Kao sto se Geteu javila vizija – mlada vajmarska glumica u ulozi Eufrozine (gracije cije ime je Veselost), a koja je nakon tragicnog skoka u predstavi ostala i dalje, posle pada zavese, mrtva, te moli pesnika, ako nekad druga glumica igra tu ulogu, da uzvikne: »Eufrozina je opet vaskrsla«.
Prilikom prvog stavljanja »Gospodje ministarke« na repertoar beogradskog Narodnog pozorista, 1929. godine, uloga glavne junakinje je dodeljena Zanki Stokic koja je potom postala sinonim za Ministarku. Tada su glumci manje-vise, kao i poneki danas, bili ubedjeni da su Nusicevi likovi toliko upijeni u nase ljude da ih ne treba ni pripremati na probama, vec pre predstave procitati tekst i potom ih jednostavno igrati. Zanka Stokic nije mislila tako. Smatrala je svoj zadatak mnogo slozenijim, bez obzira sto je i u to vreme u javnosti bilo vec podeljeno misljenje o Nusicu ne samo kao satiricaru i vrsnom humoristi nego i o njemu kao zapisnicaru palanackog mentaliteta i apsurdnih situacija, koje su mahom prevazidjene, a uz to jos i pretrpane vulgarnim i primitivnim dosetkama u njegovim komedijama.
Zanka je u Ministarki pre svega odbacila pomisao na udovoljenje nizem ukusu publike i otkrila je humor koji nije bio sam sebi svrha; samim tim je bila daleko od karikiranja lika. Na premijeri je zaigrala zaista neobicno. Mnoge je iznenadila ozbiljnost odbrane svoje junakinje, ali kako je predstava odmicala reakcije Ministarke na dogadjaje bivale su sve komicnije. Ne koristeci jeftine efekte sasvim je realisticki postigla naboj u zeni koja se iznenada nasla u vlasti. Kraj komedije je pokazao ogromno zadovoljstvo publike. Na svom pozorisnom putu Zanka je postala glumica koja igra za sebe, a to je vise od majstora svog zanata, od umetnika virtuoza. Ostala je mit sve do vaskrsnuca.
Pre sedamdeset godina, Nusic iz malogradjanske sredine, koja je borbena u svojoj inferiornosti, ispaljuje u orbitu Zivku i ona na tom penjanju ka »visem sloju« zapada u zbivanja koja otkrivaju smesno i u njoj i u njenoj okolini. Zivka Popovic zeli da vlada i menja mnogo stosta u drustvu, ali da se ona ne menja. U tom dugom periodu, a narocito za vreme poslednjih pedeset sedam godina, nas humor je stagnirao. Vrhovni arbitri i strazari–granicari humora Mile Stankovic, Ljubisa Manojlovic, pa i Bora Oljacic, oduzimali su mu krv i zivot pretvarajuci ga u demagosku satiru koja je davala privid slobode izrazavanja. U pomenuti tim ulazi i Vlada Bulatovic sa svojim »bilijarskim gadjanjem« negativnosti u drustvu, lazno ciljajuci jedne pojave pogadjao je sasvim druge. Nije mnogo pomagao ni proslavljeni Aleksandar Popovic, koji je u nedostatku naseg Joneska, a da ne bismo previse zaostali za Evropom, u koju tek sad ulazimo, proglasen za velemajstora komedije, iako je on mnogo vise insistirao na kalamburu i neobicnosti zargona. Isusenost vegetiranja, dugogodisnja letargija i mrznja koja se polako usadjivala u nas uticale su na neku vrstu invalidnosti u humoru, toj najvitalnijoj grani zivota. Moma Kapor srbujuci pominje dramaturgiju i kaze: »Ko god nas je dirnuo, on je lose prosao«. A zaboravlja kako mi prolazimo kad dirnemo sami sebe?! E, nova Ministarka to ne zaboravlja!
U nasoj filozofiji palanke, koju i dalje izucavamo i cijih se neproucenih oktopodskih pipaka jos dugo necemo osloboditi, pokazuje se siledzijstvo prema svakom izdizanju iznad rova. Teatrolog dr Misailovic pise: »U maloj sredini neke velicine mogu da postoje ako su – mit, zagonetka ili izvesna nepristupacnost«. Mozda je postovani teatrolog davno jos slutio buducu Ministarku!
Izvrsna monodrama Galeta Jankovica stigla je za tranziciju – nasu reformu. On je osnovnog Nusicevog junaka Gospodju ministarku smestio u danasnje vreme. Nusic je pokazao odnos vlasti i drustva, koje je pod tom vlascu, a Jankovic ide dalje, otkriva i promenu onih na vlasti, bez obzira na zaklinjanja da se nece promeniti pod teretom omamljive vlasti, vec i onih koji se menjaju i formiraju dijalektikom konformizma.
Ima jos bahatih ministara, i u ovoj vlasti. Duh stare narcisoidnosti upio se u te ljude; njegovo prisustvo se oseca. Ledi Makbet i sada postoji, cak i umnozena. Te dame ubrizgavaju viruse vlasti svojim muzevima na visokim polozajima. 
Srecna okolnost, koja projektu »Gospodja ministarka« ide naruku i kojom on postaje prekretnica u pozoristu, vracajuci mu bas u ovim tuznim danima pravi humor, jeste izvanredna gluma – radost i zabava. 
Prvakinja Terazijske scene Ljiljana Stjepanovic je u monodrami Gospodja ministarka. To je glumica cudne unutarnje snage. Zanka je svoju snagu prenosila na partnere, a Ljiljana sama igra.
Siroka publika nije narocito prijateljski raspolozena prema monodrami. Ona cesto mesa odlazak u pozoriste sa zeljenom atraktivnoscu nedeljnog izlaska kao provoda, u kojem se trazi da od strane njenog »zabavljaca« bude vise umetnika, puna scena, kao da od toga zavisi i pun dozivljaj. Cak se medju uzim pozorisnim krugovima katkad cuje primedba o monodrami, da je dosadna. Medjutim, monodrama je najvece umece glumcevo i njegov najveci ispit. 
A sta je u njega ulozeno?
Izbegavanje sablona i moc potpune realisticne transformacije: mastovitost, vera u zadatak, glas, siguran stav, oci – aparat koji u glumi polovinu posla obavlja, sugestivnost dozivljaja oslobodjenog ma i najmanjeg preuvelicavanja, spontanost i moc – sto se cesto zaboravlja – umeca koriscenja tananog osecanja radnje, pauze, itd. itd.
Telefon u monodrami Ljiljane Stjepanovic igra toliko aktivnu ulogu da je on pretvoren u partnera koji je iz scene u scenu ili na njenoj strani ili njen protivnik. Razgovori preko telefona: opomene, naredjenja, iznenadjenja, primedbe, zalbe... sugestivno deluju, te gledalac »vidi« na pozornici to drugo lice koje u pojedinim scenama ima samo telefonski odnos sa Zivkom ministarkom. (Tako postaju vidljivi i Ninkovic i ujka Vasa, pa i cela rodbina.) Iste vrste je i njeno vikanje na kcer Daru, »koja je u drugoj sobi«, ili opominjanje sluzavke Ane, koja kao i da se pojavila na sceni.
Snazna i ekspresivna gluma Ljiljane Stjepanovic neodoljivo podseca na cuvene gromade pozorista; to je na kraju predstave potkrepljeno ustajanjem gledalaca sa sedista i dugotrajnim tapsanjem.