Koga je jos mogla da iznenadi izjava glavnog tuzioca Haskog tribunala Karle del Ponte nakon njene skorasnje posete Beogradu da »savezna vlast koci saradnju« i da na sve moguce nacine pokusava da izbegne svoje medjunarodne obaveze u pogledu izrucenja lica optuzenih za ratne zlocine? Tvrd stav Miloseviceve vlasti u odnosu na zlodela koja su ucinili Srbi i spram ovog medjunarodnog suda, olicen u recenici »Srbi nisu krivi ni za sta« ostaje gotovo nepromenjen i nakon petooktobarske smene vlasti. Kostunicino poimanje krivice (»Krivi smo i mi, ali nista manje nisu krivi ni drugi«) ne samo da taj stav nije omeksalo, vec je, na nesrecu, dalo podsticaj ostacima starog rezima i srpskim intelektualcima nacionalne provenijencije da opet dignu glavu i – kao da se 5. oktobra nista nije dogodilo – ponovo progovore dobro znanom retorikom mrznje i ksenofobije. U tome im nesebicno pomazu ovlasno reformisani Milosevicevi prijatelji iz Socijalisticke narodne partije Crne Gore sa kojima Kostunicina stranka, barem kada je o Hagu rec, savrseno saradjuje. Zar treba podsecati da su upravo crnogorski socijalisti dan nakon usvajanja Uredbe Savezne vlade o saradnji sa Tribunalom u Hagu podneli ostavke i izazvali krizu i pad vlade? Uredba je o(p)stala ali je nedugo zatim podnesen Ustavnom sudu SRJ zahtev za ocenu ustavnosti od strane SPS-a, JUL-a, Patriotskog saveza Jugoslavije, advokata Tome File i Zdravka Tomanovica i »51 profesora i nastavnika Pravnog fakulteta«. Ustavni sud je ovih dana zapoceo raspravu, a socijalisti i julovci odmah zatrazili izuzece sudije Momcila Grubaca zbog navodne »pristrasnosti jer se, dok je bio savezni ministar pravde, zalagao za saradnju sa Tribunalom«.
Podnosioci zahteva za ocenu ustavnosti Uredbe o saradnji SRJ sa Medjunarodnim sudom u Hagu smatraju da Statut ovog suda nije akt medjunarodnog ugovora pa nema ni pravno dejstvo koje bi obavezivalo Jugoslaviju na saradnju u bilo kom obliku. Isto tako ponavlja se dobro znani stav protivnika saradnje sa Tribunalom da Ustav SRJ zabranjuje ekstradiciju jugoslovenskih gradjana drugim drzavama. Ljubisa Lazarevic, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu koji je u Saveznom ustavnom sudu obrazlagao zahteve podnosilaca, priznaje (u doba Miloseviceve vlasti nezamislivu i blasfemicnu cinjenicu) da je za saradnju potrebno doneti odredjen pravni akt i navodi primer Hrvatske koja je za tu svrhu donela ustavni zakon. Po Lazarevicu (i ostalim podnosiocima) sporna je navodno priroda takvog akta. Odnosno, kako tvrdi, Ustav je najvisi pravni akt drzave i mora doci do njegove promene, odnosno dopune kako bi saradnja sa Tribunalom u Hagu bila uopste moguca. Za razliku od profesora Lazarevica koji je svoja uverenja zavio u oblandu jednog od mogucih teorijskih pristupa, advokat Tomanovic je »utvrdio« da izrucenje Haskom tribunalu znaci »izrucenje drugoj drzavi, jer se zatvorska kazna izdrzava u drugoj drzavi«. Dok o Tomanovicevom stavu ne vredi trositi reci, ne bi bilo na odmet osvrnuti se na Lazareviceva shvatanja medjunarodnog prava i obaveza SRJ po tom osnovu.
Medjunarodno pravo obavezuje civilizovane drzave da saradjuju sa medjunarodnom zajednicom u odredjenim slucajevima cak i kada oni nisu regulisani u nacionalnom pravnom poretku. Ono je, dakle, starije od nacionalnog prava. I kao sto u nacionalnom pravu nepriznavanje krivice od strane optuzenog ne dovodi u pitanje ni ucinjeno delo ni samo sudjenje, tako nepriznavanje medjunarodnih obaveza ne znaci da one realno ne postoje.¹ Zato akti o toj vrsti medjunarodne saradnje imaju svoj izvor u supstancijalnom pravu, jer niko, pa valjda ni Lazarevic, ne moze tvrditi da medjunarodno pravo nije supstancijalnog karaktera. Ako je tako, a teorija kaze da jeste, stav Ljubise Lazarevica da saradnju sa Tribunalom u Hagu treba regulisati aktima supstancijalnog (materijalnog) prava, a ne procesnog, u najmanju ruku cudi. Ako su drzave duzne da odgovaraju svojim medjunarodnim obavezama cak i kada ta vrsta obaveza nije regulisana unutrasnjim zakonodavstvom, onda – teorijski gledano – nikakav zakon zapravo i nije potreban. Ono, medjutim, sto bi bilo od prakticne koristi jeste zakon ili uredba, neka vrsta procedure koja bi tehnicki regulisala inace neminovnu obavezu. A to spada u domen procesnog prava, u domen implementacije po medjunarodnom pravu preuzetih obaveza. Po nasem misljenju, Hrvatska je nepotrebno donela ustavni zakon koji jeste materijalno pravo, umesto da donese jedan procesni tehnicki zakon koji bi u detalje samo razradio saradnju sa Haskim tribunalom.
Na eventualnu primedbu da medjunarodna obaveza proistice samo iz ratifikovanih medjunarodnih ugovora, mogli bismo odgovoriti da je bivsa SFRJ potpisala Povelju OUN i ratifikovala je u svom parlamentu, da bi nakon raspada te drzave svih pet novonastalih drzava kao ravnopravne naslednice imale obavezu na sve oblike saradnje sa Organizacijom ujedinjenih nacija, pa i njenim ad hoc Sudom za ratne zlocine, kakav je Haski. Zato shvatanje profesora Lazarevica da Statut Medjunarodnog tribunala u Hagu nije akt medjunarodnog ugovora tesko da moze da izdrzi ozbiljniju kritiku, a da ne bude shvacen kao umesno adaptiranje jednog teorijskog stava sopstvenim ideoloskim potrebama. Jer ako je medjunarodno pravo u nacelu vrsta ugovornog prava – obavezujuca za potpisnike – kako tvrdi i sa cim se u potpunosti slaze i Lazarevic, onda je valjda belodano da nema poznatijeg i tipicnijeg medjunarodnog ugovora od Povelje OUN. 
Osnovna tacka naseg neslaganja sa podnosiocima zahteva za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe Savezne vlade o saradnji sa Medjunarodnim sudom za ratne zlocine u Hagu jeste, dakle, u tome sto protivnici saradnje hotimicno zagovaraju potrebu donosenja zakona ciji bi se izvor nalazio u materijalnom pravu umesto u procesnom, jer su svesni da imaju podrsku u konzervativnim snagama dr Kostunice i prinudnoj DOS-ovoj neprincipijelnoj koaliciji (SNP) iz Crne Gore, i vrlo dobro znaju da takav zakon za koji se toboze zalazu (zaboga, ta legalisti su!) nikada nece biti usvojen. Da je to tako, svedoci i vest koja upravo stize: predsednik SNP-a Predrag Bulatovic izjavio je da njegova partija nece podrzati DOS u parlamentu prilikom usvajanja Zakona o krivicnom postupku dok se ne izmeni clan koji dozvoljava izrucenje jugoslovenskih gradjana Haskom tribunalu!
Na putu ka demokratiji i ustanovljavanju medjunarodne saradnje u svim domenima pa i pravnom, pred vlast se isprecio Hag. I umesto da tu ne bas veliku² prepreku jednostavno svlada, vlast se o nju nepotrebno saplice. Kao da se od 5. oktobra nista nije promenilo!

¹ O ovome videti: M. Grubac, »Hag ocima Beograda«, Republika 270–271, 1–31. 10. 2001, str. 38–44.
² Politicka i stranacka instrumentalizacija pitanja saradnje sa Haskim sudom je ocigledna; obicna je mistifikacija da je problem »ogroman«, pa prema tome »neresiv«.