Peti medjunarodni kongres pravoslavnih visokih skola – otvoren u Beogradu 27. 05. 2001. godine – nesumnjivo je znacajan dogadjaj. Crkva pravoslavna najavljuje otvaranje na koje se predugo cekalo. Vec dvanaest vekova nije bilo svepravoslavnog sabora i vreme je da se u osvit milenijuma pocnu citati novi znaci vremena. Na samom otvaranju, u prvim nastupima nadu bude neki novi – znakovi koji i govore o novom izazovu, a ima i nekih cudnih znakova.
Srpski premijer g. Djindjic, sasvim izvan protokolarnog okvira, naglasio je ideju sabornosti i skup video kao »najbolji nacin da ta ideja postane i stvarnost«. Nije to bila neka retorska figura. On je naglasio da i »medju strankama i odgovornim ljudima u Srbiji« zeli taj duh sabornosti. To su mnogi zapazili, a posebno g. Anastasije, protojerarh albanske pravoslavne Crkve koji je u nekoj vrsti replike naglasio nesto vazno. Crkva je – kaze on – vec po devetom clanku Simvola vere koji redovno svi molimo, »katolicna« ali i to da se ovaj pojam ne moze izjednacavati sa pojmom katolicka jer Crkva ne moze biti »konfederacija pomesnih crkava«.
Sabornost je kljucni pojam u pravoslavlju – veoma slozen i mnogoznacan – i njime nije lako baratati.
Definicija g. Djindjica je nekako sedma po redu, a njome se – tu je i problem – barata proizvoljno. Ugledni ceski teolog T. Spidlik u svom delu L’Idée russe – une autre vision de l’homme – éd. Fates 1994. – navodi sest definicija ovog pojma koje su se tokom vekova jasno konceptualizovale i racionalizovale do nivoa pojma. U nekom osvrtu – sto sada nije prilika – trebalo bi se vratiti svetim ocima, lucidnom starom slovenofilu A. Homjakovu koji sabornost vidi kao »jedinstvo u pluralitetu«, nekim refleksijama N. Berdjajeva te posebno o. S. Bulgakova koji pojam odvaja od spoljasnjeg autoriteta, ali i od pojma »sabor« u smislu skupova koje poznaje istorija Crkve. Uglavnom se sabornost vidi u domenu vere i odvaja se od »istorijskih« aktuelizacija koje uvek narusavaju njegovu teolosku dimenziju i smisao. 
Kod nekih pravoslavnih – kod nas posebno – ovaj se pojam iz domena vere dovodi u domen drustveno-istorijske prakse. 
Ocevidno se i g. Djindjic svojom definicijom poveo za tim. U novije vreme kod nas postoji recimo i jedna politicka partija koja u svom nazivu sadrzi pojam »saborna«, a jos godine 1991. je crnogorski mitropolit Amfilohije ponudio sabornost kao obrazac za tumacenje i razumevanje drustva. »Stranke su kod nas uvezene sa Zapada« i svaki pluralizam »za nas moze biti nesto opasno« pa se treba drzati takve sabornosti kao antiteze modernitetu. Takva zamena, medjutim, nudi neku sabornost koja je jasan predznak odredjene autoritarne ili totalitarne ideologije i prakse. Takva sabornost gubi svoj smisao, osim onog politickog smisla. 
O tome u svetu pravoslavni teolozi pisu znacajne knjige, ali kod nasih teologa nema ni naznaka jednog takvog posla. Nada je da ce se ovako znacajan skup teologa pozabaviti i time.