Mirko Djordjevic

Tokom decenija postojanja komunizma, odnosno njegove istorijske inkarnacije poznate pod imenom »ruski komunizam«, i medju ozbiljnim istrazivacima bilo je malo onih koji su sumnjali u to da ce njegovim nestankom doci do »duhovne obnove« i nekog vida drustvene restauracije u koju je takodje malo ko sumnjao. Razloga za takvu nadu je bilo i to posebno u krilu hriscanske Crkve koja je u Rusiji prezivela doba velikog gonjenja koje mnogi – i s dovoljnim razlozima – porede s gonjenjem iz vremena cara Dioklecijana. I u SPC je takva nada postojala iako ona nije bila onako gonjena kao RPC – svedena je bila na marginu drustva i njena je delatnost bila ogranicena na prostor »porte i oltara«. Kada se komunizam »urusio« u planetarnim razmerama, kada se pocelo govoriti ne samo o »kraju ideologija« vec i o »kraju istorije«, ono sto je usledilo zbunilo je i ljude u Crkvi i analiticare koji su stajali po strani. Nije doslo, naime, ni do kakve duhovne obnove u hriscanskom smislu reci, vec se Crkva pojavila na drustvenoj sceni u vidu ideoloske snage koja trazi za sebe mesto u tranzicijskim strukturama, a u nekim slucajevima i kao snaga koja postaje deo vlasti. Lako se mogao raspoznati model sprege izmedju trona i oltara za koji se verovalo da je konacno otisao u istoriju Crkve i drustva. Crkve su – posebno na pravoslavnom Istoku – svoju univerzalnu misiju sirenja jevandjelja zamenile ulogom faktora koji stremi klerikalizaciji. To je bilo ne samo nespojivo sa ucenjem jevandjelja, sa ocekivanom »duhovnom obnovom«, vec je predstavljalo i znak jednog neobicnog retrogradnog procesa koji i danas traje. Nista od svega toga nije zaobislo ni SPC koja se – za razliku od drugih crkava – nasla u vrtlogu citavog ciklusa ratova na Balkanu, koji su obelezili poslednju deceniju XX veka. U tom procesu nasa se Crkva nasla u sredistu burnih ratnih zbivanja, i to upravo kao institucija u drustvu koja je odigrala neslavnu ulogu u procesu raspada drzave. Jedno je, dakle, razgovor o Crkvi u sirem i dubljem dogmatskom smislu, a drugo – i to je predmet ovog razmatranja – SPC kao institucija medju drugim institucijama. Tu i takvu ulogu SPC je ili prihvatala sama ili je to cinila pod pritiskom snaga koje su se drzale Crkve u cilju realizacije svog politickog nacionalistickog projekta. »Od kada je nastala, vidovitoscu sv. Save« – pisao je jedan istaknuti ideolog nacionalizma – »srpska Crkva je bila vise nosilac i cuvar srpstva, dakle srpske narodne svesti, nego sto je bila verska ustanova«.¹ Da je SPC imala i takvu ulogu govore istoricari njeni, ali oni istovremeno uverljivo dokazuju da je SPC vekovima bila »verska ustanova« i tu je ulogu priznavala kao primarnu. Ovakvo pomeranje »akcenta« nije nikako bilo slucajno – dobar deo jerarhije SPC je zaista krenuo takvim putem tokom pomenute decenije koja je jedna od najtezih decenija u njenoj mnogovekovnoj istoriji. U brojnim istorijsko-socioloskim istrazivanjima koja obuhvataju citav prostor pravoslavnog Istoka nakon komunizma, zapazaju se slicni problemi, u analizama koje su vrsene kod nas problem je takodje uocen, ali su izostale analize »komparativnog« tipa, odnosno nuznog sireg istorijskog konteksta, bez cega se ni problemi SPC ne mogu dovoljno osvetliti. Istrazivaci koji su se priklonili svojevrsnoj »geopolitici pravoslavlja« ukazali su na to da se problemi moraju posmatrati i iz ugla istorije i iz ugla savremenosti. Ako se, naime, zanemari taj siri kontekst ili istorijski »prolog« lako se moze dogoditi – sto se i dogadja – da se o SPC izreknu prestroge ocene, pa i one sasvim neprecizne, kakvu je ponudio poznati nacionalisticki istoricar ideja cije smo reci naveli. Na to podseca poznata francuska istoricarka i sociolog religije koja je svoja istrazivanja vrsila »na terenu« i to na sirokom prostoru postkomunistickog pravoslavnog Istoka.²
Do slicnih zakljucaka dolaze i istrazivaci koji se posebno bave »geopolitikom« savremenog pravoslavlja.
U jednom svom zapazenom delu o »geopolitici pravoslavlja« F. Thual govori o nekim karakteristikama koje se zaista ne mogu zaobici.³ Ono sto se dogadja u savremenom pravoslavlju – posebno nakon sloma komunizma – tice se »krize identiteta« u trenutku neobicnog soka i sudara hriscanstva i pravoslavlja sa izazovima moderniteta za koje savremeno pravoslavlje uglavnom nije spremno. Pravoslavni svet se danas suocava sa modernim stanjem drustva »koje se temelji na laicitetu i odvojenosti religijske i drustvene sfere« sto se posebno opaza na Balkanu i cemu ovaj istrazivac poklanja posebnu paznju. Nije nejasno niti sporno sto je pravoslavlje u proslosti igralo glavnu ulogu osnovnog nosioca identiteta jer su pomesne crkve takvu ulogu nuzno morale igrati – te su istorijske cinjenice jednostavno nesporne – ali je sporno to u cemu sada vide svoju ulogu. Pravoslavni su se vekovima opirali »muslimanskoj represiji, opirali su se komunistickim progonima, ali pitanje koje se postavlja glasi – hoce li se odupreti i strogim zahtevima moderniteta?«. Malo dalje on svoje pitanje – uistinu pravo pitanje za pravoslavlje – vezuje za povratak Crkve nakon komunizma i naglasava da ce to i biti »pitanje odnosa prema modernitetu u drustvima i drzavama« koje su nastale nakon sloma komunizma. Francuski sociolog je pesimista u tom pogledu, ali razlog tog pesimizma izvodi iz istorije i tu, u samoj istoriji – posebno onoj novijoj – stvari zaista ne deluju nadobudno. »U pravoslavnom svetu« – glasi jedan njegov zakljucak – »religija i nacija predstavljaju vid aktivne sinergije u smislu da se uzajamno dopunjuju«. I oni koji ne dele njegovo pesimisticko vidjenje problema znaju da se pravoslavlje zaista sticajem istorijskih okolnosti zatvorilo u sebe i da danas na drustvenoj i istorijskoj sceni predstavlja jedan mentalni sklop koji se opire promenama, o cemu svedoce i najugledniji pravoslavni mislioci koji nastoje da sagledaju sudbinu pravoslavlja u mrezi razvojnih procesa savremenog sveta. Ideja na kojoj se taj svet najcesce zaustavlja jeste »nacionalno pitanje« vidjeno usko etno-filetisticki. Iz tako prihvacene pozicije nastaju konflikti ne samo sa modernitetom, vec i sa drugima koji su pravoslavni. To naravno vazi i za SPC i kada se u njoj cesto naglasava pa i ritualno ponavlja da je ona »prosla put pod krstom« tokom poslednje decenije to ne treba shvatiti kao retoriku – upravo je tako i bilo. Istorijski osvrt je nuzan jer je i SPC deo hriscanskog etosa u najsirim razmerama, kanonski deo pravoslavlja u celini i deo – po sebi se razume – i savremenog hriscanstva u celini. Nije SPC jedina crkva koja nema dovoljno izgradjenu hriscansku antropologiju, jasno uoblicenu socijalnu doktrinu, niti je jedina koja se nije valjano snasla na drustvenoj sceni na kojoj se nasla. Dogmatski jasno utemeljena kao Crkva »sedam sabora«, sigurna u sebe i smisao svog trajanja, ona se ipak na drustvenoj sceni nasla kao struktura koja se na svoj nacin »zaustavila« u istorijskom vremenu i prostoru.
A citav niz problema pred kojima stoji su – svaki za sebe – kamen spoticanja u daljem razvoju.

Novi izazovi i stari odgovori

Da bi se mnogi nesporazumi SPC u vremenu i prostoru bolje razumeli – kao i da bi se izbegle jednostrane ocene – nuzno je osvrnuti se na stanje hriscanstva danas u svetu uz koje ugledni hriscanski antropolozi u svakoj prilici isticu dijagnozu »u krizi«. Valja imati na umu da se reci kriza ovde pridaje izvorno znacenje – »prelomni i presudni momenat« – i da se rec ne uzima u njenom kolokvijalnom znacenju. U svetu koji se globalizuje, u kojem je »ubrzanje istorije« ne metafora nego realna cinjenica, kriza je znak novih mogucnosti. Savremeno hriscanstvo se vise ne suocava – kao u XIX veku – s ateizmom kao glavnim problemom vec sa pluralizmom i u religijskim i u drustvenim relacijama. Ako to vazi za hriscanstvo u celini, to vazi i za pravoslavlje kao njegov integralni deo. Ta se kriza oseca svuda, ali je posebno akutna na Istoku gde su se i dogodile velike promene i gde je kriza, shvacena u tom smislu, dublja; to se odnosi i na SPC koja se nasla na neuralgicnom ratnom prostoru tokom citave jedne decenije. Tu se uocavaju problemi koji su – posebno u nasoj Crkvi – kamen spoticanja i u njoj i u njenom odnosu sa drugim crkvama, te posebno sa drustvom u kojem postoji. Osvrnucemo se samo na neke kako bi se bolje prepoznali putevi i bespuca kojima se kretala SPC u ratnoj deceniji. Prvi problem je istorijski. Poznati pravoslavni mislilac i veliki vizantolog J. Majendorf zapazio je da nacije na Balkanu duguju svoju kulturu Vizantiji od koje su dobile i sistem autokefalnog ustrojstva, ali su one »svoju politicku nezavisnost stekle u atmosferi sekularizovanog romantizma koji nije plod pravoslavne Vizantije vec Francuske revolucije«.⁴ Ta i takva mrtva vizantijska paradigma opterecuje pravoslavlje u celini, a posebno se oseca u stanju crkvene svesti u nasoj Crkvi i nuzan je uistinu nekakav »kopernikanski obrt« koji mnogi s pravom i ocekuju. U svakom slucaju, odatle se izvode brojni nesporazumi Crkve sa modernitetom, o cemu ugledni pravoslavni mislioci govore, ali o cemu se u SPC ne govori cesto, u novije vreme gotovo nimalo.
Bez nekog makar i delimicnog uvida u stanje pravoslavlja na sirem prostoru nece biti moguce razumeti ono sto se zbiva u SPC.
Ako savremeno pravoslavlje treba da ponudi »odgovor za zlo sveta« ono mora da se suoci sa modernim drustvom i da nuzno prihvati i ono sto ugledni teolozi nazivaju »rizik savremenosti«. Jednostavnije receno, ako »kanoni postoje radi Crkve a ne Crkva radi kanona« onda je skoro nerazumljivo cuvanje samo svoje »kanonske teritorije« jer se time svesno prihvata izolacionizam i klerikalizacija drustva. Problem je zaista slozen. Problem je nov – ozbiljno se otvara u krilu modernog drustva – ali se u mnogim pravoslavnim crkvama, u SPC posebno, na njega nude neki stari pa i sasvim anahroni odgovori, iako ima i novih odgovora koji su ili strogi sudovi ili pak u necem nedoreceni pa i neprecizni. »U kanonskom smislu« – kaze jedan ugledni francuski pravoslavac – »vidljiva, zemaljska pravoslavna Crkva je postala pozoriste senki«.⁵ U njoj – nastavlja ruski naucnik N. Loski – Duh Sveti nije odavno »kriticki duh Crkve«, i ona se uistinu nekako »zaustavila« u istorijskom vremenu i prostoru u kojem se nalazi. Pravoslavni patrijarh Antiohije i celoga Istoka Ignjatije nude slican strogi sud, ali su jos precizniji u dijagnozi stanja savremenog pravoslavlja. Problem je u tome sto je pravoslavlje razdrobljeno po principu autokefalnosti, u njemu ne postoji nuzna »kolegijalna svepravoslavna struktura«, pa je tesko, gotovo i nemoguce – odrediti ni manje ni vise sta je to pravoslavno a sta nije, jer definisanog uciteljskog kriterijuma jednostavno nema, odnosno svaka ga pravoslavna crkva za sebe utvrdjuje. To se posebno vidi na planu odnosa Crkve prema modernitetu. Svet je uveliko promenjen, posebno od vremena Prosvecenosti »koja je postala civilizacija« i u tom promenjenom svetu malo ko pristaje na to da je istina »jednom i za svagda kazana«.⁶
Od citavog kruga problema koji cine posebne tematske celine mi cemo navesti samo one koji se ticu nase Crkve.
Pocetkom sedamdesetih godina tek minulog veka – tacnije 1968. – u svetu je postalo aktuelno pitanje odrzavanja svepravoslavnog, odnosno vaseljenskog sabora koji nije drzan punih dvanaest vekova. To je bilo razbudilo velike nade i u pravoslavlju i u hriscanstvu u celini, i smatrano je svetskim dogadjajem. Na saboru je trebalo potvrditi ucenje »sedam sabora«, naciniti iskorak u vremenu, redefinisati bitna dogmatska i eklezioloska pitanja i naciniti korak na svoj nacin slican onom koji je nacinjen kod katolika na Drugom vatikanskom koncilu. U atmosferi probudjenih nada vec se govorilo da ce hriscanstvo u Evropi poceti da dise »na oba plucna krila«, kako se svojevremeno izrazavao V. Ivanov. Tema sabora se nasla, dakle, u zizi i svi su se odredjivali za ili protiv i bilo je doslo dotle da je pominjano i mesto – drevna Aleksandrija – odrzavanja njegovog. U velikoj raspravi – o kojoj se ne nalaze odjeci u laickoj publicistici onog vremena kod nas iz razumljivih razloga – u zizi se nasla i SPC i to sa nekim stavovima i potezima koji su pokazali da se ona zaista nalazi na nekoj vrsti cvorne tacke pravoslavlja u celini i hriscanstva uopste. Dok su se brojni jerarsi izjasnjavali ovako ili onako i cekao se i zvanican stav SPC, stigao je odgovor o. Justina Popovica koji se oglasio iz manastira Celije kod Valjeva – gde se nalazio sukobljen sa jerarhijom SPC – kao veliki protivnik odrzavanja sabora. Iako nije pripadao oficijelnim strukturama SPC o. Justin je snagom svoga autoriteta izazvao kolebanja i kod nas i u svetu. Poslanica o. Justina objavljena je u Parizu i imala je svetski odjek.⁷ Oglasili su se potom Grci sa pristankom da se sabor odrzi.⁸ Izvesnu ravnotezu medju sukobljenim stranama pokusao je da uspostavi – bez uspeha – francuski pravoslavac o. Clement.⁹ Dok su Grci smatrali da sabor treba sazvati jer »nema kriterijuma pomocu kojih odredjujemo pravoslavnost pojedinih autokefalnih crkava«, dok se vrh SPC kolebao – ali ne i ugledni teolozi – autoritet o. Justina je ucinio svoje. Sabor se u ovom trenutku ne moze odrzati jer se pravoslavne crkve »nalaze pod kontrolom agresivnog antireligioznog komunizma« i ta je teza o. Justina bila razlozna, ali njegova druga teza sigurno nema snagu uverljivosti jer se on odupro promenama koje su bile istorijska sansa pravoslavlja. Naime, o. Justin je pozivao sve hriscane da se priklone »istini pravoslavlja« kako ga on shvata, sto ocevidno nije bilo moguce. To je bio uslov od kojeg on nije odstupao. Strah od otvaranja odneo je prevagu, sabor nije sazvan jer su se pokolebali i drugi. Bilo je kako je bilo – ovo je samo osvrt – ali ostaje cinjenica da je autoritet o. Justina i njegovih ucenika »justinovaca« ucinio da SPC bude saucesnik u neuspehu jedne sigurno velike istorijske inicijative. Znak tog straha od otvaranja i promena stoji danas i mnogi se nesporazumi u SPC i oko nje mogu pomocu njega bolje razumeti. 
Brojni su problemi, slicni ovom, koje smo oznacili kao kamen spoticanja u istorijskom hodu SPC u drustvu i zajednici.
Jedan od njih je svakako ekumenizam, odnosno opstenje sa drugim i drugacijim hriscanima – po Jovanu 17. 21. – koji se u SPC shvata ili kao obicna »crkvena diplomatija« ili pak kao najvece zlo koje moze zadesiti pravoslavlje. I tu SPC stoji u znaku tradicije koju je utemeljio o. Justin Popovic nekim svojim kliseima.¹⁰ Ekumenizam je – po o. Justinu – moguc samo pod uslovom da se svi drugi hriscani priklone ucenju pravoslavlja i nikako drugacije, ali to nikada nije bio i zvanican stav SPC i delo njene »politike« prema drugim hriscanima. Istini za volju, zvanican stav ne postoji, odnosno sve se svodi na cuvanje zaveta o. Justina i to se posebno oseca danas. Naime, ovakav stav ima svoju neobicnu istoriju. Postoji jedan klise koji traje u obliku nepisanog pravila, koji se u sustini svodi na ovakvu formulaciju koja je tipicno justinovska – »Mi se pravoslavni molimo za sve ali ne i sa svima«. Cak i danas ovakvi klisei odredjuju crkvenu svest u SPC.¹¹ Ekumenizam se uglavnom uzima kao nuzno zlo.¹² Zanimljivo je da je ekumenizam bio sasvim drugacije shvatan ranije, u periodu pod komunistima nego danas.¹³
Posebno ozbiljan kamen spoticanja u SPC – odatle i onaj njen »nesporazum« sa modernim drustvom – predstavlja savremena socijalna doktrina, a ona zapravo kao takva i ne postoji u savremenom pravoslavlju, sa izuzetkom Ruske crkve u kojoj su jos 1992. nacinjeni prvi ozbiljni pokusaji. Ono sto se umesto toga nudi u ocevidnom je raskoraku sa kretanjima u savremenom drustvu, anahrono je poput primitivne »sociologije« N. Velimirovica – slovenofilske varijante evropske organske-organicisticke misli koja drustvo, po principu proste analogije, svodi na organizam. Tu se smece s uma jednostavna cinjenica da drustvo i ljudska zajednica u necem lice na organizam, ali u ljudskom drustvu postoji i sistem ideja koji se svrhovito manifestuje na drugaciji nacin od bioloskog organizma.
Od ruskih slovenofila pozajmljena je trijada »Bog–kralj–otadzbina« i ta se forma eksploatise do banalnosti kakve se srecu i kod Velimirovica, a posebno kod njegovih sledbenika. Drustvo ne moze opstati po Ljoticevom misljenju bez te trijade jer »domacin mora biti u vaseljeni, u drzavi i u domu« kako bi se sprecila »neobuzdana igra individualnih interesa«.¹⁴ U toj misli nema cak ni one konzistentnosti kakvu znamo iz ucenja jednog J. de Mestra ili L. Bonala, ali se ona trudi da bude neki odgovor univerzalnim i individualnim kategorijama modernog drustva, koje u Evropi postoje od Francuske revolucije i koje su nesumnjivi pecat moderniteta. Srpska organicisticka misao – koja je dominantna u SPC – operise jednom specificnom zamenom odredjenih teoloskih i eklezioloskih pojmova koji se po organicistickoj shemi prebacuju na plan drustvene teorije i ta zamena obezbedjuje viziju jednog zatvorenog drustva, male ruralne zajednice u kojoj jednostavno nema kretanja kakva su imanentna drustvu kao takvom. Ulogu takvog socioloskog katihizisa ima poznato Velimirovicevo delo Srpski narod kao teodul u kojem se izlaze »ucenje« o teoduliji, odnosno o tome da je »srpski narod sluga Bozji«. Srpsko drustvo, ljudska zajednica uopste, temelji se na nacelima »hriscanskog kolektivizma, solidarizma, domacinstva, staresinstva i pravoslavnog morala i etike«. Osnovni problem je Francuska revolucija koja je navodno sasvim poremetila »prirodni red« u drustvu i od tada se drustvo razvija zahvaceno haosom individualizma, demokratije i pluralizma. Tako po ucenju Velimirovica demokratija »razara organsko, svetosavsko narodno bice« jer je narod »organska saborna celina«. Tako se, na primer, teoloski pojam sabornost u kljucu ove organicisticke misli pretvara u ideolosko pokrice za kolektivizam i autoritarnost, a nacionalizam se uzima kao vrlina i neposredno se izvodi iz ucenja sv. Save, pa se govori o »nacionalizmu« kao necem sto izvire iz »svetosavlja«.¹⁵ Savremeni sledbenici ovog ucenja su u tom pogledu – u krilu SPC – sasvim jasni i dosledni.¹⁶ Tako se arhaicni organicizam pretvara u ono sto bi bio neki odgovor na probleme modernog drustva koje je – od vremena Francuske revolucije – nacinilo citav niz iskoraka u smeru razumevanja moderno oblikovane strukture ljudske zajednice.
Do sredine devedesetih godina – u vrtlogu ratova na Balkanu – SPC nije nacinila nikakav iskorak u smeru moderniteta.

Skica za jednu neobicnu teologiju rata

Ratna zbivanja sredinom devedesetih godina – postepeno ali sigurno gubljenje svega onoga sto je bilo postavljeno kao ratni cilj – dovela su do neobicnog zaokreta u crkvenoj misli u krilu SPC, ali u jednom retrogradnom smeru. Pored vec pomenutog »prevodjenja« teoloskih kategorija na plan drustvene prakse, zapocelo je i jedno neobicno osmisljavanje poraza u duhu mitske tradicije. Umesto kritickog osvetljavanja i refleksije koja usmerava napred, ugledni teolozi SPC zapocinju sa stvaranjem jedne specificne teologije rata koja – to se po svemu vidi – nije neko novo misljenje o ratu u duhu crkvenog ucenja, vec nesto drugo i to je obelezeno pojavom naucnih zbornika koji – kao takvi – ne odrazavaju neku »skolsku teologiju« vec su sluzbeni stav SPC. Prekretnicu je predstavljala pojava zbornika sa jednog naucnog simpozija odrzanog na Cetinju.¹⁷ Paradigma razmisljanja je drama oko Kosova i to je polaziste jer je – po misljenju ucesnika – Kosovo kao problem »uzdignuto do paradigme cijelog savremenog svijeta«. Umesto da se problem oko Kosova sagledava u koordinatama realnog stanja, problem je pretvoren u mitolosku paradigmu jer se sve blizi poraz jedne politike jedino tako mogao razumeti. »Nesto sto je vanjski licilo na tragicni poraz« – stoji u pristupu ovih refleksija – »pocinje da se pretvara u duboku unutrasnju pobjedu, cije dimenzije, nista manje no u kosovsko vrijeme, mogu biti kosmicke«.¹⁸ Nisu u ovom stavu sporne »dimenzije« vec vreme i problem u vremenu koji se ne moze razumeti prevodjenjem na mitsku matricu kosovskog mita. Ovakvim se pristupom rat jednostavno opravdava i to na nacin koji ne ostavlja nikakvu sumnju da je ova teologija rata svesno koncipirana jer se rat jednostavno vidi kao cin na koji je narod bio prinudjen da u ostvarenju »tog ljubavnog podviga koristi rat«.¹⁹ Jedna opservacija ide dotle da naglasava kako se »novi zavjet u ljudskoj istoriji tek nazire«.²⁰ Medju teolozima se posebno mesto daje Radovanu Karadzicu ciji su stavovi zaista zbunjujuci, ako se uzme da su ovde pokriveni autoritetom SPC. Po njemu, rat u Bosni je rat kakav istorija sveta i ratovanja ne poznaje, pa je to nesto novo – »Clauzewitz ne zna za ovakve ratove« i za vitestvo ispoljeno u njemu »treba druga nauka i neki drugi Clauzewitz« jer sve do sada niko nije mogao da shvati sta to hoce srpski narod – »Za sada, njega izgleda razume jedino sami Bog«.²¹ Ovakve refleksije ocevidno nisu nikakvo teolosko razmatranje ove mitologizacije stanja koje »teolozi« jednostavno nisu znali da procene. Drugo moguce objasnjenje je verovatnije – u sprezi koja je postojala izmedju drzave i Crkve, konkretno izmedju Miloseviceve ratne politike i Crkve sa njenom jerarhijom, trebalo je ponuditi ideolosko-politicko objasnjenje za poraz koji je bio na vidiku. Sva nastojanja su tekla u tom smeru i nije bilo sumnje da se ovakvo teolosko misljenje stavlja u sluzbu jedne politike koja nije imala – vec sredinom devedesetih godina – ni najmanje nade na neki uspeh. Floskule o »svetom ratu«, o »svetim ratnicima«, o »ratu na nebu« iz kojeg se izvodi i nuznost rata na zemlji jednostavno su u sluzbi jedne politike, pa su sasvim razumljive »misli« koje glase i ovako – »Bolji je rat negoli mir koji nas odvaja od Boga«.²² Neki stavovi uglednih teologa i clanova visoke jerarhije SPC govore o jednom neobicnom – uveliko retrogradnom – kretanju u onome sto bi se moglo oznaciti kao srpska pravoslavna misao. Vladika Atanasije koji onako vidi rat kako je upravo navedeno u jednom momentu nacinio je i jednu istorijsko-teolosku digresiju koja recito govori i o pominjanoj doktrini o drustvu i o poimanju nacionalne istorije, u kojoj se teoloski pojmovi svode na mitske simbole i obrnuto, u kojoj se realne istorijske cinjenice svesno mitologizuju. On je, sasvim u kontekstu ratnih zbivanja oko Dubrovnika, objasnjavao i istorijsku »gresku« cara Dusana, cija mu je imperijalna politika ocevidno vazna paradigma za razumevanje i tumacenje ratnih zbivanja u kojima se nasla i SPC. »Dusan je inace« – naglasava vladika Atanasije – »napravio i druge greske: prepustio je ovde Konavle, dubrovacko primorje i Peljesac, i donji tok Neretve, a otisao dole na jug da izbije na Egejsko more«.²³ Da li je i kako car Dusan »pogresio« o tome se u istoriji dovoljno zna i nema potrebe danas se baviti time, ali se iz ovako objasnjene njegove »greske« vidi sta vladika preporucuje kao politicki i ratni cilj. Ako se ima na umu da o tome govori kaludjer, onda u najmanju ruku zbunjuju vojno-takticki saveti dati davno umrlom caru. Jedno je izvesno – u ovako koncipiranoj teologiji rata svesno se kombinuju jedna retrogradna etnofiletisticka svest i ratni ciljevi Miloseviceve politike koja je – upravo i na tom terenu – pretrpela poraz. Ali smisao ovih »teologema« je upravo u tome da poraz zamene fiktivnom pobedom koja u nekom meta-planu ima specificnu vrednost kakvu imaju mitovi i legende. Nevolja je u tome sto nesto slicno nema nikakvu vrednost na kakvu smo navikli u sistemu naucnih promisljanja kakva se ocekuju iz jednog naucnog zbornika. Ta etnofiletisticka shema koja je dominantna u srpskom pravoslavlju, kao i sam etnofiletizam kao mera svega, jedna su vrsta neprelezane bolesti u istocnom pravoslavlju. Tako se jedna »filozofija rata« pretvorila u teologiju rata koja je iznela na los glas SPC medju drugim crkvama u Evropi. Tako je »srpsko pitanje« bacilo u zasenak sve ono bitno sa cime se odavno suocava savremena hriscanska misao, jer je ono postavljeno – i u SPC – uistinu ne kao demokratsko vec kao nacionalno-nacionalisticko pitanje. Taj znak i ta cinjenica govore o retrogradnoj svesti u SPC koja se i dalje – i nakon devedesetih godina – hrani istorijskim stereotipima i floskulama.

I nakon realnog poraza jedne politike pouke nisu izvucene i SPC nastoji da zadrzi svesno takav stav o vaznim problemima savremenosti.
Jedan drugi, takodje »naucni« zbornik recito govori o tome.²⁴ On odrazava teznju SPC da u drustvu bude ne samo vazna – njoj tu ulogu niko razuman ne spori – vec i dominantna politicka snaga. Tendencije takve vrste pothranjuju i odredjeni politicki krugovi i njihov smer klerikalizacije odavno se jasno zapaza, kao sto se takodje jasno opaza da Crkva time napusta svoju ulogu svedoka u vremenu koji nudi jevandjeoski odgovor umesto politickih programa. Zanimljivo je da autori zbornika ne skrivaju svoje jasne ideolosko-politicke namere – zbornik je zamisljen kao »prirucnik i putokaz« za organizaciju verskog zivota u oruzanim snagama, pri cemu takodje pada u oci da se sasvim zanemaruje i pozitivno i negativno iskustvo takvih inicijativa koje inace poznaje istorija, a posebno istorija Crkve. Rec je o vojnom svestenstvu u savremenom svetu. Nije nepoznata praksa u savremenim armijama Evrope, gde je versko obrazovanje i praktikovanje vere reseno u duhu slobodnog izbora vojnika koji se kao i svaki gradjanin slobodno i sam verski izjasnjava i ponasa. Ovde su vojni svestenici »u statusu vojnih lica«, dakle, imaju cin i bice »potcinjeni komandantima jedinica u kojima sluzbuju«, dok ce u pogledu verske sluzbe biti potcinjeni »nadleznom lokalnom episkopu«. Kako ce se oni u ratu drzati »jevandjeljskih principa« nije jasno jer im se uloga jasno definise kao uloga komesara za ideoloska pitanja. Nije sporno prisustvo svestenika u vojsci, ali je sporan nacin na koji se to cini – svestenici nuzno postaju saucesnici u ratnim zbivanjima jer je ocevidno da ne mogu imati pravo odlucivanja po savesti buduci da su komandno potcinjeni zapovednicima. Crkva ulogu moralnog faktora prepusta jednoj drugoj strukturi. Da bi se ovo prevazislo na neki nacin – inace odgovora na to nema ni u svetu – nude se neobicna tumacenja. SPC »nije nista nasilno u istoriji radila«, ali nije jasno nece li biti uvucena u to ako se komandno potcini jednoj politici. Na jednom mestu se klerikalna teza raspoznaje sasvim jasno – »Srbi nece da budu svedeni na gradjane«. Vojska se stavlja u prvi plan, a Crkva u drugi. Jedan ucesnik to objasnjava ovako – »Vojska je jedan od najvaznijih drzavotvornih i drzavnocuvarnih staleza«. Stalezi kao kategorija odavno ne postoje u modernoj strukturi drustva i ako se vojsci obezbedi takav status onda se klerikalizacija prosiruje do vidova vojne vladavine koja je – po »potrebi« – uvek moguca, a posebno u drustvima koja takvu tradiciju cuvaju. Dominantna uloga vojske i Crkve vidjena je na anahron nacin – drzava treba da ima »stratokratsko drustveno i drzavno uredjenje u okviru saborno-staleskog monahijskog oblika vladavine«. Nije tesko u ovakvim formulacijama prepoznati jednu slovenofilsku, organicisticku koncepciju kakva se odavno i u pravoslavlju smatra anahronom, ali je takva koncepcija ovde dobila snagu stava jer je grade ne samo vojnici vec i vladike. Da ona ima vrednost zvanicnog stava zna se vec prema principu – klasicnom eklezioloskom principu – koji glasi – »Gde je episkop tu je i Crkva«. Anahrona i nesvojevremena, ovakva koncepcija se uklapa u sistem klerikalizacije koji se u Vojsci i u SPC uzima kao zadati cilj.

Decenija ratnih iskusenja

Odavno postoje mnogobrojne hronike koje prate delatnost nase Crkve tokom poslednje decenije, a u jednoj – temeljno radjenoj – posebno je i strucno obradjen period prve polovine devedesetih godina.²⁵ U njoj je postavljeno pitanje »da li SPC treba da odgovori svom pozivu na ovome svetu kao hriscanska ili kao nacionalna crkva«, i vec sa pocetkom druge polovine te burne decenije nametao se odgovor nazalost negativan – SPC je ostajala na sceni kao institucija koja je iskljucivo bila preokupirana »nacionalnim pitanjem« shvacenim na tipicno filetisticki nacin. U drugim »hronikama«, medjutim – koje obiluju »izjavama« svake vrste – nije se dovoljno obracala paznja na smisao izjava, na njihovo poreklo, niti se pravila razlika izmedju onog sto je zvanican stav SPC sadrzan u sluzbenim dokumentima Sinoda ili Sabora i onoga sto je stav ili takozvane skolske teologije ili pak publicistike, uglavnom politicke, koja se pozivala na Crkvu. Da bi se stanje u SPC bolje razumelo nuzno je zaviriti u dublje razloge, potraziti dublje korene jer Crkva nije sasvim i u svemu slicna drugim institucijama u drustvu. Nuzno je bilo – a taj posao jos nije obavljen – naciniti neku vrstu tipologije iskaza i izjava kako bi se videlo koji i kakav smisao imaju zvanicni stavovi, a koji najrazlicitije »ekscesne« izjave kakvih je u izobilju bilo. Najcesce su izjave bizarnog tipa, na svoj nacin sokantne, od kojih se SPC ogradjivala – ne uvek i ne kako je to trebalo ciniti – i iz njih se ne mogu izvoditi zakljucci opsteg tipa. Kada se u hronikama cita kako se general Mladic vec nalazi »pod zidinama Carigrada«, kako se Kosovo uzima kao »srediste vaseljene« ili kako smo mi Srbi pravoslavne vere danas jedini hriscani, koliko god se to cesto poklapalo i sa onim sto govore neke vladike, takvi se sudovi ne mogu pripisati SPC u celini, niti se iz njih mogu izvoditi sudovi o celoj SPC. Primera za to ima mnogo. Kada pesnik M. Beckovic govori o Srbima i pravoslavlju, u ekstazi jedne religioznosti koja kao fenomen jos nije ispitana u novijoj srpskoj poeziji, treba razlikovati smisao i losu metaforu –

Jedino ovde, Carice Nebesa,
Na mom jeziku se moli bez zastanka,
I ne laze nista, i ne jede mesa,
I osam vekova posti bez prestanka.

U sferi pak odnosa sa drzavom – konkretno sa Milosevicevim rezimom – javljaju se novi momenti.
Karakteristicno je u tom pogledu saopstenje novembarskog zasedanja Sinoda iz 1998. – kao i kasnije odluke Sabora – koje su cak i nesto vise od onog sto se naziva stanje zategnutih odnosa izmedju drzave i Crkve. One se konkretno ticu napetosti oko Kosova koje su dobijale pretece razmere – rezim nije uspevao da nadje nikakvo »resenje« koje je godinama obecavao, a ono sto se pripremalo bilo je neka vrsta leka koji je gori od bolesti. Kosovo se i dalje videlo u matrici mita, formulacije i obrasci su bili ritualne fraze, pateticne fraze, a stvarnost je bivala sve vise nabijena realnom katastrofom. Kosovo je trebalo da ostane u sastavu drzave ali nije bilo precizno jasno da li je ta drzava Srbija ili postojeca SRJ na cijem je celu Milosevic bio zvanicni ustavni predsednik. Crkva je u tom momentu sasvim zanemarila neke cinjenice i saopstenje deluje zbunjujuce – »Uskracuje se pravo rezimu i Slobodanu Milosevicu da u ime Srba sa Kosova vode pregovore i potpisuju planove i sporazume o buducem polozaju Kosova i Metohije«. Problem nije bio u tome sto se u SPC shvatilo da sa Milosevicem nema resenja jer je on sam problem a ne deo njegovog resenja, vec u tome sto ni sama SPC nije imala neko jasnije resenje, iako se preporucivala kao »jedina snaga zastitnica srpskih interesa«. Jos jednostavnije, iako je SPC na Kosovu zaista bila duhovna uzdanica, ona nije mogla biti drzavno-pravni faktor sa kojim ce se problem resavati – ako ona ne priznaje legalnog sefa drzave to ne znaci da Crkva moze biti strana u sporu u drzavno-pravnom smislu. Toga su mnogi u SPC bili svesni, ali su prevagu odnosile snage koje su zagovarale ono drugo. U tom dokumentu, inace, ima i drugih momenata koji su vazni za razumevanje uloge SPC na drustvenoj sceni. U tekstu se, naime, predlaze nekakav »plebiscit« i zahtev da patrijarh Pavle i princ prestolonaslednik A. Karadjordjevic »potpisom podrze plebiscit«. Bilo je jasno i u samoj SPC da ni stari patrijarh ni princ davno nestale monarhije nisu ustavno-pravni faktori koji bi se mogli pojaviti na sceni jer je ustavno-pravno stanje regulisano Ustavom koji nije derogiran. Sve se to u vrhu jerarhije znalo, ali je prevladavala svest da ce se SPC pojaviti kao jedina snaga. Na naivnosti ovakvih pretpostavki i ne treba se zadrzavati – ali i to govori kako se nasa Crkva lose snalazila u situaciji uoci drame na Kosovu koja ce se okoncati bombardovanjem Srbije.
Hronika zbivanja u Crkvi i oko Crkve – posebno na planu odnosa sa drzavom – obiluje primerima, posebno poslednjih godinu dana.
Kada se umesto permanentne hriscanske misije – jasne strategije evangelizacije – u prvi plan stavi politicka uloga institucije, onda nije komplikovano citanje nesporazuma izmedju SPC i drzave, a posebno izmedju SPC i modernog srpskog drustva. Crkva hriscanska, posebno pravoslavna, i na evropskom prostoru nailazi na slicne probleme. Nema pomaka u hriscanskoj antropologiji, pravo odlucivanja je iskljucivo u rukama jerarhije, dok su laici – »narod Bozji« po crkvenoj definiciji – potisnuti ili marginalizovani. Problem nije u sferi dogmata i istina koje Crkva ispoveda, vec u sferi snalazenja i nesnalazenja u svetu u kojem se mora svedociti. Jedan savremeni pravoslavni mislilac – iguman Novikov u La pensée russe nb. 4334 2000. – koji razmatra to stanje crkveno-drustvene svesti na sirem pravoslavnom planu, zapaza da je licnost vernika potisnuta. Ako »samo slobodna licnost moze biti clan Crkve«, kako je davno zapisao J. Majendorf, onda je jasno da kolektivisticki koncepti »pokriveni« teoloskim pojmovima nece dati nesto novo. »Ucenje o Trojici« – naglasava Novikov – »ima direktne, prakticne posledice u sferi sociologije i politike«. Te svesti jos uvek nedovoljno ima u SPC. Primera radi, u istoriji nase crkvene misli nedostaje »poglavlje« hriscanskog personalizma, sto ima za posledicu njeno kreativno zaostajanje jer su hriscani duzni »da stite pojedinacnu licnost u ime njenog bogopodobija i da nastoje da drustvo i drustvene veze ne gube personalnu dimenziju«. U SPC, medjutim, imamo – nezvanicno, naravno – dominaciju kolektivistickih koncepata jednog N. Velimirovica. Odatle se objasnjavaju i brojni drugi komplikovani nesporazumi. »Nije slucajno« – kaze dalje pomenuti mislilac – »sto su komunisti odjednom zavoleli sabornost«, a jedini pravi imunitet od svih vidova kolektivizma je »onaj reflektovani i kriticki osmisljeni zapadni personalizam«. Taj zapadni personalizam se prima »kao egoizam, a zapadni metod kritickog promisljanja problema kao nekakva pedanterija ili pravni formalizam«. Ovo stanje – koje je i stanje duha u SPC – uocili su i kod nas mnogi ugledni pravoslavni mislioci, ali njihova ukazivanja ostaju u senci jedne tradicije skolske teologije koja dominira. »Danas, posebno na stetu Crkve« – pise jedan ugledni strucnjak i znalac kanonskog prava – »izmesalo se kanonsko i nekanonsko, duhovno i materijalno, crkveno i politicko, ljudsko i Bozje«, pa se u SPC podnose »ostavke« – slucaj vladike Atanasija – kao da nije rec o apostolskom prejemstvu nego o funkciji u sindikatu ili nekoj partiji, a cin hirotonije nekog vladike – slucaj vladike Filareta – svodi se na politicku i partijsku volju. Osnovni problem je – to se mora ponoviti – sto u pravoslavlju ne postoji univerzalno prihvacen kriterijum kojim se odredjuje pravoslavnost, pa se dogadja da formulacije skolske teologije vaze kao formulacije Crkve.
Slozen problem »skolske teologije« kod nas nije dovoljno osvetljen, a njena je funkcija svedena na jedno misljenje koje postaje »vazece«.
Zanimljivo je da su stranci koji su se bavili istorijom i teologijom nase Crkve bili precizniji u tumacenju tog pojma nego sto su to nasi istoricari i teolozi.³⁰ Nije svaka skolska teorija nekreativna i bez novina, bez njenih se nastojanja crkvena misao i ne bi mogla razvijati, ali kada se mnostvo njenih formulacija nudi bez provere crkvenog uciteljskog autoriteta, onda nastaje haos i crkvena se istina relativizuje. Jedan neobican vid takve teologije obnovio se upravo 1989. godine na talasu politickog i crkvenog populizma i ona je bila nacionalno-politicki intonirana. Poseban problem je novija skolska teologija u SPC koja se uglavnom formirala – u delima J. Popovica i N. Velimirovica – pod uticajem Ruske »zagranicne« Crkve ciji je »karlovacki sinod« u periodu izmedju dva svetska rata igrao jednu neobicnu ulogu i u krilu pravoslavlja i u krilu modernog evropskog drustva.³¹ Ne moze se tvrditi, istina, da je ta teologija i zvanicna teologija SPC, ali se njen uticaj uveliko oseca, posebno ako se ima na umu da su pod uticajem »karlovackog sinoda« bili i takvi autoriteti kakvi su o. J. Popovic i N. Velimirovic. Sve tirade o »judomasonskoj zaveri«, o Jevrejima koji su svuda posejali seme zla – ciji je najstrasniji plod demokratija – o trulom Zapadu, jednostavno su »misli« iz akata te »zagranicne« Crkve od koje se Ruska pravoslavna crkva jos svojevremeno – nakon pristanka nekih episkopa te Crkve da saradjuju sa Hitlerom i Pavelicem – ogradila i u crkvenom i u kanonskom i politickom smislu.³² Ono sto je bitno – sto se u slucaju nase Crkve nuzno mora uvek isticati – sastoji se u jednom ocekivanom osvrtu same SPC u smislu ispitivanja i preispitivanja svoje proslosti. To je jedini nacin da se pokaze da ona pesimisticka »slika« o njoj bude bolje osvetljena, da se pokaze, uz ostalo, kako stvari ne stoje tako kako se to politicki prelama u svesti i onih koji o njoj strogo sude i u svesti onih koji je vide kao ustanovu nedodirnutu ljudskim slabostima.

Vesnici promena

U svetu postoji ustaljeno misljenje o savremenom pravoslavlju kao o nekakvom »mentalno zatvorenom svetu« koji je tokom vekova, zatvoren u sebe i svoj tradicionalizam, na svoj nacin »okostao«. Iako i neki pravoslavni mislioci o tome misle na slican nacin, to ipak nije tacno i to se vidi i u krilu SPC, ali ne dovoljno jasno mozda stoga sto se ona tokom poslednje decenije zaista nasla »pod ratnim krstom«. SPC je svesna da je »svaki nacionalizam s hriscanske tacke gledista jeres i greh« iako u njoj slicne ideologije – pa i ideoloski vid »svetosavlja« – jos uvek dominiraju u sirokom krugu crkvene javnosti. Neki novi znaci koji se javljaju na horizontu SPC uistinu su veliki znaci nade na promene, i sudeci po svemu – po njihovom dubljem smislu posebno – nisu stvar neke politicke taktike. Promene se uocavaju cak i u sferi koja nas i zanima u ovom razmatranju – u sferi drustvene uloge SPC, odnosno SPC na drustvenoj sceni. Dva momenta u tom pogledu nikako se ne bi smela zaobici. Prvi se tice nekih nastojanja u samom Carigradu – duhovnom i kanonskom sredistu istocnog pravoslavlja – kojima se priklonila i SPC i to na zvanican nacin, uprkos nekim otporima o kojima smo nesto ranije nesto kazali. To je u prvom redu jedna smela i savremena redefinicija autokefalnosti koja se tradicionalno u SPC uzdizala na nivo sakralnog principa. Ovoga puta stvar je dosledno eklezioloski precizirana – »Podsecamo da ni u kom slucaju nije moguce« – stoji u deklaraciji koju su medju pravoslavnima prihvatili i potpisali i jerarsi SPC – »da nas, kao istorijsko nasledje, sistem autokefalnih pravoslavnih crkava posluzi kao uzrok i osnova za razvijanje nezavisnosti koja bi bila upotrebljena na stetu naseg jedinstva. Ovo je posebno vazno kada se autokefalija povezuje sa nacionalnim identitetom i posebnoscu naroda. Crkva ne moze po prirodi svojoj da postane nosilac toga ili da podgreva politicke i nacionalne interese na stetu drugih«.³³ Mnogo godina nakon 1872, kada je u Carigradu osudjen filetizam, pomenuta jeres je bila prisutna svuda, posebno na Balkanu. Sada se SPC ovim potpisom jasno odredjuje i prema bolnim problemima koji je upravo poslednjih desetak godina pritiskaju – »raskoli« u njenom krilu, od kojih je najbolniji slucaj sa delom SPC u Crnoj Gori. U osnovi, mnogo ce zavisiti od stvarnog prihvatanja jednog ovakvog opredeljenja koje ima u kanonskom smislu jedinstva crkava obavezujucu snagu. U svakom slucaju to bi mogao biti dobar put povratka univerzalnim istinama pravoslavnog hriscanstva i izlasku iz burnih politickih voda u kojima se temeljne vrednosti dogmatskog nasledja – videli smo brojne primere u samom krilu SPC – zamenjuju za jeftinu monetu politickog oportunizma.
I drugi znak – posebno aktuelan – ima snagu koja najavljuje promene i zaokret u smeru ponovnog otkrivanja smisla hriscanske misije.
U napetostima izmedju drzave i SPC – posebno poslednjih godina – uvodjenje veronauke postalo je poseban problem. Takva se odluka uklapa u tendenciju klerikalizacije drustva koju zagovara deo jerarhije, ali istovremeno i partijska drzava kojoj je uvek nuzan ideoloski »servis«, a postoje i teznje da Crkva bude deo vlasti. U toj sprezi struktura moci veronauka je postala teg za podmirivanje medju tim strukturama, pa je glas iz SPC – Pravoslavlje 1. 05. 2001. – u vidu uvodnika u polusluzbenom glasilu SPC zaista vredan svake paznje. Sve to – misli se na politicku kampanju oko veronauke – »dolazi iz sfere politickih uticaja, a ne iz sfere slobodne gradjanske inicijative«, cime se reafirmise uloga vernika–gradjana laika u SPC. Prvi put se problemu pristupa »bez ideoloskog naboja« koji je decenijama bio uistinu prisutan. Reafirmise se ujedno i uloga SPC kao Crkve a ne kao institucije medju drugim institucijama i naglasava se da Crkva po prirodi svojoj »treba da bude protiv autoritarnih socijalnih struktura«, cime se zaista na nov nacin trazi »modus odnosa prema svetu«. Zakljucak koji pisac nudi je od dalekoseznog znacaja. »Sekularizacija je plod hriscanske reformacije« koja i sama nije dovoljno negovala »duhovne vrednosti hriscanstva« jer u krilu SPC tek treba »izuciti genezu humanistickih i civilizacijskih vrednosti i njihov smisao«, sto je nemoguce uciniti »bez zalaganja za demistifikaciju drzave i nacije«. Izrecene »s povodom« ove teze pokrivaju sve probleme koji su uglavnom jos uvek kamen spoticanja u SPC na drustvenoj sceni. Ako se u SPC – kao u ovoj prilici – naglasava da je »postojanje demokratskih institucija uz zdravu gradjansku inicijativu« ono kuda bi SPC i trebalo da krene, onda je ovaj glas u jednom jasan – samo to ce u »razumnom roku ukinuti svaku formu koja preti slobodi misljenja« pa se i veronauka vidi »u domenu ljudskih prava« koja su neotudjiva. Znaci koji ovo najavljuju nisu mali – oni ce biti citani u nadi da ce SPC pronaci put svoje univerzalne hriscanske misije i u modernom srpskom drustvu – a to je put koji vodi uklapanju u tokove modernizacije i razvoja. Ono pitanje »da li SPC treba da odgovori svom pozivu na ovom svetu kao hriscanska ili kao nacionalna Crkva« moglo bi imati samo jedan odgovor – Crkva je u krilu nacije–naroda ali je iznad njih. Ostale zabune se vestacki forsiraju. Kada se kaze da Crkva treba da se uklapa u moderno doba i da se osavremenjuje, niko ozbiljan ne misli da ona treba da menja svoju dogmatsku strukturu – nije nuzno menjati nikejski Simvol vere niti dogmat o »halkidonskoj ravnotezi« – niti je to moguce – ali se mora menjati mesto Crkve koja svedoci u modernom drustvu.

Ovaj ogled je deo projekta »Put Srbije k miru i demokratiji« koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom »Hajnrih Bel«

¹ Milan St. Protic: Uspon i pad srpske ideje, Beograd, 1995, str. 381.
² U zapazenom delu Laurence Beauvisage La croix et la faucillela religion à l’épreuve du postsoviétisme – Bayard, Paris 1998. – istice se kako je Crkva zaigrala na kartu »restauracije nekih arhaicnih vidova vizantijskog sveta« i nakon komunizma se pocela ponovo vezivati »za autoritarni sistem vlasti« i zbog toga je ocekivana »duhovna obnova« i morala izostati. Crkva se opredelila za politicku ulogu, na sirem se planu pojavila kao »generator nacionalne ideje« umesto da bude ono sto joj njena priroda i nalaze – snaga jevandjelja koje nije spojivo ni sa kakvim oblikom nacionalizma. Vezu izmedju pravoslavlja i nacionalizma ona vidi kao »predmet posebne paznje u perspektivi svake politicke sociologije pravoslavlja« u nasem vremenu. Ako se u Rusiji zagovara, recimo, stvaranje »saveza sa Srbijom i Crnom Gorom u smislu obrazovanja nekakvog pravoslavnog bloka zemalja«, pravoslavlju se time jednostavno odredjuje cisto politicka uloga, odnosno ono se uzima kao glavna drustvena snaga u tim drustvima sto realno nije slucaj buduci da postoje i druge snage u drustvima na Istoku. Drugim recima, ako bi se prihvatila takva strategija klerikalizacije, Crkva bi se nasla u ulozi koju je nemoguce realizovati. Problem je po njenom misljenju mnogo ozbiljniji i slozeniji. Pravoslavlje se ranije ili kasnije mora suociti »sa stvarnim svetom pluralizma i promena« o cemu jos nema jasnih znakova na pominjanom pravoslavnom postkomunistickom prostoru.
³ Francois Thual: Geopolitique de l’Orthodoxie, éd. Dunod, Paris, 1994.
⁴ Ioann Meendorf: Orthodoxy in the contemporary world, New York, N. Y. 1981, str. 228.
⁵ Navodi koji se ticu stanja pravoslavlja – bez sireg osvrta – ovde se daju prema dokumentaciji S. O. P. – Service orthodoxe de presse.
⁶ S. O. P. nb. 158 A 1991 i tekst predavanja patrijarha Ignjatija na Atinskom univerzitetu.
⁷ Poslanica o. Justina pojavila se prvo u Parizu na ruskom jeziku u mesecniku Le Messager nb. 100 za 1971. godinu, ali su prevodi na druge jezike poceli »cirkulisati« i kod nas gde se veci broj uglednih teologa SPC izjasnjavao za sabor.
⁸ U ime Grcke crkve oglasio se H. Janaras u casopisu Teoloski pogledi br. 3, 1973. u Beogradu.
⁹ O. Clemant se izjasnio u Le Messager nb. 107 za 1973. sa opsirnim pregledom stanja u celom pravoslavlju.
¹⁰ Arhimandrit Justin Popovic: Pravoslavna Crkva i ekumenizam, Solun 1974, na srpskom jeziku.
¹¹ Karakteristicna je nedavna izjava vladike sabacko-valjevskog Lavrentija – Vecernje novosti, Beograd 8. 07. 2001. – koji kaze da mu je patrijarh German na pitanje dokle ici u opstenju sa drugima rekao – »U svemu, osim za zajednickom trpezom i iz iste case«.
¹² U knjizi A. Kolomirisa objavljenoj u Beogradu 1994, s blagoslovom vladike D. Krstica kaze se da je »vec i samo prisustvo pravoslavnih na ekumenskoj konferenciji izdajstvo Hrista«. Tu citamo i jedan tipican justinovski stav – »Nema kompromisa cak i da papa iznenada odluci da postane pravoslavan«.
¹³ Paradoksalno, ekumenizam je bio iskreno negovan u SPC pod komunistima, i to na nacin koji se nakon 1989. nije vise mogao zamisliti. U periodu od 1974. pa nadalje odrzan je veci broj ekumenskih susreta sa katolicima i objavljeni su vazni zbornici – Isus Krist – jedini spasitelj svijeta u izdanju »Krscanske sadasnjosti«, Zagreb 1984. – u kojima nema ni traga u bilo kom pogledu od onog zida do neba koji je justinovska tradicija, veoma ziva danas kao politika dobrog dela jerarhije SPC. »Moramo se zajednicki potruditi« – stav je jednog profesora Bogoslovskog fakulteta SPC iz pomenutog zbornika – »da zajednicki sahranimo fantome proslosti«. Nazalost, s pocetkom rata i raspada drzave u prvi plan su izbili ti fantomi proslosti koji su potisnuli ekumenizam.
¹⁴ D. V. Ljotic: Zakoni zivota, Minhen 1963.
¹⁵ Episkop Nikolaj: Nacionalizam svetoga Save, predavanje odrzano na KNU u Beogradu 1935.
¹⁶ »Srbi su od pamtiveka« – kaze mitropolit Amfilohije 1991. – »sve resavali na saborima o Trijicinu dne, preko miholjskih zborova na Prevlaci do crkvenih sabora. Zato bi bilo dobro da se i danas obnovi saborna svest naroda. Stranke su nesto novijega datuma i uvezene su medju Srbe sa Zapada, sto moze da bude i opasno za nas koji svemu pristupamo sa metafizickih pozicija. Treba donositi odluke iz glave cijeloga naroda – to su jedine odluke koje su dalekovide i dalekosezne«. Ovako »prevedena« na plan drustvene prakse ne samo da nije nikakva moderna i savremena drustvena teorija, vec je i teoloski gledano lisena svakog smisla, ona je prosto pokrice za ideologiju i praksu kolektivizma i totalitarizma. Ovakve »teorije« koje su dominantne u SPC autoritetom jerarhije dobijaju mesto ucenja, odnosno onog sto bi trebalo da bude socijalna doktrina SPC i postaju specificni obrasci crkvenog misljenja. Sa njima je SPC usla u novo doba pa i zakoracila u novi milenijum.
¹⁷ Jagnje Bozije i zvijer iz bezdana – filosofija rata, izdanje »Svetigora«, Cetinje 1996.
¹⁸ Isto, str. 8.
¹⁹ Isto, str. 8.
²⁰ Isto, str. 11.
²¹ Isto, str. 27.
²² Isto, str. 69.
²³ Isto, str. 70.
²⁴ Vojska i vera, zbornik radova NIC »Vojska«, posebno izdanje, Beograd 2001.
²⁵ R. Radic: »Crkva i ‘srpsko pitanje’« u: Srpska strana rata, izdanje »Republika«, Beograd 1996.
²⁶ Aleksandar Rankovic: »Dostojevski po drugi put medju Srbima – iz urednickog pera«, Glas Crkve 3–4, Valjevo 1995.
²⁷ Pismo se pojavilo jos 1991. – Pravoslavlje, 1. novembar – i izazvalo je pravu uzbunu i u domacoj i u inostranoj javnosti sa stavovima koji su nesumnjivo zvanicni.
²⁸ U tom samoizolacionizmu koji je dobar deo SPC bio izabrao prepoznaju se signali i simboli jedne tradicije koja u svakom slucaju nije vredna cuvanja. Jedan »pravoslavni« spisatelj bio se svom snagom okomio – Zbilja 31. 12. 1995. – na vaseljensku »masonsku carigradsku patrijarsiju«, a drugi su isli i dalje udarajuci na Grcku crkvu koja se distancirala od radikalnih stavova SPC. Grci su po njima – Drzava br. 61–62, 1996. – »atlantisticki klin u tkivu pravoslavlja«, od njih se valja distancirati jer se navodno postavlja sudbinsko pitanje – »Da li cemo svi mi, Srbi pravoslavne vere na celu sa njima – sa SPC – biti svetosavski vitezovi ili fanariotsko i mondijalisticko roblje«. Iako ni ovo nisu zvanicni stavovi SPC vazno je imati na umu da su oni imali uticaja na formiranje politickog stava SPC upravo u jednom kljucnom i kriznom momentu njene istorije kakav je bio onaj godine 1995–1996. kada su se stvari pocele rasplitati na sirem balkanskom prostoru. Taj momenat uticaja paracrkvenih faktora, udarnih klerikalnih grupa koje su vrsile snazan pritisak na SPC, nije dovoljno ispitan, a posebno ne njihova sprega sa uticajnim krugovima skolske teologije.
²⁹ I nakon tragicnog iskustva postoje snage u SPC i oko nje koje ne odustaju od takve strategije. »Crkva u toj situaciji« – pise jedan svestenik u glasilu Argument 23. 11. 1998. – »mora da otme, ako treba, i poluge vlasti«.
³⁰ Tomas Bremer: Vera, kultura i politika, »Gradina«, YUNIR, Nis 1997.
³¹ Smatra se, recimo, da SPC zvanicno stoji iza nekih stavova N. Velimirovica, sto naravno nije slucaj, iako se delo ovog besednika nudi kao misao »novog Zlatoustog«. SPC ne prihvata nikako one izlive antisemitske mrznje kakve srecemo u Velimirovicevom delu Kroz tamnicki prozor, »Glas Crkve«, Valjevo 1996. – kao i citav niz slicnih formulacija. Uvek bi trebalo razlikovati ucenje Crkve i odredjenu skolsku teologiju, sto se nedovoljno cini u SPC. Kada su se, recimo, neki skolski teolozi oglasili – Glas Crkve br. 3. 1987. – sa zahtevom da se Velimirovic kanonizuje, SPC se ogradila od toga. N. Velimirovica danas postuju kao »ugodnika Bozjeg« na podrucju sabacko-valjevske eparhije, ali se njegov »lik i delo« i sire slave u atmosferi jednog nacionalizma–populizma koji ne posustaje u SPC i oko nje.
³² Istoricari Crkve u XX veku – D. V. Pospelovski u svom delu Ruska pravoslavna crkva u XX veku, izdanje »Republika«, Moskva 1995. – detaljno su proucili »teologiju« ove crkve, posebno stav patrijarha Varnave i SPC, ali kod nas nema sireg i doslednijeg istrazivanja. Solidno je problem prikazan u delu Nikole J. Marinovica Bela emigracija u Jugoslaviji – Beograd 1996. – sa naznakama koje upucuju na izvore koji kod nas nisu jos uvek dovoljno pristupacni, a preko onih koji to jesu prelazi se cutke jer su u necem »neugodni«.
³³ Tekst saopstenja sa skupa u Nikeji publikovan je u dokumentaciji S. O. P. ali su delovi objavljeni u beogradskim novinama odmah nakon zavrsetka skupa.