Referendum

Od 26. oktobra izvesnija je sudbina SRJ. Ako nista drugo, bar vise nece biti beskrajnog i neproduktivnog nadigravanja politickih vrhova republika i federacije. Posle vise od mesec dana debatovanja ko koga moze da predstavlja, za tri sata je odluceno da od priblizavanja pozicija nema nista i da je odluka na gradjanima Crne Gore koji bi na prolecnom referendumu trebalo da se opredele u kojoj drzavi zele da zive. No, ostaje mnogo neprijatnih pitanja i nedoumica vezanih i za sam jucerasnji skup. Pre svega, cemu manevar crnogorske strane koja je dosla samo zato da ponovi svoj stav star vec godinu dana, odnosno da ponudi ono za sta druga strana do sada nije pokazala nikakvo interesovanje – savez nezavisnih i medjunarodno priznatih drzava. Sudeci prema svim optuzbama i zalopojkama Djukanoviceve ekipe (zasto su pregovori prekinuti, Kostunica je autoritaran, nedemokrata, zanima ga jedino da ostvari Milosevicev testament, zeli jedino Veliku Srbiju), Crnogorcima je bilo vise nego vazno da se razgovori nastave, ali bez promene pravca. Posto se sva prasina oko prekidanja i nastavka razgovora slegla, nekako se cini da za crnogorsku stranu SRJ i Srbija i nisu bili pravi partneri te da ih, mozda, ozbiljni razgovori (u kojima nece biti odugovlacenja i diskvalifikovanja sagovornika) ocekuju na nekoj drugoj strani.

Srpski turbo san

Kada su 15. oktobra mediji javili da je zemlju napustio najveci srpski novobogatas Bogoljub Karic, mnogi su, sigurno, pomislili da ce Srbija jednom zaista postati ozbiljna drzava tj. da smo izgleda na putu da to postignemo. Srceparajuce pismo, koje je gospodin Karic uputio javnosti preko svojih specijalizovanih sluzbi, tesko da je koga ganulo. Prica o snajperima sa infracrvenim nisanima nije bila ni priblizno toliko dramaticna koliko sam Karicev beg. Jer, to je upravo tako izgledalo. Covek koji je pripadao ekipi koja se najkomotnije ponasala u ovoj zemlji, kome je gotovo sve bilo dozvoljeno i koji je dobio sve sto je pozeleo (sem, naravno, da bude kalif umesto kalifa), dobio je neke racune za naplatu. Malo je, medjutim, verovatno da je Karic zbog toga napustio zemlju kao sto je i malo verovatno da je drzava htela da ga ubije (jer upravo u tom pravcu idu njegove price o strahu za zivot). Uostalom, i sami Karici su gledali da uvek kad su mogli budu u blizini predstavnika nove vlasti i to, naravno, samog njenog vrha. Ko bi, onda, smeo da ih pipne?

Ponovo partneri?

Jasno je da gradjani, za razliku od DOS-a, nemaju strpljenja da cekaju bolje dane. Tesko da ima privredne grane koja nije ukljucena u seriju strajkova, protesta i zahteva koji su ove zaista vruce jeseni zapljusnuli Srbiju. Traze se, uglavnom, zaostala dugovanja, ispunjavanje obecanja ili ugovora o vecim primanjima, odustajanje od uredbe o zamrzavanju plata, povoljniji uslovi studiranja. Poseban momenat u svemu tome predstavljaju zahtevi sindikata da se iz skupstinske procedure povuce Zakon o radu.

Od 16. do 25. oktobra trajao je zavrsni deo sukoba Vlade i sindikata oko predloga ovog zakona koji je Vlada svesrdno branila kao evropski a, istovremeno, prilagodjen ovakvim, losim, uslovima koje imamo danas u Srbiji. Nijedan sindikat (sem ASNS, sindikata ciji je sef ministar za rad) nije delio misljenje Vlade. Na savetovanju o ovom zakonu, koje je odrzano na Zlatiboru, predstavnici Medjunarodne organizacije rada dali su, izgleda, dovoljno primedbi na Vladin predlog zakona, ali je javnosti to prilicno konfuzno predstavljeno. Iako je bilo mnogo povika na ponasanje predsednika SSS Milenka Smiljanica i njegove licne ambicije, resorni ministar Dragan Milovanovic je pokazao veoma malo sposobnosti da posreduje izmedju drzave i sindikata, opredeljujuci se prilicno decidirano za interese autora zakona. U pomoc je pozivao svoj sindikat cija brojnost nije poznata ali tesko da taj sindikat moze biti relevantan kada je u pitanju procena raspolozenja radnika. Cak su se i neki mediji (npr. TV Politika), opredelili za jednu stranu pa su se na njima vrtele izjave nove sefice ministrovog sindikata. Na pretnje generalnim strajkom, ministar je odgovorio da od toga nema nista i da je samo DOS (?) uspeo da organizuje masovne demonstracije jer je imao za sta da se bori. Udruzeni sindikati su, medjutim, uspeli da izvrse pritisak na sam taj DOS tako da je postignut sporazum kojim su sindikati bili zadovoljni. Zakon nije povucen iz procedure, ali je vecina vaznih clanova zakona dobila amandmane. Sve ovo, medjutim, nije proslo i bez indikativnih pritisaka od strane institucionalizovanih predstavnika DOS-a. Ministar Mihailovic je pripretio radnicima kaznjavanjem i krivicnim prijavama zbog namere da zaustave saobracaj, a jasno je rekao i da je (zakonom) zabranjeno protestovanje ispred skupstine u zasedanju.
Pocetak oktobra i sam jubilarni 5. oktobar obelezen je strajkom rudara Kolubare i jos devet ugljenokopa u Srbiji, a 10. oktobra poceo je da strajkuje i RTB Bor gde je trazena isplata zaostalih zarada, redovnost isplata i povecanje plata za 100%. Protestovali su i studenti Pristinskog univerziteta, ali i oni na Beogradskom koji su dobili »mirujucu godinu« i razne druge beneficije. Sve se, medjutim, zavrsava dogovorima i iako se ministri i premijer zale na gubitke koje strajkovi proizvode (dan strajka u Kolubari EPS kosta deset miliona dinara, tvrdi resorni ministar), mozda ce ovakva dinamika i odnos snaga uozbiljiti i Vladu i sindikate.

Poslednji voz

Ucesce Srba na izborima na Kosovu 17. novembra i dalje je neizvesno. Slicno dogovorima oko statusa SRJ, DOS odlaze sastanke na kojima bi trebalo raspravljati o ovom vaznom pitanju. Ocigledno je da i u samoj vladajucoj koaliciji nema jedinstvenog stava o tome, a postoji i veoma jak pritisak medjunarodne zajednice da se na izbore izadje. Sa priblizavanjem datuma izbora ovi pritisci se intenziviraju, pa su i ovdasnja vlast a i kosovski Srbi aktivniji. Kostunica je pisao Busu o povecanoj opasnosti od terorizma na Kosovu, nudeci saradnju u borbi SAD protiv terorizma, ali izrazavajuci nespremnost da Srbe podstice da izadju na izbore. Malo iza toga, u Beograd je dosao sef misije UNMIK-a Hans Hakerup, ali poenta sastanka je bila samo razmena deklaracija o ovom pitanju (svako je imao svoju deklaraciju) i dogovor da se razgovori nastave. Za javnost su ponovljeni vec poznati stavovi obe strane, ali je Hakerup, po dolasku u Pristinu, pripretio Beogradu da nece dobiti ni deset mesta koja nealbancima pripadaju po kvoti. Srbi na Kosovu su, ocigledno, pod jakim pritiskom svojih lokalnih lidera koji su decidirano protiv izlaska na izbore iz, verovatno, koliko objektivnih toliko i kalkulantskih razloga. Momcilo Trajkovic je u Gracanici odrzao i naucni skup koji je, valjda, trebalo da podrzi njegov stav da se na izbore, pod postojecim uslovima, ne ide.
Iako je predizborna kampanja (u kojoj je 26 partija) pracena incidentima i atentatima, Albanci se uveliko njome bave, pa su istakli i tri kandidata za predsednika Kosova – Ibrahima Rugovu, Floru Brovinu i Ramusa Haradinaja. Izlazak Srba i drugih nealbanaca na izbore nije osobito atraktivna tema za njih, vise ih brine glavni kolac kakve-takve vlasti koju bi trebalo da podele izmedju sebe.
Prema najnovijem izvestaju OEBS-a i UNHCR-a, polozaj manjina na Kosovu je u jedva vidljivom napretku, a prema izvestaju vrha KFOR-a, sve izgleda mnogo bolje. Prilikom smene komandanata KFOR-a, izneti su podaci da je stopa ubistava od dolaska medjunarodnih snaga smanjena za 40%, kidnapovanja za 10%, a paljevina za 30%.