Dogadjanja

Najbolje godine naseg zivota

Pop-politika: upotreba popularne kulture u Srbiji posle 2000.

"Pop-kultura" - nije li ta rec upravo pesnicki izraz za nacin na koji svi mi zivimo i kakvi zelimo da budemo? (...) Nakon sto je u globalizovanom svetu tradicionalna politika abdicirala, veliki dogadjaji pop-kulture od "parada ljubavi", preko milenijumskih palata do fudbalskih prvenstava - sluze integrisanju drustva koje se raspada po socijalnim savovima, a uz pomoc pozitivnih slika na simbolickoj ravni. Poredak gradjanskog drustva se ni u kojem slucaju nije srusio, on se upravo obnavlja. I pri tom se pop sve vise i vise nalazi tamo gde je nekad bila politika.1
Ove reci poznatog nemackog teoreticara kulture Marka Terkesidisa mogu da posluze kao odlican uvod za razmisljanje o domacoj pop-politici, to jest o nacinu na koji domaci politicari shvataju i upotrebljavaju popularnu kulturu. Poznato je kako je Miloseviceva vlast koristila ideoloske poruke utkane u estetiku turbo-folk muzike. Ogromna paznja javnosti bila je putem masovnih medija upucena na folk-zvezde, sa kojima su se u zabavnim emisijama "u paketu" pojavljivali ratni profiteri, sumnjivi biznismeni, lazni proroci, a zatim i dens-pevaci, manekeni i voditelji s Pinka. Sredinom devedesetih neofolk postaje etablirana ruzicasta kultura glavnog toka, koja propisuje pozeljne standarde ponasanja, odevanja i osecajnosti, istovremeno afirmisuci kult nasilja, pornografiju, potrosacki mentalitet i autoritarnu vlast. Ogoljena amoralnost zabavnih pop-sadrzaja Milosevicevog vremena isla je ruku pod ruku sa politikom pljacke, gole vlasti, izolacionizma i narcisoidnog sovinizma. Od svih jedinki se ocekivalo da se konformisanjem uklope u taj organizovani haos.
Posle petog oktobra novi srpski politicari su, makar prividno, okrenuli list. Dok su nekadasnji opozicioni mediji afirmisali, pa cak i forsirali muziku alternativnih rok i pop-grupa kao sto su "Darkvud Dab", "Kanda, Kodza i Nebojsa" i "Ajsburn", domaci politicari su nastupali na muzickim spektaklima sa rok-gitarama i mikrofonima u rukama! Nakon nastupa na protestnim mitinzima opozicije, novi guverner Narodne banke Jugoslavije Mladjan Dinkic posle smene vlasti nastupio je vise puta kao rok-muzicar, a na ovogodisnjem medjunarodnom muzickom festivalu "Exit" u Novom Sadu zajedno sa ministrom finansija Bozidarom Djelicem u saljivom maniru otpevao je poznatu pesmu kultne beogradske novotalasne grupe iz 80-ih godina "Ekaterine velike", "Novac u rukama". Cini se da ovo nije bila samo licna egzibicija, vec i ozbiljna poruka da se na domacoj sceni nasla nova generacija urbanih politicara, poteklih iz rok-kulture. Ovi politicari, po ugledu na kolege sa Zapada, ocigledno ce znati da svoje politicke poruke posalju uz pomoc popa. Pored toga, ovaj nastup je verovatno trebalo da pokaze narodu da Dinkic i Djelic, tj. nova vlada, sve finansijske probleme drze pod svojom kontrolom? Daj boze da je tako, ali lopovi se sporo gone, ekstraprofit tesko uterava, a zivotni standard je i dalje na nulici.

Najnoviji veliki potez nasih vlasti kada je pop-politika u pitanju bio je prisustvo srpskog premijera Zorana Djindjica i ministra kulture Branislava Lecica na gala-promociji novog albuma "Bajage i instruktora" "Zmaj od nocaja", kojoj je, prema pisanju novina, prisustvovao citav novi beogradski dzet-set, pa i fudbaleri Crvene zvezde. Jos je znacajnija cinjenica da je Ministarstvo kulture finansijski pomoglo izlazak devetog po redu Bajaginog albuma, sto svedoci o tome da drzava taj dogadjaj shvata kao deo svoje politike. Posto se nove urbane mega-zvezde u oblasti rok-muzike nisu pojavile, drzava sada podgreva stare. Postavlja se pitanje: nije li naivno predstavljati Bajagu kao perjanicu srpske kulturne politike, kada istrazivanja (objavljena u dnevnoj stampi) pokazuju da 50% stanovnistva slusa iskljucivo narodnu muziku, oko 25% slusa samo domaci dens i pop, strani rep, tehno, rege i dzez slusa 2% stanovnika, a do 5% slusa inostranu rok muziku. Pri tom se cuju govorkanja da se TV Pink nasla delimicno pod pokroviteljstvom Demokratske stranke. Clanovi vlade posetili su i spektakularni koncert Zdravka Colica na Marakani, sponzorisan inace od strane finansijski kontroverzne kompanije BK, koji je pomirio slagere sedamdesetih i neofolk "orijentalni" zvuk, koji gotovo dominira na Colinom novom albumu. Ne treba zaboraviti da je i sam Bajaga imao izlete u neofolk zanr tokom tragicnih, ratnih 90-ih: njegova pesma "Moji su drugovi" bila je veliki hit koji su preuzeli narodni orkestri i svirali ga na veseljima, ispracajima i svadbama, ukljucujuci ga tako u repertoar domace kafanske potkulture i nacionalne ratnicke euforije. Na dva pola srpske pop-politike 2001. godine nalaze se, dakle, dve velike ex-yu zvezde 70-ih i 80-ih, koje objedinjuju narodni, zabavni i, sa druge strane, rokerski zvuk, obradjen pitko, unutar "mejnstrim" matrice: Cola i Bajaga. Nije li, zajedno sa promocijom Cole, proverenog zabavljackog barda cija popularnost, uostalom, nikada nije opadala, ovo forsiranje Bajage, najvece tinejdzerske pop-zvezde osamdesetih, iako je to muzicar neosporne harizme i talenta, u danasnjim okolnostima slicno "podgrejanoj supi" i pomalo "retro", nekakav niskoenergetski pokusaj da se i u politickom smislu vratimo u osamdesete godine, gde smo nekada davno u svom razvoju stali? Medjutim, od tada su se svetske politicke okolnosti veoma promenile, bas kao i popularna muzika. Cini se da je na delu pokusaj vlasti da podseti domacu publiku na, jos uvek tinjajucu, kolektivnu jugo-nostalgiju i da svojom podrskom Bajagi, danas muzicaru srednje generacije, docara povratak urbanoj kulturi, za koji je ipak potrebno mnogo vise od ovakvih kozmetickih poteza. Sustina nase kulturne bede i urbane propasti ovim, ipak, nije dodirnuta. Kako i ko ce artikulisati novi, beskompromisni senzibilitet buducnosti?

Ipak, uprkos svemu, svima onima koji su bar malcice stariji od najmladje generacije klinaca stasalih na neofolku, na zvuke nostalgicne pesme "Zmaj od nocaja", kako to samo ume Bajaga, poci ce jedna velika suza za deset najtuznijih, izgubljenih godina, koje su mogle biti najbolje godine naseg zivota. A koje cak ni Bajaga nece moci da nam vrati.

Ivana Kronja

Mr Ivana Kronja je istrazivac na Institutu Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i predavacica u beogradskom Centru za zenske studije. Autorka je knjige Smrtonosni sjaj - masovna psihologija i estetika turbo-folka (2001).

1 Mark Terkessidis, "Zivot nakon povijesti", casopis Bastard, decembar 1998, Zagreb, Hrvatska (prevela Ada Beier).