Istorija Srbije u poslednja dva veka puna je obrta i zaokreta. Svaki novi poredak odbacuje prethodni. Ima, medjutim, istrazivanja proslosti, istina retkih, motivisanih traganjem za istinom, teznjom da se osvetle zamraceni delovi proslosti.

Gavrilovicev istrazivacki poduhvat

Jedan takav istrazivacki poduhvat, koji traje gotovo dvadeset godina, ostvario je sociolog Slobodan Gavrilovic - nastojeci da otkrije skrivenog i sakrivanog, potiskivanog u zaborav ili u "negativno pamcenje" Zivojina Pavlovica. Gavrilovic je godinama sakupljao sve do cega bi malo ko mogao verovati da ce ikada doci; pretrazivao je istorijske arhive, partijsku i policijsku dokumentaciju, od Uzica i Beograda, do Skoplja, Pariza, Moskve i natrag, zabelezio svedocenja Pavlovicevih vrsnjaka, prikupio privatnu korespondenciju, svedocenje rodjaka i prijatelja, ali i neprijatelja, cak i dzelata. Rezultat su tri knjige o njemu i ponovno objavljivanje najznacajnijeg Pavlovicevog spisa Bilans sovjetskog termidora, dopunjenog obimnim objasnjenjima, napomenama i podacima koje je dao S. Gavrilovic.
Buduci istrazivaci i ako budu imali nesto da dodaju sigurno nece imati sta da oduzmu od onoga sto je Gavrilovic dao. On je osvetlio i duh jednog vremena jer je skinuo veo s jednog znacajnog dela istorije. Osim toga, svojom upornoscu uklonio je sve prepreke, administrativne, politicke i druge, i afirmisao slobodu stvaralastva - ocenio je Bozidar Jaksic.
Po misljenju Nebojse Popova, ove knjige cine prodor ka necemu sto u nas jos uvek ne postoji, a to je - valjana kulturna istorija. Mi imamo, smatra on, falsifikovanu politicku istoriju, nekad su to bile dinasticke istorije, potom partijske, a sad imamo krajnje improvizovanu istoriju.

Zivojin Pavlovic - junak i zrtva

Ko je Zivojin Pavlovic (1898-1941)? O njemu do sada nisu nista znali cak ni diplomirani istoricari.
Pavlovic je rodjen 1898. u selu Musvete, opstina Cajetina; u Uzicu je zavrsio gimnaziju, ucestvovao u Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, zapoceo studije prava u Beogradu, a nastavio i zavrsio u Parizu. U medjuvremenu kratko uciteljevao u zavicaju, bio cinovnik u Skoplju, a sve vreme pisao novinske clanke za partijske i sindikalne novine, pokretao i izdavao politicke listove, bio clan KPJ i KP Francuske, u Parizu rukovodio partijskom knjizarom i prikupljao "crvenu pomoc", okupljao ekonomsku emigraciju, pomagao odlazak jugoslovenskih komunista u Spaniju, da bi se 1940. vratio u Beograd i zaposlio u ondasnjem Centralnom presbirou (pandan Ministarstva informisanja). Objavio je oko trista clanaka u brojnim (pro)komunistickim i sindikalnim listovima i nekoliko brosura. Njegovo najvaznije delo Bilans sovjetskog termidora - prikaz i otkrica o delatnosti i organizaciji staljinskog terora objavljeno je prvi put u Beogradu 1940. i odmah je zabranjeno i u samoj stampariji zaplenjeno, a autora su se dokopale vlasti u "Uzickoj republici" i, posle torture - streljali pre povlacenja iz Uzica.
Zasto se o Zivojinu Pavlovicu toliko dugo cutalo,² zasto je on dugo bio sakriven, cak i u kratkotrajnim periodima kad je Partija priznavala neke svoje greske?
Zasto je Pavlovic uopste napisao Bilans sovjetskog termidora? I zasto je ta knjiga koja govori o staljinistickom komunisticko-boljsevickom teroru zabranjena i zaplenjena cim se pojavila, 1940, od strane vlasti koja se protiv komunista borila svim sredstvima? I, napokon, da li je bas ona Pavlovica kostala glave?

Za i protiv kritike staljinizma

Moguci razlozi objavljivanja Bilansa bas u tom trenutku, koje navodi B. Jaksic, mogli bi se oznaciti kao moralno-psiholoski i politicki, koji izviru pre svega iz Pavlovicevog razocarenja u KPSS(b). A neposredan razlog bi mogao biti pakt Nemacke i SSSR-a, avgusta 1939.
Jaksic odbacuje teze o tome da je iza Pavlovicevog povratka u zemlju i objavljivanja Bilansa stajala vlast, policija, kako je sugerirano iz partijskog rukovodstva. Smatra da je nesumnjivo rec o casnom coveku koji je bio svestan opasnosti povratka i svega sto ga ceka, ali je njegovo osecanje dostojanstva bilo iznad njegovog licnog egzistencijalnog straha. Bio je sumnjiv i kao takav je stradao - zakljucuje Jaksic.
Pavlovic je cvrsto verovao da se treba sto je moguce snaznije boriti protiv agresivnih ideologija fasizma i nacizma, da bi se odbranile ideje slobode gradjanina, i kolektivna i individualna prava i slobode, sto nije bas spadalo u korpus ideja tada verujucih boljsevika i komunista - smatra N. Popov.
Inace, po misljenju obojice ocenjivaca Pavlovicevog dela, B. Jaksica i N. Popova, Pavlovic je covek svog vremena i platio je dug tom vremenu. Imao i je zabluda, "ideoloskih naslaga", koje su rezultat njegove partijske discipline. Ali sve to ne dovodi u pitanje njegov osnovni doprinos i znacaj - kao jednog od prvih kriticara totalitarnog staljinistickog sistema, u tadasnjoj Evropi i svetu uopste.

Razlozi stradanja

Da je Pavloviceva knjiga u trenutku njenog objavljivanja vise smetala komunistima nego vlastima potvrdjuje i sledeca cinjenica. U Komunistu, organu KPJ, knjiga je docekana na noz nepotpisanog kriticara kao "zbirka provokacija i kleveta protiv nase Partije, KI i SKP(b), Sovjetske vlade i druga Staljina".
Paradoksalno je i to da je, prema naknadnom priznaju datom priredjivacu knjige, citiranu kritiku napisao upravo najpoznatiji komunisticki disident Milovan Djilas, koji je kao visoki partijski funkcioner, clan Politbiroa KPJ, cak i saslusavao Z. Pavlovica u zatvoru "Uzicke republike" (prepoznao je svoj clanak i donekle se prisetio zatocenika).
Djilas je dao i dvosmisleno objasnjenje razloga likvidacije Z. Pavlovica: "Sedam glava da je imao, nijednu ne bi sacuvao". Da li zato sto je bio neposlusan, sto je drukcije mislio ili zato sto je mnogo znao o prilikama i neprilikama u KPJ, narocito o likvidacijama u sovjetskim i domacim cistkama, posebno nakon dolaska J. B. Tita na mesto generalnog sekretara KPJ?
Verovatno je Djilas blizu istine, jer je dobro znao prirodu i karakter organizacije kojoj je i sam pripadao i bio u njenom rukovodecem vrhu i bio naredbodavac brojnih politickih likvidacija. Karakter komunisticko-boljsevicke organizacije osetio je i na svojoj kozi. Naime, nijednoj partiji, pogotovo komunisticko-boljsevickoj, nisu potrebni "ljudi koji misle svojom glavom".³
"Znacaj Pavlovicevog dela" - istice Jaksic - "jeste i taj sto je ono doprinos demokratskoj kulturi u Evropi. Posebno je znacajno to da su se knjige o kojima je ovde rec pojavile u trenucima kada u balkanskim zemljama, posebno u onim novostvorenim na tlu bivse Jugoslavije, duvaju snazni vetrovi primitivnog, agresivnog, prizemnog, sirovog antikomunizma. Naravno, komunisti su ucinili mnogo zla na ovim prostorima. Ali da li je to cela istina? Upravo preko dela Z. Pavlovica mozemo videti da komunizam moze biti i nesto drugo od onoga kakvog ga vide ovi antikomunisti. Pokazalo se da je u ovoj zemlji bilo i drugih mogucnosti i drugih resenja od onih koja nam nudi jedna revolucionarna eshatologija koja se zavrsava u jednom plebiscitarnom cezarizmu staljinistickog tipa".

Karika koja je nedostajala

Delo i zivotna sudbina Zivojina Pavlovica su, smatra Popov, karika koja je do sada nedostajala za valjano razumevanje nase kulturne i politicke istorije i to u trostrukom smislu.
Pavlovicevi clanci, a mnogi od njih odudaraju od glavnog boljsevicko-staljinistickog trenda onoga doba - pogotovo njegov Bilans - cine bitnu kariku u tokovima ideja i struja u ondasnjim pokretima, narocito u antifasistickom pokretu, koje nisu samo izvan boljsevizma-staljinizma nego mu se i suprotstavljaju. Takvih ideja i struja bilo je i pre i posle boljsevizacije KPJ. O tome, primerice, recito svedoci i Manifest komunisticke opozicije iz 1920. godine. Slicnih ideja ima i kasnije, od ranih kritika staljinizma pedesetih godina, preko nove levice sezdesetih, do evrokomunizma sedamdesetih godina i savremene socijaldemokratije. Previdjanje, potiskivanje ili falsifikovanje tih ideja i strujanja u kulturnoj i politickoj istoriji drastican su primer ideologizacije nauke i kulture.
Ni disidentska kontrakultura ne moze se valjano rekonstruisati bez poznavanja i analitickog uvida u delo Zivojina Pavlovica, i tu je ona karika koja je nedostajala. Verovanje pojedinih disidenata da su sami sebi preci, iako razumljiv deo tastine, uskracuje istrazivacima uvid u tokove kulture i slozena zbivanja u kulturi koja vladajuca ideologija i inace uporno a cesto i uspesno skriva ili falsifikuje. Nista ne bi skodilo, recimo Milovanu Djilasu, da u vreme kada njegova disidentska slava uopste nije bila sporna (osamdesetih godina), barem pomene, ako ne i da uvazi, dela Zivojina Pavlovica; umesto toga, on mu se i imena jedva seca.
I smrt Zivojina Pavlovica je vazna karika za razumevanje nastajanja i razvoja represivnog aparata nove vlasti - od Odbora za borbu protiv pete kolone i pratece cete Vrhovnog staba, preko OZN-e, UDB-e i SDB-a, do ONO i DSZ, pa i danasnjih "crvenih beretki".
Istrazivanja Slobodana Gavrilovica i objavljivanje knjige uklanjaju "bele mrlje" i falsifikate, otvarajuci puteve za preispitivanja blize i dalje proslosti, za zasnivanje barem minimalno korektne istoriografije a i za teorijski i kriticki utemeljeno istrazivanje kulturne i politicke istorije.
 

 ¹ Rec je o sledecim knjigama: S. Gavrilovic - Zivojin Pavlovic izmedju dogme i kritike - biografija, izd. Grafocard, Beograd 2001, S. Gavrilovic - Arhivska gradja o Zivojinu Pavlovicu, Istorijski arhiv, Uzice 2001; Odabrani novinarski clanci - novinarska delatnost (Zivojina Pavlovica), priredio i uvodnu rec napisao S. Gavrilovic, Narodna biblioteka Cajetina, 2001; i Zivojin Pavlovic - Bilans sovjetskog termidora - prikaz i otkrica o delatnosti i organizaciji staljinskog terora, II izdanje, priredio i priloge napisao S. Gavrilovic, Izdavacki centar Kadinjaca, 2001. Sve knjige su objavljene u ediciji "Svedocanstva", izdavacke kuce "Kadinjaca", Uzice.
Knjige su promovisane 19. novembra 2001. u Narodnoj biblioteci u Cajetini. Brojnoj publici, clanovima rodbine i postovaocima Zivojina Pavlovica o knjigama i temama koje sadrze govorili su dr Bozidar Jaksic i dr Nebojsa Popov, naucni savetnici Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju iz Beograda.
² Istina, po svedocenju Nebojse Popova, zahvaljujuci tzv. vaninstitucionalnim prosvetiteljima, od kojih on posebno istice Miodraga Milica, kulturnoj i politickoj javnosti poznatijeg kao Mica Doktor, jos sezdesetih godina u Beogradu je kopirana i krisom deljena Pavloviceva knjiga Bilans sovjetskog termidora, Manifest komunisticke opozicije i slicni spisi.
³ Kad je rec o razlozima likvidacije Z. Pavlovica od strane komunistickih "drugova", iako marginalna, zanimljiva je jedna opaska sestricine Pavloviceve supruge Fernande Pavlovic, gdje Irene Lolenj, inace veoma zasluzne za prikupljanje gradje o njemu.
Ona u pismu priredjivacu citira svog rodjaka L. Sesoa koji je cesto vodio politicke razgovore s Z. Pavlovicem i dobro ga je poznavao mada nisu bili istomisljenici. Po njenom svedocenju, L. S. je tvrdio da je Pavlovic "izgubio veru u Staljina mnogo pre potpisivanja nemacko-sovjetskog pakta, i to bez uticaja Trockog, Trocki mu nije trebao, on je mislio svojom glavom". A na podsecanje da su Pavlovica streljali njegovi bivsi prijatelji, dodaje: "Ne treba ih osudjivati, treba ih razumeti, jer je on zapravo bio otpadnik". Zatim I. L. dodaje svoje objasnjenje: "Otpadnik/renegat nije izdajnik. Izdajnik se pretvara da je ostao veran, ali spijunira, potkazuje za novac. Otpadnik, u izvornom znacenju te reci, odbacuje svoju veru, otvoreno izjavljuje da je posredi bila obmana, preobrati se cak u drugu veru..." (Biografija, str. 297).