Dogadjanja

Razgovor s Desimirom Tosicem

Iluzije o dijaspori

Beogradska Politika od 24. novembra objavila je u svojoj rubrici "Medju nama" pismo direktora Centralne kancelarije Kongresa srpskog ujedinjenja Jelene Kolarovic. Ona dize svoj glas protiv izjave jugoslovenskog ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovica koji je rekao, prema Glasu kanadskih Srba, da ljudi iz srpske dijaspore treba da imaju samo "volonterske funkcije" u jugoslovenskoj diplomatiji. Verovatno ocekuje da "dijaspora" ima pravo bar na jedno ambasadorsko mesto?
U vezi s problemom dijaspore razgovaramo s Desimirom Tosicem, nekadasnjim saveznim poslanikom (1992-1996) i sadasnjim predsednikom prve Evropske kuce u Srbiji, inace potpredsednikom Demokratskog centra. Tosic je, ako se racunaju i ratne godine u zatvoru i logoru za vreme nacizma, ziveo "iza granice" od februara 1943. do septembra 1990. godine, dakle nekih cetrdeset sedam i po godina.

Sta je to dijaspora danas?
Kad je rec o nasim ljudima izvan zemlje, o Srbima, treba razlikovati tri talasa emigracije. Razlikovati ne samo po vremenu dolaska "iza granice" nego i po socijalno-politickom sastavu. Prva emigracija iz 1945. godine sastojala se uglavnom iz dva bloka: najvecim delom to su takozvani zapadni cetnici iz Bosne i Hrvatske, i pored njih mozda dvadesetak hiljada oficira Kraljevske vojske koji su za vreme rata bili u nacistickom zarobljenistvu i odlucili su, nasuprot vecini, da se ne vrate u Titovu komunisticku Jugoslaviju. Ne zna se tacan broj, ali se racuna da ih je bilo zajedno oko pedesetak hiljada. Ta je emigracija bila "vojnicka", nekakav militaristicki naboj je bio jak, ma koliko neozbiljan. Ta emigracija je bila desnicarska: antikomunisticka, monarhisticka, sanjali su da krenu u Treci svetski rat protiv Sovjetskog Saveza, u rat na celu sa Sjedinjenim Drzavama... Ova se emigracija utrostrucila pedesetih godina: mnogo ih je vise bezalo iz Jugoslavije izmedju 1945. i, recimo, 1955, nego sto ih je uspelo da pobegnu u poslednjim mesecima Drugog svetskog rata.
Drugi talas Srba prema inostranstvu nastaje sezdesetih godina. To su takozvani gostujuci radnici. Ovde ima zvanicnih podataka koliko ih je bilo, bar u pocetku. Ti su brojevi objavljivani kako od jugoslovenskih tako i od vlasti stranih drzava. Broje se na stotine hiljada. Sto se tice Srba, oni su uglavnom bili na radu u Svedskoj, Nemackoj, Francuskoj i Svajcarskoj (i drugim zemljama). U tome svetu bilo je kvalifikovanih radnika kao i ljudi iz profesija kao sto su tehnoloske i medicinske. Taj je svet bio uglavnom pod punom kontrolom Sluzbe bezbednosti, odnosno vladajuce Partije. Vecina je, htela ili ne htela, inklinirala prema rezimu, posto je bila najboljim delom indoktrinirana ideologijom jugoslovenskog rezima.
Treci talas dolazi devedesetih godina: u vecini mladi ljudi koji ne zele da ucestvuju u medjuetnickom ratu na prostorima bivse Jugoslavije. Koliko ih je bilo, koliko ih je sada, tesko je reci. Sigurno je da ih ima vise desetina hiljada, posebno izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, i verovatno i sa Kosova...

Mnogi predstavnici dijaspore govore i pisu o 3 miliona Srba izvan granica, a da ti Srbi raspolazu s kapitalom od 60 milijardi dolara. Sta je tu stvarnost a sta masta?
U srpske brojke i u "srpsku istinu" ne treba u nacelu verovati. Sve je to propaganda ili, kako Vi kazete, masta. To je pokusaj da se nasem javnom mnenju nametnu izvesni pojedinci kao neka maltene snaga koja trazi "prava" da upravlja ovom zemljom kojom je inace tesko upravljati. Niti ima 3 miliona Srba izvan zemlje niti su spremne te milijarde da krenu u zemlju kao investicija, kredit i poklon.
Humanitarna pomoc je pokazala izvesne dobre rezultate, ali je to daleko od milijardi. Posebno je znacajna pomoc rodjaka za vreme sankcija. Drugo, nema nasih ljudi izuzetno bogatih, a bogati ljudi ne daju tako lako novac ako im ne obezbedite mesto predsednika republike ili predsednika vlade. To je frustriran svet koji zeli da bude priznat u zemlji, posto ih niko zivi u inostranstvu ne priznaje jos od 1945. godine. Tada ih nisu priznavali jer su na Zapadu, posebno Britanci i Amerikanci, bili glavni "titoisti". Posle devedesetih godina niko ih pak nije priznavao jer su, cak i antikomunisti u "staroj emigraciji", u kojoj su preovladjivali pro-Milosevicevi ljudi, seseljevci i draskovicevci - bili objektivno na Milosevicevoj "nacionalnoj strani", cak i kad nisu bili "intimno" milosevicevci. Zato mi izgleda skoro komicno da ti ljudi zahtevaju danas da ih nova vlast prizna kao borce za demokratiju, za promene, za reforme. Veliki broj tih ljudi to nisu bili.

Dakle, za vas primer Tomasa Garika Masarika i Golde Meir koji su bili u emigraciji, a postali prve licnosti Cehoslovacke 1918. i Izraela - ne znace nista?
Ne znace nista, jer su oni dve istorijske licnosti koje su bile politicki emigranti, Masarik vrlo kratko, za vreme Prvog svetskog rata, a Meir je pripadala jevrejskoj dijaspori od dve hiljade godina. Medju Srbima na to pravo bi polagala samo politicka emigracija iz 1945, ali ona je uglavnom izumrla. Nasi ljudi posle sezdesetih godina samo su ekonomski i slicni iseljenici, nikad nisu imali pravu politicku organizaciju ni politicki program. Oni su svi znacajni, ukljuciv i politicke emigrante, zato sto su slali stalnu i znacajnu pomoc svojim porodicama ili nekim manjim zajednicama. Treba da ocekuju zahvalnost i drustva, ali se funkcije u diplomatiji ne mogu vrsiti ukoliko ljudi nisu strucni i ne pripadaju najneposrednije ovoj zemlji. Buduci da se jos ne vracaju, i nece se po svoj prilici vracati, oni su prvenstveno Amerikanci i Nemci srpskog porekla. Kao takvi mogu i dalje pomagati Srbiju i Jugoslaviju, ali bez politickih uslova.

Sta bi bilo kad bi se dijaspora pojavila na nasem politickom trzistu?
Nece se pojaviti, a ako bi se pojavila, ne bi bila od konkurentske snage za ove ljude i stranke koje se vec nalaze u zestokoj jagmi za vlast. Tu najmanje ima mesta za dijasporu...

Pripremila Olivija Rusovac