Koriscenje ideje radi postizanja sopstvenih, sasvim prakticnih, idejno neuoblicenih i kaznjivih ciljeva jeste tajna totalitarizma. Totalitarizam, zaklanjajuci se iza ideje, prikriva svoju kriminalnu sustinu, stavise dobija nesto poput zakonskih odlika, socijalno-politicku legitimnost. Taj novi totalitarni svet uzasa i bezumlja zapoceo je od boljsevickog osvajanja vlasti u Rusiji.
Verovatno jedna od najstrasnijih knjiga o ruskoj sudbini (nista manje strasna nego sto je to Arhipelag Gulag A. I. Solzenjicina ili Price sa Kolime V. T. Salamova) jeste knjiga Crveni teror u Rusiji. 1918–1923. S. P. Meljgunova, ruskog socijaliste i istoricara. On je prikupio iskljucivo dokumentovana svedocanstva o zverstvima koja su boljsevici izvrsili tokom prvih pet godina vladavine. Bilo bi tacnije nazvati ih »zlocinima protiv covecnosti«, kako je zlocine nemackih nacista definisao Nirnberski sud, prvi sud u istoriji civilizacije koja je pobedila kriminalno-agresivno varvarstvo. Kako je pokazao Meljgunov, sustina boljsevizma nije bila u proklamovanim idejama, vec u praksi. Tu knjigu je nemoguce citati, kao sto je nemoguce citati o Osvjencimu i Dahauu: posle citanja ove knjige ne zelite ni da zivite, ni da volite – sve postaje strasno.
Pocelo je od masovnih streljanja takozvanih talaca – nezakonitih streljanja, bez sudjenja i istrage – koja su izvrsena nad vise hiljada apsolutno nevinih muskaraca, zena, nedorasle mladezi, staraca i dece, pocev od uzrasta sest do osam godina. Institucija talaca je veoma stara: ali ona je nastala u vreme ratova, iza talaca je uvek stajala rodna zemlja koja trazi i ocekuje njihovo oslobadjanje. Boljsevici za taoce uzimaju svoje sugradjane ciji je duh potpuno slomljen okolnoscu da su ih zarobili »svoji«. Do tada nikada nije bilo masovnog ubijanja talaca, ako se ne racunaju hekatombe (masovni pokolji) nad robovima i zarobljenicima koje su vrsili osvajaci–varvari – Atila, Tamerlan itd. Atentat na Lenjina je teror pretvorio u masovni teror. Boljsevici su to objasnjavali slozenom istorijskom situacijom, gradjanskom opozicijom. Lenjin nije bio ubijen, bio je samo ranjen. Americki predsednik Abraham Linkoln je bio ubijen za vreme gradjanskog rata, ali Amerikanci–Severnjaci nisu streljali stotine i hiljade neposlusnih ljudi, trazili su stvarnog zlocinca.
Tokom prve tri godine svoje vladavine boljsevici su stvorili »logore smrti« (recimo, Holmogorski logor), i oni su se tako i zvali. Zatvorenici koji su slucajno preziveli u tim logorima »bili su pravi mrtvaci sto su se jedva kretali i zurili u vas pogledom nerazumevanja«. U knjizi su opisani zlebovi dugacki vise metara, ispunjeni krvlju na smrt osudjenih; skalpiranje; skidanje koznih rukavica sa saka; nabijanje svestenika na kolac; raspinjanje na krstovima; lagano pecenje, deo po deo, u pecima za pecenje hleba; utiskivanje petokrake uzarenim gvozdjem; spustanje u kotlove sa vrelom vodom; obruci cijim se stezanjem drobi lobanja; polivanje hladnom vodom ili mokracom na mrazu, sto je polivene pretvaralo u ledene statue; odsecanje ili otkidanje usiju, nozdrva, usana, polnih organa; zatvaranje u sanduk sa lesevima u raspadanju; ubijanje slabih i bolesnih u koloni zatvorenika; silovanja zena, na cije su oci streljani njihovi muzevi, primoravanje izbezumljenih zena najpre na pranje celija isprskanih krvlju i mozgovima njihovih ubijenih muzeva, a zatim na polni odnos sa ubicama; posadjivanje na uzarenu pec ili tavu; zakopavanje zivih u zemlju (prilikom iskopavanja lekari su nalazili dusnike zrtava pune zemlje – nesrecnici su pokusavali da disu); komadanje tela pomocu cekrka, i t. sl., itd.

U ime cega se to radilo? Kojom recju nazvati to sto se dogadjalo? Bunjin je tu rec nasao: »Sa kakvom merom, osim kaznenom, mogu da ‘pridju revoluciji’ oni svestenici, spahije, oficiri, deca, starci, cije lobanje drobi pobedonosni demos?« (Podvukao V. K.) I vec postaje jasnije – ko je to radio, i u ime cega. Socijalista Meljgunov odvaja optuzbu od ideje, govoreci o materijalnom interesu saradnika VCK. Od, naizgled, »sitnica« koje su dobijali krvnici, na primer »odecu streljanih, kao i zlatne i druge stvari koje bi ostale kod zatvorenika – oni ‘vade svojim zrtvama zlatne zube’, skupljaju ‘zlatne krstove’ i ostalo« – do veoma velikih i vaznih stvari: stvoren je sloj stanovnistva koji je dobio pravo ne samo na krov nad glavom vec i na lagodan zivot u izobilju. »VCK u Moskvi, pise Meljgunov – to je svojevrsna drzava u drzavi. Ona poseduje citave kvartove rekviriranih kuca – vise desetina takvih kuca. To znaci – sopstvena krojacnica, perionica, menza, frizer, obucar itd., itd. U njenim podrumima i skladistima nalaze se ogromne zalihe jestivih proizvoda, alkohola i drugih rekviriranih stvari predvidjenih za potrebe zaposlenih, koje cesto nisu ni naprosto popisane... U dane gladi svaki cekista je imao privilegovano sledovanje – secer, puter, belo brasno, itd... Svako pozoriste je bilo duzno da salje u VCK besplatne karte, itd«. Nesto slicno citali smo o naduvenim gestapovcima koji su priredjivali gozbe dok su obicni Nemci gladovali. Mada, upadljiva je i slicnost sa opricninom Ivana Groznog, koja je takodje bila drzava u drzavi.
Ipak, najzanimljivije i kulturoloski indikativno bilo je to sto su novi rukovodioci zemlje, kako bi sacuvali svoju vlast i opravdali masovna ubistva svojih podanika, pribegli provokaciji. »Pocev od slucaja engleskog konzula u Moskvi Lokarta, koji je na Petersovu inicijativu bio pozvan na zasedanje fiktivnog ‘komiteta belogardejaca’ (sto je kasnije cak i Pravda priznala), celokupna delatnost cekistickog ‘aparata’ gradjena je na najgrubljoj provokaciji, i sankcionisana je s vrha« (kurziv moj – V. K.). Ovde se ocigledno ukljucio mehanizam kulture, koji je reprodukovao jos prerevolucionarni provokativno-odbrambeni princip odnosa drzave prema drustvu, princip ukorenjen u rusku – tatarsko-moskovsku i opricninsku tradiciju.

^*) Iz Vladimir Kantor, Rusija je evropska zemlja, Biblioteka XX vek, Beograd, 2001. Oprema redakcijska.