Dijalog
Replika bez komentara
Nije mnogo umesno ulaziti u spor koji ljudi vode, a posebno ne ako neko
nije prozvan i pozvan. Ali ako je cudjenje pred nekim stavovima jasno
i o tome ce i biti reci onda postoji i neko pravo na cudjenje koje bi
valjalo iskoristiti. G. Dimitrijevic pominje pitanja »koja muce nasu
javnost« i radi te javnosti posebno hriscanske javnosti nuzne
su neke replike. U njegovom se tekstu pominje vladika Lavrentije koji je
isao navodno u Rim na poklonjenje papi Jovanu Pavlu II, govori se o Crkvi
i kanonima, o kardinalu A. Stepincu nad cijim nedavno posvecenim likom
opravdano stoji senka zbog podrske Pavelicevom rezimu, te posebno o raspadu
bivse Jugoslavije. Mnogo onoga od tog »dekora« uz tekst i ne
zasluzuje neki komentar jer je svak slobodan da misli tako kako misli.
Slikao se zagrebacki kardinal sa Pavelicem, a slikali su se nasi jerarsi
i sa Mladicem i Karadzicem koji su krvavim tragom obelezili prostor Balkana.
Nema dokaza ni za to da smo mi Srbi bili posebno zaljubljeni u Jugoslaviju,
i nasi su nacionalisti vikali »svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu«
i kada je Marica mutna i krvava odnela sto je odnela zaista nema smisla
mudrovati o tome. »Nije nama papa kriv« tako je zapisao svojevremeno
vladika A. Jevtic i mnogo smisla nema i dalje o tome raspravljati. Deset
punih godina su Milosevicevi ideolozi i ratni propagandisti o tome probijali
glavu javnosti i svetu.
Ipak ima u ovom sporu nekih stvari koje nisu nevazne i zasluzuju makar
neku repliku.
Cak i u ovim nasim sludjenim vremenima ima mesta cudjenju i replici
oko vaznih problema. Nije preosveceni g. Lavrentije isao u Rim na nekakvo
poklonjenje, vec u obilazak vecnog grada i sreo se sa papom kao hriscanin
sa hriscaninom. Simboliku i vrednost tog ekumenskog cina niko nije doveo
u pitanje. To da mi Srbi hriscani ne treba da opstimo sa drugima je poznat
stav skolske teologije, ali ne i zvanican stav i ucenje nase Crkve, koja
u kanonskom jedinstvu sa drugim pravoslavnim crkvama ne pristaje na duhovnu
izolaciju. Vekovima postoji jedno nepisano pravilozabluda koje se najcesce
ovako formulise »Mi se, pravoslavni, molimo za sve ali ne sa svima«.
Sluzbeno nikada nije receno da je to i stav savremene SPC i nasi jerarsi
i sam patrijarh stalno opste i mole sa drugima. Ovu zabludu danas prepoznajemo
u onom »pravoslavlju« koje zastupaju Zjuganov, Limonov i brojni
drugi koji kao svog duhovnog ucitelja priznaju nedavno preminulog mitropolita
Sankt-Peterburga i Ladoge Jovana koji je kod nas posebno popularan. U danasnjoj
Rusiji on ne uziva takvu cast. U jednoj svojoj knjizi, Trijumf pravoslavlja,
on govori o »sumraku Evrope«, a nemacki fasizam objasnjava
kao »reakciju« na Francusku revoluciju »koja je najveca
katastrofa sa svojim rusilackim politickim i religijskim masonskim modernizmom«.
Ovo i ovakvo »pravoslavlje« znamo i iz akata famoznoga »karlovackog
sinoda« koji je uputio bio pozdravnu adresu A. Hitleru, a ustaskom
poglavniku Pavelicu pozajmio episkopa Germogena za poglavara famozne Hrvatske
pravoslavne crkve. Nije to nepoznato, ali koliko se zna nasa Crkva sluzbeno
ne sledi jedno takvo »pravoslavlje« iako je dosta i onih kojima
je nesto slicno blisko.
Jos jedna nevolja nikako mala izaziva cudjenje, onako kako je u
tekstu g. Dimitrijevica to dato.
Jedno je citirati Sveto pismo i kanone, a drugo je podizati zid do
neba izmedju nas i sveta. Ne postoji Crkva radi kanona vec kanoni Crkve
radi i toga se SPC uglavnom pridrzava sluzbeno i to je njeno ucenje. Sa
kanonima dakle ne treba bacati prasinu u oci. I 64. pravilo petog vaseljenskog
sabora i 19. halkidonskog izricito brane da svetovnjaci »uce pred
narodom«, to se zabranjuje svima »osim kliricima najviseg ranga«
pa sada to je aktuelan primer ce i g. Djindjicu biti dozvoljeno da
»rukopolaze« veroucitelje za potrebe laickih skola. Ima u kanonima
mnogo toga sto je vazece, ali i onog sto je mrtvo slovo. Brane kanoni uzimanje
oruzja u ruke, ali je episkop milesevski koji sedi na prestolu sv. Save
zaprepastio svet sa kalasnjikovom u rukama. Zla su ovo vremena i opaka,
i nije svejedno za koje cemo se pravoslavlje opredeliti. Moze nekom biti
blizak i D. Ljotic kao g. Kostunici ali nam Ljoticevo pravoslavlje
nece biti na spasenje u ovim vremenima punim zla i nespokoja. Na ulicama
vec imamo prave crnostotinase, ali srecom nema dokaza da ih SPC i sluzbeno
podrzava.
Komentari nisu ni potrebni, ali bi neka replika verujemo imala smisla
replika uz cudjenje.
|