Parlamentarni izbori na Kosovu bice odrzani u subotu 17. novembra i tom prilikom ce biti izabrano najvise predstavnicko telo – kosovski parlament – koji ce brojati 120 poslanika. Srbima je u startu obezbedjeno 10 poslanickih mesta i jedan resor u buducoj kosovskoj vladi. Prema izbornim pravilima, na svakih 8 do 10 000 biraca Srbima pripada jos po jedan poslanicki mandat, pa bi, ukoliko odziv srpskih biraca bude veliki, Srbi mogli da imaju maksimalno 28 poslanika. Tako ce, iako pod striktnim starateljstvom medjunarodne zajednice, politicki zivot u ovoj pokrajini nakon ovih ali i opstinskih izbora, odrzanih 28. oktobra prosle godine, i definitivno biti institucionalizovan i usmeren u parlamentarne i demokratske tokove, sto je i cilj medjunarodne vojne i civilne uprave. 
Izbori za skupstinu Kosova nece prejudicirati konacno politicko resenje oko statusa ove jugoslovenske pokrajine barem u narednih nekoliko godina, ali ce zato omoguciti stabilizaciju politickih prilika i otvoriti mogucnost svim gradjanima Kosova da aktivno i neposredno ucestvuju u izgradnji svoje buducnosti. U zajednickom Dokumentu UNMIK-a i SRJ koji su potpisali sef misije Hans Hakerup i Nebojsa Covic ponovo je potvrdjeno ono za sta se medjunarodna zajednica oduvek zalagala: da ce u svemu biti postovana Rezolucija OUN (1244) kojom se Kosovo smatra integralnim delom SRJ, a Srbima kao i drugim etnickim grupama na Kosovu garantuje puna bezbednost i ravnopravnost.
Uprkos takvom, nepromenjenom i jasnom stavu medjunarodne zajednice, vlast u Beogradu je, poput nekada Miloseviceve, dugo bila skepticna u pogledu davanja preporuke kosovskim Srbima da ucestvuju na parlamentarnim izborima. Jos krajem oktobra Vojislav Kostunica, predsednik SRJ, rezolutno odbija Hakerupovu ponudu da Srbi izadju na izbore. U izjavi za RTS on je istakao da su »izbori za Srbe zapravo neka vrsta tamnog vilajeta, da nema dovoljno garancija za bezbednost Srba, da Hakerup i medjunarodna zajednica nisu nista ucinili da se pronadju nestali i kidnapovani Srbi, njih 1300. Tek nakon toga mozemo razgovarati o eventualnom izlasku Srba na kosovske izbore« (Politika, 28. 10. 2001, str. 2). Iste veceri reagovao je sef misije OEBS-a Dan Everts: »Ukoliko se Srbi sa Kosova budu rukovodili preporukama iz Beograda da bojkotuju izbore, tada nece biti nasa krivica sto oni nece da ucestvuju na izborima i odluce o svojoj sudbini« (Politika, 28. 10. 2001).
Nakon visemesecnih premisljanja, oklevanja i natezanja, na samo petnaest dana uoci izbora, Kostunica je – konsultujuci se prethodno sa patrijarhom SPC Pavlom i dobivsi od njega blagoslov – u petak 2. novembra ipak preporucio Srbima da na izbore izadju, sto je zakasnela, ali svakako racionalna i ispravna odluka.
Ovu preporuku odmah su potvrdile obe vlade: savezna i republicka, a nekoliko dana kasnije (7. novembra) oglasio se i patrijarh Pavle: »Izadjite na izbore i glasajte za slavu Bozju« (Danas, 9. 11. 2001). Tzv. opozicija (SPS, SRS i delovi razbijenog JUL-a) energicno se protivi izlasku Srba na kosovske izbore sa motivacijom da bi se time »dao legitimitet siptarskoj vlasti«, a zagovornike izlaska na izbore naziva »izdajnicima«. Momcilo Trajkovic, jedan od aktuelnih lidera DOS-a, je izjavio: »Ne slazem se da Srbi izadju na siptarske izbore, no, kao disciplinovan clan DOS-a i predsednik Saveznog komiteta za Kosovo i Metohiju necu nista ciniti protivno preporuci moje vlade. Dakle, antikampanje nece biti« (Danas, 8. 11. 2001).
Preporuku vlasti u Beogradu podrzali su na Kosovu samo Srpsko nacionalno vece za Kosovo i Metohiju u Gracanici (vladika Artemije) i koalicija Povratak koju su nedavno formirale jugoslovenska i srpska vlada sa ciljem da bude nosilac srpske liste na izborima.
Ako je stav pripadnika propalog rezima o izborima na Kosovu odavno jasan, postavlja se pitanje zasto je novoj demokratskoj vlasti toliko dugo trebalo da prihvati jednu sasvim normalnu i logicnu cinjenicu: da je Kosovo medjunarodni protektorat, da Srbi tamo nisu vecina vec ubedljiva manjina (jedva 50 000 Srba jos zivi na Kosovu, preko 250 000 je izbeglo), da drzava Srbija nema nikakve politicke ingerencije u ovoj pokrajini te da prema tome samo kosovski Srbi, ukoliko pocnu ozbiljno da participiraju u politickoj vlasti – a izbori im pruzaju tu jedinstvenu priliku – mogu biti veza sa medjunarodnom zajednicom i temeljni cinilac za pregovore u pogledu buduceg statusa Kosova.
Odgovor je jasan: ni ova vlast, bas kao ni prethodna, nema jasnu koncepciju i politicku strategiju o Kosovu i oko Kosova. Kosovo je, naime, oduvek bivalo omiljeno i neretko unosno sredstvo razlicitih zloupotreba srpskih stranaka zarad sticanja politickih poena. Uostalom, mit o Milosevicu kao »najvecem Srbinu« stvoren je upravo na Kosovu. Isto tako, Kosovo je na jedan cudan nacin umelo i da unisti politicke nimbuse sto se Milosevicu dogodilo prvo juna 1999. godine kada ga je na Kosovu vojnicki porazio NATO, a potom ga naredne godine izneverili i biraci u Srbiji. Mit o Kosovu kao kolevci srpstva ne samo da je osamdesetih godina ozivljen na najdramaticniji nacin kroz ratove i zlocine, nego je i danas neobicno prisutan u glavama nekih dosovskih politicara. Umesto donosenja trezvenih i racionalnih odluka oni su se godinu dana preganjali oko toga ko ce se bolje udvarati tamosnjem srpskom zivlju. Steci naklonost Kosovara za mnoge beogradske politicare je i danas od presudne vaznosti za sticanje imidza nacionalnog borca i patriote. Upravo iz tih razloga tolerisani su ispadi militantnih grupa Srba iz severnog dela Kosovske Mitrovice predvodjenih nekadasnjim pristalicama SPS-a, koje su sejale mrznju i podele medju srpskom populacijom ionako izmucenom ratom, bedom i pritiscima koje na njih vrse Albanci. Pragmaticno krilo dosovske vlasti svojim racionalistickim stavovima cesto je nailazilo na otpore – tokom dvanaest godina konstantno indoktriniranih – kosovskih Srba, dok, s druge strane, njeno tvrdo, nacionalno jezgro nije nimalo promenilo politicku matricu iz doba Slobodana Milosevica i jednako je u javnim istupima koristilo epsku retoriku. Nova vlast nije cak uspela da ukine ni tzv. Privremeno vece za Kosovo i Metohiju koje i dan-danas »predvodi« Zoran Andjelkovic Baki, a koje je osnovao jos Slobodan Milosevic. Podele su tako bile neminovne, pa je za samo dve godine pored postojeceg Srpskog pokreta otpora Momcila Trajkovica formirano nekoliko »srpskih nacionalnih veca« (jedno u Gracanici za celo Kosovo kojem je na celu vladika Artemije, drugo za severni deo Kosovske Mitrovice, a odnedavno preraslo u tzv. Srpsko nacionalno vece za Severno Kosovo i Metohiju) i jedno »demokratsko vece« (tzv. Srpsko demokratsko vece iz Lipljana). Da i ne govorimo o partijskim celijama SRS-a i SPS-a kao ispostavama najtvrdjeg nacionalistickog militantnog pokreta kosovskih Srba, ali nista manje ni o ogranku Demokratske stranke Srbije koji predvodi Marko Jaksic koji je formalno otkazao poslusnost cak i svom sefu Kostunici.
Da mnogi unutar dosovske vlasti nisu svesni znacaja kosovskih izbora i participacije Srba na njima svedoce reci sefa jugoslovenske drzave koji osnovni motiv izlaska vidi u tome sto ce to naljutiti »nase neprijatelje«. Pri tom ocito misli na kosovske Albance. Nekoliko dana docnije slicne tvrdnje ce se cuti iz usta Nebojse Covica (»Gubimo sa dva razlike, ali cemo u poslednjoj sekundi ubaciti tri kosa i pobediti«) i vladike Artemija (»Ako je za Siptare dobro da mi ne izadjemo na izbore, onda to znaci da mi treba da izadjemo, jer ono sto je za njih lose to je za nas dobro«). 
Ovakvi stavovi najodgovornijih politicara i »narodnih vodja« dokazuju nasu tvrdnju o nepostojanju konzistentne politike i ozbiljne i promisljene politicke strategije o Kosovu. Kao da je i u ovom slucaju vampirski ozivela Miloseviceva politika »poslednjeg casa« i »priterivanja uz zid« kad god usledi pritisak iz sveta. Ali i ne samo to: ona pokazuje da preporuka Srbima da na izbore izadju nije rezultat samostalne spoznaje realnosti i potrebe da se Srbi na Kosovu ukljuce u parlamentarni zivot kako bi na civilizovan i demokratski nacin raspravljali o svim problemima svoga opstanka, umesto sto svoju »politiku« svode na nasilje i inat kao i na konflikte sa celim svetom. Porazavajuce, ona je motivisana principom iskljucivosti i netolerancije. A takva politika Srbe sa Kosova – kao uostalom i sve nas – ne moze daleko odvesti.