Vecina kritika koje su upucivane na adresu nove srpske vlade docekivane su sa neskrivenim iznenadjenjem, nedoumicom i nevericom. Kao da je kritika demokratski izabrane vlade sama po sebi antidemokratski cin u zemlji u kojoj se i sada ona dozivljava kao tezak subverzivan i antipatriotski cin. Sam premijer Djindjic izjavio je da kritikovanje vlade spada u optuzbe dokonih kritizera, sejanje zlovolje u Srbiji, i da je ono izraz nihilistickih potreba i intelektualisticke lenjosti. Medjutim, posle postoktobarske euforije i opijenosti velikom pobedom neminovno nailazi period otreznjenja i postavljanja pitanja o stvarnom ucinku i ostvarenim rezultatima nove srpske vlade. Vise nije moguce zaustaviti veliki talas kritike i preispitivanja konkretnih poteza i njenih tzv. strateskih koncepcija. Cak se i premijer Z. Djindjic svojim autorskim tekstom u Nedeljnom Telegrafu od 8. avgusta 2001. i sam »pridruzio« tom velikom i nezaustavljivom talasu, ali kao dobronameran kriticar mrzovoljnog naroda koji nema dovoljno volje i htenja da prati svetli put zacrtanih reformi. U tom tekstu nema ni traga autokritici ili problematizacije rada vlade, vec ovaj programski tekst u pravom znacenju izrazava politicku koncepciju na kojoj pociva delovanje srpske vlade. Temeljan vladin politicki i ideoloski princip sadrzan je u ideologiji novog Velikog Skoka koji nema uporiste u realnom ljudskom zivotu i stvarnosti, vec je izraz jedne politicke konstrukcije koja stvara zatvoren i sebi dovoljan ideoloski svet koji funkcionise po svojoj logici i ustrojstvu. Ovaj programski tekst premijera Z. Djindjica je najbolja ilustracija za stav o potpunoj podvojenosti ideologizovanog politickog konstrukta kojem pribegava vlada i znacenja cinjenica, dogadjaja i procesa u realnom drustvenom zivotu.
Cineci presek stanja posle deset meseci od oktobarskih dogadjanja Z. Djindjic u uvodnim redovima svog teksta navodi da je osnovni problem koji su zatekli bila medjunarodna izolacija zemlje, tako da saglasno ideoloskoj koncepciji koju zastupa navodi da su osnovni faktori naseg daljeg uspeha sadrzani u poverenju sveta u pravac naseg kretanja i povecanja stepena privlacnosti za svet. A sta je sa poverenjem naseg stanovnistva u zacrtan reformski kurs, ono se verovatno pretpostavlja jer nema druge politicke alternative, kako je to nekoliko puta samouvereno izjavio Z. Djindjic. Najvaznije je zadobiti i odrzati poverenje stranih vlada i medjunarodnih institucija tako da sve mora biti podredjeno tom cilju. Medjutim, nas osnovni problem nije bila medjunarodna izolacija zemlje, jer je ona predstavljala samo logicnu posledicu postojanja jednog anahronog politickog sistema koji je zatvorio svaku mogucnost modernizovanja naseg drustva, a cije su razorne posledice bile najvidljivije u drasticnom osiromasenju stanovnistva, unistavanju privrednih potencijala zemlje, kriminalizaciji svih sfera drustva, potiranju svih civilizacijskih vrednosti i najdrasticnijoj zloupotrebi nacionalnog pitanja. Zato je insistiranje na velikim uspesima na spoljnopolitickom planu samo izraz nemoci da se odgovori na pitanje sta su stvarni dometi i rezultati dosadasnjeg rada vlade. Verovatno bi svaka vlada koja bi delovala u Srbiji posle rusenja Milosevicevog rezima ostvarila iste ili slicne tzv. spoljnopoliticke uspehe. Interesantno je da se u svom programskom tekstu Z. Djindjic ne odredjuje prema sve vecem broju strajkova, brojnim poskupljenjima i sve tezim uslovima zivota. To nisu pitanja koja su u njegovom vidokrugu, jer se on bavi tzv. velikim politickim temama stvarne svetske recesije koja moze imati nepovoljne posledice na najbolju situaciju u istoriji Balkana, kako on na sebi vec svojstven nacin odredjuje stanje u nasem drustvu. On ipak priznaje da je prosao medeni mesec sa svetom i tvrdi da nije realno ocekivati bilo kakvu investicionu euforiju ili politiku lake ruke. Ove tvrdnje se uklapaju u njegovo iznad svega cinicno zalaganje da nas narod mora da snizi svoj nivo ocekivanja. Pri tom ne kaze ko je stvarao euforiju velikih investicionih lavina i donatorskih sredstava koja ce ubrzo preplaviti Srbiju. Donatorska konferencija je danima najavljivana kao vododelnica u sprovodjenju nase reforme i tranzicije. Posle njenog »trijumfalnog« zavrsetka ispostavilo se da od ocekivanog investicionog i donatorskog talasa nece biti nista, a Z. Djindjic nam bez imalo skrupula i obzira predlaze da se moramo vratiti nasem oprobanom oslanjanju na vlastite misice i kondiciju. Vrhunac hipokrizije i svojevrsne ironije sadrzan je u cestom javnom ponavljanju vec potpuno istrosene floskule o nepostojanju besplatnog rucka. To je gotovo mantra nasih pragmaticnih liberala, koji zaboravljaju da je nas narod uvek placao, a cesto i preplatio, sve racune koje su mu ispostavljale nesposobne vlade. Z. Djindjic je svakako u pravu da je prosao medeni mesec sa medjunarodnom zajednicom, ali je prohujao i medeni mesec na domacoj politickoj sceni i nastaje vreme kada ce biti sve teze i problematicnije politickim pragmatizmom i opsenarstvom odgovarati na sve slozenija zivotna pitanja i sve komplikovanije politicke izazove.

Do koje mere je politicka koncepcija nase vlade zasnovana na voluntarizmu i nedovoljno osmisljenim principima svedoci sledeca izjava Z. Djindjica: »Da nam svetske finansijske organizacije nisu obecale pomoc, mi bismo reforme sproveli mnogo obazrivije. Obecano nam je da ce medjunarodna zajednica finansirati i izjednaciti deficite u odredjenim oblastima. Da nije bilo tog obecanja, ne bismo tek tako lako liberalizovali cene, povisili cenu struje i uveli tako strogu disciplinu u raspodeli drzavnog budzeta«. Zar je potrebno dalje komentarisati ove stavove koji sasvim dovoljno svedoce na koliko stabilnim osnovama pociva ta pragmaticna reformska politika koju hvale vlade sirom Evrope. Radi se o cistom i nepatvorenom politickom voluntarizmu koji inace ima dominantno mesto i u ovom premijerovom programskom tekstu. Ta neoboljsevicka koncepcija Velikog Skoka potkrepljena je mnogobrojnim stavovima o atmosferi vanrednosti, kolektivnog uzbudjenja, adrenalina, preobrazaja, izuzetnosti istorijske situacije, odlucnog liderstva i jedinstva koje je pretpostavka za ukljucivanje gradjana, potrebe zrtvovanja, totalnu mobilizaciju. Sve su ovo za Z. Djindjica faktori promena koji se skladno uklapaju u koncepciju menjanja navika, stila zivota, mentaliteta kao glavnih posledica ovakve voluntaristicke koncepcije. Ovde se u stvari radi o nekoj vrsti socijalnog i politickog inzenjeringa cija primena menja mentalitet naseg naroda proizvodeci povecan adrenalin i sposobnost za zrtvu bez obzira na stvarne rezultate jedne politicke koncepcije. Zar nismo vise od pola veka ziveli u vremenima velikih skokova, ideoloskih kampanja, politickog inzenjeringa i totalne mobilizacije, a posebno je pitanje koliko se ovakva politicka koncepcija uklapa u izborna obecanja da cemo napokon ziveti u drustvu u kojem ce se stvarati trajne demokratske institucije, realizovati vladavina prava i uspostaviti trzisna privreda. Za Z. Djindjica je najpogubnije stanje kolektivne skepse, koje je najbolje izrazeno nihilistickim sloganom »Sve je isto samo njega nema«, on cak dopusta da ovaj slogan moze filozofski biti tacan pa cak i imponovati u svom nepotkupljivom radikalizmu. Ali, sustinsko pitanje je sadrzano u tome zasto je ovaj slogan (lansirali su ga aktivisti narodnog pokreta Otpor) izazvao tako ostru i pre svega nervoznu reakciju zagovornika velikog adrenalinskog ideoloskog skoka. Zato sto je ovaj slogan najtacnije i najjezgrovitije izrazio stvarno stanje u nasem drustvu posle skoro godinu dana od velikog politickog prevrata u Srbiji. I ne radi se o nihilizmu i nemocnom nepotkupljivom radikalizmu, vec o otporaskoj krilatici koja svojom jednostavnoscu, ubitacnoscu i iskrenoscu odslikava i pokazuje stvarne domete pragmaticnog reformizma aktuelne srpske vlasti. Zanimljivo bi bilo uporediti kako je oboren rezim reagovao na krilatice Otpora, slicnost bi bila vise nego ocigledna.
U zavrsnom razmatranju ovog programskog teksta sa indikativnim naslovom »Promene iznutra umesto kolektivne skepse« najpreglednije je izrazena voluntaristicka koncepcija za koju se tako zdusno zalaze Z. Djindjic. »Mislim da ne gresim mnogo ako konstatujem da u nasoj zemlji skoro u potpunosti nedostaje adrenalin za promene. Bez mnogo obrazlaganja mozemo reci – ako osecanje nade i volje u Srbiji ne pobedi nad osecanjem praznog mudrovanja i cinizma, promene ce postepeno uci u fazu rutine i otaljavanja. Bez zelje za pravdanjem, tvrdim da u srpskoj vladi postoje ozbiljni koncepti za promenu vlastitog ponasanja. Oni su rukovodjeni nacelom – kako sa manje novca, svojom energijom i idejama iskoristiti vise sansi i ostvariti ciljeve. U koliko preduzeca i organizacija u Srbiji se ljudi rukovode ovim nacelom? To je sustinsko pitanje za procenu buducnosti.« Zaista nije lako srpskoj vladi koja puca od nadoslog adrenalina i teznje za vlastitom promenom, a okruzena je skepsom, mrzovoljom, nihilizmom, nedostatkom volje i adrenalina za promene. Izgleda da ce ostati usamljena i sve izolovanija u sprovodjenju svog Velikog Istorijskog Skoka, jer narod nije na nivou vladinog ocekivanja i ne zeli da menja svoj nezahvalan i mrzovoljan mentalitet, iako mu je nadohvat ruke magicna voluntaristicka formula za izmenu sveta.
Kao najbolja ilustracija o tragicnoj podvojenosti izmedju realnog zivota i stvarnosti i ideoloske projekcije i konstrukcije kojom se sluzi Z. Djindjic najbolje svedoci nedavna konferencija za stampu na kojoj je izneo svoje vidjenje dosadasnjeg rada vlade na cijem je celu. »Stanje reformi nije lose, za razliku od javne svesti o tome. Najave vruce jeseni nisu vise od zelje da se plasira senzacija u stampi, cega su i sindikati svesni. Prosecna neto zarada u Srbiji porasla je za godinu dana za 90,4 odsto, a vrednost potrosacke korpe za 31 odsto. Zarade su sa 95 maraka porasle na 181 marku, sto znaci da je oko 100 maraka plata veca nego u ovo vreme prosle godine, a zarade su realno vece za 11,4 odsto. Za sprovodjenje ubrzanih reformi, medjutim, potrebna je velika drustvena podrska i aktivna volja ljudi da promene uslove zivota. Njeno odsustvo donosi sve manje odgovornosti u drustvu za postizanje cilja, pa se cini sve da izgleda kao da samo vlada ima odgovornost – a ona mora da se podeli na menadzment, sindikate i zaposlene.« Istog dana kada je premijer drzao konferenciju za stampu objavljeni su podaci iz istrazivanja o aktuelnoj privrednoj i drustvenoj situaciji, koje je sproveo Institut za trzisna istrazivanja, a nekoliko dana kasnije podaci do kojih je dosao Institut G17 plus. »Pad proizvodnje, nelikvidnost privrede, losa poslovna klima, smanjena domaca i izvozna traznja, osetan pad kupovne moci stanovnistva zbog poskupljenja struje, telefonskih usluga i osnovnih prehrambenih namirnica, pad optimizma privrednika za poslovanje u narednih nekoliko meseci. Preduzeca su ostala bez sredstava za normalan rad, privrednici su se ucutali ocekujuci nastavak reformi i politicka rasciscavanja, a za to vreme vlada je preuzela na sebe sve uloge – u privatizaciji drustvenom imovinom raspolaze kao drzavnom, dok u Fondu za razvoj upravlja sredstvima koja tamo pristizu. Iako se kroz statisticke podatke moze pokazati da je doslo do realnog rasta zarada, stvarni zivot pokazuje drugaciju sliku; standard stanovnistva najvise je ugrozen poskupljenjem struje, telefonskih usluga i osnovnih zivotnih namirnica«, osnovne su ocene iz istrazivanja IZIT-a. »Prosecna ocena kojom su srpska domacinstva vrednovala sopstvenu ekonomsku situaciju iznosi jedva 2,27, pri cemu cak 58 odsto ispitanih smatra da je ona veoma losa ili losa i da zasluzuje cistu jedinicu ili dvojku. Vise od 40 odsto ispitanika smatra da se njihova ekonomska situacija pogorsala u toku poslednjih sest meseci, samo 10 odsto konstatuje poboljsanje, a 50 odsto ima nepromenjenu situaciju. Najveci broj onih cija se ekonomska situacija pogorsala ocekuje da ce i dalje ostati gubitnici. U principu ljudi nemaju nerealna ocekivanja i tri cetvrtine veruje da ce do poboljsanja doci tek kroz dve i vise godina.« Ovo su neki od vaznijih rezultata ankete koju je sproveo Institut G17 plus.
Podaci iz istrazivanja ova dva instituta jos jednom jasno potvrdjuju voluntaristicku koncepciju Z. Djindjica koja se izrazava u sve vecoj i drasticnijoj razdvojenosti izmedju realnog zivota i stvarnih cinjenica, bez obzira sto je stanje reformi bolje od javne svesti o njima. Ali, govor cinjenica je neumoljiv i surov, tako da ga ne moze ponistiti ideoloska koncepcija koja se ne obazire na stvarni zivot, vec se oslanja na totalnu mobilizaciju i adrenalinsku volju ljudi koji samo treba da slede jedinstvenu volju i lidera koji je neprikosnoveno otelovljuje. Totalna mobilizacija je uvek u novijoj politickoj istoriji bila predvorje totalitarizma i neumitno vodila u corsokak autoritarnosti i populizma. U Srbiji posle oktobarskih dogadjaja stvarni zivot je jaci od bilo kakvih ideoloskih privida i konstrukcija, i nece ga vise zarobiti nijedna koncepcija Velikog Skoka, ma koliko se ona predstavljala kao pragmaticna reformatorska politika.