicnom notom pa i onih stare slovenofilske provenijencije. U stvari, i kako se cini, pozitivni klisei su napusteni skoro svuda – postoje i rok grupe – osim u sferi politike, filozofije, sociologije ili ekonomije.
7. – Rezim je primetno odustao od kontrole misli i duse gradjana. Progon onih »koji misle drugacije« – sto ce reci disidenata – jasno se nastavlja, ali samo kada se disidenti javno oglase. Sto se ostaloga tice rezim se ponasa u punoj meri pavlovljevski-skinerijanski – on se zadovoljava ako postigne kontrolu onog sto se manifestuje, i ako se tome prilagodite vi ste na sigurnom.
8. – Osim na nivou koji se moze oznaciti najnizim rezim je odustao od forsirane hipersocijalizacije ljudi, sada vas vise ne vuku na mitinge gde morate da urlate – »Smrt trockisticko-zinovjevljevskim-buharinovskim psima« ili »Ziveo nas voljeni generalni sekretar« i slicno. Na tim se mitinzima niko nije usudjivao da prvi prestane da aplaudira iz straha da ne bude sumnjiv. Naprotiv, danas imamo odgovore jednom procesu privatizacije koja se zvanicno ohrabruje. Ljude podsticu da grade sopstvenu karijeru, da imaju svoj privatni zivot, svoju bastu–okucnicu ako je imaju – ili da piju votku.
9. – Nestanak Führerprinzip – »Lidera« kako ga naziva H. Arent ili Egokrata kako kaze Solzenjicin. Trocki pise da je Staljinova deviza bila u stvari – Drustvo to sam ja! Nema niceg slicnog pod Breznjevom i njegovim naslednicima. Vazno je u tom pogledu ono sto je realno – postojanje ili nepostojanje »kolektivnog rukovodstva« vec neka ravnoteza medju klanovima i delovima birokratije u domenu posedovanja vlasti. Lik jednog lidera ne igra vise ulogu koju je nekada igrao, danas je generalni sekretar puna inkarnacija »dosadne tvrdoglavosti« – da se posluzimo jednom frazom H. Arent o Molotovu.

Uzete zajedno, ove karakteristike narusavaju koherenciju »klasicnoga« totalitarizma i upucuju na dublje promene u samom tkivu rezima. Tu se konsekventno odmah suocavamo sa barem dva pitanja koja imaju fundamentalni znacaj – kako se promena dogodila? Sta danas predstavlja ruski rezim ili – sta je to sto drzi na okupu savremeno rusko drustvo?
Mislim da se odgovor na prvo pitanje moze naci u dvostrukoj manjkavosti – i neuspehu – prvobitnog »klasicnog« totalitarizma. Njegova prvobitna forma je pretrpela neuspeh, a to je pokusaj da se promeni nacin na koji on »hoda« ili krace receno – neuspeh – stecaj – Partije. A taj se prvi neuspeh, »klasican« po obliku, svodi na ovo: rezim nije mogao da se reprodukuje u svojoj »klasicnoj« formi, on nije mogao da stvori nekog Staljina II, i istovremeno je postao svestan nesposobnosti da stvori neku stvarnost prema poznatim sumanutim planovima. Kako i zasto? Mislim da je tu bilo, ili da je tu moglo biti, neko »objasnjenje« te cinjenice, ali tu nema ni neke celine nuznih i dovoljnih uslova koje bismo mogli da izvucemo, koji bi recimo ucinili da neki rezultat bude »neizbezan«. Ali, evolucija je sigurno u vezi sa dva faktora na kojima bi se, kako se cini, trebalo malo zadrzati. Ta dva faktora sa svoje strane pokrecu nova pitanja i o njima ja ovde ne mogu da raspravljam. Najpre, moze se sumnjati da je stanje stvari kakvo je bilo pod Staljinom bilo zaista takvo da moze da potraje duze – u okruzenju koje je bilo manje-vise »mirno«. Totalitarizam, kakav Hitler i Staljin istovremeno olicavaju i simbolizuju, i kakav je H. Arent konkretno opisala, nuzno je bio povezan s ratom: rat spolja kao i rat kako ga H. Arent naziva »protiv vlastitog naroda«. Jedna »ekonomija permanentnog rata« je sastavni deo »klasicnog« totalitarizma i ona je to u manjoj meri nego sto je psihologija permanentnog rata kako se to kaze u romanu Dz. Orvela 1984. koji je objavljen dve godine pre objavljivanja dela H. Arent – i Orvel je to i pokazao sa zadivljujucom dubinom. Sama ta psihologija moze da drzi permanentnu socijalizaciju i mobilizaciju sto je svojstveno klasicnom totalitarizmu, ona moze da ponudi vezivno tkivo poput cementa za jednu paranoicnu koherenciju po principu nekog objasnjenja »na poslednjoj instanci« kakvu ludilo totalitarizma jednako i podrazumeva ili krace receno – totalni i permanentni rat simultano odgovara afektima, zeljama i predstavama totalitarnog coveka posmatranog kao antropoloski tip.
Hitlerovski totalitarizam je bio porazen u ratu, ali je staljinisticki totalitarizam izasao iz rata kao pobednik i on se sustinski rasirio. Period 1945–1953. moze se opisati kao period neugodnog i nestabilnog kompromisa izmedju unutrasnje potrebe rezima da bude u stanju nekog rata, nije vazno koje je vrste taj rat, i onog Staljinovog razumevanja cinjenice da bi u jednom otvorenom i totalnom sukobu koji bi se vodio nuklearnim oruzjem – sukobu sa SAD – on bio sigurno porazen i unisten. Ovaj drugi faktor je sprecio otvoreni rat. Iako su Rusi godine 1949. proizveli atomsku bombu, SAD su zadrzale »znacajnu« prednost barem do pocetka sezdesetih godina. Prvi se faktor materijalizovao u »hladnom ratu« koji je zapoceo pre kraja Drugog svetskog rata – Grcka u decembru 1944. – i nastavio se sa Vijetnamom, Malezijom, Grckom tokom novembra, Berlinom, Jugoslavijom i Korejom; on se materijalizovao i tokom cistki u zemljama istocne Evrope, kao i onim koje je Staljin pripremao neposredno pred svoju smrt. Ipak, jedna vrsta »mira« je bila nametnuta ruskom rezimu pomocu americkog containmenta i samom cinjenicom da je Rusija globalno uzeto bila u inferiornom polozaju. I tako, nakon Staljinove smrti rusko drustvo je trajalo – nastavilo je da zivi. Najzad, Staljinova dominacija nije uspela da razori rusko drustvo – i tu se nalazi granica analize kakvu nudi H. Arent. Duboka logika apsurda koju je ona tako sjajno prikazala, kosmarna racionalnost iracionalnog koju je ona sagledala, nisu bile sjajne konstrukcije duha – sve se to materijalizovalo u punoj meri u nemackom Sumraku demona, u Teufeldämmerungu iz 1945. u bukvalnom telesnom unistenju Nemacke. Sto to unistenje nije bilo potpuno, to svakako nije Hitlerova greska, cak ne ni greska Nemacke koja je nastavila da se bori do poslednjeg dana. U Rusiji ta krajnja tacka nije nikada bila dostignuta. Ja ovde mogu da ukazem samo na dva faktora koji malo osvetljavaju specificnost ruske evolucije, ali oni bi morali biti razradjeni u vecoj meri.
Na prvom mestu meni se cini da staljinizam u Rusiji nije nikada zadobio, ni u dubini ni u sirini, onako visok stepen narodne podrske kakvu je imao nacizam u Nemackoj. Zasto je to moralo biti tako – to je neko drugo pitanje. Verujem da je to u vezi sa – i to istovremeno – zalosnim ekonomskim uslovima koji su bili nametnuti ruskom stanovnistvu i s banalnoscu i praznoslovljem koji su posebno bili prisutni u sferi staljinske »ideologije«. Bilo kako bilo, godine 1941. ruski seljaci su bili spremni da se zajedno s Nemcima bore protiv vlade. Negde oko 1952. najkasnije omladina je osecala prema rezimu tek neku vrstu dosade – videti Odeljenje za rak A. Solzenjicina. U trenutku Staljinove smrti situacija je bila neka mesavina apatije i opozicije o cemu govore provala nasilja i pobune u logorima. Na drugom mestu je i cinjenica da bi jedna analiza evolucije stanja u Rusiji posle 1917, koja bi bila uradjena iskljucivo u okvirima totalitarizma i sa odgovarajucim terminima, mogla dovesti do pogreske i bila bi na kraju pogresna. Paradoksalno je, ali »cistota« nacistickog totalitarizma – a to je razlog zbog cega mu analiza H. Arent vise odgovara nego sto bi odgovarala ruskoj varijanti – posledica je cinjenice sto je on izrastao u krilu jednog drustva koje je u punoj meri razvijeno i dobro artikulisano, koje je uslo u fazu krize i svoje dublje dezorijentacije. Kada se jednom nasao na vlasti, nacizam nije imao nista da stvara – on se hranio na postojecem i organizovanom telu drustva koje je istovremeno poceo da razara. Proces u Rusiji je bio radikalno drugaciji. Kao posledica rata, revolucije i gradjanskog rata, drustvo iz perioda 1920–1921. bilo je u rusevinama. Nakon toga, do 1931. pa cak i do 1939, stvoreno je jedno novo drustvo, ili je bilo skoro stvoreno. Nacizam je jednostavno koristio postojeci kapitalisticki industrijski aparat, a isto se moze reci za aparat Drzave ili Vojske. Komunizam je morao da stvara industrijski aparat, zapravo morao je da uvozi u Rusiju »materijalnu« sustinu kapitalizma – da usvaja masine, nacin proizvodnje, organizaciju rada – morao je da unistava i da ponovo stvara vidove poljoprivredne proizvodnje, da vaspostavlja aparat u Drzavi i Vojsci. Te dimenzije ekonomske proizvodnje, administracije i uspostavljanje vlasti u drustvenom smislu, kakve su imali pred sobom ruski komunisti, ne mogu se staviti po strani – a one su zanemarene u analizama H. Arent i to do te mere da je nemoguce razumeti evoluciju nakon 1953. u terminima jedne takve analize.
Najbolji nacin da se razume rezim koji se u Rusiji uspostavio nakon konacne pobede boljsevicke partije jeste da se u svemu tome vidi sinergija barem triju znacajnih faktora – kapitalizam sa svojim sredstvima, metodama, organizacijom i odnosima u proizvodnji, s jedne strane, imaginarno znacenje neogranicene ekspanzije vladanja koje je »racionalno«, s druge strane, i stvaranja – koje je delo Lenjinovo – pravog totalitarizma prisutnog vec u njegovoj koncepciji Partije, potom u njegovom vidjenju odnosa Partija–Drzava i najzad – tu je i snazan uticaj ruske proslosti – caristicke proslosti – koja je ponovo izronila, nakon jednog prekida od sedamdeset cetiri godine koje se duguju procesu evropeizacije koja je ostala u jednoj od svojih prvih faza. Ja taj rezim nazivam totalnim i totalitarnim birokratskim kapitalizmom, a razloge sam izneo na drugom mestu.³
Kao sto se zna, uspostavljanje novog rezima je islo ruku pod ruku sa pojavom jednog novog privilegovanog drustvenog sloja koji je, u odredjenom smislu, bio dominantan – to je birokratija – a to bi uspostavljanje bilo bez te birokratije nemoguce. Tu se radilo o jednoj novoj drustvenoj formaciji, cak i u pogledu licnosti koje je cine, ali posebno i u socioloskom smislu, o zajednickom grupisanju rukovodilaca proizvodnje i ekonomije, kadrova drzavnog aparata i kadrova koji se bave kulturom, vojnih rukovodilaca i, naravno, onih koji su stajali u prvom redu i koji su dominirali svime – politickog aparata Partije koja je bila srce i dusa svega. Zbog cega se kaze da je birokratija bila dominantan sloj – ali samo u jednom smislu? Zbog toga sto je, od samoga pocetka, pa cak i pre Staljinovog punog osvajanja vlasti, njena dominacija bila uvek potcinjena kontroli – krajnoj i neogranicenoj – Vrhuske politickog aparata Partije. Sa konacnom pobedom Staljina nad svojim rivalima, negde krajem dvadesetih godina, istorijski originalne karakteristike situacije su dostigle nivo koji je bio monstruozno naglasen – sam zivot najmocnijih birokrata je poceo zavisiti od cudi apsolutnog Gospodara, od cega su zavisile i odluke o bilo kom podaniku, sve do toga kakve metode primenjivati u zetvi ili u vezi sa lokalizacijom fabrika pa sve do sudbine kosmoloske, bioloske ili lingvisticke teorije. Tako je nastala jedna istorijska originalna situacija koja veoma zbunjuje sociologa – posebno marksistickog sociologa. Birokratija je bila zapravo privilegovana klasa – superprodukt i ekstrakt iz jedne populacije rada koja se sluzi i sama nemilosrdnom eksploatacijom, koja donosi profit birokratiji istovremeno u vidu nivoa potrosnje koja raste i jedne akumulacije koja je iskljucivo orijentisana u smeru sirenja i moci Drzave–Partije. Birokratija je takodje igrala ulogu dominantne klase u proizvodnom odnosu, ona je preuzimala teret upravljanja proizvodnjom i izvlacenja viska proizvoda. No, Staljinova apsolutna vlast nije znacila samo to – da je birokratija jednostavno »dominantni sloj«, samo »rukovodeca klasa« ili »vladalacki sloj« pa ni to da zivot i pozicije u zivotu bilo kojeg birokrate individualno ne sluze nicemu. To znaci samo da nije bilo nad-personalnog mehanizma, koji moze da osigura povezanost na duzi rok, izmedju »dobro shvacenih« interesa jedne birokratije i odluka samog Autokrate. Tu je jos nesto – te su odluke mogle biti u suprotnosti sa drugim interesima u brojnim kljucnim tackama, i to je i bilo tako, a upadljiv primer toga imamo u skoro totalnom unistenju Armije za vreme cistki 1937–1938. Da rezimiramo i da to kazemo na prozaicniji nacin – »dobro shvaceni« interesi, interesi birokratije bi zahtevali, kada bi se ona domogla vlasti, jedan sistem dominacije i »razumne« eksploatacije. »Sistem« koji je Staljin nametnuo je bio, nemetaforicno receno, sumanut–ludacki. Ta je antinomija bila tu – u stvarnosti. Nikakav pokusaj da se ona teorijski eliminise nije isao do kraja. Takav je i slucaj pristupa koji su sledili kriticki marksisti, na primer Trocki koji je prikazivao Staljina kao »instrument« ili kao »predstavnika« birokratije. Logika takvog pristupa je nedavno dovela neke da podrze tezu koja je smesna, prema kojoj je, negde krajem tridesetih godina, Staljin imao u rukama malo, skoro nikakvu realnu vlast. Obrnuto – iako ne i simetricno – iskljuciva koncentracija na apsolutnoj Staljinovoj vlasti i – ili – na slicnosti sa nacistickim totalitarizmom predstavlja, kako je vec receno, glavnu slabost analize H. Arent. Antinomija se razresila smrcu Staljinovom. Nije bilo dozvoljeno – nikako – da se pojavi Staljin II. U odredjenom smislu, da je banalna sociologija reafirmisala svoja prava. Jedna vrsta precutne zakletve medju bracom – sada vec mi ne cutimo jedni pred drugima – bila je data, dala ju je birokratija, i ona je bila uzajamno postovana – slucaj Berija je jedini izuzetak. Apsolutna vlast Vrhuske je bila ogranicena serijom mucnih kompromisa medju klanovima i birokratskim klikama, pri cemu su kompromisi bili zaodenuti u pompezne izraze kakvi su »kolektivno rukovodstvo«. Najzad, uveden je niz nekih delimicnih reformi, cije sam efekte ja napred analizirao, ciji je smisao predstavljao kraj klasicnog totalitarnog delirijuma. Dugo se mislilo – mnogi i danas tako misle – da su te promene oznacavale da je birokratija dostigla svoje zrelo doba, da se znala samo-ogranicavati i pripitomljavati i da se tu radi o evoluciji ruskog drustva ka necem sto se na Zapadu smatra, kako medju istrazivacima tako i medju obicnim gradjanima, kao situacija sasvim »normalna« – kao nametanje ekonomske racionalnosti, kao nekakva sociologija »interesa« i »interesnih grupa« i kao vaspostavljanje neke vrste »legaliteta«. Zbivanja iz vremena Maljenkova i Hruscova 1953–1964, iako kontradiktorna, izgleda da podrzavaju jedan takav nacin gledanja na stvari. Ali, Hruscovljev pad 1964. oznacava kraj perioda »reformi«. Od onda su retke »reforme« koje su znacajnije, a nijedna od uvedenih nije od nekog istinskog znacaja. U isto vreme, dok su dokrajcivani svi pokusaji neke »liberalizacije«, nije bilo povratka – nikakvog povratka – ka tipu rezima koji je olicavao Staljin. No, pre nego sto budemo razmatrali sve to, nuzno je kratko raspraviti razloge zbog kojih nisu uspele »reformisticke« tendencije.
Partija je pretrpela neuspeh u svom pokusaju da se samoreformise i do izvesnog stepena taj se neuspeh moze »objasniti« izvesnim socioloskim i istorijskim nacinom razmatranja. U tom smislu je njen neuspeh »nuzni« rezultat shvatljivih postojecih faktora. Prvo, jedna stvarna reforma bi odgovarala samolikvidaciji jedne ogromne partije birokratije koja je na vlasti u toj zemlji. Drugo, to bi zahtevalo ideje a to je poslednja stvar na svetu koju je Partija sposobna da stvori. Trece – ona bi imala potrebe za stotinama hiljada ili za citavim milionom novih kadrova onog tipa koji za sada i ne postoji, koji bi bili raspolozeni i sposobni da neumorno guraju stvar reformi ma kakve one bile, i to kroz mocvare, beskrajne mocvare jedne birokratske Rusije. Nijedan od tih uslova nije postojao, i ne postoji, i verovatnoca da oni mogu da se realizuju je virtuelno nikakva. To ocevidno ne povlaci za sobom neku striktnu nuznost, neki neizbezni rezultat koji bi nam garantovao neki fizicki zakon. Teorijski, na granici je prihvatljivog da bi Hruscov – ili neki »inteligentniji« Hruscov – tu mogao da uspe. Na kraju moramo reci – on se nasao sunébè, kako bi rekao Aristotel, da tu i ne uspe. Medjutim, iza tog sumbérèkos, tog »on je stigao do« stoji jedan drugi faktor: pojava jednog vojnickog pod-drustva kao agensa, kao pokretaca koji je sve vise i vise autonoman, kao i pozicije koje je zadobio taj sloj u pogledu krajnje orijentacije rezima. Pod tim pod-drustvom vojnog tipa ja razumem vojnu birokratiju u pravom smislu reci i ogromni kompleks industrije koji je za nju vezan. Imamo pozitivne dokaze o odlucujucoj ulozi vojske u obaranju Maljenkova 1954, a on je hteo da poveca proizvodnju dobara siroke potrosnje po ceni izvesnih ogranicenja »teske industrije« sto ce reci proizvodnje naoruzanja. Mi ne izdvajamo na stranu ulogu vojske u obaranju Hruscova, ali znamo da je postojao otvoreni, skoro javni konflikt izmedju njegove linije i linije Armije – sto je vojska i primenila u potpunosti nakon 1964. godine. Mnogo je elemenata koji podrazumevaju takvu evoluciju iako bi ovde jos uvek bilo uzaludno pokusavati pronaci jedno »uzrocno« objasnjenje koje bi bilo jasno i shvatljivo. Od pocetka cetrdesetih godina vojni aparat je prosao fazu znacajne transformacije. Staljinova vojska je bila vojska celicnih kupola, traktora i miliona pesadinaca – savremena ruska vojska je vojska nuklearnog inzenjeringa, elektronike i specijalista. To je za sobom povuklo znacajan tehno-industrijski razvoj, obuhvatilo je skoro sve oblasti industrije, ali je sve bilo ograniceno sustinski, da ne kazemo i iskljucivo, na domen vojne proizvodnje. Jasno se mogu desifrovati znaci svega toga ako se poredi ono sto proizvodi vojna industrija i industrija koja to nije. Rusija je internacionalno kompetentna u proizvodnji vodonicne bombe, nuklearnih podmornica, teledirigovanih »inteligentnih« raketa, vojnih satelita i za podrucje antisatelitskih ratova, te vojnih aviona i – ni u jednom drugom domenu. Zapravo, kao sto se to dobro zna, proizvodnja koja nema vojne namene, poljoprivredna kao i industrijska jednako, u zalosnom je stanju. Nema obicne robe, ili su retke, te loseg kvaliteta – ali su bogati proizvodi za vojne potrebe koji obuhvataju, svaki prema odredjenoj kategoriji, nivo stanja u svetskim razmerama u pogledu umeca. Kako su takvi rezultati postignuti i kako se moze objasniti tako velika kvalitativna razlika u proizvodnji za vojne namene i onoj koja to nije? Naravno, ogromne rezerve – 15% ukupno – date su na raspolaganje Vojsci i vojne potrebe u proizvodnji imaju prioritet u svakom pogledu. Ove su cinjenice same po sebi veoma recite – radi se o fundamentalno politickim odlukama i nikakav »interes u dobrom smislu«, interes birokratije ne objasnjava zbog cega je ona morala da sledi taj kurs, kurs koji uvecava, barem teorijski, rizik jedne unutrasnje eksplozije kada se jednom dobro akumulira vojna moc okrenuta prema spoljasnjem svetu. No, takodje, prosti kvantitet rezervi koje se koriste za vojne potrebe ne objasnjava kvalitativnu razliku funkcije izmedju sektora vojnih potreba i sektora koji to nije. Odgovor se nalazi u sustinski relativnoj odvojenosti tih dvaju sektora. Prema mojim racunima, vojni pod-sektor uposljava dvadeset miliona ljudi, oni se regrutuju medju kremom najboljeg dela skolovanih naucnika, inzenjera i drugih, kao i medju najboljim delom kvalifikovanih radnika. Ti ljudi rade u ustanovama »zatvorenog tipa« koje Rusi familijarno nazivaju »saraske«, odnosno nekom vrstom »kutija«, u kojima imaju platu koja je posebno natprosecna sa primanjima kojih drugde nema i sto je posebno vazno opskrbljeni su onim sto se novcem ne moze kupiti i u zamenu za to oni se odricu jedinog »prava« koje neki ruski radnik ima – oni ne mogu da menjaju ustanovu. Ali, razlika se ne odnosi samo na materijalne privilegije. Ti radnici rade na najboljim masinama i sa najboljim alatima i kod njih je motivacija pozitivna jer je njihov rad »zanimljiv« i efikasan, oni proizvode robu – za razliku od one koja se proizvodi u zavodima koji nemaju vojne namene – na kojoj se vide cak i tragovi nekih slovenskih ideja, pa i takvih koje imaju karakter nacionalisticki ili velikoruski – o cemu ima dosta podataka.⁴ I to pod-drustvo vojnog tipa je jedina realno ziva snaga u Rusiji, jedini zivi i efikasni sektor ruskoga drustva. U Rusiji se nista ne dogadja osim u sferi razvoja novih vojnih sredstava i politickog »kretanja« a ono se tice medjunarodnog stanja. To pod-drustvo opstaje u simbiozi ili bolje receno u nekom bliskom opstenju sa Partijom koja je postala zivi les, nesposobna za bilo kakvu drustvenu ulogu ili neku istorijsku ulogu – osim represije. Partija je konacno pretrpela neuspeh u svom pokusaju da se sama »reformise«, ona je pretrpela takodje i neuspeh u vezi sa svim drugim proklamovanim ciljevima – cak i u vezi sa onim koji, uzeti za sebe, nisu bili izraz totalitaristickog delirijuma. Nije zaboravljena samo »staljinska transformacija prirode«, ono stvaranje »novog coveka« i slicno – nego i »ostvarenje komunizma do 1980« kako je bilo zacrtano u Programu Partije, sto je XXVI kongres u svojim odlukama brisao 1981. godine. Cak se i cilj »stici i prestici SAD« – sam po sebi dovoljno razumljiv – vise nigde i ne pominje. Zapravo, Partija je razumela da se mora odreci cak i najskromnijih ciljeva kakvi su drustveno-ekonomski razvoj u Rusiji. Breznjevljeva izjava o »razvijenom obliku realnog socijalizma« oznacava jedan istorijski period trajanja koje je nedefinisano i koje stoji izmedju »socijalizma« i »komunizma«, sto zapravo odgovara priznanju, i to zvanicnom, neuspeha; to je blize osvetljenje ponudjeno kao ohrabrenje za nesto sto ce potrajati a koriste ga svi podanici ove Imperije, a smisao mu je: ne ocekujte nista bolje ni drugacije, sutra cete imati ovo isto sto i danas imate. Nista se u svemu tome nije promenilo u vezi sa tim »neostvarljivim« ciljevima kakvi se i danas proklamuju, i kakve je novembra meseca 1985. pominjao i Gorbacov za 2000. godinu. Moze se govoriti bez straha da neopravdano opteretimo nasledje ove dece da ce i ti ciljevi biti izbrisani negde upravo 2000. godine. Sto se pak tice iluzija koje i dalje sire saputnici tih ideja i drugi nostalgicari u prevremenoj penziji, o nekom »dobrom« komunizmu, odnosno da ce dolaskom mladih na vlast sve krenuti nabolje, moze se samo zabeleziti da u prvom racunanju unazad, od 1953. kada se govorilo da ce sve krenuti i to nabolje kada »cudoviste« skonca, imamo sada i jednu slicnu racunicu, kada se ponovo govori da ce reforme uvesti »mladi« – ona se praktikuje od februara 1985, no – o tome ce se govoriti za deset godina.
Unutrasnja stagnacija je potpuna. Rezim se nalazi u corsokaku, ne samo ekonomski i socioloski gledano, vec gledano istorijski ili, ako se i tako moze reci, i filozofski. On ne moze da iznedri nikakav cilj, nikakav plan, nikakvu znacajniju aktivnost koja bi imala za cilj neku buducnost – osim sirenja spolja u horizontu svetske dominacije. I upravo u tom pogledu »komunisticka ideologija« sadrzi u sebi neku vrstu trajnosti – ona nudi robu za izvoz posebno u zemlje trecega sveta. Ali, ta delimicna korisnost koja je instrumentalne prirode jedne »ideologije« ciji je krajnji cilj spoljasnji svet je nesto prepoznatljivo – to je nosac i neki vektor jedne realne ekspanzije, ali ona je na svoj nacin i virtuelna jer je samo Snaga – brutalna snaga. I pravi gospodar te Sile, kako u internom tako i u spoljasnjem sektoru, jeste Armija, ono vojno pod-drustvo.
Sada bismo razlicite krajeve mogli da povezemo u celinu. Armija je prirodni i nuzni oslonac ukupnog plana u kojem se drzi – kao celina – ruski rezim. Ona je jedini aktivni i efikasni sektor u Rusiji, i citav zivot, funkcionisanje tog drustva je potcinjeno, zapravo zrtvovano neogranicenom razvoju tog pod-drustva vojnog tipa. U meri u kojoj priznajemo – i smatramo – da se dominacija ili vlast koje se vrse u jednom drustvu sastoje u sposobnosti da se na odlucujuci nacin utice na temeljnu orijentaciju drustvenog zivota – u toj meri moramo i naglasiti da je takvo pod-drustvo nastalo, tokom poslednjih dvadeset godina, kao dominantni sektor u ruskome drustvu. I to je naravno nesto sasvim nezavisno od personalnog sastava organa koji, zvanicno i formalno, »vladaju«. Armija nema ni potrebu ni zelju da ima vise mogucih marsala u Politbirou. Ono sto oseca kao potrebu sastoji se u tome da se u tom izboru – koji je politicki – podrzi, kontinuirano i koherentno, njen razvoj i svi njeni planovi. I to je ono sto ona i cini – kontinuirano i koherentno.
Ovde imamo pred sobom novi tip drustveno-istorijske formacije – to je stratokratija – vlast vojske. S obzirom na brojne i karakteristicne specificnosti istorijske situacije, i drustvenog okvira u kojem se ona pojavljuje, takva se drustvena formacija ne moze u vecoj meri asimilovati ni u onim slicnim poznatim drustvima u kojima »vojnici« igraju istu takvu ulogu kakvu igra ruska komunisticka birokratija pa se ovaj rezim na svoj nacin priblizava birokratiji imperijalne Kine i svakog tipa »orijentalnog despotizma«. Od tih specificnosti dve treba ovde odmah napomenuti. Prva, i evidentna – vojni aparat u pravom smislu je sustinski i duboko srastao sa savremenom tehnologijom i industrijom. Druga, mnogo vaznija, koja se takodje tesko shvata, odnosi se na imaginarna drustvena znacenja koja su ugradjena u tu novu drustveno-istorijsku formaciju. U tom smislu treba razlikovati mnostvo nivoa. Na prvom, osnovnom, nivou – a to je nivo obicne retorike i govora – komunisticki recnik je, naravno, u svakodnevnoj upotrebi i on to i nadalje ostaje. Medju svim tim terminima jos uvek imamo jedan koji, kada ga jednom dekodiramo, zadrzava odredjenu relaciju sa stvarnoscu – to je »svetska neizbezna pobeda socijalizma« ili, drugim recima, to je plan svetske dominacije. Ali, ko bi dominirao i sta da cini sa tom dominacijom? Odgovor se nalazi na jednom nivou koji je u manjoj meri povrsan – dominirala bi Rusija. Stoga, vojnicka birokratija – kao i sama Partija – aktiviraju sovinizam i velikoruski nacionalizam. No, kao sto sam to i nastojao da pokazem na drugom mestu, taj je nacionalizam danas supalj, skoro prazan. I tu se priblizavamo samom jezgru tog imaginarnog: radi se o dominaciji grubom Silom i radi grube Sile i tu i otkrivamo da tu lezi – kada se sve uzme u obzir – osnovni »princip« kojim se rukovodi unutrasnji zivot ruskog drustva: gruba Sila zarad grube Sile.
Sada bi trebalo da se vratimo pitanju totalitarizma. Pre nego sto budemo to ucinili, medjutim, moramo podvuci, sto je moguce jace, jednu cinjenicu koja je uostalom evidentna: to drustvo – danasnje rusko drustvo – ocevidno nije homogeno. Ono je zapravo haoticno i razdirano konfliktima. Postoji rezim i – postoji narod ili drustvo. I ni na koji nacin ih ne treba identifikovati. Sam je rezim u jednom smislu dvostruk – vojno pod-drustvo i Partija u uzem smislu. Samo »drustvo« – i ono je dvostruko i visestruko, jer postoje razliciti drustveni slojevi, postoje razlicite nacije i postoje – da tako kazemo – tokovi koji prelaze preko granica slojeva i nacionalnosti. Tu je otvoreni i veoma ograniceni otpor, ali i onaj pasivni koji je siri, skoro univerzalnih dimenzija, ima nesto i strajkova, postoji »druga ekonomija«, pa i drugo, paralelno drustvo koje se razvija punom parom, tu je i nacionalizam– antiruski i ruski – kao i privatizacija koja polako osvaja sebi mesto. U tom haosu, u takvom drustvu bez vere i zakona, ono vojno pod-drustvo je jedini koherentni faktor, jedini faktor koji ima neki cilj. Stoga je i postao snaga koja de facto dominira. Ali, ovo sto ovde upravo rekosmo pokazuje da nema ni »homogenizacije« ni »unifikacije« drustva, cak ni u najpovrsnijem smislu – nema ih u smislu u kojem je »klasicni« totalitarizam nastojao da ih postigne.
Prema tome, radi li se jos uvek o totalitarizmu? Ako ovaj izraz ne koristimo kao obican pridev koji kazuje jedno svojstvo, ako ga budemo koristili kao u svoj dubini njegovih politickih, antropoloskih, socioloskih i filozofskih znacenja kakve je on dobio u delu H. Arent, ako ozbiljno uzmemo u obzir karakter »klasicnog« totalitarizma kakav sam ja napred i pominjao, dakle ako u njemu prepoznamo ne samo neke spoljasnje deskriptivne crte vec crte koje nuzno govore o sustini sistema – onda je odgovor kategoricki ne. Ruska stratokratija je originalna kreacija – to je nova istorijska zivotinja. Ona deli sigurno sa »klasicnim« totalitarizmom, od kojeg je i rodjena, jednu osnovnu karakteristiku: neogranicenu teznju za sirenjem i vladanjem, ali je ta teznja pretrpela jednu sustinsku promenu. Cilj je jos uvek svetska dominacija – ali kao dominacija spolja. Prvobitni totalitarni plan i, ako tako mogu reci, autenticni plan, plan totalne dominacije morao je biti napusten. »Klasicni« totalitarizam, u svojoj ruskoj inkarnaciji, nije uspeo, barem u onom sto mu je bio konacni cilj: potpuno asimilovati ljudska bica ili – potpuno ih unistiti. Pokazalo se da je to nemoguce i ta se nemogucnost izrazava u dekadenciji Partije i pojavljivanju Armije. Brutalna Sila radi brutalne Sile postoji i dalje kao spoljasnji i cisto materijalni objekat, bez himni i pohvala, bez ispovesti i samooptuzivanja. Nadam se da se svi secaju strasne poslednje recenice iz romana 1984 – to je ono osecanje W. Smitha u kafeu pod kestenovima: »On je voleo Velikog Brata«. Velikog Brata vise nema, ostao je aparat bez lica koji vise ne zahteva osecanja i misli vec samo neki minimum cina. »Klasicni« totalitarizam je bio moguc i realan, a to znaci da je monstruozni plan dominacije i asimilacije – totalne asimilacije – jedna od mogucnosti koje je ljudsko drustvo stvorilo i realizovalo. »Klasicni« totalitarizam je postojao – i kao spolja pobedjen ili kao nesto presahlo iznutra i nista od njegove sudbine nije bilo nesto neizbezno i fatalno. I dogodilo se bilo da u Rusiji jedna stratokratija izbije na povrsinu i zauzme njegovo mesto, koja je napustila plan totalne dominacije, po dubini, ali ne i totalnu dominaciju ekstenzivnog tipa koja se oslanja iskljucivo na brutalnu Silu. A to je plan nista manje monstruozan od prethodnog koji mozda sadrzi mogucnosti nekog jos veceg uspeha. Bitka nije zavrsena – daleko od toga. Neuspeh prvobitnog plana totalitarizma, jednako kao i stalni i uvek novi otpor naroda protiv dominacije ruske stratokratije i njenih lokalnih predstavnika – kao u Poljskoj – pokazuju da postoje siroke mogucnosti za borbu, pod kojom ja ne podrazumevam svrstavanje iza politicara i generala Zapada.
 

¹ Izlaganje 3. oktobra 1981. na simpozijumu u Njujorku, posvecenom delu H. Arent, objavljeno najpre na engleskom jeziku 1983. – Napomena prevodioca.
² The Origins of Totalitarianism, prvo izdanje Harcourt Brace and Co., New York 1951, prema prevodu autorovom. – Napomena prevodioca.
³ Misli se na piscev esej pod naslovom Drustveni sistem u Rusiji. – Napomena prevodioca.
⁴ Na primer u knjizi Devant la guerre u njenom prvom tomu, objavljenoj kod Fayard, Paris 1981, str. 97–212. – Napomena pisceva.