Ko makar i povrsno prati situaciju u pravosudju ne moze a da ne primeti da je poslednjih nedelja doslo do izvesne dinamizacije procesa promena u ovoj oblasti koje, inace, za godinu dana od politickog preokreta u zemlji nisu isle zeljenim tempom. Prvo je krajem oktobra ministar pravde Republike Srbije Vladan Batic najavio ozbiljnu cistku u pravosudju (nazvao ju je »carskim rezom«) sto je odmah izazvalo razlicite reakcije ljudi iz pravosudja i oko njega, a onda je u nekoliko dana zaredom usvojeno cak pet pravosudnih zakona, a u saveznom parlamentu i vrlo znacajan krivicni zakonik koji, pored ostalog, u jednom svom clanu regulise saradnju sa stalnim Medjunarodnim krivicnim sudom u Rimu koji tek treba da bude osnovan. Ono za sta je bilo potrebno vise od godinu dana sada je uradjeno u vrlo kratkom vremenskom periodu i u relativno kratkom proceduralnom postupku. 

»Carski rez«

Baticev »carski rez« – koji vec po imenu sugerise izvesnu ekstraordinarnost – kako se i moglo ocekivati, izazvao je razne, uglavnom negativne reakcije sudija.¹ Ako je prethodni rezim pravio slicne »rezove« u svrhu sopstvenog opstanka na vlasti, Batic to na isti nacin cini iako, uvereni smo, iz sasvim drugih razloga: da sto pre izvede stvari na cistac smenom sudija koje su sudile po »Milosevicevim zakonima«. U tome ne bi bilo niceg neobicnog – jer za takvu ideju su se borili svi demokratski nastrojeni gradjani – da tehnologija smenjivanja sudija nije ostala ista: smena se vrsi dekretom odozgo i voljom izvrsne vlasti, ciji je reprezent Ministarstvo pravde. Baticeva najava da ce po kratkom postupku biti smenjeno 187 sudija od kojih 58 sudija za prekrsaje cija je imena Nezavisno udruzenje novinara Srbije svojevremeno stavilo na simbolican »stub srama« zato sto su sudili i presudjivali po neustavnom zakonu o javnom informisanju i to uglavnom po volji tadasnje vlasti, izazvala je burne reakcije nase javnosti. Verovatno stoga sto Baticeva izjava implicira neumoljivu promptnost i politicku rezolutnost umesto normalnog proceduralnog puta za sudijsko razresenje. Niko pametan ne spori odgovornost tih i takvih sudija, koje sada tvrde da su samo »sudili po zakonu«. Suditi po zakonu cak i kad je on protivan opsteusvojenim civilizacijskim normama i pravdati takav postupak lojalnoscu i profesionalizmom dovodi nas u situaciju nevoljnog i mozda pomalo grubog poredjenja sa odredbama nacistickih zakona da Jevreje treba pobiti. I pogrom Jevreja je dakle bio »po zakonu«, ali zar se takvi zakoni mogu i smeju izvrsavati?

Srecom, primedbe vecine sudija odnose se iskljucivo na Baticevo (najavljeno) nepostovanje postupka za sudijsko razresenje. Istina, u takvim slucajevima, pa i u slucaju smenjivanja sudija za prekrsaje (koji, za razliku od sudija opstinskih, okruznih i vrhovnog suda, i nisu nista drugo do cinovnici upravnog organa kakvo je Ministarstvo pravde) ministar ima pravo pokretanja inicijative i to je svakako pozitivan korak ka udaljavanju iz ove oblasti onih sudija koji su ukaljali cast profesije, ali se i njihova smena mora odvijati na zakonu utemeljen nacin. Kod sudija, nosilaca sudske vlasti, postupak za razresenje moze sprovesti samo sud, odnosno tzv. Opsta sednica. Stoga je protest sudija potpuno opravdan ako je usmeren ne na inicijativu ministra pravosudja, vec na nacin njene realizacije. U svakom drugom slucaju protest bi se mogao protumaciti kao zal za proslim vremenima sudijskog podanistva, nesamostalnosti, ali i unosne sinekure koju je Milosevicev rezim obezbedjivao poslusnicima. Ipak, takve sudije su, verujemo, u manjini.

Paket zakona za reformu pravosudja

Pocetkom novembra zakonodavno telo usvojilo je paket od pet kljucnih zakona koje je inicirala i predlozila Demokratska stranka Srbije. Ovi zakoni su, po misljenju vecine politickih stranaka iz DOS-a, »u potpunosti usaglaseni sa evropskim normama«, premda je bilo i drugacijih misljenja pa i osporavanja njihove autenticnosti.² To su Zakon o uredjenju sudova, Zakon o sudijama, Zakon o Visokom savetu pravosudja, Zakon o javnom tuzilastvu i Zakon o sedistima i podrucjima sudova i javnih tuzilastava, a na saveznom nivou Krivicni zakonik. Ovim zakonima na koje se dugo cekalo ozbiljno je zapocet proces demokratizacije naseg pravosudja, odnosno sticanja samostalnosti sudija i nezavisnosti sudske vlasti, ali smo jos uvek daleko od tvrdnje da je reforma sudstva vec izvrsena.³ Njima se menja organizacija sudstva kao i nacin izbora nosilaca pravosudnih funkcija, sve u cilju poboljsanja efikasnosti sudstva i poboljsanja materijalnog i profesionalnog polozaja sudija. 

Sudije insistiraju da se detaljno proveri istinitost svakog podatka i dostave dokazi za sve tvrdnje, a posebno utvrdi uzrocna veza izmedju cinjenica da je neko bio clan izborne komisije, sudio u politickom procesu, dobio stambeni kredit ili slicno sa njegovim nezakonitim ili nedolicnim ponasanjem, s obzirom da je predsednik Petog opstinskog suda u Beogradu pismeno obavestio predsednika Vrhovnog suda Srbije kao i sudije Petog opstinskog suda da nije tacan podatak da je dobio drugi kredit, koji je objavljen u aktu ministra.
Sudije i same dele misljenje da u pravosudju ne treba da ostanu oni koji su posao vrsili necasno ili neazurno i nestrucno. Ovaj proces treba da bude izveden na odlucan ali suptilan nacin.
Nacin na koji je postupio ministar, objavljivanjem spiska sudija koji su po njegovom misljenju za razresenje, je neprimeren jer presudjuje unapred i ne dopusta mogucnost da misle drugacije ni predsednik Vrhovnog suda ni Opsta sednica Vrhovnog suda Srbije.
Zakoni o sudovima mogu reformisati pravosudje i drustvo u celini samo ako prodju kroz strucnu javnu raspravu u kojoj ce dati svoje misljenje sve sudije na koje se ti zakoni odnose i koje te zakone treba da primene.
Postupanjem na nacin da se sudije ne pitaju i javno zigosu ponistava znacaj i ulogu celog pravosudja Srbije kao osnovne institucije pravno uredjene drzave.
U Beogradu, 9. 11. 2001. godine

Tako Zakon o sudijama propisuje da je polozaj sudija Vrhovnog suda (nosioca sudske vlasti) ravan polozaju ministara (predstavnika izvrsne vlasti), a predsednika Vrhovnog suda polozaju predsednika vlade. Takodje je garantovana stalnost i sigurnost sudijske funkcije, sto umnogome omogucava sudijsku samostalnost u odlucivanju prilikom donosenja presuda jer se ne mora plasiti da ce nekom drugom polagati racune za svoju odluku. Zakonom o Visokom savetu pravosudja sudije i javne tuzioce od sada ce parlamentu predlagati Savet i niko nece moci biti izabran na sudijsku ili tuzilacku funkciju ako nije na predlozenoj listi pravosudnog Saveta. Na taj nacin je potpuno iskljucen uticaj mesanja izvrsne vlasti u sudsku i znatno ogranicen uticaj zakonodavne, barem kada je rec o izboru sudijskog kadra. Visoki savet pravosudja ima ukupno 13 clanova: pet stalnih i sest pozivnih clanova kao i dva clana iz redova javnih tuzilaca. Stalne clanove Saveta cine predsednik Vrhovnog suda Srbije, republicki javni tuzilac, ministar pravosudja i jos dva clana koje bira Narodna skupstina. Sest pozivnih clanova Saveta bira Vrhovni sud Srbije iskljucivo iz redova sudija, dok dva clana iz redova javnih tuzilaca biraju ministar pravosudja i republicki javni tuzilac.

Zakon o sudovima prilicno je izmenio organizaciju i nadleznosti sudova za odredjena krivicna dela. Nadleznosti izmedju opstinskog i okruznog suda su, naime, tako rasporedjene da zavise od tezine krivicnog dela. Tako ce opstinski sud dobijati iskljucivo krivicne predmete za koje se moze izreci kazna u rasponu od novcane do maksimalno deset godina zatvora, dok ce okruzni sud suditi u slucajevima u kojima zakon predvidja kaznu visu od deset godina zatvora. Uvodi se Apelacioni sud kao drugostepeni koji ce odlucivati o zalbama, dok je ustanovljen tzv. Upravni sud koji ce omoguciti bolju zastitu gradjana u odnosu na drzavu i eventualni pritisak izvrsne vlasti.
Ovaj set zakona po sadrzaju umnogome odgovara evropskim standardima, pre svega onima koje propisuju OEBS i Savet Evrope. Tako je stvoren institucionalni okvir za proces koji treba da dovede do istinski nezavisne sudske vlasti i do stabilne pravne drzave. Hoce li se to i dogoditi ostaje da vidimo, jer sami zakoni ostaju mrtvo slovo na papiru ako ne budu doslovno primenjivani u praksi. Oni, dakle, ostaju samo mogucnost, ali u slucaju da sudije ponovo (kao u doba Milosevica) zauzmu inertan stav prema vrsenju svoje funkcije ili im u tome izvrsna vlast rado i obilato »pripomogne« lepezom dobro znanih intervencija, onda od reforme pravosudja nece biti nista. 

Saradnja sa Hagom i dalje na ledu

Na saveznom nivou krivicni zakon je u mnogim odredbama usaglasen sa evropskim normama, a novina je da je SRJ odlucila da saradjuje sa Medjunarodnim krivicnim tribunalom u osnivanju, sa sedistem u Rimu »pod odredjenim uslovima«. Ti uslovi su da je Statut takvog suda prethodno odobren u parlamentu zemlje i da je izvrsena uzajamna ratifikacija sporazuma o saradnji sa medjunarodnim sudom.⁴ O donosenju zakona ili o ugradjivanju nekog clana o saradnji sa vec osam godina postojecim i delatnim Medjunarodnim sudom za ratne zlocine u Hagu – ni pomena. Sa tim u vezi i nekako u zasenku ovog pravosudnog »dinamizma« stigla je i vest da je 6. novembra Ustavni sud SRJ ocenio da je Uredba Vlade SRJ o saradnji sa Haskim sudom od 27. juna ove godine neustavna.⁵ S obzirom na sastav Ustavnog suda nismo, iskreno receno, ni ocekivali drugaciju odluku, premda je ona jos jedan dokaz politicke i ideoloske pristrasnosti mnogih sudija. »Tesan« rezultat prilikom glasanja to najbolje dokazuje. 

Ipak, razresenje sudije Vrhovnog suda Pavla Vukasinovica na Opstoj sednici Vrhovnog suda zbog »nestrucnog i nesavesnog obavljanja sudijske funkcije u predmetu bivseg radnika SDB Srbije Vladimira Nikolica«,⁶ koje je usledilo pre nekoliko dana, uliva nadu da ce suocavanje sudstva sa grehovima proslosti biti briga i duznost samih sudija, odnosno sudstva u celini, a ne politicke vlasti, te da ce teci legalno i uz postovanje zakonom predvidjenih procedura.