Uvod

Brojni i strasni zlocini protiv humanitarnog prava, izvrseni u ratovima koji su vodjeni a, nazalost, jos se i danas vode na teritorijama bivse Jugoslavije (Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Kosovo i u najnovije vreme Makedonija), iz nesumnjivih moralnih i pravnih razloga zahtevaju da njihovi ucinioci budu krivicno gonjeni i kaznjeni. Taj castan i tezak zadatak treba da ispuni Medjunarodni krivicni sud u Hagu,¹ ali i nacionalni pravosudni organi drzava ukljucenih u ratne sukobe, kad uskoro postanu stvarno nezavisni i sposobni da svoje funkcije vrse nepristrasno i zakonito. Misija Haskog tribunala u velikoj meri zavisi od saradnje drzava, posebno onih na cijim su teritorijama zlocini vrseni, jer se kod njih po pravilu nalaze najvazniji dokazi i osumnjiceni. SRJ je jedna od tih drzava, pa se pitanje njene saradnje postavlja od samog osnivanja Haskog tribunala.²
Pitanje saradnje sa Haskim tribunalom je i posle dolaska demokratski orijentisane vlasti ostalo jedno od najkontroverznijih i najtezih pitanja spoljne i unutrasnje politike Savezne Republike Jugoslavije. To je pitanje vec dugo u centru ostre javne, politicke i strucne debate, u kojoj dominiraju dva suprotstavljena stava. Protivnici saradnje, narocito transfera osumnjicenih, su izgleda jos uvek brojniji i glasniji, a njihovi argumenti prosecnom jugoslovenskom gradjaninu prihvatljiviji.³ Razlicita moralna, politicka i pravna shvatanja nedavne proslosti i same misije Haskog tribunala jos izazivaju drustvene napetosti i sprecavaju zauzimanje jasnog i principijelnog drzavnog stava o neophodnosti pune saradnje.⁴ Konfrontacija dela jugoslovenske javnosti i politickih cinilaca, s jedne strane, i organa Haskog tribunala, s druge strane, ima mnogobrojne razloge koje nije jednostavno izloziti i objasniti. Pocetkom jula ove godine na tom pitanju je pala jugoslovenska vlada, koja za vreme svoga devetomesecnog trajanja nije uspela da pronadje resenje koje bi u isto vreme zadovoljilo i medjunarodnu zajednicu i relevantne politicke cinioce u zemlji, mada se tim problemom intenzivno bavila. To pitanje je kao nereseno ostavljeno u nasledje novoj saveznoj vladi, koja se odmah po konstituisanju suocila sa nuznoscu njegovog resavanja.
Uprkos svemu, principijelno resenje se mora pronaci i saradnja sa Haskim tribunalom uspostaviti na sigurniji i trajniji nacin. Pronalazenju tog resenja i uspostavljanju uzajamnog poverenja moraju dati doprinos obe strane. Jugoslovenska javnost mora shvatiti da zlocini nemaju nacionalna obelezja i da zlocinci ne mogu uzivati drzavnu zastitu od krivicne odgovornosti. Drzava mora prihvatiti saradnju, ne kao slepo izvrsavanje jedne medjunarodne duznosti koja joj je nametnuta, vec kao ispunjenje svog moralnog duga da spreci i osudi vrsenje zlocina. Dugorocno posmatrano, to je i drzavni i nacionalni interes, posebno u slucaju ratnih zlocina koje su pojedinci vrsili pozivajuci se na drzavu i naciju. S druge strane, Haski tribunal mora shvatiti da njegov rad, narocito politika krivicnog gonjenja, pa cak i kad bi presude koje izrice bile najbolje, nema mnogo smisla ako ne bude prihvacen kao pravedan i nepristrasan. Inace, osnovna moralna poruka medjunarodne zajednice, da nikakav politicki cilj ili nacionalni interes nije u stanju da opravda zlocin, u javnosti nece biti prenesena i prihvacena. Tribunal mora prihvatiti argumentovanu kritiku svoga rada i biti spreman da otkloni eventualne greske. 

Saradnja kao medjunarodna pravna duznost drzave

Nove vlasti u Beogradu postale su svesne svoje drzavno-pravne obaveze da saradjuju sa Haskim tribunalom. Ta svest postoji danas cak i kod onih koji se iz politickih razloga javno izjasnjavaju protiv saradnje ili pojedinih oblika te saradnje.
Obaveza drzave ustanovljena je medjunarodnim pravom: prvo, rezolucijama Saveta bezbednosti (br. 808 i 827), kasnije Statutom Haskog tribunala, a za tri nove drzave nastale na teritoriji bivse Jugoslavije (Bosnu, Hrvatsku i SRJ) jos i Dejtonskim sporazumom posebno. Pravo kojim je ustanovljena ta duznost je prinudno pravo, a prema svojoj prirodi supstancijalno (materijalno) pravo i ono obavezuje u principu sve drzave clanice Organizacije ujedinjenih naroda, Holandiju, Austriju ili Nemacku podjednako kao i Jugoslaviju, Hrvatsku ili Bosnu. Kad bi npr. Haski tribunal zatrazio Holandjanina da mu sudi za ratne zlocine koje je vrsio u bivsoj Jugoslaviji, Holandija bi ga tom sudu morala predati. To se, istina, do sada nije dogodilo, iako su mnogi placenici iz evropskih i neevropskih drzava, rukovodjeni raznovrsnim motivima, ratovali na prostorima bivse Jugoslavije i tamo vrsili strasne zlocine. Ali, taj prigovor Medjunarodnom krivicnom sudu, kao ni svi ostali (da deli »selektivnu pravdu«, da vodi nepravednu politiku krivicnog gonjenja, tj. da goni samo »nase«, a ne i »njihove«, argument koji se istovremeno cuje u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu i sto organi gonjenja Haskog tribunala u poslednje vreme ocigledno nastoje da demantuju i postignu izvesnu ravnotezu;⁵ te da Tribunal ima krupnih nedostataka u svojoj organizaciji i u proceduri koja se pred njim sprovodi) – ne dovodi u pitanje medjunarodno-pravnu duznost drzava clanica Ujedinjenih naroda da saradjuju sa tim sudom i da prema njemu izvrsavaju svoje obaveze.

Potreba donosenja posebnog zakona o saradnji

Da bi svoju medjunarodnu obavezu ispunile, a da pri tom ne bi povredile vazece odredbe svog unutrasnjeg prava (sto je od posebne vaznosti za drzave koje se tek nastoje legitimirati kao pravne drzave), drzave treba da donesu svoje posebne zakone u kojima ce urediti nacin saradnje i predvideti procedure u kojima ce se pojedini oblici te saradnje odvijati. Za razliku od napred pomenutog supstancijalnog (materijalnog) i prinudnog medjunarodnog prava, koje ustanovljava obavezu drzava da saradjuju sa krivicnim sudom Ujedinjenih naroda, ovo pravo je cisto formalno (proceduralno), a prema svojoj pravnoj prirodi implementaciono. To je pravo kojim se uredjuje nacin realizacije i primene jednog drugog, medjunarodnog materijalnog prava, koje je osnovno i sustinsko. Tim pravom se ono prvo pravo nikako ne moze dovesti u pitanje. Okolnost da to pravo u drzavi ne postoji ili da nece da bude stvoreno, ne utice na postojanje njene medjunarodno-pravne obaveze da saradjuje sa organima Haskog tribunala.
U javnoj raspravi koja je vodjena u toku pripremanja jugoslovenskog zakona o saradnji sa Haskim tribunalom izrazeno je misljenje da bi nedonosenjem tog zakona mogle biti izbegnute neke od formi saradnje ili da bi te forme saradnje, narocito predaju osumnjicenih, domaci zakon mogao iskljuciti. Medjutim, na taj nacin ne bi bila izvrsena medjunarodno-pravna duznost drzave, koja postoji bez obzira na to kako ce domace zakonodavstvo o saradnji izgledati i da li ce ga uopste biti. Unapred je jasno da ce na potpunom ispunjenju te obaveze drzava medjunarodna zajednica insistirati, jer u suprotnom postojanje medjunarodnog suda ne bi imalo nikakvog smisla. U pogledu pitanja potrebe donosenja zakona bilo je nesporazuma i sa predstavnicima Haskog tribunala. I oni su tvrdili, ali sa potpuno suprotnom argumentacijom, da nikakav zakon nije potreban. Pitanje je prosto i jasno: SRJ, kao i sve druge drzave clanice OUN, ima medjunarodno-pravnu obavezu da saradjuje sa Haskim tribunalom u svim pitanjima koja su odredjena Statutom Tribunala, ukljucujuci i predaju osumnjicenih koji se zateknu na njenoj teritoriji. Dakle, ako drzava prihvata svoju obavezu, a kao clanica Ujedinjenih naroda mora je prihvatiti, dovoljno je da njena policija vrsi svoj posao, da hapsi osumnjicene i predaje ih organima Haskog tribunala. Sa aspekta unutrasnjeg prava i politickog poretka to pitanje, medjutim, ne izgleda tako jednostavno. Unutrasnje pravo nema propisa o procedurama u kojima bi se ta saradnja odvijala, a pojedini postojeci propisi unutrasnjeg prava predstavljaju smetnju nekim oblicima saradnje. Na primer, jugoslovensko pravo, kao ni mnoga druga savremena prava, ne predvidja mogucnost da istrazne radnje na domacoj drzavnoj teritoriji preduzima bilo ko drugi osim organa domace pravosudne vlasti. Predaja osumnjicenih domacih drzavljana medjunarodnom sudu domacim propisima isto tako nije predvidjena. Slicno je i sa ustupanjem predmeta u postupcima koji su vec zapoceti pred nacionalnim sudovima. Iz tih i slicnih pravnih razloga nametnula se potreba za donosenjem jednog posebnog implementacionog zakona o saradnji sa Haskim tribunalom. Takve zakone su donele mnoge evropske i neevropske zemlje.⁶
Takav zakon zahtevaju i razlozi pravno-politicke prirode. Nova vlast koja je dobila poverenje biraca na obecanju da ce zapoceti proces izgradnje pravne drzave nije mogla da dopusti da jedno tako vazno pitanje ostane pravno neregulisano u unutrasnjem pravnom poretku. Za sigurnu zastitu ljudskih prava, osim medjunarodno-pravnih garancija, potrebne su i unutrasnje pravne garancije. Osim toga, zakon o saradnji bi predstavljao pouzdan znak da ce saradnje stvarno biti i da ona nece zavisiti od politicke volje ovog ili onog ministra, predsednika vlade ili predsednika drzave. Zakon obavezuje sve, a istovremeno skida teret odgovornosti pojedinaca koji bi medjunarodnu obavezu drzave vrsili po svom shvatanju celishodnosti, koje je subjektivno i menja se od slucaja do slucaja. Sa zakonom se znaju obaveze pojedinih drzavnih organa i time je ispunjenje drzavne obaveze u medjunarodnim odnosima sigurnije. Posle donosenja zakona umiruje se javnost i ublazavaju socijalne tenzije. Javna drama traje samo u vreme donosenja zakona, a bez njega prilikom svakog konkretnog oblika saradnje. Istovremeno, u postupku donosenja zakona postize se neophodan politicki konsenzus, tako da saradnja postaje izraz opste, a ne pojedinacne volje. Iz tih i slicnih razloga nove jugoslovenske vlasti su smatrale da prvi korak u saradnji sa Haskim tribunalom treba da bude donosenje jednog takvog zakona.⁷ Mislilo se da je to najsigurniji put za uspostavljanje uzajamnog poverenja i za obostrano korisnu saradnju. Problemi koji bi se eventualno javili posle donosenja takvog zakona mogli bi biti samo na planu njegove primene, ne vise na opstem planu utvrdjivanja principa, oblika i procedura u kojima ce se ta saradnja odvijati. Jednom donet zakon mora se postovati i primenjivati. Javna rasprava o celishodnosti saradnje sa Haskim tribunalom, a u isto vreme i o potrebi sudjenja za izvrsene ratne zlocine, bila bi zavrsena.

Pokusaj da se donese zakon i zasto nije uspeo

Predlog zakona o saradnji SRJ sa Haskim tribunalom bio je pripremljen u drugoj polovini marta 2001. godine, iako se saradnja sa Tribunalom u nekim oblicima odvijala i pre toga. Savezna vlada, sastavljena od predstavnika koalicije formirane posle septembarskih izbora 2000. godine od Demokratske opozicije Srbije (DOS) i Socijalisticke narodne partije Crne Gore (SNP), taj predlog je prihvatila kao svoj, ali tek vecinom glasova. Protiv zakona su bili ministri SNP-a u prvom redu zbog toga sto su smatrali da bi zakon, koji predvidja mogucnost transfera domacih drzavljana medjunarodnom sudu, bio protivan Ustavu i sto su se u kampanji za republicke izbore u Crnoj Gori koji su odrzani u aprilu 2001. godine javno izjasnjavali protiv tog vida saradnje. Predlog zakona je ipak upucen Saveznoj skupstini, ali je na sam dan sednice na kojoj je trebalo da bude razmatran povucen iz procedure, jer se videlo da ni poslanici SNP-a iz istih razloga nece za njega glasati, a samo glasovima poslanika DOS-a u Skupstini ne bi bio usvojen. Nesto kasnije je glasovima clanova vlade iz reda DOS-a nesudjen zakon pretvoren u vladinu Uredbu, ali je odmah bio pokrenut postupak za ispitivanje njene ustavnosti pred Ustavnim sudom Jugoslavije.
Takvo stanje u zemlji i ogroman pritisak medjunarodne zajednice, posebno SAD i Haskog tribunala, i uslovljavanje finansijske pomoci na predstojecoj donatorskoj konferenciji prinudili su republicku vladu Srbije g. Zorana Djindjica da pokaze opipljivu spremnost za saradnju. Tako je 28. juna 2001. godine doslo do predaje Haskom tribunalu tri meseca ranije uhapsenog g. Slobodana Milosevica. Ne cekajuci unutrasnje pravne propise, republicka vlada se pozvala na drzavni interes Srbije i neophodnost ispunjenja drzavnih duznosti u medjunarodnim odnosima. Taj je akt u delu unutrasnje i medjunarodne javnosti ocenjen nepovoljno.
Pitanje dalje saradnje sa Tribunalom ostalo je otvoreno, iako je potpuno jasno da se o tom vaznom pitanju drzavne politike mora zauzeti principijelan i odredjen stav. U ovom momentu jos je neizvesno kad i kako ce se taj stav formirati. Teskoca je u tome sto zauzimanje drzavno-politickog stava o tom pitanju, kao i o mnogim drugim vaznim pitanjima, pretpostavlja prethodno postizanje politickog konsenzusa izmedju saveznih i republickih vlasti (ukljucujuci i vlasti u Crnoj Gori), a isto tako i postizanje konsenzusa medju politickim strankama koje ucestvuju u vlasti. Zbog neresenih odnosa izmedju republickih i saveznih vlasti, u prvom redu sa Crnom Gorom, tog konsenzusa za sada nema i tesko ce se naci ako odnosi u zajednickoj drzavi ne budu uskoro postavljeni na druge osnove i definitivno reseni. Izvesno ohrabrenje uliva ovih dana dijalog o redefinisanju odnosa u federaciji.
U toku pripreme zakona o saradnji u jugoslovenskoj javnosti su izneti brojni i raznovrsni argumenti razlicite vrednosti protiv Haskog tribunala i saradnje sa tom medjunarodnom institucijom. Navescemo ovde samo nekoliko najvaznijih.
a) Najcesce je isticano da saradnja ne moze obuhvatiti transfer osumnjicenih i optuzenih domacih drzavljana jer bi to bilo suprotno ustavnoj odredbi koja zabranjuje njihovu ekstradiciju. I zaista u clanu 17 stav 2 Ustava SRJ stoji da jugoslovenski drzavljanin ne moze biti lisen drzavljanstva, proteran iz zemlje, niti izrucen drugoj drzavi, a u clanu 66 stav 2 – da se drugoj drzavi moze izruciti stranac samo u slucajevima predvidjenim medjunarodnim ugovorima koji obavezuju Jugoslaviju. Iz ovih odredaba se jasno vidi da se prema jugoslovenskom Ustavu izrucenje odnosi samo na strance. Ustavna smetnja za predaju domacih drzavljana Haskom tribunalu zaista bi postojala ako bi ta predaja (transfer) bila isto sto i ekstradicija o kojoj govori Ustav.
 

Medjutim, izmedju tradicionalne ekstradicije i predaje osumnjicenih medjunarodnom krivicnom sudu, ne samo Haskom vec i bilo kom drugom, postoji bitna razlika. Ekstradicija je pravni odnos izmedju domace i druge strane drzave, dakle izmedju dve drzave, a predaja osumnjicenih medjunarodnom sudu odnos izmedju drzave i jednog tela Organizacije ujedinjenih naroda cijem clanstvu pripada i ta drzava. Zbog toga se medjunarodni sud ne moze shvatiti kao sud druge drzave, vec kao svoj sud. U slucaju predaje, zasniva se jedan svojevrstan pravni odnos izmedju drzave i jednog medjunarodnog organa, a ne izmedju dve drzave kao kod ekstradicije. Ustav zabranjuje ekstradiciju domacih drzavljana, ali ne i predaju optuzenih o kojoj govori Statut Haskog tribunala. O toj pravnoj ustanovi Ustav nije zauzeo nikakav stav, ali je nije ni iskljucio.⁸ Zbog toga ne postoji nikakva ustavno-pravna prepreka da se i bez izmene Ustava predaja osumnjicenih domacih drzavljana Haskom tribunalu predvidi i procesno-pravno uredi posebnim zakonom. Takav zakon zbog toga ne bi bio protivustavan. Uostalom, u jugoslovenskoj zakonodavnoj praksi postoje presedani u kojima je pitanje predaje domacih drzavljana medjunarodnom kaznenom sudu reseno pozitivno. Prvo, Jugoslavija je 1950. godine ratifikovala Konvenciju o sprecavanju i kaznjavanju zlocina genocida iz 1948. godine u cijem clanu 6 stoji da ce lica optuzena za krivicno delo genocida ili za neko drugo krivicno delo navedeno u clanu 3 te konvencije biti predata medjunarodnom krivicnom sudu, koji ce biti nadlezan za one clanice koje budu priznale njegovu nadleznost. Zatim je Jugoslavija u junu 2001. godine ratifikovala Rimski statut stalnog Medjunarodnog krivicnog suda koji je usvojen na diplomatskoj konferenciji UN 1998. godine. U clanu 89 Statuta predvidjena je obaveza drzava potpisnica na predaju sopstvenih drzavljana tom sudu.
b) Otpor saradnji sa Haskim tribunalom izaziva i ne bas tako iracionalan strah da bi njegove presude na posredan nacin mogle ipak da predstavljaju osnov za ustanovljavanje kolektivne odgovornosti citavog jugoslovenskog naroda za nesrece u proteklim ratovima na podrucju bivse Jugoslavije izazvane politikom za koju je, manje ili vise, odgovoran drzavni vrh Jugoslavije (Srbije i Crne Gore), ali i drzavni vrh Hrvatske i Bosne i Hercegovine, pa i neki politicki centri medjunarodne zajednice. Odgovornost pred Haskim tribunalom jeste individualna i njeno utvrdjivanje, s jedne strane posmatrano, moglo bi da skine odgovornost sa drzave i nacije u cije ime su ratne zlocine neodgovorni pojedinci vrsili. Ali, ta odgovornost moze ipak posredno da se pretvori u kolektivnu odgovornost citave drzave i njenog naroda.
Osim krivicnog suda koji sudi po principu subjektivne odgovornosti, u Hagu postoji i Medjunarodni sud pravde koji sudi drzavama. Pred tim sudom vode se sporovi po tuzbama Bosne i Hercegovine protiv Jugoslavije i Hrvatske protiv Jugoslavije za genocid sa odstetnim zahtevima koji ce najverovatnije iznositi vise milijardi dolara.⁹ Istina, odnos izmedju dve haske institucije nije takav da ono sto bude utvrdjeno od strane jedne automatski vezuje drugu. Ali, nema nikakve sumnje da bi presuda Haskog tribunala za genocid protiv bivseg predsednika republike bila znacajan argument i pred Medjunarodnim sudom pravde. Ako pred tim sudom odgovara SRJ kao drzava, onda ce postati odgovorni i snositi posledice odgovornosti ne samo oni koji su mozda vrsili zlocine, vec svi gradjani Jugoslavije, i oni koji su protestovali protiv politike bivseg rezima i oni koji su se toj politici otvoreno suprotstavljali i bili kaznjavani i oni koji su bezali iz zemlje da u svemu tome ne bi ucestvovali, a na posredan nacin i oni koji tada jos nisu bili ni rodjeni. Posledice te odgovornosti imale bi dramaticne razmere. Buducnost Jugoslavije i njenih novih generacija bila bi ugrozena. Posledice bi snasle i one koji su zaista krivi, ili su indirektno krivi zato sto su na razne nacine podrzavali politiku rezima, ali i potpuno nevine, kojih u Jugoslaviji nije bilo malo. Jedino ne bi trpeo Milosevic i ostali koji budu u zatvoru, jer oni vise nista nece doprinositi drzavnom budzetu, vec ce ziveti na teret poreskih obveznika. U tom smislu postoji realna opasnost da se individualna odgovornost prelije u kolektivnu.
Te dve stvari bi trebalo jasno odvojiti, jer je malo verovatno da ce iko u Jugoslaviji biti spreman da saradjuje na utvrdjivanju individualne odgovornosti pocinilaca ratnih zlocina, ako bi time radio protiv interesa citave jedne generacije svoga naroda i svoje buducnosti. Tim pre sto je pred Haskim tribunalom neposredno pre NATO intervencije 1999. godine podignuta optuznica protiv pet najvisih jugoslovenskih funkcionera (predsednik Jugoslavije, predsednik Srbije, potpredsednik savezne vlade, nacelnik Generalstaba i ministar policije), uz verovatnocu da ce protiv nekih od njih optuznica biti prosirena i na dela izvrsena ranije u Bosni i Hrvatskoj,¹⁰ a da nije optuzen niko od hrvatskih i bosanskih drzavnih rukovodilaca uprkos osnovanoj sumnji da su vrsili ili omogucili vrsenje isto tako teskih krivicnih dela.
c) Neki kriticari Haskog tribunala tvrde da sa njim ne treba saradjivati jer je osnovan na nelegitiman nacin i to iz politickih razloga. Postavljeno je pitanje da li je prema glavi VII Povelje UN uopste moguce osnovati sud, posebno od strane Saveta bezbednosti, koji prema Povelji nema nikakvu sudsku nadleznost, i dalje, da li Savet bezbednosti koji nema sudsku nadleznost moze obrazovati svoj pomocni organ kojem delegira nadleznost koju ni sam nema. Nase je misljenje da ovaj prigovor ne dovodi u pitanje legitimnost Tribunala. Iako osnivanje ad hoc krivicnog suda nije izricito predvidjeno Poveljom, ono se ipak moze smatrati dopustenim prema odredbama clanova 24, 25 i 29 i odredbama glave VII (posebno clanova 39, 40 i 41) Povelje, koje se odnose na ovlascenja Saveta bezbednosti. U clanu 24 Povelje stoji da su clanice UN poverile Savetu bezbednosti odgovornost za odrzavanje medjunarodnog mira i bezbednosti i da su se saglasile da Savet deluje u njihovo ime. Vrseci ove duznosti Savet bezbednosti je duzan da deluje u skladu sa ciljevima i nacelima UN. Prema clanu 29 Povelje, Savet bezbednosti moze da osniva pomocne organe za obavljanje svojih zadataka. Clan 39 ovlascuje Savet bezbednosti da procenjuje da li postoji pretnja miru, povreda mira ili agresija i da daje preporuke ili da odluci koje ce mere preduzeti da bi se uspostavili medjunarodni mir i bezbednost. Mere koje u tom cilju Savet bezbednosti moze preduzeti su sve mere, pa prema tome i one sudske i kazneno-pravne prirode.
U nacelu posmatrano, ne moze se prihvatiti ni primedba da je Tribunal »politicki sud«. On je osnovan da sudi svakom licu koje je na podrucju bivse Jugoslavije vrsilo zlocine protiv medjunarodnog humanitarnog prava pocev od 1. januara 1991. godine. Statut Tribunala ne pravi selekciju ratnih zlocinaca, kao sto su je pravili medjunarodni vojni sudovi posle Drugog svetskog rata (u Nirnbergu i Tokiju), pred kojima su odgovarali samo zlocinci porazenih zemalja. Medjutim, ovu argumentaciju ozbiljno dovodi u pitanje dosadasnja praksa Tribunalovog tuzilastva koje je po kratkom postupku odbilo da otvori istragu i pored osnovane sumnje da su za vreme bombardovanja Jugoslavije koje su vojne snage NATO-a zapocele 24. marta 1999. godine izvrseni brojni i teski ratni zlocini protiv civilnog stanovnistva (slucajevi ubistva civila u zgradi beogradske televizije, ubistva putnika u putnickom vozu na mostu u Grdelickoj klisuri, gradjana ubijenih i ranjenih od kasetnih bombi koje su bacene po stambenim naseljima Nisa, masovnog ubistva povratnicke kolone albanskih civila na Kosovu, rusenja stambenih zgrada i mostova u Novom Sadu koji je stotinama kilometara udaljen od Kosova, upotrebe municije stetne za zdravlje civilnog stanovnistva na Kosovu i Metohiji itd.). Krivicno pravo, ni nacionalno ni medjunarodno ne poznaje pojam »kolateralne stete«, vec samo pojmove umisljaja i nehata. Ovim prigovorom nove vlasti u Beogradu nikad nisu uslovljavale saradnju sa Haskim tribunalom, vec samo zahtevale da njegovo tuzilastvo vrsi svoje duznosti po principima pune pravicnosti, nepristrasnosti i savesno, bez obzira na uticaj, moc i polozaj odgovornih.
d) Strah od Tribunala izaziva i njegova potpuno neodredjena nadleznost u pogledu broja lica kojima ce suditi. U ratovima na podrucju bivse Jugoslavije ucestvovao je veliki broj lica. Mnogi od njih se mogu naci u ulozi osumnjicenih. Taj strah je, naravno, nerealan, jer sve i kad bi se htelo, pred jednim sudom se ne moze suditi svima. Haski tribunal ima fizicke granice i realno je da sudi samo nekim uciniocima ratnih zlocina. Ipak, iz vise razloga bilo bi korisno osloboditi se tog straha. To bi se moglo postici na taj nacin sto bi se reklo da ce Haski tribunal suditi samo glavnim zlocincima. Tako je, uostalom, bio odredjen mandat svih dosadasnjih ad hoc medjunarodnih krivicnih sudova.
Takvo ogranicavanje mandata Haskog tribunala pretpostavlja da bi ostale slucajeve povreda humanitarnog prava sudili domaci sudovi, a istovremeno obavezu drzava da svoje pravosudje osposobi za vrsenje tog zadatka. Ogromna kolicina posla koji treba obaviti ne dopusta da se oslonimo samo na jedan medjunarodni krivicni sud. Uspesno i efikasno taj posao se moze obaviti samo ako se ucini da medjunarodno i nacionalno pravosudje funkcionisu paralelno i kompatibilno.

Procesno-pravne primedbe

Jedan ne tako zanemarljiv broj procesno-pravnih pitanja koja su resena propisima po kojima postupa Haski tribunal, donetim u vreme njegovog osnivanja ili naknadno, izaziva i danas ozbiljne dileme. Prema nasem misljenju, te dileme proisticu iz dva osnovna razloga. Prvi lezi u prirodi prava koje primenjuje Tribunal (procesno pravo) i koje je primenjeno u njegovoj organizaciji (organizaciono pravo), a drugi u izvesnoj neusaglasenosti tog prava sa medjunarodnim pravnim aktima o zastiti ljudskih prava. Nesavrsenost prava o Tribunalu, pored ova dva osnovna, izazvali su i neki drugi, manje znacajni cinioci: brz rad na pripremi propisa o Tribunalu, okolnost da u tom radu nisu znacajnije ucestvovali strucnjaci za krivicno (materijalno i procesno) pravo, vec pretezno politicari i eksperti za medjunarodno pravo, koji ustanove i principe krivicnog prava tumace znatno elasticnije i tome slicno.
Pravo o Tribunalu i pravo koje Tribunal primenjuje dobijeno je kombinacijom dva potpuno razlicita i u mnogo cemu suprotstavljena pravna sistema: anglo-americkog i evropskog, koji su nastali u potpuno razlicitim istorijskim, politickim, kulturnim i drugim drustvenim okolnostima. Preko noci, bez prethodnih teorijskih i empirijskih istrazivanja, virtuelno je konstruisano jedno trece, potpuno novo, eklekticko i u praksi neprovereno procesno pravo od kojeg se ocekuje da pokaze iste rezultate kao sto se dobijaju u procesno-pravnim sistemima iz kojih je ono izvedeno. Teskoce u primeni tog novog prava su neizbezne, vec zbog same njegove »originalnosti« i zbog sukoba sistemskih razlika koje u njemu postoje. To je pravo delimicno strano evropskom pravnickom duhu i evropskoj pravnoj tradiciji, isto kao sto je u jednom delu tudje i anglo-americkim pravnim shvatanjima. Ono je donelo prakticne teskoce svim ucesnicima postupka, kako onim iz Evrope, koji su u vecini i koji ne samo sto ne shvataju logiku anglo-americkog pravnog sistema, vec o njemu nemaju ni elementarna znanja, tako i onim malobrojnim procesnim subjektima (sudijama i tuziocima) neevropskog porekla, koji nisu navikli na logiku evropskog prava.
Treba ipak priznati da je ovaj eksperiment, i pored svih teskoca, doprineo priblizavanju danas dva vodeca pravna sistema (evropskog i anglo-americkog). Pitanje je, medjutim, da li »unifikacija« tih sistema ide pravim putem, tj. da li se iz jednog i drugog preuzima ono sto je najbolje i najprogresivnije.
Ovaj, prema nasem misljenju, osnovni problem mogao je biti resen regionalizacijom medjunarodnog krivicnog pravosudja, tj. tako da se svaki medjunarodni sud koji se osniva (ad hoc ili stalni) striktno prilagodi drustvenim potrebama i zahtevima sredine za koju se osniva. Kratko receno, umesto suda koji je osnovan, mnogo bi bilo bolje da je ustanovljen evropski krivicni sud, koji bi za osnov svoje organizacije i svog postupka imao evropsku (time i jugoslovensku) pravnu tradiciju. Mnoge nase nedoumice time bi bile resene. Da je Haski tribunal osnovan po evropskim pravilima o organizaciji sudova i da postupak pred njim tece po evropskom pravu, otpale bi mnoge teskoce: postupak bi bio laksi i efikasniji, jer bi to bio zaista »nas« sud, samo iz razumljivih razloga izmesten izvan nase teritorije itd.
Drugi deo nedoumica u vezi sa krivicnim postupkom pred Haskim tribunalom proizlazi iz cinjenice da pravila o njegovoj organizaciji i pravila o postupku koji se pred njim vodi ne odgovaraju u svemu medjunarodnim pravnim propisima o zastiti ljudskih prava. To je jedna vrsta apsurda, jer medjunarodna zajednica u poslednje vreme beskompromisno insistira da se njeni propisi o zastiti ljudskih prava imaju prihvatiti i sprovesti u pozitivnim pravima svih drzava dosledno i do kraja. Zbog toga je neobicno sto se pravila o jednom njenom organu i o njegovom postupanju mogu podvrci kritici sa aspekta usaglasenosti sa tim njenim, mnogo ranije donetim popisima. Tu nesaglasnost mi vidimo u izvesnom ignorisanju propisa medjunarodnog prava o pritvoru, o zabrani ponovnog sudjenja posle pravnosnaznosti presude, o naknadi stete za neosnovano izdrzani pritvor, presumpciji nevinosti, trajanju postupka itd.
Najspornija procesno-pravna pitanja u postupku pred Tribunalom, prema nasem misljenju, su sledeca:
a) Upotreba iskaza neidentifikovanih svedoka – Dosta nesporazuma medju jugoslovenskim pravnicima izazvalo je procesno pravilo prema kojem tuzilac moze traziti da sudsko vece nalozi da se javnosti u potpunosti uskrate podaci o identitetu zrtve ili svedoka koji terete optuzenog, a i odbrani do pocetka sudjenja. Tvrdi se da pravo na unakrsno ispitivanje svedoka (preuzeto iz anglo-americke pravne tradicije), ne moze da bude delotvorno bez mogucnosti odbrane da na vreme sazna identitet svedoka, tj. njegovo ime, poreklo, mesto boravka i mesto u kojem je bio u vreme dogadjaja o kojem svedoci iako je odbrana u toku citavog postupka vezana duznoscu da ne obelodani identitet zrtve ili svedoka. Zastita zrtve i svedoka ne sme da ogranici slobodnu inicijativu odbrane. Istina, pravilo 69 o zastiti zrtava i svedoka predvidja da se njihov identitet moze tajiti od odbrane, ali samo dok ne stanu pod zastitu Tribunala, te da se njihov identitet mora otkriti pre pocetka pretresa, i to tako da ostane dovoljno vremena za pripremanje odbrane. Pravilo 75 nalaze da svaka mera za zastitu zrtve i svedoka mora biti u skladu sa pravima optuzenog. Ali i pored toga ustanova neidentifikovanih svedoka sputava slobodu odbrane.
b) Pristup odbrane dokazima optuzbe – Optuzba moze biti oslobodjena obaveze da obznani dokaze pre sudjenja u velikom broju slucajeva: javni interes, bezbednost drzave, zastita svedoka, relevantnost dokaza za odbranu itd. U praksi ti se izuzeci mogu tumaciti vrlo siroko.
c) Pritvor – Sa tacke gledista odbrane optuzenog (i medjunarodnih akata o zastiti ljudskih prava) pritvor pre sudjenja bi trebalo da bude izuzetak, jer krsi pretpostavku nevinosti. U postupku pred Tribunalom pritvor je pravilo. Mnogobrojni su i raznovrsni razlozi kojim se to opravdava: nepostojanje medjunarodnih policijskih snaga, teskoce prilikom hapsenja osumnjicenih u inostranim drzavama, izuzetna tezina krivicnih dela, potrebe zastite svedoka itd. U takvim uslovima odbrana ima tezak zadatak da dokaze postojanje okolnosti koje opravdavaju pustanje okrivljenog na slobodu. Da bi taj posao obavila, odbrani je potreban slobodan pristup dokazima optuzbe. Osim toga, pritvor je vremenski neogranicen, a istraga izuzetno spora. Cekajuci zavrsetak istrage osumnjiceni moze biti godinama u pritvoru.
d) Naknada stete za neosnovani pritvor – Statut i Pravila Tribunala ne priznaju pravo na naknadu stete neosnovano pritvorenim okrivljenicima. Pitanje je da li bi se u tom pitanju mogle neposredno primeniti odredbe drugih medjunarodnih pravnih akata, koji istina ne priznaju pravo za neosnovano pritvaranje, vec samo za nezakonito lisenje slobode i pritvaranje (cl. 14 st. 6 i cl. 9 st. 5 Medjunarodnog pakta o gradjanskim i politickim pravima). Pravni propisi bivseg jugoslovenskog prava su u tom pogledu mnogo povoljniji, jer priznaju i pravo za neosnovano lisenje slobode i pravo za neopravdanu osudu.
e) Ne bis in idem – Odredbe odeljka o postupku preispitivanja pravnosnaznih presuda, a i mnoge druge odredbe Pravilnika o postupku i dokazima, sumnjive su s aspekta usaglasenosti sa medjunarodnim pravnim aktima kojima se zabranjuje novo sudjenje u vec jednom presudjenoj krivicnoj stvari.
f) Problem tajnih optuznica – Tajne optuznice tesko da mogu biti dozvoljene u savremenom krivicnom postupku. Izgleda da njih ne prihvata nijedno vazece procesno pravo. Postupak stavljanja okrivljenog pod optuzbu je vazan procesno-pravni cin, pored ostalog i sa gledista zastite ljudskih prava, i zbog toga mora biti podvrgnut javnom i kontradiktornom postupku. To nije policijski, vec sudski postupak. Samo radnje otkrivanja i prikupljanja dokaza u pretkrivicnom (policijskom) postupku mogu se drzati u tajnosti, ne i radnje optuzenja.
g) Organizaciono jedinstvo suda i tuzilastva – Tribunal je jedinstvena ustanova koja obuhvata sekretarijat, tuzilastvo i sud. To organizaciono jedinstvo je principijelno neopravdano jer se radi o organima potpuno razlicite pravne prirode. Nezavisni sud bi morao biti potpuno odvojen od tuzilastva koje je jedna vrsta posebnog upravnog organa, a osim toga vrsi i neke policijske funkcije. Za razliku od suda tuzilastvo nije nezavisno. Ono je prinudjeno da u vrsenju svojih funkcija uzima u obzir i odredjene politicke razloge. Zbog tog organizacionog jedinstva kritike upucene tuzilastvu rasprostiru se na Tribunal u celini i potpuno neopravdano pogadjaju i sud.
h) Ovlascenje Tribunala da donosi i menja procesne propise – Ovo ovlascenje dato Tribunalu protivi se nasem uverenju da i u organizaciji medjunarodnih sudova treba da vredi princip podele vlasti. Procedure treba da su uredjene propisima koje donose zakonodavni organi, a sudovi da te propise primenjuju. Zakonodavna i sudska funkcija ne bi smele da budu u nadleznosti istog organa, kao sto je to u slucaju Haskog tribunala.

¹ Medjunarodni sud za krivicno gonjenje lica odgovornih za teska krsenja medjunarodnog humanitarnog prava pocinjena na podrucju bivse Jugoslavije od 1991. godine (skraceno Haski tribunal) osnovan je Rezolucijom Saveta bezbednosti br. 827 od 25. maja 1993. godine.
² Ni Milosevicev rezim tu saradnju nije mogao u potpunosti ignorisati (slucaj transfera Erdemovica, kao osumnjicenog, i Kremenovica, kao svedoka). Milosevicev ministar inostranih poslova g. V. Jovanovic je vec 1994. godine potpisao Memorandum o saradnji sa Haskim tribunalom.
³ Stanje u tom pogledu se ipak naglo menja i danas je bitno drugacije u odnosu na vreme od samo pre godinu dana kada je javnost bila izlozena ostroj medijskoj propagandi koja je Tribunal predstavljala u najgorem mogucem svetlu i kao najveceg neprijatelja.
⁴ Puna saradnja podrazumeva: utvrdjivanje istovetnosti lica i njihovog boravista, hapsenje i pritvaranje osumnjicenih, predaju optuzenih, prikupljanje obavestenja i dokaza, pravo istrazitelja Tribunala da sami preduzimaju potrebne istrazne radnje na teritoriji domace drzave, ustupanje postupaka koji se vode pred domacim sudovima, transfer optuzenih preko drzavne teritorije i preduzimanje svih drugih radnji pravne pomoci.
⁵ To svedoce najavljene pripreme za otvaranje istrage protiv nekih ekstremista u albanskom »oslobodilackom« pokretu, izjava glavnog tuzioca da bi i prema predsedniku Hrvatske g. F. Tudjmanu bila pokrenuta istraga, da u medjuvremenu nije umro; da ce verovatno biti pokrenuta istraga i prema g. Aliji Izetbegovicu itd.
⁶ Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Australija, Novi Zeland, Velika Britanija, Irska, SAD, Svedska, Finska, Norveska, Danska, Austrija, Holandija, Nemacka, Francuska, Madjarska, Italija, Spanija, Rumunija, Grcka i dr.
⁷ Da je jedan takav zakon zaista potreban vidi se i po tome sto je Savet Evrope jos 1993. godine sacinio Uputstvo za nacionalno implementacijsko zakonodavstvo, a slicno uputstvo izdao je i sam Tribunal.
⁸ Ne moze se reci da ustavotvorac nije bio svestan mogucnosti osnivanja takvog suda, jer Haski tribunal nije prvi sud ove vrste. Njegovi prethodnici su Nirnberski sud i Vojni sud za Daleki istok u Tokiju.
⁹ Pravni zastupnik Bosne g. Frensis Bojl je pominjao cifru od 80 pa i vise milijardi dolara (v. T. Varady, Danas, 1–2. septembar 2001, str. 11).
¹⁰ Interesantan je redosled podizanja optuznica protiv bivseg jugoslovenskog rukovodstva pred Haskim tribunalom: prvo su optuzeni za dela izvrsena 1999. godine na Kosovu, a tek je pocetkom 2001. godine glavni tuzilac Tribunala izjavila da prikuplja dokaze za optuznicu koja ce obuhvatiti dela izvrsena u Bosni i Hrvatskoj 1991–93. godine koja su isto tako teska kao i ona izvrsena kasnije i za cije je istrazivanje stajalo na raspolaganju mnogo vise vremena.