Bilo bi korisno podsetiti kako su – vec sa razvojem dogadjaja u Latinskoj Americi poslednjih cetiri ili pet godina, a narocito nakon raspada komunizma u zemljama Istoka u jesen 1989 – ne samo novinari nego i neki cak veoma ozbiljni autori poceli da govore o trijumfu demokratije, o nezadrzivom napredovanju demokratije na planeti, te o drugim slicnim stvarima umesenim od slicnoga brasna. Koja i kakva je to demokratija? Etimologija ne razresava sustinske probleme, ali ponekad pomaze misljenju. Demokratija dolazi od demos-kratos i znaci vlast naroda, kao sto je aristokratija vladavina aristoi, onih najboljih, velikih, plemenita roda, ili kao sto je autokratija vladavina autos, jednog coveka koji ne polaze racuna drugima ili nekom drugom. Gde to danas vide vladavinu naroda?
Pre nego sto podjemo dalje trebalo bi otkloniti dve zabune koje dugujemo dvojici velikih modernih autora. Prvi je Ruso. U Drustvenom ugovoru definicija demokratije je jasna–prozracna – i neodrziva jer proizlazi iz ciste igre apstraktnih pojmova. Demokratija kakva se poima u Drustvenom ugovoru je identitet Suverena i Kneza, sto ce reci identitet zakonodavnog tela ili, u nesto radikalnijem smislu, onog koji namece ono institucionalno, onog sto se danas naziva »egzekutiva«, bilo da je to moc vlade ili administracije. O tom rezimu Ruso kaze da bi bio sjajan za pleme bogova, ali koji je neostvariv za ljude. Takav rezim nije nikada postojao i ne bi ni mogao da postoji, cak ni u jednom plemenu od pedesetak clanova. Identitet Suverena ili Kneza podrazumeva da politicko telo odlucuje kolektivno o svemu i kolektivno izvrsava svoje odluke, bilo koji objekat bio u pitanju – na primer kolektivno zamenjuje pregorelu sijalicu u dvorani gde se drzi skupstina. U jednom takvom rezimu nema i ne treba da ima nikakvog delegiranja nadleznosti. Jasno je da to nije to kada se govori o demokratiji i da, na primer, atinski rezim nije bio takav.¹ Ovu aluziju na Atinjane koristim da bih ponovio ono sto sam u brojnim prilikama bio kazao, a to je da nikada nisam od Atinjana gradio neki model kao sto nikada nisam tvrdio da posle njih nista novo u politickom smislu nije bilo ucinjeno. Moderna Evropa se gradila kao moderna Evropa, od Grka je uzela ono sto je htela, ono sto je mogla da prihvati i da nastavi, i ona je sve to nanovo stvarala i dogradjivala u funkciji sopstvene imaginacije, ona je takodje posla i dalje posebno u smislu jedne univerzalnosti, i to u citavom nizu oblasti. Podseticu na jedan primer – Grci su stvorili matematiku, ali evropska matematika predstavlja jednu egzemplarnu kreaciju koja je slomila ograde grcke matematike. Grcka je vazna zbog cinjenice da su se u njoj pojavili oblici–forme koji nas podsticu, jos uvek, na misljenje i koji, posebno, pokazuju – posebno u sferi politike – da odredjene demokratske forme vrsenja vlasti jesu jos uvek moguce i ostvarljive. I to je bilo u kolektivitetu od tridesetak hiljada gradjana. Sta ce se dogoditi kada imamo posla sa tridesetak miliona ili tri milijarde gradjana – pravi problem demokratije danas koji niko medju onima koji razmisljaju o demokratiji izgleda ne postavlja, koji reklo bi se svi izbegavaju kada govore o suverenitetu naroda, ali – to je vec drugo pitanje. Na to cemo doci.
Nekoliko reci sada o znacenju pojma »demokratija« kod Tokvila. To je veliki mislilac koji je, kada mu jos nije bilo ni trideset godina, dosao u Ameriku, ostao tamo nekoliko meseci i video nesto sto niko nije bio video i to tako da su decenijama potom – i u samim SAD – politikolozi i sociolozi, u nastojanju da razumeju americko drustvo, morali da se vracaju. Nema potrebe da podsecamo takodje na znacaj njegovih razmisljanja o Starom rezimu i Revoluciji. U Francuskoj su njega otkrili tek pre nekih dvadesetak godina – i to je zapravo jedno ideolosko vracanje, nakon krize marksizma. To je neobicno balansiranje pomocu kojeg se s broda baca u vodu Marks, sto je, svakako, na neki nacin i trebalo uciniti i sto sam ja – sto se mene licno tice – ucinio nakon 1960, no tu se zajedno sa prljavom vodom iz korita izbacuje ne samo dete vec i korito, unistava se i samo kupatilo pa, na kraju, i citava kuca. A to ce reci da se pod laznim izgovorom da Marks nije bio u pravu kada je suprotstavljao realnost drustvenih funkcija onom sto je bilo zapisano u zakonima, naprosto brise drustveno-istorijska realnost u kojoj se »kupa« politicki rezim. Ponovo se dakle otkriva Tokvil, sto je sjajno, i od njega se nastoji stvoriti mislilac savremene »demokratije«, sto je bizarno. Tokvil je boravio u SAD pocetkom godine 1830, ali on opisuje SAD koje vise nisu postojale u momentu kada je on tamo boravio. On zapravo opisuje drustvene prilike Dzefersonovoga vremena, tacnije drustvene prilike koje bi idealno odgovarale onom sto je Dzeferson zeleo – sto je blisko samom periodu ropstva – kao temelje demokratije ili, drugim recima, drustvo u kojem je ostvarena »jednakost uslova«. Tokvil je bio sve drugo nego neki formalista, on ne analizira ustavne dispozicije, on opisuje jednu drustvenu situaciju – i kulturnu, kao imaginarnu instituciju u mom znacenju reci – koja se odlikuje »jednakoscu uslova«, jednakost koja bi bila sansa ako prihvatimo izraz Maksa Vebera, jednu karakteristicnu mogucnost jedne stvarne realizacije u drustvu. Na nesrecu, momenat kada Tokvil opisuje jedno takvo stanje u SAD je momenat kada je to stanje vec bilo nesto drugo. To je era Dzeksona, industrijalizacije koja koraca krupnim koracima, radnici rade i po 72 sata tokom sedmice i tako dalje. »Jednakost uslova« je nesto kao olovo u pticjim krilima – cega je uostalom bilo od samog pocetka. Uzgred receno, laskavci koji kade americkoj Republici uglavnom zaboravljaju da su oci osnivaci ustanovili Ustav takodje protiv subverzivnih drustvenih kretanja koja su se tada javljala i zahteva za oslobadjanjem od dugova i slicnog. Kakva je, dakle, u odnosu na sadasnje stanje pitanja demokratije, vrednost i otpornost Tokvilovih opisa?
Imaginarna dzefersonovska politicka shema bila je u potpunosti »klasicna« – grcko-rimska – ista kao i ona koju je Marks bio divno formulisao skoro jedan vek kasnije – »istinska drustveno-ekonomska osnova antickih demokratija nalazila se u zajednici malih nezavisnih proizvodjaca«. Postojanje slobodne zemlje za obradjivanje u SAD je toj drzavi stvaralo privid prikladnosti tokom citavog XIX veka sve do »zatvaranja granice«. Ali vec 1830. veliki posedi s robovskim radom na Jugu, kao nasledje proslosti, i brza industrijalizacija Severa, koja je isla zajedno sa tim uz pojavu »mehanizama« korupcije koji su bili mocni, najavljivali su buducnost i pokazivali su da to vise ne odgovara u tom smislu – ako je ikada i odgovaralo! – glavnoj realnoj snazi severnoamerickog drustva. Na ovaj ili na onaj nacin, mocne oligarhije su se vec bile domogle politicke vlasti. No, Tokvilov opis je bio u sustini »socioloski« a ne politicki. Ili, jos bolje, on je bio drustveno-istorijski. On se nije toliko odnosio na vlast nego na onaj ogromni potres u imaginarnoj sferi drustva koji odbija nasledne razlike u statusu ili, da kazemo to i drugacije, koji odbija svaki status koji bi bio, po pravu, stalan i nedostupan »gradjaninu uopste«. Poznato je da je Tokvil bio plemic, kod njega se opaza nostalgija za nekim odlikama Starog rezima – uostalom, delom »opravdana« – vide se njegove pohvale izuzetnim licnostima–individuama ili onom sto ce Marks nazvati organska zajednica gospodara malog kolektiviteta kojem je on, gospodar, staresina, sudija i otac. Ono sto njega pogadja jeste to sto je sve to bilo iscupano iz korena u SAD ili, bolje, ono sto nikada nije ni postojalo. »Jednakost uslova« je opsti pokret u modernim drustvima koji je on – s jednom genijalnom intuicijom slicnom onoj Marksovoj koji je polazeci od nekoliko fabrika u Mancesteru izvodio industrijalizaciju i »kapitalizaciju« sveta – projektovao na celinu modernih drustava, i koji ova drustva sukobljava sa nekadasnjim oblicima drustvenih diskriminacija. Vi mozete provesti jul mesec na Azurnoj obali, avgust u Bijaricu, septembar u Dovilu, oktobar u Skotskoj, novembar u Solonji i decembar u Kairu a da vas niko ne pita da li na to imate pravo. Vi to pravo imate kao i bilo koji knez koji je ozenio americku naslednicu. Ocevidno je da ce vam za to biti potrebno nesto novaca, ali mi ne govorimo ovde o takvim banalnostima jer, zaboga, mi govorimo o »politici«. A sta je to »politika«? To je moc, sticanje te moci, njeno vrsenje. O svemu tome malo toga cete naci kod Tokvila, njegova koncepcija »demokratije« je politicki neupotrebljiva.² Tu postoji jedan dokaz dodatno apsurdan: to je Tokvilova ideja koja se tice »demokratskog despotizma«. Tokvil pod tim ne razume slucaj, savrseno moguc, kada odredjena »tiranija vecine« ide u to do kraja, kada podjarmljuje individue ili manjine, kada gazi svoje sopstvene zakone – na primer atinska ekklesia iz godine 406. p. n. e. On ima u vidu jedno savrseno »demokratsko« drustvo, u svom poimanju pojma, u kojem bi ona »jednakost uslova« bila savrseno realizovana, ali u kojem bi politicka apatija gradjana i njihova konformisticka letargija prepustile svu vlast u ruke jedne »Drzave staratelja« ili mozda u ruke pobednika demagoga, pa mozda – zasto da ne – i jednog Staljina ili jednog Hitlera. No, sta bi konkretno bila ta »Drzava staratelj«? Svakako, to ne bi bio neki vid cistog koncepta – to bi tacnije bila Drzava, sto ce reci birokratska piramida sa privilegovanim mocnicima, koji su cvrsto ukotvljeni, sigurni u svojim pozicijama, koji bi, da se posluzimo jednom dobro poznatom recju, bili jednakiji od drugih. Ako bi jedan takav rezim ostao »demokratski« u Tokvilovom smislu – sto ce reci legalisticki rezim koji odbija svaku nejednakost u pravnom statusu – to bi bilo prosto receno ono sto imamo svuda oko nas: jedna liberalna oligarhija a ne demokratija. (...)
Sta treba razumeti pod demokratijom? Svakako ne pokret koji vodi izjednacavanju bilo kojih uslova, jer u tom slucaju bi judaizam, budizam, hriscanstvo ili islam ostvarivali, svak na svoj nacin, sa razlikama tek u nekim detaljima, izjednacavanje uslova, najvaznijih uslova, za sve, a to su metafizicki uslovi koji uredjuju zivot – ili ne-zivot – i to vecni zivot vernika. Ja sam to objasnjavao u brojnim prilikama i jos jednom nedavno u delima Vlast-politika-autonomija, te u delu Fait et à faire.³
Demokratija je rezim samo-ogranicenja ili, drugacije receno, rezim autonomije ili pak – samo-institucije. Uzeti u svom punom znacenju, ova tri izraza su zapravo sinonimi. I upravo zbog toga ona je tragicni rezim. Smisao tragedije je upravo u sledecem: pitanje coveka izrazava se pojmom hybris, odnosno nema konacnog pravila na koje bi se on mogao pozvati kako bi tome umakao, nema Deset bozjih zapovesti, nema Jevandjelja. Beseda na gori mi ne govori za koji zakon treba da glasam – ona mi govori da nema potrebe ni za kakvim zakonom jer je ljubav dovoljna. Mi sami moramo naci zakone koje treba da prihvatimo, granice nisu unapred odredjene, hybris je uvek moguc. O tome i govori atinska tragedija, demokratska institucija par excellence, institucija koja demos jednako podseca na nuznost samo-ogranicavanja. Kada je Euripid, posle groznog masakra koji su Atinjani pocinili nad Meljanima, postavio na scenu Trojanke – a tu dramu ljudi modernog doba cesto na glup nacin predstavljaju kao manifest protiv rata, a uopste se o tome ne radi – on izvodi na scenu Atinjane same, sto ce reci Grke nakon pada Troje kao grozna cudovista koja je obuzeo hybris, koji nisu u stanju da postave nikakvu granicu svojim postupcima. On ih prikazuje kao ljude koji su realizovali Ausvic ili Katinsku sumu onoga doba. On to cini pred demosom – tua res agitur – i taj demos, koji je ucinio ili dopustio da se ucine ti uzasi, krunise ga. Tu je u pitanju vlast koja ne prihvata da bude ogranicena nekim spoljnim faktorom – ne govorim ja o trivijalnim ogranicenjima, na primer prirodnim – ali i vlast koja se samo-uspostavlja kao institucija. Demokratija je rezim koji se eksplicitno samo-uspostavlja i to permanentno. To ne znaci da ona menja ustav svakoga jutra ili svakog prvog u mesecu vec da ona preduzima sve nuzne mere, pravno i fakticki da bi te institucije mogla menjati bez ratova, bez gradjanskih ratova, bez nasilja, bez prolivanja krvi. Naravno, niko ne moze garantovati da ce nasilje biti zauvek iskorenjeno u istoriji ako demokratija bude uspostavljena. (...)
Uistinu javna buducnost javne sfere podrazumeva, naravno, da ce kolektiv i javne vlasti imati obavezu stvarnog informisanja gradjana o svemu sto bi sadrzale odluke koje ce se usvojiti, za cim oni imaju potrebu kako bi ih prihvatili znajuci sta prihvataju. Pre svake rasprave povodom pitanja da li direktna »demokratija« ili ona predstavnickog tipa mora se priznati da je danasnja demokratija sve sto hocete samo ne demokratija jer javna sfera je privatna cinjenica, ona je posesivna moc politicke oligarhije a ne moc politickog korpusa.⁴ (...)
Neki su autori odnedavno nastojali da demokratiju definisu polazeci od drugih stajalista, na primer pokusavali su od nje naciniti rezim »slobodnog odlucivanja« u smislu slobode volje ili rezim koji oslobadja jedinstvo norme medju razlicitim drustvenim sektorima ili jedinstvo izmedju znanja i moci. Pokusavalo se pisati da je to rezim otvaranja a to je formulacija u kojoj sam prepoznao, u nesto sirem smislu, ono o cemu sam i sâm pisao. No, mi govorimo o savremenim zapadnim drustvima. U tim drustvima svaki bi politicki mislilac klasicnog doba mogao prepoznati rezime liberalne oligarhije, a ta oligarhija i jeste to jer jedan definisani sloj dominira u drustvu – u liberalnom drustvu – i taj sloj dopusta gradjanima odredjen broj nekih sloboda, negativnih ili defanzivnih. Kakav je dakle, danas, u tim drustvima, konkretan sadrzaj tog »otvaranja«? To je sveprisutni konformizam. A kakav je sadrzaj »slobodnog odlucivanja« tih rezima? Ukoliko funkcionisanje jednog drustveno-istorijskog rezima moze biti »determinisano« – a ocevidno ono to nije nikada, bilo da se radi o divljem plemenu ili nekom totalitarnom rezimu – taj drustveno-istorijski rezim nije ni neka masina ni neki njutnovski univerzum, odnosno, bio on »determinisan«, taj rezim toboznje »indeterminacije« je savrseno »determinisan«, i to neformalnim mehanizmima, realnim, sustinski drugacijim od formalnih pravila – pravnih propisa – koji ga ipak »pokrivaju« i koji ga omogucuju i koji obezbedjuju da se makar malo – jer ima iznenadjenja svuda pa cak i u Rusiji i Kini – obavlja sama reprodukcija. To je ta reprodukcija koju mi konstatujemo u savremenim »demokratskim« drustvima, ako jos jednom apstrahujemo ono nepredvidljivo i nedeterminisano, a to je ono sto stoji u srzi svakog rezima u drustveno-istorijskome smislu. Tu mislimo na reprodukciju kako na ekonomskom tako i na politickom ili kulturnom planu. (...)
Sve nas to ne sprecava nimalo da klasiramo zapadna drustva kao izuzetna u odnosu na druge rezime, poznate u drustveno-istorijskom smislu, koji su istorijski poznati. U tim se drustvima obelodanio, opet nakon Grcke i u razlicitim vidovima, projekat individualne i kolektivne autonomije. Njih taj projekat zaokuplja vec skoro deset vekova. Borbe i revolucije koje je taj projekat inspirisao – kao uostalom i modifikacije koje su lagane ali kolosalne u ponasanju individua – dovele su do eksplicitnog ili implicitnog uspostavljanja dispozicija koje – ako nisu dovele drustvo do stvarne realizacije autonomije i samo-upravljanja – dovele su ipak ta drustva do stanja otvorenosti, do stanja kada interni sukobi ostaju moguci i to uvek, ali individue i grupe u njima uzivaju odredjena prava i odredjene slobode koji im makar formalno omogucuju i do jedne stvarne tacke jednu slobodnu refleksiju kao i opoziciju postojecim vlastima. Ta prava i te slobode su rezultat i nasledje oslobodilackih pokreta koji nadahnjuju Zapad vec vekovima. To i takvo njihovo postojanje, kao i njihov sustinski negativan i defanzivan karakter, dopustaju da kvalifikujemo zapadne oligarhijske politicke rezime, kao i drustva koja ih drze, kao drustva koja su relativno otvorena. U kojoj meri stvarni drustveno-istorijski procesi koji se odvijaju pred nasim ocima time pripremaju jedno novo zatvaranje, to je drugo pitanje na koje cu se ja vratiti na kraju ovoga izlaganja. Dobar deo sporova koji se danas vode, barem u Francuskoj, odvija se tako kao da je bilo neke politicke sfere totalno nezavisne od drugih delova drustvenog zivota ili sfere koja odredjuje ostalo – to je obrnuti istorijski materijalizam. O toj se politickoj sferi uostalom spori ne na osnovu stvarnih procesa, dispozitiva, stvarnih mehanizama, pa cak ne ni na osnovi stvarnog duha zakona vec prema slovu – mrtvom slovu – zakona. Tako se realno brise u korist formalnog, implicitno u korist eksplicitnog, latentno u korist onog manifestnog. Racionalisticke konstrukcije koje sada zauzimaju mesto »politicke filozofije« sire se koristeci zaborav ili previdjanje efektivnosti jednog drustveno-istorijskog rezima pod kojim zivimo. Posebno je smesno ono sto se danas u tom smislu zbiva u vezi sa pitanjem »predstavljanja«. Oni koji danas pisu o politici ne nude nikakvu »filozofiju predstavnicke demokratije«. Nigde nisam video utemeljenje ili izvodjenje na osnovu svega onoga sto bi mogla biti neka »reprezentacija« u politickom smislu i ja ne vidim u cemu bi se ona sastojala. Da li bi bilo prihvatljivo, u zapadnoj pravnoj konceptualizaciji i uopste, neko pravilo koje bi mene sprecavalo da izmenim moj testament ili da stavim van snage neko prenosenje vlasti za koje bi se pretpostavljalo da je samo u mom interesu a ne u nekom ugovornom smislu? »Predstavljanje« znaci da mi prihvatamo, samo u nasem interesu – a ne i u interesu onih koji »predstavljaju« takodje nekog – za neki period, od cetiri ili pet godina, rok nije vazan, jedno neopozivo prenosenje vlasti na nekog. Ali, jedan neopozivi mandat samo u svom interesu – u interesu mandatara – cak i za odredjeno vreme, sto je ocevidno nepoznato u privatnom pravu, predstavlja apsurd, nesto sto je pravno nemoguce zasnovati. Mandatar, delegat, predstavnik »ne postoji« kao takav, on postoji samo kao neko ko izrazava volju onog koji predstavlja nesto i moze da »veze« ovog samo onoliko koliko ga predstavlja–izrazava. Ali, sa »predstavnickim« sistemom kolektivitet daje neopozivi mandat »predstavniku« na jedan duzi period, a on moze da postupa tako sto ce stvarati situacije koje su u jasnom smislu ireverzibilne – do te mere i na takav nacin da one same odredjuju parametre i tematiku svog »re-izbora«. (...)
Govoriti danas o »razdvajanju vlasti« uglavnom je varka, kao sto je takva varka i razgovor o »predstavnistvu« u smislu predstavnickog sistema. »Predstavnici« su parlamentarci–izabrani predstavnici i vecina – kao uostalom i manjina – i lider ili direkcija cine ono sto oni kazu da treba ciniti. To je ono sto se dogadja u zaista parlamentarnim zemljama, na primer u Engleskoj, »majci« parlamenta. Ili, kao u Francuskoj, predstavnici cine ono sto predsednik kaze premijeru da treba da cini osim u slucajevima kada predsednik smatra da se radi o manje vaznom i nebitnom poslu pa prepusta premijeru da se sam snadje. Ovaj fundamentalni problem, kako s tacke gledista realnosti tako i s tacke gledista politicke misli – jer na primer sta bi bilo sa politickim partijama u jednoj istinskoj demokratiji? – ostaje ignorisan, osim kada treba da se na slicno podseti, sto je R. Michels vec i ucinio. Svakako, to je napominjao i Maks Veber kao i neki drugi kasnije. Dodajmo samo – stvar sasvim poznatu odavno – da partije nisu samo obicne grupe istomisljenika, pa cak ni grupe interesa. Sustina savremenih partija je u tome sto su one same birokratski aparati u kojima dominiraju samo-kooptirani klanovi – treba samo videti sta se dogodilo na kongresu socijalista u Renu ili u okviru RPR. Svakako, moguce je da ce sutra u Engleskoj, nakon deset godina tacerizma, refleks samo-odrzanja konzervativaca ici dotle da ce ih nagnati da uzdrmaju gdju Tacer kako ne bi izgubili izbore – sto se stvarno i dogodilo petnaest meseci od dana podnosenja ovoga saopstenja... Realnost partija je dakle sasvim stavljena na stranu. To je u jednakoj meri isto i s prirodom Drzave. Drzava je implicitno predstavljena kao apstraktni operator jedinstva drustva. Zaboravlja se njena struktura hijerarhijsko-birokratskog aparata koji ima siroku autonomiju i koji je odvojen od onih kojima se upravlja. Ja necu previse insistirati na pitanju Drzave, osim sto cu se jos jednom cuditi jednoj »filozofiji politike« koja joj ne pominje ni samo ime. (...)
Moglo bi se verovati – a to je najzad ono najvaznije – da kapitalisticko-birokratska struktura drustva ne poseduje nikakvu prikladnost u smislu svoje globalne ili politicke funkcije. Nije rec o nekih sezdeset ili dve stotine porodica, ni o gospodi sa sesirima sirokog oboda, sa cigarom u ustima, koji bi mogli kupiti vlade. Problem nije u tome. Pravo pitanje se tice antropoloskih struktura koje korespondiraju sa drustveno-ekonomskim strukturama, sto ce reci psihosocijalnim strukturama individua savremenog sveta, te o tome kako sve to biva produkovano i reprodukovano kao jedno ponasanje. Sasvim svesno se ignorise ono dominantno imaginarno drustveno na osnovu kojeg se i strukturira savremena individua. To se zapravo dogadja kada se govori o individualizmu ili, kako je to ucinio Pjer Rozanvalou jutros, o »stupanju na presto same individue«. Kao da je ta »individua« savrseno neodredjena ili kao da individua postoji za sebe i u sebi sto bi usledilo sa dolaskom toboznje demokratije. U stvari, rec je o individui kao necem sasvim posebnom, koja na scenu stupa sa modernim kapitalizmom: to su ovi muskarci, ove zene, a ne bilo koji muskarci i zene. Ko su oni? To nisu ni Bamileki ni Firentinci XV veka, ni Rusi iz vremena smutnje, vec muskarci i zene kapitalizma XX veka koji je na izmaku. Mi ne mozemo, niti je to pred nama, da razmatramo njihovo najdublje nesvesno, neka nam bude dovoljno da posmatramo njihovo drustveno ponasanje, njihove aktivnosti, njihov ukus, nacin na koji odgajaju decu i slicno. To su individue koje daju sopstveni konkretni sadrzaj »individualizmu«. No, ideologija koja se srece nastoji da izgradi citav politicki sistem na ideji koja je a-istorijska i a-socijalna. Ona nastoji da joj obezbedi – da joj prizna – najvecu mogucu autonomiju, ne ulazeci nijednog trenutka u problem sadrzaja te autonomije i njenoga praktikovanja – ova nebriga bi se mogla braniti mozda s jedne kantijanske tacke gledista, sto ce reci s tacke gledista koja je bez mesa i kostiju. Dogadja se da savremena individua koristi slobode koje joj nudi rezim kako bi se odala aktivnostima koje su spolja gledano bezopasne – odlaziti u supermarkete, voziti svoja kola, gledati televizijski program i slicno. Medjutim, sasvim je opravdano pitanje, s filozofske tacke gledista, sta bi se dogodilo kada bi ta individua dala jedan drugi »sadrzaj« svojoj autonomiji ili ako bi se uverila da njene aktivnosti nisu tako bezopasne, na primer da neke od njih direktno ili indirektno zagadjuju ili unistavaju okolinu. I tako, ono sto cini takva individua koja je »autonomna« nema nista individualno u sebi, osim onoga sto je u materijalnom smislu cini prepoznatljivom, sto je cisto drustveni fenomen i sto je istina u savremenom drustvu jednako kao i u tradicionalnim drustvima. Ona cini to sto je naucila da cini ili sto je uobicajeno ciniti i evo u ovom momentu u 22 casa i 25 minuta vecina se francuskih domacinstava sprema da upali svoj televizor, a svi su prijemnici upaljeni vec oko 20 casova – ili da podje na spavanje kao sto cini bilo koji muskarac ili bilo koja zena. (...)
Savremena liberalna ideologija previdja drustveno-istorijsku realnost postojeceg rezima. Ona previdja takodje jedno pitanje koje ima odlucujuci znacaj, pitanje zasnovanosti i antropoloskih relacija svake politike i svakog rezima. To je pitanje koje je mucilo sve filozofe koji su pisali o politici – Platona, Aristotela, Hobsa, Spinozu, Monteskjea, Rusoa i Kanta. Covek u demokratskom smislu nije bilo koja individua i mi smo na putu da spoznamo i to iskustvo. To je iskustvo osvajano jednako – i na dramatican nacin – tokom dogadjaja koji su se odvijali u Cehoslovackoj, na jednoj strani, i Rumuniji, na drugoj strani. Antropoloski sadrzaj savremene individue jeste – kao sto je uvek – izraz ili realizacija u konkretnom vidu – od krvi i mesa – onog centralnog imaginarnog drustvenog naseg doba koje oblikuje rezim, njegovu orijentaciju, vrednosti, sve ono radi cega vredi ziveti i umirati – to je zamah koji pokrece drustvo, koji budi same njegove afekte i samu individuu koja je pozvana da sve to sasvim konkretno probudi za zivot. To centralno imaginarno nasega vremena, kao sto se zna, sve vise i vise postaje ono centralno u kapitalizmu: jedno nicim ograniceno sirenje takozvanog vladanja sobom koje je takozvano racionalno samovladanje sobom, koje je zapravo – ekonomija, proizvodnja i potrosnja, a sve manje i manje imaginarno jedne autonomije i demokratije. (...)
Koreni situacije u kojoj se nalazimo leze u raspadu onog sto je – nakon dehristijanizacije drustva, njegove sekularizacije i neprihvatanja bilo kakve orijentacije prema normama transcendencije – zauzelo mesto svega toga: imaginacije i imaginarnog jednog progresa, bilo u kapitalistickom ili marksistickom vidu, koji se danas vidi samo kao skoljka lisena svakog sadrzaja vrednosti, svakog sadrzaja koji bi ljudi mogli bezuslovno valorizovati. To imaginarno i ideologije koje su njime baratale gradili su ljudsku istoriju kao kretanje prema sve vise i vise slobode, ka istini koje treba da bude sve vise i vise i ka sreci koja treba da bude sve veca. I ono sto imamo to je sve vece sirenje potrosnje... Covek bi se mogao zapitati u kojoj je meri, uzeto socioloski, ovaj sujeverni stav savremenog coveka pred naucnim i tehnoloskim dostignucima sustinski drugaciji od stava primitivnog coveka prema magiji – svakako, ima razlika u pogledu objekta, ali kako stoje stvari o stavu i nacinu prihvatanja?... Mi treba da ukazemo na hybris u nama i oko nas, treba da pristupimo jednom etosu samo-ogranicenja i opreznosti, treba da prihvatimo radikalnu mogucnost smrtnosti kako bismo, najzad – u meri u kojoj se to moze – postali slobodni. Ono o cemu se tu radi je, dakle, nesto drugo od spokojnog ocuvanja konsenzusa, uvecanja milimetar po milimetar »prostora slobode« ili prava kojih navodno treba da bude sve vise i vise. Kako to uciniti to je drugo pitanje. Jedan veliki politicki pokret ne moze nastati – u kolektivnim razmerama – kao neciji cin volje. Ali, sve dok ta kolektivna i opsta hipnoza bude trajala, za nas – za one medju nama – koji imaju tesku obavezu da govore – i koji mogu govoriti – postoji jedna etika i jedna makar i privremena politika – razgolititi, kritikovati, obelodanjivati stanje stvari kakve sada postoje. I obaveza za sve – nastojati u svom ponasanju i delovati primerno svuda gde se nalaze. Mi smo odgovorni za ono sto zavisi od nas.
 

¹ Izlaganje na kolokvijumu u Seriziju – posvecenom Kastoriadisovom delu – 5. jula 1990, koje se ovde daje sa manjim stilistickim izmenama koje je ucinio autor, kao i sa delovima o ekonomskim problemima koje je autor tada bio skratio. Beleske su naknadno dodate. – Napomena prevodioca.
² Pierre Manent u delu Histoire intellectuelle du libéralisme – Calmann-Lévy, Paris 1987 – to je dobro video – »Demokratija to je prvo socijalno stanje koje se definise jednakoscu uslova, a ne niz politickih institucija«. – Napomena pisceva.
³ U radovima skupljenim u knjigama Le Monde morcelé – Seuil, Paris 1990 – i Autonomie et autotransformation de la societé – la philosophie militante de Cornelius Castoriadis – G. Busino Droz, Genève–Paris 1989. – Napomena pisceva.
⁴ Ja sam insistirao na fundamentalnom karakteru pruzanja prikladne informacije kako bi odluke bile prihvatane uz poznavanje stvari, kao na necem sustinskom u politici jer to podrazumeva odgovornost i podnosenje racuna, sto se odnosi na skupljanje informacija i njihovo davanje, o cemu sam govorio jos 1957. u eseju O sadrzaju socijalizma u casopisu Socialisme ou barbarie, u broju 22, za mesec jul 1957. – Napomena pisceva.