Napokon se veronauka nasla u rasporedu casova osnovnih i srednjih skola Srbije, uz nju i »gradjansko vaspitanje« te jos i »nista« ciju sadrzinu – ucenici mogu da biraju – a dosovski skolasticari jos nisu razjasnili. Uredba vlade Srbije od 24. 07. 2001. je primenjena ali nesporazumi koji sve prate od pocetka nisu uklonjeni. Sredinom septembra Crkva je ozbiljno posumnjala u namere drzave i ljutito reagovala – Pravoslavlje 15. 09. 2001. – u vidu »duznog odgovora na ruzan izazov«. U susretu sa verouciteljima ministar Knezevic je rekao da ce buducnost zavisiti »od odnosa koji cete vi graditi« i mnogi su znaci govorili da u odnosima drzave i Crkve postoje odredjene smetnje na vezama. Ako predmet bude fakultativan to je »ujdurma ministarstva prosvete i prevara« izjavljivao je jedan arhijerejski namesnik iz Paracina, ali se ubrzo pokazalo da ima nesporazuma i na visem nivou i to cak i medju promovisanim verouciteljima. Ako se, naime, prihvati »katihetski nacin« i svako bude predavao svoju dogmu i ucenje, bice komplikacija – one se vec osecaju – o cemu se nije dovoljno mislilo. Ako se »srcem vjeruje za pravdu a usnama priznaje za spasenije« kako apostol Pavle definise veru – Rimljanima poslanica 10. 9–11. – nije jasno kako bi se vera osim dogmatskog poimanja drugacije mogla shvatati i tumaciti. Ako veru ne treba poimati i »nametati kao dogmu« – a na to pristaju neki veroucitelji – pristaje se na veru koja je pokrice za jednu politiku ili za jednu ideologiju. Jos jednostavnije – vera i verska pouka odlaze u drugi plan. Saglasnost u vrhovima drzavne i crkvene strukture da se smetnje ovako otklone posledica je prisustva nekog »viseg interesa«. Glasovi iz Crkve koji su opominjali na to nisu saslusani. U jednom opsirnom osvrtu na ovaj problem ugledni teolog, vojvodjanski franjevac dr Tadej Vojnovic – Danas, 15–16. 09. 2001. – ponudio je nesto o cemu je valjalo porazmisliti. Ovo sto se sada cini sa veronaukom je cista politika, kaze on, jer »mesto vere je u zajednici a ne u skoli«. On govori iz iskustva, jer je i pod komunistima vrsio katihizaciju – uspesno, naglasava – okupljajuci djake i studente u Crkvi i oko Crkve, gde je i pravo mesto normalne verske pouke.
Bilo je kako je bilo, pomenute smetnje su uklonjene i vrhovi drzave i Crkve su izabrali veronauku kao politicki ulog.
O tome govori i neobican apel sezdesetak knjizevnika i akademika koji se obracaju javnosti – Danas, 27. 09. 2001. – nudeci otvoreno nesto sto je uistinu vise od veronauke. Oni se pozivaju na »drzavni interes« – sto po sebi nije sporno – uz napomenu da je konacno u odnosima izmedju drzave i Crkve postignut »najvisi nivo saradnje« koji je »jedinstven u svetskim razmerama«. Nisu svi ti ljudi, koliko se zna, bili gonjeni zbog svoje vere, niti su mnogo godina proveli po tamnicama bivseg rezima, i oni se samom veronaukom ovde bave kao ideoloskim prioritetom. Treba graditi – to je smisao ovog apela – jednu novu ideologiju, pa makar to bilo od »restlova« upravo propalih ideologija. To je po njima »pocetak raskida sa komunizmom«. Sto se tice pocetka kraja – pa i samog kraja – komunizma kao doktrine i prakse, stvari zaista drugacije stoje, ali u to sada nema svrhe ulaziti. Stvari stoje mnogo jednostavnije – dobar broj potpisnika su ljudi koji su svojevremeno bili podigli na stit Milosevica i kada ih je on razocarao – i kada ga vise nema na sceni – oni se iskreno nadaju da ce im g. Kostunica dosanjati istorijski san. Njihovu »duhovnost« smo naucili da prepoznajemo po razornoj snazi raketno-artiljerijskih diviziona i raspamecivanja kao komande na ratistu, pa su vernici i svi kojima je do verske pouke zaista stalo s razlogom obuzeti zebnjom u trenutku kada se nudi i drugi nacionalisticki krug, makar nam se on preporucivao sa veronaukom shvacenom kao politika, odnosno kao politika shvacena kao svojevrsna ideologizovana veronauka. Tacno je da ovaj nacionalizam nema zube, za razliku od Milosevicevog naoruzanog nacionalizma, ali posledice nece biti nimalo ugodne jer izmedju te »duhovnosti« i ljudske vere shvacene kao licni cin slobode postoje jasne razlike.
U svakom slucaju, verska pouka izvan Crkve nema mnogo smisla osim u ideoloskoj funkciji koja se definise »drzavnim razlogom«.
Niko ozbiljan odavno ne veruje da su religija i vera opijum, ali da ovako shvacena »duhovnost« moze da bude otrov, to smo ucili tokom minule decenije pod Milosevicem. Ovaj apel ne nudi – to je izvesno – neki pocetak raskida sa nacionalizmom. No, veronauka je konacno »zavedena«, prvi podaci o odzivu jos nisu sredjeni, a pocetne zabune se uvecavaju. Na jednom skupu veroucitelja, roditelja i nastavnika u Novom Sadu istaknut je i nov predlog – da se nov predmet nazove »nacionalno vaspitanje«.
Kako je krenulo, sva je prilika da ce se predavanje i tumacenje vere na nesto slicno i svesti.