Dragos Ivanovic

Pobuna Crvenih beretki (JSO) uznemirila je javnost i mnogima dala povod da se zapitaju: gde se danas, posle godinu i vise dana od pobede demokratskih snaga, stvarno nalazi politicka Srbija? Koliko je tacna opservacija da se mi sada smestamo izmedju neke malo uspesne istocnoevropske zemlje, gde se, doduse, vlada zalaze za reformu, ali je iz prikrajka i dalje pretece vrebaju retrogradne sile, i drzave juznoamerickog tipa, gde su razne vojne hunte uvek drzale za gusu svoje minorne vlade. Nasa se kriza, dakle, obogacuje novim fenomenom – kao da nam nije dovoljno sto nas stalno prati onaj ukleti balkanski sindrom, vec ulazimo i u krug nestabilnih drzava u kojima glavnu rec pretenduju da vode razne vojno-policijske formacije.

Za i protiv specijalaca

Pojedini koji su skloni da sa vise benevolencije gledaju na javne stvari kazu da u zemlji u kojoj svakodnevno strajkuju radnici i rudari, i profesori i lekari, i ko sve drugi ne, nije cudo da se na ulicama, u protestu, nadju i sami policajci. Medjutim, kada vam specijalci, puni oruzja i sa dvadesetak bornih kola, danima drze pod blokadom vojvodjanske raskrsnice i ulaz u glavni grad, i traze smene u Vladi, to je vec protest koji ima malo duzi rep. Naravno da se ovaj dogadjaj, koji je kod mnogih izazvao jezu niz kicmu, ne moze svesti samo na puki avanturizam jedne razuzdane policijske jedinice. Nas glavni problem je, izgleda, u tome sto su aktuelne politicke okolnosti i trenutni sklop legalne i nelegalne politicke moci takvi da prosto zakonito reprodukuju neresive sukobe. Kad god izbiju neki javni konflikti, i pre nego sto se o njima cuje rec ustavnog autoriteta, najpre se nametljivo oglase, svojom arbitrazom, politicke partije, sto na kraju i ostane kao konacna odluka politicke vlasti. Regulativna uloga pravne drzave je unapred diskvalifikovana, pa su nam zbog toga sukobi sve cesci, trajniji i sve nesnosljiviji.
Pogledajmo samo kako je izgledala hronika stranackih aktivnosti u slucaju Crvenih beretki. Prva je pozurila da se javi nasa najuticajnija stranka, DSS, koja je za nastalu situaciju svu odgovornost svalila na Vladu Srbije, cime je prakticno podrzala pobunu specijalaca. Sa slicnim optuzbama, uz bok DSS-a, svrstale su se i Nova Srbija i neizbezna Srpska radikalna stranka. U normalnim zemljama krajnje je nezamislivo da stranke na vlasti podrzavaju ovakvu vrstu pobune protiv sebe same, sem ako njihove skrivene namere nisu bliske namerama pucista.
Dobro je da je Vlada Srbije sacuvala cvrstinu, porucujuci policajcima da kao drzavni sluzbenici »ne treba da se bave politikom« i da »ako nisu zadovoljni politikom koju Vlada vodi, mogu da daju otkaz i da izaberu neki drugi posao«. Koliko ce ona, u ovim uslovima podele u samoj vlasti, uspeti da sacuva kontrolu nad JSO, tek ce se videti. Uz sve ovo idu i mnoga folklorna desavanja, sa elementima bizarnosti, koja su u javnosti pratila ovu desetocasovnu blokadu Beograda. Neke su radio stanice organizovale pravi navijacki plebiscit, ko je za, a ko protiv postupka specijalaca (za dlaku su pobedili oni koji su protiv takvog postupka). Neki gradjani Novog Beograda iznosili su specijalcima hranu, devojke su ih darivale cvecem, pojedinci su u onoj masi od nekoliko stotina okupljenih ljudi tiho i nezadovoljno gundjali. Mnogi su, medjutim, primetili da je u celom ovom dogadjaju potpuno zatajio gradjanski refleks – nigde se nisu oglasile one prestizne gradjanske organizacije, poznate iz desetogodisnje borbe protiv rezima Slobodana Milosevica, niti su pozvale gradjane na odbranu ugrozenih demokratskih nacela.

Neizvesna odbrana ustavnog poretka

Mozemo li mi uopste da uspostavimo normalnu drzavu kada u samoj vlasti ne postoji saglasnost o tome ko i kako treba da brani ustavni poredak? Ako te saglasnosti nema, onda smo osudjeni da ponovimo losije delove sopstvene istorije. Vredi podsetiti da je u novembru 1992, kada takodje nismo imali normalnu drzavu, Milosevicev republicki MUP neustavno preuzeo saveznu policiju, sto je bilo posmrtno zvono za tadasnjeg predsednika SRJ Dobricu Cosica. 
Danasnje prilike nisu iste kao i pre deset godina, ali se ni sve razlike nisu izgubile. Pobunjeni policajci se, u stvari, vesto smestaju u ovu nasu mutnu situaciju, punu lazne retorike o legalizmu, u kojoj se mnogo prica, malo sta kaze, a jos vise skrivaju prave tendencije. Zato i oni mogu da odbijaju da idu u akciju hapsenja osumnjicenih za ratne zlocine bez pravnog propisa o saradnji sa Hagom i da traze smenu ministra unutrasnjih poslova (za sada). Ako izostavimo cinjenicu da ih neslavna proslost na ratistima bas ne kvalifikuje za sampione pravne drzave, ocigledno je da se specijalci obracaju na pogresnu adresu. Savezna skupstina, kao jedina nadlezna, nije uspela u junu, a ne uspeva ni sada, da donese zakon o saradnji sa Hagom, pa je republicka vlada, u iznudici, donela odluku o izrucenju Slobodana Milosevica. Kad sve to moze olako da se ignorise, i to pod izgovorom legaliteta, onda nije cudo sto na ulicama dobijamo, zarad odbrane zakonitosti, samovoljne grupe naoruzanih specijalaca i svu silu njihovih bornih kola.

Brutalniji oblici otpora

Ostaje jos jedno vazno pitanje: zasto nam se bas sada javljaju ovakvi ekstremni vidovi protesta koji po svojoj dalekoseznosti, neizbezno, nose dilemu ko ce koga? Ovaj je dogadjaj pao upravo u vreme kada su predstavnici Vlade Srbije u SAD, u razgovoru sa predsednikom Busom, isposlovali za zemlju niz znacajnih garancija za beneficije – pocev od oprosta najveceg dela duga, do polozaja najpovlascenije nacije. Naravno, uz te privilegije, kao njihov nerazdvojni deo, idu i nase striktne obaveze o izrucenju osumnjicenih za ratne zlocine Haskom tribunalu. Predstavnici Vlade su odmah po povratku u zemlju jasno to i rekli: odbijanje saradnje sa Haskim tribunalom znacilo bi ponovnu izolaciju zemlje, a oni za tako nesto nikako nisu spremni da snose odgovornost. Ovu ponovljenu odlucnost Vlade mnogi ostaci stare vlasti, ali i nacionalisti u novoj vlasti, dozivljavaju kao sudnji dan. Sa pozicija moci koju su u dobroj meri sacuvali, oni su i do sada opstruirali demokratske promene, a sada prelaze na brutalnije oblike otpora. Nije slucajno sto bas oko saradnje sa Hagom izbijaju i najzesci sukobi, i to ne samo kod nas, nego i u nasem okruzenju. U Hrvatskoj su na sceni dragovoljci, kod nas specijalci, a i u jednom i u drugom slucaju smisao dogadjanja je isti. 
Ocigledno je da se suocavamo sa dogadjajima od presudnog politickog znacaja, u kojima su specijalci istureni samo kao pojavni oblik mnogo dubljih predstojecih politickih potresa. Politicke sukobe, tako je bar u normalnim zemljama, valja resavati politickim sredstvima, ali izbori su jos daleko, pa cak i da ih i ubrzamo pitanje je sta bismo dobili. Da li to znaci da nam i dalje ostaje samo mrcvarenje dok neki od suprotstavljenih blokova stranaka ne stekne odlucujucu prednost? U zemlji gde drzava ne radi svoj posao, policija uci vladu zakonu, a politicke stranke brane puciste, gradjani zaista imaju razloga da budu zabrinuti za buducnost.