Kako su ovu godinu, otkako je Slobodan Milosevic zbacen s vlasti, mediji u Srbiji iskoristili da razviju svoje profesionalne i eticke potencijale? Neosporno je – da podjemo od najpozitivnijih stvari – da je informacija, pre svega ona politicka, najzad dobila pravo gradjanstva u nasoj zemlji. Zahvaljujuci bas medijima postali smo u dobroj meri transparentno drustvo, nista se vise, sto je od bitnog znacaja, ne moze sakriti, nijedan znacajniji dogadjaj se ne zanemaruje, novinari se upadljivo trude da predstave razlicita gledista, poglavito kada je rec o politickim sukobima. Nema vise onog sistematskog i gotovo institucionalizovanog manipulisanja medijima kada su pravljene pristrasne selekcije informacija i odozgo odredjivano sta sme, a sta ne sme da ide u javnost. Naravno, manjeg ili veceg pokusaja uticaja stranaka na medijske reakcije ima i danas, ali to, bar za sada, ne moze da poremeti osnovni ton u izvestavanju.

Sumnje u namere vlasti

Zadobijena sloboda, medjutim, deluje i relativno i krhko. Mnoga stara ponasanja – ukorenjene predrasude, javne ili skrivene ambicije, a i neke nepromenjene okolnosti – mogu sve ove osvojene tekovine vrlo lako da dovedu u pitanje. Opasnosti koje bi mogle da ugroze slobodu medija dolaze pre svega od vlasti, ali – zasto se ne suociti i s tom cinjenicom – i iz samih medijskih kuca. Nove su vlasti ukinule one najstrasnije delove ranijeg zakona o informisanju i to je gotovo sve sto su uradile za ovih godinu dana. Istina, obrazovan je novi Upravni odbor RTS, ali su neki njegovi clanovi vec dali ostavke, nezadovoljni sto ni iz dva pokusaja jos nije izabran glavni urednik televizijskog informativnog programa, uglavnom zbog zakulisnog uticaja stranaka. Ni posle godinu dana jos nema ni radiodifuznog saveta i nove dodele frekvencija, sto bi trebalo da obezbedi veci upliv drustva na RTS, umesto dosadasnje politicke pristrasnosti. Sve dok ne dodje do ovih strateskih promena ostace i ozbiljne sumnje u iskrene namere nove vlasti sta zapravo smera u pogledu nove pozicije medija, a pre svega RTS.

Spisak propustenih sansi, medjutim, ne ogranicava se samo na vlast, vec u svemu tome udela imaju i sami mediji koji su prilicno pasivni i neinventivni pred izazovima sopstvene buducnosti. Rec je o tome sto se ni bivsi rezimski ni nezavisni mediji jos nisu latili onog najvaznijeg posla da utvrde koliko su i oni sami odgovorni za rat i zlocine koji su nas zadesili poslednjih deset godina. Rasciscavanje sa negativnim nasledjem proslosti krenulo je, u stvari, sa tanje strane – nekim smenjivanjem bivsih celnika medija, umesto da se preko etickih komiteta, u svakoj redakciji, utvrdi sta je sve radjeno i uradjeno svih ovih deset godina, pa tek u tom kontekstu ustanove i pojedinacne odgovornosti. Samo takvim temeljnim unutrasnjim preispitivanjem mediji bi mogli da povrate poverenje pred svojim slusaocima i citaocima i postanu pouzdan politicki i moralni akter buducih demokratskih promena. Bez toga gledaoci i citaoci nece imati sigurne garancije da se mediji nece ponovo srozati na ponizavajucu poziciju sluskinje dnevne politike.

Smanjena otpornost medija

Cinjenica je da postoje jos mnoge opasnosti da mediji ponovo padnu u zastitnicko narucje vlasti. Siromastvo medijskih kuca je prosto dramaticno, gotovo svi posluju na ivici opstanka, izlozeni su centrima finansijske moci, tirazi su mali, a konkursa za nove frekvencije nema. Kad su vlasti sklone da biraju svoje favorite, a mediji neprekidno mole za pomoc, tu su i mogucnosti izbora sasvim male. U javnosti se u poslednje vreme s razlogom govori o tome da se i medju medijima jasno raspoznaju oni koji su za Djindjica, a koji za Kostunicu.
U ovom opstem ekonomskom urusavanju desavaju se i stvari koje je tesko objasniti. Analiticko novinarstvo, na primer, kojem ni u boljim prilikama ne cvetaju ruze, i danas racuna na ekonomsku pomoc donatora iz sveta, ali ne i iz sopstvene zemlje. Paradoks koji se tesko moze opravdati. U red ovih kontroverzi spada i podatak da sto je siromastvo vece, neki mediji sve beskompromisnije insistiraju na trzistu. To sada izaziva nove sumnje i pitanja: zele li afirmisaniji mediji da na taj nacin satru svoju nezeljenu konkurenciju ili da nevolje trzista ublaze koketiranjem sa vlastima? Ova je stihija upravo moguca i zbog toga sto jos nema jasno utvrdjenog pravca u dugorocnoj politici ekonomskih pogodnosti za medije.
Smanjena otpornost medija vidi se ne samo u ekonomskoj, nego i u profesionalnoj i etickoj sferi. U nasoj se stampi, na radiju i televiziji zapaza zabrinjavajuca stagnacija, pa cak i pad profesionalnog umeca. Istina je da su nezavisni za sve ove godine pokazali izvanrednu hrabrost, ali smo svi zajedno prenebregli opasnost od sematizovanog novinarstva kada je vrhunsko i jedino merilo bilo ko je za, a ko protiv rezima Slobodana Milosevica. Sa ulaskom u period demokratskih promena, mnogi ekonomski, socijalni i kulturni problemi postavljaju se na drugaciji nacin, pa se u redakcijama oseca sve veca potreba za obrazovanim novinarima koji bi bili sposobni da se suoce sa novim pojavama. Bez toga nema ni samostalnog novinarstva, ni kritickog odnosa prema vlasti, a duh podanistva je i dalje primetan. Rutina slama mnoge redakcije i kada se ne znaju bolji nacini prodora na trziste pribegava se otvaranju sumnjivih afera i iskljucivoj orijentaciji na konferencije za stampu, gde su novinari samo pasivni slusaoci.

Kako ojacati kriticki duh

Mi, dakle, jos nismo resili ni stare probleme, a vec su nas skolili i mnogi novi, savremeni, na koje cemo, izgleda, jos teze naci odgovor. U poslednje vreme sve se vise zapaza teznja da mediji, sem partnerstva sa drzavom, razvijaju i sto prisnije odnose saradnje sa javnoscu i drustvom uopste. U novom modelu zakona o informisanju (izgradili su ga eksperti NUNS-a, Medija centra i nekih nevladinih organizacija) predvidja se, pored ostalog, da novinar nece odgovarati ako objavi informaciju koja predstavlja drzavnu, vojnu, sluzbenu ili poslovnu tajnu, ukoliko »pretezan interes javnosti« opravdava objavljivanje takve informacije. Cak je dopusteno da se takva informacija pribavi »i na protivpravan nacin«.
Kao i svaka radikalna novina i ovaj je pokusaj prosirenja granica medijskih sloboda izazvao protivrecna osecanja medju poslenicima javne reci. Skepticniji strahuju da bi odredbe »da li je nesto u interesu javnosti« i dalje cenili nadlezni organi, sto znaci da od takvih novotarija ne bi ispalo nista novo. Oni orniji za suocavanje sa novim izazovima vide u tome nastojanje da se u medijski i politicki zivot po prvi put i kod nas uvede kategorija javnosti, sa jasnom namerom da se uticaj javnosti institucionalizuje. Ako se ta namera i ostvari, onda mediji u javnosti dobijaju i presudnog saveznika, sto moze iz osnova da preokrene na bolje uslove i mogucnosti javnog informisanja. Sada se sve svodi na dilemu: ili ce organizovano novinarstvo imati snage da istraje na ovoj novini ili ce i ova odredba, kada jednog dana bude usvojena, da se degenerise u poznatoj i restriktivnoj interpretaciji nadleznih organa?
U svakom slucaju, sadasnje povoljne vetrove mogucno je iskoristiti i za nove korake koji bi osnazili kriticki duh u nasem novinarstvu. U demokratskim zemljama, recimo, odavno je usvojeno pravilo, koje je cak i potvrdjeno u ustavima tamosnjih zemalja, da javne licnosti imaju vece odgovornosti pred zakonom i javnoscu, nego takozvani obicni ljudi. S obzirom da imaju vecu moc od drugih i vecu dostupnost medijima, oni moraju da trpe i vecu meru kritike, pa cak i kada su te kritike u po necemu preterane. Kod nas je obrnuto. Nasi politicari neumorno napadaju i omalovazavaju medije bez ikakvih posledica po sebe, pa ih cak i sef drzave javno kvalifikuje kao neprijatelje »koji rade o glavi drzavi«. To je samo jos jedan dokaz koliko je kod nas poremecena ravnoteza u trouglu vlast–mediji–javnost, u korist one prve. Hoce li sada mediji i javnost uspeti da se izbore za svoj novi integritet, za ravnopravniji i civilizovan dijalog, za povoljniji partnerski odnos sa politickom strukturom? Nije moguce demistifikovati drzavnu tajnu, iza koje se mnogo sta samovoljno krije, a ne dosegnuti i nedodirljivost politicara. Samo je tako mogucno da se politika vrati tamo gde – javnoj sferi – izvorno i pripada.