Prvi svetski rat predstavlja matricu za istoriju XX veka, kao sto je Francuska revolucija predstavljala matricu za XIX vek. Iz tog rata direktno su proistekli dogadjaji i pokreti koji su doveli do tri »tiranije« o kojima 1936. govori Eli Halevi. Hronologija dogadjaja na svoj nacin govori o tome, jer Lenjin osvaja vlast 1917, Musolini 1922, a Hitler dozivljava neuspeh 1923, uspevsi da dodje na vlast deset godina kasnije. Ta hronologija navodi na pretpostavku da tada postoje zajednicke strasti koje su pokrenuli ovi do tada nevidjeni rezimi, koji su politicku mobilizaciju bivsih vojnika pretvorili u pokretacku polugu apsolutne dominacije jedne jedine partije. (...)

Kao ceda rata, boljsevizam i fasizam su dobili od njega ono elementarno sto sadrze. Prenose u politiku obuku koju su stekli u rovovima: naviknutost na nasilje, jednostavnost ekstremnih strasti, potcinjavanje pojedinca kolektivu i, konacno, gorcinu zbog zrtvovanja koja su bila nepotrebna ili koja su izneverila nade. Jer ta osecanja nalaze najbolju podlogu upravo u zemljama koje su pobedjene na bojnom polju ili frustrirane mirovnim pregovorima. Uvode u politicki poredak onu snagu brojnosti, koje su se liberali iz XIX veka neprekidno bojali u vezi sa opstim pravom glasa, kod koga nije bila tako opasna, a koja im sad dolazi sa one strane sa koje nisu mislili da bi mogla doci: od miliona gradjana koji vise nisu ujedinjeni pojedinacnim uzivanjem u odredjenom pravu, nego zajednickom nesrecom zbog toga sto moraju ponovo da sluze kao vojnici. Kao sto su mnogi autori napisali, period posle Prvog svetskog rata predstavlja pocetak ere masa. Ali, ta nova epoha ne dolazi kroz postepen i prirodan razvoj demokratije. Upada u istoriju na vrata za koja se moglo verovati da se kroz njih ne moze proci, jer su brojni veliki umovi XVIII i XIX veka opisali moderna drustva kao drustva koja su u potpunosti okrenuta proizvodnji bogatstva i radu na miru.

Tako je »era masa«, kojom zapocinje ovaj vek, u izvesnom smislu zaista znak napretka demokratije: ona pretvara veliki broj ljudi, odnosno i najskromnije gradjane, u aktivne subjekte nacije. Ali, ne uklapa tog gradjanina u politiku putem obrazovanja, kao sto su to optimisti mislili, nego putem uspomena na jedan rat cije razmere niko ili gotovo niko nije ni predvideo, ni zeleo, ni kontrolisao – a o posledicama da i ne govorimo. Mase ne ulaze u akciju kao skupovi prosvetljenih pojedinaca koji su se postepeno ucili modernoj politici. Grubo prelaze sa rata na mir. Nose na ulicama, gde ih mir zatice, jednostavne strasti iz rata. Bolje razumeju jezik bratskog zajednistva ratnickih borbi nego jezik civilizovanih borbi za vlast. To je diskurs kome klice desnica, jer smatra da odaje postu tradiciji, ali i levica, jer smatra da obecava buducnost. I vrlo brzo posle rata, rec »socijalizam« koju je desnica ponovo izumela, zapocinje nov zivot pod barjakom fasizma. (...)

Rat namece svoju manihejsku logiku koja polako postaje obavezan nacin misljenja. (...)

Dogadjaji iz 1956. godine dokazali su, dakle, da su se Hruscov i njegovi prijatelji pokazali nesposobni da na osnovu onoga sa cega je skinut veo tajne na Dvadesetom kongresu odrede novu politiku u sopstvenom taboru. »Destaljinizacija« nije ni filozofija, ni strategija, ni ideja, ni program. Ta rec je u sebi nosila samo snagu koja dovodi do raspadanja i potencijalni nered. Shvacena kao preispitivanje proslosti, dovela je u pitanje dve pokretacke poluge sovjetskog rezima, ideologiju i teror. Sistem je izlozio gnevu javnog mnjenja – odnosno onih njegovih ostataka koji su jos uvek postojali – svoje glavne aktere koji su se formirali u strogoj i dugotrajnoj skoli, i ucinio je to u trenutku kad je njihovim zrtvama vracena izvesna sloboda. Taj polozaj je mnogo delikatniji nego polozaj autoritarnog rezima koji zeli da se liberalizuje, jer rezim o kome govorimo cini nesto sasvim drugo: porice ono sto je obozavao i daje rec onima koju su bili njegove zrtve, ali pod uslovom da pristanu da ponovo iskljucivo i u potpunosti stanu uz Partiju iz koje su bili iskljuceni. Zbog tog uslova, koji podrazumeva zadrzavanje nekog minimuma terora, kritikovanje Staljina onemogucava obnavljanje repertoara u komunistickom pokretu. Pobuna u Budimpesti pokazala je da postoji corsokak i suzila je put. A Mao Cedung ga je potpuno zatvorio.

^*) Iz: Fransoa Fire, Proslost jedne iluzije, Komunizam u dvadesetom veku, Paideia, Beograd, 1996, str. 203, 206–207, 423, 562–563.