Nikada ranije kao u periodu od 24. septembra do 5. oktobra prosle godine nismo imali prilike da tako jasno sagledamo svu dubinu moralne kaljuge u koju je palo nase pravosudje: korumpirani clanovi izborne komisije, mahom predsednici sudova i sudije Ustavnog i Vrhovnog suda, otvoreno su se stavili na stranu jednog, od naroda odbacenog rezima i time javno priznali ono o cemu se suskalo – pravosudje je korumpirano i u rukama je potplacenih sudija i neodgovornih politicara koalicije SPS–JUL. Jos tokom predizborne kampanje i nakon inauguracije nova vlast je obecala da ce se svim snagama zaloziti za uspostavljanje nezavisnog sudstva u kojem ce sudije vrsiti svoju funkciju potpuno nezavisno od stavova politickih partija ili pojedinaca, a da ce im jedini put kojim ce ici biti put ustava i zakona.
Za godinu dana u pravosudju je, istina, doslo do odredjenih promena, ali se moze s pravom postaviti pitanje da li se moglo uciniti vise. Ako nije, onda valja dati odgovor zasto nije i koje su okolnosti, objektivne ili subjektivne, to sprecile.
Prema nasem misljenju, promene, iako gromoglasno najavljivane, tekle su prilicno laganim tempom; u pocetku je doslo do smene predsednika sudija u nekoliko kljucnih sudova u Beogradu, kao sto su Okruzni sud i opstinski sudovi, te Privredni sud¹,  dok je u provinciji, sa retkim izuzecima, manje-vise sve ostalo po starom – i predsednici opstinskih sudova i sudije. I u sudstvu je, kao i drugde, zapazen proces adaptacije mnogih Milosevicevih »kadrova« na nove politicke prilike – pljustale su izjave lojalnosti i spremnosti na saradnju sa »novim demokratskim vlastima« i odmah se videlo da stara tehnologija odrzavanja na polozaju – u ovom slucaju sudskom – dobro funkcionise i u politickim i drustvenim okolnostima nastalim posle 5. oktobra, bas kao sto je funkcionisala i ranije.
Kako je vreme prolazilo, cinilo se da je nova vlast sve vise zaboravljala na cvrsta obecanja biracima da ce izvrsiti dalekosezne drustvene promene, pa i promene u pravosudju. Ona je, naime, sve vise preuzimala navike starog rezima, sve manje se angazujuci na realizaciji jasne i striktne podele trojedne vlasti na izvrsnu, sudsku i zakonodavnu. Kako inace objasniti cinjenicu da su dva kljucna suda – Ustavni sud SRJ i Ustavni sud Srbije – dugo ostali u sastavu sudija iz Miloseviceve epohe, da se nakon penzionisanja nekih sudija nimalo nije zurilo da se mesta u ovim sudovima popune. Tako je na primer Savezni ustavni sud najpre dugo radio u starom sazivu – ozloglasenom zbog korupcije i odobravanja izborne kradje – a docnijim ostavkama nekih sudija prakticno mesecima bio blokiran. Tek izborom cetvorice novih sudija, 13. septembra ove godine, Sud je kompletiran. Ali ne lezi vraze! I u trenutku ispisivanja ovih redova Savezni ustavni sud nema svog predsednika i pored odrzana dva izborna kruga, jer je politika (izvrsna vlast) opet umesala svoje prste. Slicno mesanje u izbor sudija vlast je demonstrirala i u Ustavnom sudu Srbije: nezakonito smenjen sudija ovog suda u doba prethodnog rezima (Slobodan Vucetic) voljom jedne stranke (DSS) nije ponovo izabran za sudiju uprkos cinjenici da je ispunjavao sve uslove. Da stvar bude, uprkos ozbiljnosti ove situacije, jos i groteskna doprineli su i »argumenti« ove partije – kandidat je, naime, u vise navrata izrazavao stavove koji se protive njenom programu i temeljnim principima njene drzavne politike! Koliko je u nasem drustvu duboko uvrezeno misljenje da politika ima pravo da odredjuje nosioce sudske vlasti – svakako kao inercija i rezidijum proslosti, svedoce i potpuno »normalni« novinski naslovi, bez znaka cudjenja, tipa: Izbor sudija prepusten parlamentarnim strankama².  Ili, na primer, kad sekretar Ustavnog suda Srbije izjavljuje kako je sasvim »logicno da inicijalne predloge za izbor sudija ustavnog suda daju parlamentarne stranke« kao i da »to pitanje nije pravno regulisano«³. Samo tako je bilo moguce da predsednik ovog suda Ratko Butulija – prema navedenoj izjavi sekretara – uopste nije pravnik, vec diplomirani ekonomista!
Imenovanje predsednika Viseg privrednog suda u Beogradu takodje nije proslo bez upliva izvrsne vlasti. Kandidata – Jelisavetu Vasilic, iskusnog i uglednog sudiju – predlozila je Demokratska stranka Srbije, a izbor blokirala Demokratska stranka iz nesumnjivo politickih razloga oponiranja svom najvecem konkurentu, ali nema nikakve sumnje da ti razlozi imaju mnogo dublju pozadinu s obzirom na »vrlo delikatan status Privrednog suda«. Sta takva formulacija implicira jasno je i laiku, ali se postavlja pitanje kako je moguce da se tako javno, neprikriveno, pa i bezocno, licitira sa polozajem predsednika jednog suda i na taj nacin srozava ne samo kandidovani sudija nego i pravosudje. 
Takodje treba istaci da je trebalo da prodje citava godina da se izabere vecina sudija i tuzilaca.  Kako se oni biraju u zakonodavnom telu, dakle parlamentu, tesko da bi mogla da opstane tvrdnja da »dobre namere« izvrsne vlasti prema sudskoj remete »ostaci« starog rezima, s obzirom da u parlamentu Srbije vecinu cine predstavnici DOS-a, dakle grupacija koja ima apsolutnu vecinu. Zasto se ovako dugo cekalo – ostaje kao dobra tema za razmisljanje celog drustva, s obzirom da odgovor na ovo pitanje ne zahteva bas neku veliku mudrost. Kada tome dodamo i cinjenicu da nacrt zakona o sudovima kao i projekti nekih drugih zakona, koji svojim resenjima umnogome doprinose stvarnoj nezavisnosti sudske vlasti u odnosu na izvrsnu vlast, a koje su pripremili vrsni strucnjaci iz pravosudja, vec dugo came u fiokama Ministarstva pravde, onda je tesko oteti se utisku da jos uvek postoje snage kojima tako nesto nije u interesu.