Vidan Micic

Za vreme Uzicke republike 1941. godine bio sam, i to veoma dugo, u Uzicu. Neposredno sam saradjivao sa Slobodanom Penezicem Krcunom. Bio sam zamenik komandira straze koja je cuvala zatvor i obezbedjivala Vrhovni stab. Ratko Drcelic je bio komandir. Sve poslove oko zatvora, kao i citavu borbu protiv pete kolone vodio je Krcun.
Iz tog perioda secam se kako je uhvacen Zika Zdrebe. Ako je to taj Zivojin Pavlovic, onda je sve to ovako izgledalo. Dodje jedno vece Krcun i naredi: »Pripremi dobru grupu za veceras. Imamo veliki posao da obavimo. Lovicemo krupnu zverku«. Posli smo nekim vecim vozilom, oko desetak ljudi. Krcun nam je rekao: »Moramo ga uhvatiti zivog, zapamtite zivog. Niposto ne pucati. U krajnjoj nuzdi u noge«. I rece nam da ja od Kragujevca. Tako su nam rekli, a sigurno smo ga uhvatili u Kremnima. (Tu tvrdnju nije napustio do kraja razgovora – prim. S. G.) Opkolili smo jednu stalu sa svih strana, kod Celikovica kuca. Krcun je ranije dobio detaljna obavestenja gde se krije ta zverka, pa ga je to vece licno pozvao na predaju: »Ziko, Zdrebe, predaj se! Ne pokusavaj da pucas niti da bezis. Opkoljen si!« Da bi se uverio da je opkoljen, povicemo i mi sa svih strana: »Opkoljen si! Silazi mirno i predaj se, inace cemo stalu da zapalimo!« On se javi: »Nemojte paliti, silazim«. Utom se javi neko i od kuce. Cuo se razgovor. Verovatno od onih koji su nekoliko dana ranije motrili na kucu i njegovo kretanje, kao i na posete koje mu dolaze. Tu ga svezasmo i oterasmo u Uzice.

Dok je bio u zatvoru saslusavali su ga: Slobodan Penezic Krcun, Vladimir Dedijer i Pera Stambolic najcesce, povremeno Colakovic i Rankovic. Ponekad je bilo i vise njih odjednom.
Ja sam ga najcesce sa Krcunom dovodio u podrum gde smo ga saslusavali, a kada je bilo mracno drzao sam karbitnu lampu. Tada sam prvi put video kako to dobro oni rade. Dva-tri dana ga saslusavaju primenjujuci torturu da bi saznali neke stvari od njega, a on samo cuti. Bogami, biju svi dobro, ali ne pomaze. A on je radio u Parizu za Partiju, pa je tamo izdao neke drugove. Dedijer je pricao kako je on lukavo radio. Nije dozvoljavao da uhapse drugove kod njega, vec kad odu, on javi policiji. Tako da je stradalo dosta drugova zbog njega. Mnoga zla je ucinio. Radio je tamo u nekoj knjizari. Dedijer, secam se odlicno, nosio je neki slamnati sesir, a krupan. Muski ga, sto se kaze, tuce. Prebija na mrtvo ime, ali on nista. Prica samo neke nevazne stvari, a Dedijer ce: »Sta mi dajes saragu (saraga ti je vrsta sitne ribe, tek sam kasnije shvatio sta to znaci) daj mi somove!« Navodi mu neke telefonske brojeve, cini mi se da je bilo osam cifara. Osmocifren broj! Taj broj nije bio u notesu. Dedijer ga je rekao iz glave: »Ovo ti je broj kuci, a ovo ti je broj koji je vezan za policiju«. Onda je napisao na papir, pokazao mu. Nije imao kud. Navodi mu i neke sifre koje je video kod njega u Parizu. Pita ga za te brojeve. Trazi da prizna kako je radio za policiju i za koga sada radi. Ne vredi. On nista ne priznaje. Onda ce Stambolic: »Valjda smo i mi nesto naucili od Vujkovica«. I tada poce da ga siba volujskom zilom po tabanima. Prvo su bili veliki plikovi, a kasnije je i koza pukla. Tako da smo ga vodili ili nosili natrag do sobe, sve uz stepenice. Kad se i on zamori, onda pridje Krcun. I on tuce sto bolje moze. Ja stojim kraj vrata, naslonio se na stranu i mislim: »Pa ljudi, pobogu, sta to radite? Da bilo sta zna priznao bi posle takvih batina. Priznao bi da je majku za sisu ujeo«. Ali, tu sam i shvatio kako veliki spijuni ne priznaju lako.
Ocekivali smo da kod njega nadjemo radio stanicu, ali je jos izgleda nije bio dobio, inace bi i to morao priznati. Kod njega smo nasli samo neki notes sa siframa. Dedijer ga pita za te sifre, sta znace i slicno, a on nista, cuti. Drugo vece, secam se, trazio je vode. Oni su vec ranije pripremili casu vode, ali dobro zasoljene. Ocekivali su da ce on, onako zedan naiskap popiti punu casu slane vode, pa ce posle da bi dobio ciste vode, morati sve da prizna. Ali ni to ne pomoze. On uze casu sa vodom, srknu malo i posto vide da je voda slana, izbaci vodu ne progutavsi je. Opasan spijuncina, kazem ti. Sve trikove zna. Tada smo ga nastavili tuci. I mene su posle zvali da ga tucem, posto se oni dobro zamore. A ja sam sluzio vojsku u konjici, pa znam da konja, a on je bio Zdrebe, treba prvo udariti odozdo pa onda povratiti udarac odozgo. Uzmem ja pendrek. Noge su mu visile preko jednog panja kako bi ga lakse tukli po tabanima. Zama’nem i udarim odozdo, pa povratim na palac odozgo i sabijem ga skroz u meso. Onaj sto je sedeo na njemu i drzao ga, odleteo je u cosak celije, kad je ovaj od bola djipio. A Krcun ce: »De ga to ’leba ti udari? Kako ti to? Pokazi nam«. I bogami, malo po malo, poce ptica da peva. Bio je smesten u samicu. Posto je bio tako vazan njega su uvek cuvali ili skojevci ili clanovi Partije. Ja sam svakodnevno po nekoliko puta ulazio kod zatvorenika, uzimao papire na kojima je pisao sta ima da kaze, i to nosio Krcunu. Secam se kako bi Krcun vrisnuo: »Ne valja ovo nista! Ponovo!« I onda bi on opet pisao.
Jedno jutro udjosmo kod njega, on stoji na sred celije. U celiji je bio samo neki stari metalni vojnicki krevet. Na jednom zidu bio je prozor sa resetkama, ali je bio bez stakla. A on prineo, dogurao, sta li, krevet do prozora. Tek smo posle shvatili zasto. U jednom uglu prozora bilo je malo parce stakla. On je pomocu kreveta to dohvatio pre nego sto smo mi usli u sobu. Kad smo otvorili vrata, bio je, kao sto rekoh, na sred celije. Krcun mu rece: »Ajde Zdrebe!« On pridje korak-dva do Krcuna. U ruci je drzao ono parce stakla, pa odjednom desnom rukom prereza vene na levoj ruci. Krv je pljusnula iz vena, a on rece: »Nemate vise potrebe da me vodite na saslusanje«. Krcun pritrca, stegnu mu rukom isecene vene i rece: »Neces umreti, kurvo, dok ne priznas!« Odveli smo ga, zavili mu ruku i nastavili sa isledjivanjem.
U trenucima kada gleda smrti u oci, covek dobije cudnu snagu. Covek ni sam toga nije svestan sta moze da ucini. Pa iako je bio isprebijan, pred neposrednu smrt on je, takodje, dobio cudnu snagu i pokusao je da bezi. Mnogih takvih primera je bilo u ratu.
Te veceri kada je on streljan bilo ih je mnogo. A mi, kad ih vozimo kamionima iz zatvora do Krcagova, gde smo vrsili streljanja, stavimo ih da sede jedan drugom u krilu, kako ne bi mogli da pobegnu. Izvodimo ih iz kamiona, tako da oni koji su bili prvi izvedeni ostaju zadnji za streljanje. On je streljan negde pri kraju. Secam se jos posebno jednog robijasa. Uhvatili smo ga na uzickoj pijaci. U koferu smo mu pronasli nekoliko stotina kljuceva i kompletan alat za obijanje. Njega smo streljali pre Zike. To je bilo cudo od coveka. Stoje oni i cekaju. Neki se prenemazu, mole, traze da se pomole bogu, hoce popa i slicno. A ovaj robijas hladan k’o spricer. Jednog, sto je bio do njega, cetnik neki bese, posto je cmizdrio, vezanim rukama udari tako da ovaj pade. »Sta pizdis! Primi k’o covek ono sto si zasluzio« – rece mu. I dodje on na red. Opalim ja izbliza u glavu, u potiljak, on se ne pomera. Ja ponovo, on nista. Opalim treci metak na levu stranu u predeo srca, malo se strese, a tek od cetvrtog metka pade. E, tada sam se posteno prep’o. »Nece coveka metak« – pomislih. Prodjose me neki zmarci. A i raznih drugih slucajeva je bilo. Meni su licno dosta pomogli americki kriminalisticki filmovi koje sam gledao pre rata u Zagrebu. Tada sam u bioskopu naucio mnoge finte i stosove koji su mi kasnije bili od pomoci.
Vec sam ranije napomenuo da su streljanja obavljana u Krcagovu, iznad vojnickog kruga. Gore su bile iskopane nekolike transeje, bile su povezane. Tu je zemlja od iskopa odbacena prema banderi. Prostor je danonocno cuvala straza. Na banderi je bila jedna lampa koja je davala dosta bledu, zuckastu boju. Prvo vece kada je vrsena egzekucija, a ona je po pravilu vrsena posle 10 sati uvece, sa nama je posao i Rankovic. Mi smo ga zvali Marko. Rekao nam je: »Pri streljanju ne smete nikoga maltretirati. Ni samar da opalite. Samo metak u potiljak. Bez plotuna, streljajte jednog po jednog, da se u onom mraku ne biste medjusobno poubijali«. Streljali smo pet-sest to vece. Rankovic je stajao po strani i gledao. Mi nismo znali da on sve to gleda. Kad smo zavrsili, on na kraju izadje iz mraka i rece: »Dobro je. Ovako i ubuduce da radite«.
Bilo ko da ti je rekao, kako su streljanja vrsena mitraljezima, to nije tacno. Valjda to znam. Preko stotinu egzekucija je bilo i svaki je ubijen iskljucivo pistoljem u potiljak. Obicno smo ih streljali u gacama i kosuljama. Odelo smo vracali na pranje i u magacin. Mato je privodio jednog po jednog. Onda ja, metak u potiljak, ruka za rame i u jamu. Levu nogu u dupe i otisnem dalje. Nisu se mnogo zatrpavali, vec se samo prekriju zemljom, pa sutra opet. Te veceri kad je streljan Zika Zdrebe bilo je cetiri-pet kamiona. Jedan od te mase, najverovatnije da je to bio on, pokusao je da pobegne. Iz mesta skoci daleko i dade se u beg. Odbegao je bio oko 30 metara kada jedan od strazara opali iz puske i pogodi ga u kicmu. Skljoka se tu, ali je bio pri svesti. Kad smo ga dovukli blizu transeje, on kaze: »Ubijte me«. »E, neces sad, cekaj.« Pa smo njega poslednjeg ubili i bacili u raku.
Niko nije ni zapevao, ni parole uzvikivao. A kad ovaj pokusa da bezi, i kad se sve zavrsi, Mato rece: »E, ako ga je neko zvao Zdrebe, bas je Zdrebe. Skoci iz mesta pet metara«.
Pavlovic je bio u zatvoru jednu sedmicu sigurno, a mozda i vise.
Komandir straze bio je Ratko Drcelic, a ja sam mu bio zamenik. Za likvidaciju smo bili glavni ja i Mato Lapcevic iz Godovika. Secam se da je vozac bio Radjen Filipovic iz Godovika, radio je u puskarnici u Uzicu. I vodili smo uvek dva-tri strazara za obezbedjenje.
Pri hapsenju, Zivojin Pavlovic je kod sebe imao jedan crveni kofercic, drveni. U njemu je bio pribor za licnu higijenu, nesto presvlake i jedan notes sa siframa i telefonskim brojevima. Dedijer ga pita za te sifre, a on nista nije desifrov’o. Posle ovoga je bila slana voda. Posle batine. A potom sam i ja poceo da ga tucem kad se ostali umore, jer su i mene tukle ustase.

Autorizovan razgovor sa Vidanom Micicem (prvoborac iz Pozege, kapetan prve klase u penziji, partizanski dzelat koji je streljao Zivojina Pavlovica, rodjen 1910. u Godoviku, Pozega), decembra 1985. i marta 1986. godine, Zbirka autora

^*) Iz: Slobodan Gavrilovic, Zivojin Pavlovic. Izmedju dogme i kritike, biografija, Grafocard, Beograd 2001, str. 276–280.