Radovan Marjanovic

Da je nama na prostorima bivse Jugoslavije i posebno nama Srbima, pored svega materijalnog i nematerijalnog, neophodna i katarza – radi nas samih i radi stvarnog ukljucenja u Evropu i svet – to se u izvesnim krugovima poodavno istice. Na tome i radi jedan (mali) deo javnosti i intelektualaca, medija takodje. Nesto je, svakako, i uradjeno... Medjutim, pri tom niz pitanja se ne postavlja, pocev od pretpostavki za katarzu! Imaju li nasi gradjani ili nasa javnost uopste prilike da »vide« tragicno, koje bi njihove duse moralno procistilo afektima straha i sazaljenja i time ih ucinilo boljim prema cuvenom Aristotelovom shvatanju?
Ne mislimo, kao ni iko ko govori o katarzi nacije i u ovdasnjem kontekstu, da je za to neophodno iskljucivo pozoriste. A odavno se i osporavaju njegove mogucnosti, u ovom pogledu. Bas zato sto je mesto za nesvakidasnje i svecano dozivljeno u pozoristu brzo se zaboravlja izvan njega, u svakidasnjici. Mislimo da je za »dozivljaj« koji se u ovom slucaju metaforicno naziva katarzom neophodno bilo kakvo detaljnije i po mogucstvu iznenadno upoznavanje sa izvesnom »kolicinom« tragicnog, »dovoljnom« da kod znacajnijeg dela gradjana izazove strah da se tragicno i njima i njihovima ne desi, kao i sazaljenje prema onima kojima se to vec desilo. Samo upoznavanje, po prirodi stvari danas, odvija se (ili ne odvija) mahom preko medija. Tim pre sto oni nikada ne sluze samo »upoznavanju«, nego i formiranju misljenja i stavova, licnosti u krajnjoj liniji. Neki njihovi poslenici istovremeno su i vodje mnenja, pripadnici simbolicke elite, itsl.

Kako shvatamo »tragicno« i »katarzu«

Iz niza razloga, danasnje govorenje o tragicnom i katarzi mora se oslanjati na Aristotela, ali i napustati njega i njegovo vreme... Prateci tekucu publicistiku i razgovore cini se da je za vecinu nasih ljudi tragicno samo kad stradaju nasi, ali to nije istinska tragika, ne bar u Aristotelovom smislu, i sposobna da izazove katarzu. Buduci da je kod nas veoma izrazena »plemenska svest«, veliko je pitanje koliko su nasi ljudi i odrasli ili zreli, da li su sposobni da u tudjem spoznaju vlastito (Hegel) i sebe posmatraju ocima drugih (Mid). U principu, samo su takvi sposobni za osecanje prave tragike i katarzu! U plemenskoj svesti i kod nezrelih nije vazno kakvi su stradalnici, vazno je samo ko su ili ciji su, »nasi« ili »njihovi«. A izmedju njih nikakvih slicnosti nema (Caillois R., L’ homme et sacree, Gallimard, Paris 1988). Posto su divinizovani, »nasi« su odreda i uvek (ako izuzeci i postoje, oni samo potvrdjuju pravilo!) plemeniti i pravedni. A »ne smiju cestiti ljudi ocigledno padati iz srece u nesrecu jer to niti je strasno niti dirljivo nego izaziva zgrazanje«. Bez obzira sto redovno stradaju bez svoje krivice i sto »sazaljenje pobudjuje onaj koji nezasluzeno pada u nesrecu« (Aristotel, 29). Pogotovu bi do zgrazavanja dolazilo ako se to desava u sukobu sa dijabolizovanim »njima«, a ispada da se to stalno desava! Katarze nema iz jos jednog, veoma vaznog razloga. Pri posmatranju stradanja nasih, nastalog u sukobu sa njima, strah i sazaljenje moraju biti u drugom planu. U prvom planu, kako je lako videti posto se to neumorno istice, mora biti osveta!
Kada stradaju »njihovi«, za one cija je svest »plemenska«, takodje nikakve tragike nema. »Tragicni sukob je sukob jednakopravnih individua, od kojih nijedna nije neposredno kriva za tragicnu sudbinu, premda zastupaju suprotne principe i strastveno se za njih bore« (Grlic, 74). U tragediji ne gori musica nego citav covek, a putem njega i covecanstvo (Lesing)! Da, ali »oni«, odnosno »njihovi«, nisu ljudi! Ako i jesu, to je samo zato da bi se u kontrastu sa njima bolje istakli nasi: svi oni listom su nepravedni i neplemeniti! I ako bas sada i nisu krivi za svoje stradanje, krivi su po prirodi svojoj ili time sto pripadaju grupi kojoj pripadaju, tako da je dobro sto stradaju sada i pre nego sto (nesto krupno) skrive. Stradanje njihovih zena a pogotovu dece iz istog razloga takodje nije tragicno... Nema ni osecanja straha (sta nas briga sta se »njima« desava!), ni osecanja sazaljenja (sta ima »njih« da zalimo, »zna se« ko su i kakvi su!). Uostalom, »sazaljenje pobudjuje onaj koji nezasluzeno pada u nesrecu, a strah nastaje tako sto prepoznajemo da je onaj koji dozivljuje nesrecu netko slican nama – sazaljenje prema nekrivom, strah za nama slicnima« (Aristotel, 29).
Pojam »katarza« u nas se mahom koristi »kao inspiracija i metafora« (Popov, X). U preciznijem govorenju katarzu treba shvatiti (izgleda da je tako shvataju i svi koji je prizeljkuju) kao jedan od nacina za promenu osecanja i volje, veoma znacajnih za motivaciju kao ukupnost fizioloskih i simbolickih procesa koji nas nagone na ponasanje (Die Motivation menschlichen Handelns, 15). Jos uze i preciznije, kao nacin za promenu stavova, kao mentalnih predispozicija cija je organizacija rezultat ranijeg iskustva, a koje vrse direktivan ili dinamicki uticaj na odgovore individue na objekte ili situacije sa kojima se suocava (Olport). Stavovi uvek deluju kao da su prethodnica ponasanja, determinanta onih ponasanja koja ce pojedinac stvarno izvesti u svojim svakodnevnim aktivnostima (Koen, 1964)! Kao takvi, oni su bliski verovanjima. A ona ne samo sto deluju na ponasanje, nego i povezuju one koji imaju slicna verovanja... Cak i belci–rasisti preferiraju one cija su verovanja slicnija njihovim, nego one cija je boja ista ali su im verovanja razlicita (Rokic i Mezei, 1966).
Znacaj stavova (i verovanja) toliki je da se uopste ne moze preceniti, osim u racionalistickoj koncepciji coveka. Na primer, eksperimentalnim putem dokazano je jos daleke 1943. godine (Levin i Marfi) da vaznu ulogu u ucenju i zadrzavanju informacija igra stav prema objektu informacije. Postoji pozitivna korelacija izmedju stavova ljudi i onoga sto slusaju ili citaju: vecina ljudi pokazuje sklonost da bude izlozena komunikacijama sa kojima je vec u slaganju. Ljudi traze informacije koje se slazu sa njihovim stavovima, koje ih potvrdjuju, ili biraju izmedju ponudjenih. Shodno njima interpretiraju iste informacije, tako da nove informacije uopste ne moraju voditi modifikaciji stavova (Hejman i Lazarsfeld). A ukoliko postoji visoka korelacija (0,80) izmedju kognitivnih komponenti politickih stavova i konativne komponente ili stvarne preference pri glasanju (Kempbel), realno je ocekivati da nije mala ni izmedju onog sto se misli o »njima«, i preference prema ovakvom ili onakvom ponasanju prema »njima«. Konacno, stvarno i stalno menjanje ponasanja moguce je samo ukoliko se promene stavovi i vrednosti osobe. Kada osoba ne uskladi svoje akcije sa svojim standardima i nacinom na koji bi sama sebe zelela da vidi, neizbezno se javlja nezadovoljstvo (Rejk i Edkok, 100). A s njim je realan povratak na ranije akcije.
Katarza kao »nacin« promene stava utoliko je vaznija sto se u nasem slucaju radi o tzv. nesaglasnoj promeni stava. Izrazito negativan ili odbojan stav prema »njima«, koji je nekada prethodnica zlocinackog ponasanja po misljenju Haskog tribunala, i ne samo njega, a koje se kod onih koji takav stav dele cak smatra herojskim, treba da se promeni ne u pozitivan (kako se pogresno prigovara zastupnicima katarze), nego u stav kakav se ima prema ljudskim bicima, u principu. Obrnuto, izrazito pozitivan stav prema »nasima«, koji vodi odbranaskom ponasanju svakog postupka nasih ukljucujuci i zlocinacko, treba da se promeni u pomenuti stav prema njima kao ljudskim bicima, sposobnim i za dobro i za zlo. Uz normalno prisustvo simpatije, jer su »svoji«. (Nikako u negativan stav, sto se takodje pogresno prigovara.) I za jedno i za drugo, kako nam se cini, jako je dobro uvidjanje da krivice za tragiku drugih na nasoj strani ima!
Koliko je priroda stava komplikovana i koliko je otuda i »katarza« teska (ali i »korisna«), dâ se zakljuciti iz samog nabrajanja dimenzija, odnosno funkcija stava. A ima ih vise, medjusobno veoma razlicitih... Kognitivnu dimenziju cine sva saznanja prisutna u stavu (ako ih ima, ako nisu »saznanja«!). Druga, afektivna dimenzija obuhvata sve sentimente, sve emotivne reakcije na stimulus povodom kojeg se stav ispoljava. Treca ili konativna dimenzija, neposredno vazna za ponasanje, obuhvata sve planove, odluke ili relativne intencije na akciju prema onom sto predstavlja stimulus. Utilitarna funkcija je u razvijanju pozitivnog odnosa prema objektima koji su korisni za zadovoljenje potreba. Socijalna funkcija se ogleda u odrzavanju odnosa sa grupom koja ima isti stav i razvijanju mehanizama odbrane od grupa koje imaju drukcije. Funkcija ekteriorizacije je u izrazavanju vrednosti koje zastupa osoba. Normalno, stav ima i epistemolosku funkciju: ona odgovara potrebi za razumevanjem i strukturiranjem okoline u kojoj osoba zivi (Kapferer, 90, 209). Po jednom drugom shvatanju (Smit, Bruner i Vajt, 1956), stavovi imaju cetiri funkcije. To su: funkcija socijalne adaptacije (naviknuti se na jednu grupu, ili drustvo, znaci i prihvatiti njene stavove); funkcija eksternalizacije (prisutna onda kada usled neresenih unutrasnjih konflikata pojedinac na izoblicen nacin reaguje na spoljni dogadjaj); funkcija procenjivanja objekta i funkcija kvaliteta ekspresivnosti (nacin na koji gledista pojedinca izrazavaju dublju shemu njegovog zivota). Pre bilo kakvog pokusaja promene necijeg stava treba znati kakvu (sve) funkciju on ima za njega.
Nase opredeljenje za »menjanje stavova« ima jos jedan razlog: nije bas jasno sta je uopste katarza. Kuzmic je shvata kao »umirenje«, Milos Djuric je prevodi – »a izazivanjem sazaljenja i straha vrse prociscavanje takvih afekata« – a Samsalovic je ispred »takvih« dodao rec »bas« (Grlic, 66). Zdeslav Dukat odgovarajuce mesto prevodi: »sazaljenjem i strahom postize se ociscenje takvih osjecaja«, a u komentaru napominje da »tu ima nekoliko problema a najveci je, po misljenju gotovo sviju komentatora, sto se ne vidi kako je Aristotel pripremio taj dio svog odredjenja tragedije i sto prethodni tekst, kako se cini, ne daje ni najmanjeg kljuca za njegovo razumijevanje« (u: Aristotel, 18, 112). Za nasu temu bitno je sto se od katarze, shvacene bilo kako: kao moralno prociscenje, medicinsko ociscenje, strukturalno prociscenje, ili intelektualno razjasnjenje (videti: Dukat, op. cit., 116), ili shvacene kolokvijalno i bez eksplicitnog odredjenja, ocekuje da coveka ucini boljim! Posto se pri tom misli na prosecnog coveka (prvobitno, svakog gledaoca u pozoristu), to znaci i da drustvo ucini boljim, tako da je za njeno danasnje koriscenje valjano odredjenje Miroslava Hadzica »kao procesa drustvenog samopropitivanja i ociscenja« (Srpska strana rata, 561).

Zasto nas zanimaju »pisma citalaca« i zasto u »Glasu javnosti«?

Na stranicama koje slede prezentiramo rezultate do kojih smo dosli analizom sadrzaja pisama citalaca u Glasu javnosti. Doticni list, kako je poznato, vec dugo se jako dobro kotira: do oktobarskih promena, po razlicitim istrazivanjima (ukljucujuci cetiri tokom dve i po godine pisca ovih redova, za opstinu Valjevo), bio je najcitaniji posle Blica. (Za kasnije ili sadasnje stanje nemamo podataka.) Inace, prisustvo listova ne treba potcenjivati u korist televizije. Mi ne zivimo u »telekratiji« i uticaji televizije (i radija) na ponasanje manji su nego sto se veruje (Baden). Tim pre sto se, i po nasim istrazivanjima, pokazalo da se od televizije ocekuje prevashodno zabava!
Uz odgovarajuce ograde, ta pisma jesu »glas javnosti«, ili su to znatno vise od svojevremenih »odjeka i reagovanja« u Politici. Prvi razlog je to sto su citaoci ovog lista, bas kao i Politike, prevashodno oni najcesci, »frontalni subjekti«: nesposobni da postupe drukcije nego da konstruisu svoju predstavu akcije shodno onom sto je »uvek bilo« ili sto se stalno dogadja, sto »svi« cine; a ne znatno redji »fokalni«, koji smisao sveta nalaze u svojoj produktivnoj refleksivnoj aktivnosti ideja i predstava (Kvere, 1982). Drugi razlog je to sto redakcija Glasa javnosti nije toliko bliska odredjenoj politickoj opciji, koliko je to bio slucaj sa redakcijom Politike, da bi selektivno objavljivala samo ona pisma koja zastupaju tu opciju. (Rizikujuci optuzbu za »elitizam«, »nedemokraticnost« i slicno, skloni smo tvrdnji da redakcija objavljuje bukvalno »sve«. A iz samih pisama nekad se vidi da njihovi pisci nisu imali problema sa objavljivanjem, ili da se ne zale kako su im ranija pisma zavrsila u kosu.) Tacno je i da najveci deo citalaca listu nikada ne pise i da medju pismopiscima ima onih koji se ponavljaju (neki su verovatno pisali i ranije i drukcije), ali vazno je da se njihova pisma objavljuju i da deluju! Odnosno da ohrabruju one koji misle slicno ali se ne usudjuju da tako misle »javno«, pa i obeshrabruju neke koji misle drukcije da tako takodje misle javno, a posle izvesnog vremena da tako ne misle uopste...
Bilo kako bilo, ta pisma su ne samo izraz naseg javnog mnenja, nego su i faktor uticaja na nase javno mnenje! »Izraz« su mnogo vise od onog sto pisu novinari i spoljni saradnici Glasa, buduci da je tih novinara i saradnika neuporedivo manje... Njihov uticaj na javno mnenje niposto ne treba minimalizovati, vec zbog toga sto vecina nasih ljudi, koja uopste cita jedne novine, cita samo te novine, tako da i nema prilike da procita nesto drukcije! Tipicnim ili prosecnim citaocima, koji takva pisma ne pisu, oni su i znatno blizi od novinara ili »gostujucih« intelektualaca posto su »samo« citaoci, sa njima se »svako« moze izjednaciti »samo ako hoce«. Znaci, oni nemaju problema sa empatijom, ili ulazenjem u okvir referencije drugog (Rodzers), problema koji mnogi ne uspevaju savladati. Ostalim citaocima blizi su od pomenutih, ali i od ljudi iz ranije vlasti, koji se olako i precesto optuzuju za sve i svasta, cime se ostali amnestiraju za ono za sta su krivi i sami.

Sta nas zanima u tim pismima

Jasno je da se pisma citalaca bave »svim i svacim«, uz pojacano interesovanje za nesto odredjeno, tokom izvesnog vremena... Od svega u pismima mi smo se interesovali za jedan »deo« ili samo za pisma koja se direktno bave problematikom na koju se odnosi »katarza«. To znaci da su nas zanimala misljenja i stavovi koji se odnose na »nas« i »njih« (one sa kojima smo bili u neobjavljenom ratu), ukljucujuci sve koji su se u tu interakciju ovako ili onako ukljucivali ili na neki nacin uticali na »nase« i »njihovo« ponasanje.

Shodno ranije iznetom, akcenat je bio na stavovima. Posao nam je olaksavalo to sto najveci deo iskaza u tim pismima ne iznosi misljenja i ne predstavlja nikakve konstatujuce iskaze. (Imaju deskriptivnu vrednost i prenose neku informaciju.) Oni se samo izdaju za takve, obilato koristeci kvazilogicku argumentaciju (»Kako je poznato...«, »Naravno...«). U sustini, tipicni su performativni iskazi koji realizuju jednu akciju, tezeci da modifikuju stvarnost (Ostin, 1970). Moglo bi se reci i da je u njima ilokutorni plan (uciniti nesto govoreci to sto se govori), kao i perlokutorni (uvoditi jedno ponasanje kod primaoca koji interpretira receno), izrazeniji od lokutornog, ili »obicnog« govorenja neceg smislenog. Od pet nacina upotrebe jezika, koji omogucuju ostvarenje akata (Searl i Vanderveken, 1992), asertivni (koji se sastoji u reprezentovanju sveta) prisutan je najmanje. Izrazeniji su svi ostali: promisivni ili angazujuci, koji se sastoji u nagovestavanju jedne akcije; direktivni kao pokusaj vrsenja uticaja na druge; deklarativni kao cinjenje jedne akcije jedinom; i ekspresivni koji se sastoji u prevodjenju jednog psiholoskog stanja u jezicko (Trognon, Larrue, 11, 29). Medju znacenjima tih iskaza otuda dominiraju preskriptivno i ekspresivno, dok je informativno u njihovoj senci, a cesto i sluzbi...
Prema tome, pogresno je zvati ih »misljenjima citalaca« i mnogo su ozbiljnija od istinskih »misljenja citalaca«! Treba ih povremeno pratiti, poznavati i uvazavati, u svakom govorenju o nasem stanju i perspektivama, pa i o stanju i perspektivama katarze... Oni kojima se njihova sadrzina, u odgovarajucem listu ili u nasoj analizi, eventualno ne svidja, ili im se ne svidja brojcana dominacija odredjene sadrzine, imaju razlog vise da se i sami jave »pismom«! Njihovo bi moglo, ako ne da izazove zeljeni efekat, onda bar da umanji efekat nekog drugog pisma... Ako fundamentalni princip sociologije akcije glasi da socijalnu promenu treba smatrati rezultantom jednog skupa individualnih akcija (Turen), svaka nova, a drukcija, donekle modifikuje tu rezultantu! Postojanje (javno ispoljavanje) drukcijih stavova moze ohrabriti njihovu pojavu kod drugih ili dovesti do kolebanja kod onih koji imaju svoje...

Kada smo i kako istrazivali

Istrazivanje je izvodjeno (pisma su analizirana), od 24. juna do 24. jula tekuce godine. Prvi datum (kao i ideja za istrazivanje–proveru starijih i poznatih prica na temu buduce katarze nasih ljudi) sasvim je slucajan. Priprema i donosenje famozne Uredbe koja je prilicno zatalasala javnost, a kasnije jos famoznije upucivanje Milosevica u Hag – ocekivao sam »poplavu« pisama sa misljenjima i stavovima upravo o ovim dogadjajima. Sto znaci i priliku da se javnost odredi i prema eventualnoj nasoj krivici (krivicom nasih) za tragiku njihovih. Zato sam malo produzio bavljenje pismima. Naravno, i kako bih video ima li neceg od katarze koju su neki ocekivali od same Uredbe a pogotovu od izrucenja, a ne samo da bih imao vise pisama... A onda je dosao i film o Srebrenici, posle kojeg se opet moglo ocekivati »odredjivanje« javnosti, prema tragicnom... Tim pre sto muslimanski »gospodar rata« oko Srebrenice Naser Oric u filmu ni najmanje nije amnestiran od krivice za tragiku »nasih«. Naprotiv!
Analizirao sam samo pisma u kojima je vidljivo bavljenje tematikom koja nas je zanimala. Druga pisma sam »ignorisao«, registrujuci samo njihov broj. Ispalo je da ih je malo, s obzirom na »bezbroj« tema koje pokrivaju, u poredjenju sa prvima.
 

Tabela broj 1
                    Ukupan broj objavljenih pisama citalaca
Od interesa za nasu temu                ostalih                     ukupno
            81 (46,02)                      95 (53,98)             176 (100,0)

Nas »glas javnosti« za ono sto bi moglo izazvati katarzu i te kako je zainteresovan... Nezavisno od toga, smatramo da je u pitanju »pristojna brojka«, koja (uz ostale pretpostavke) omogucuje valjano istrazivanje... Ponavljamo da je udeo pisama koja sadrze misljenja i stavove od znacaja za nasu temu vrlo visok, s obzirom na zaista sirok dijapazon tema! Posto to ne prikazujemo posebno, samo napominjemo da je udeo pisama prve vrste znatno opao poslednjih dana, tako da smo »pogodili« period koji nam je isao naruku... U tom smanjenom broju, kako se pokazalo jednom proverom, odnos modaliteta na koje cemo preci isti je kao u globalu, tako da bi nasi nalazi bili isti i da smo istrazivali krace ili duze! Unutar njega bilo je ekstremno malo zena, tako da odgovarajucu podelu nismo mogli praviti. Isti je slucaj sa drugim uobicajenim podelama (uzrast, skolska sprema...), posto su pisma potpisana samo imenom i prezimenom, uz naznaku mesta. Po ovom pitanju, uzgred budi receno, vidljiva je dominacija Beograda (u kojem se novine vise i citaju), ali »pokriveni« su i ostali delovi Srbije. Obratili smo paznju na prisustvo Srba »iz dijaspore«, jer ih je malo, a po mnogo cemu njihov glas je karakteristican. Razlikovali smo ih »globalno«: na one koji bezrezervno opravdavaju i podrzavaju »nasu stvar« i one spremne da se od nje distanciraju i nadju elemenata (i) za krivicu nasih. Njihovi pojedinacni stavovi nisu razlikovani u odnosu na istovrsne stavove ovdasnjih.
 

Tabela broj 2
                          Ukupan broj pisama Srba »u rasejanju«
ukupno, bez                  od toga                          od toga »kritickih«      ostalih
obzira na temu          »velikosrpskih«
 8 (100,00)                   6 (75,0)                                  0 (0,0)              2 (25,0)

Odnos »sest prema nula« u korist onih koji ne vide nikakvog razloga za nasu krivicu (i potrebu za nekakvom katarzom) dovoljno govori o tome kakvi su! Ali i u kojem pravcu mogu delovati na sunarodnike kod nas, koji eventualno strahuju od svoje pristrasnosti zbog blizine dogadjaja o kojima sude.
Nastojali smo da stavove izlazemo recnikom onih ciji su. Taj recnik, kako je lako videti, vrlo je karakteristican time sto koristi razlicite kategorizacije, zavisno od toga da li se radi o intragrupnom ili intergrupnom (Trognon, Larrue, 11), o »nama« ili o »njima«. I tim recnikom, odnosno kategorizacijama, ekspresivnim znacenjem... ova pisma mogu delovati na javno mnenje, ohrabrivati one koji se kolebaju da ostanu u svom uverenju, ali i navoditi drukcije mislece da svoje uverenje promene! Da se to karakteristicno ne bi izgubilo ne pribegavamo onom sto bi trebalo ocekivati: njihovom sabiranju i statistickom prezentiranju, osim u »globalu«, i radi poredjenja sa »globalom« u slucaju nekog drugog stava...

Pisma su potpisana, u najvecem broju slucajeva, od strane jedne osobe. Potpisanih od strane dve ili vise (jednom, u slucaju »Foruma pisaca«, od 45 osoba!) jako je malo i radi se mahom o pripadnicima nekog tela, organa i slicno. Zato smo smatrali da nema potrebe da se bavimo i takvom »statistikom« i frekvencija svakog misljenja ili stava oznacava broj pisama u kojima se pojavljuje, a ne osoba koje stoje »iza njega«.

Kako je receno, osnovna podela misljenja i stavova je na one koji su kriticki (i) prema nama i one koji to nisu. Na planu katarze to bi trebalo da znaci podelu na one sposobne da je dozive i one koji za to nisu sposobni.
Posto takva, ostra podela vrlo slozene materije nije laka ni za pravljenje ni za odbranu, samo je pominjemo. U analizi ne operisemo sa dihotomnom podelom, tim pre sto i ova dva osnovna modaliteta mozemo i moramo deliti. Njihovi nazivi nisu preuzeti iz pisama vec su nasi. Da ne bi odudarali od onog na sta se odnose, malo su »slobodniji« nego sto je to uobicajeno u ovakvom pisanju.

Krivice i te kako ima, i na nasoj strani

Misljenja i stavova ove vrste, na kojima se u odgovarajucim govorenjima i temelji ocekivanje katarze nasih ljudi, kod nas ima. Unutar svakog skupa, pa i ovog kojeg predstavljaju citaoci Glasa javnosti – pisci njegovoj redakciji. Mada, to odmah treba naglasiti, znatno manje od njima suprotnih. Lako je videti i da ih je neuporedivo manje nego medju citaocima dnevnog lista Danas... A dobro je poznato i da je Glas javnosti tirazniji!
Prvi modalitet ovakvog uverenja ima vecu tezinu, buduci da se tice principijelnije stvari. Zato ga pazljivo izdvajamo i naglasavamo da ga ne treba minimalizovati u korist drugog modaliteta koji se odnosi na nesto aktuelnije, ali i kratkorocnije, i otuda u odredjenom vremenu (pa i ovom kojim se bavimo), mnogo cesci predmet osporavanja ili slaganja.

Takvi smo, da nasa sadasnja krivica uopste ne iznenadjuje!

Unutar »glasa javnosti«, dosta usamljeno ali ipak vidljivo, ima kontriranja nekim duboko uvrezenim ili popularnim uverenjima. Pre svega, ukazuje se na postojanje »krivice naroda« (1), koja ne treba da cudi s obzirom na postojanje »primitivizma u narodu« (1) i sklonosti ka zatvaranju u »svoje« (1). Prisutna je i kada »glumimo cuvare tradicionalnih vrednosti, za koje, zapravo, ni sami ne znamo sta su« (1). Realno je pretpostaviti da je neki citaoci smatraju posledicom, a neki uzrokom veoma ozbiljne pojave: da »citav vek imamo mucno iskustvo sa diktatorskim uredjenjima« (1).
Vec ovo uverenje, bez obzira na ostalo, moze biti razlog za specifican odnos prema cuvenom problemu sudjenja kod nas ili u Hagu! Mi, u principu, »nismo u stanju da sudimo brzo, efikasno i pravicno« (2). U odnosu na nasu pravu temu, medjutim, veoma je vazno sto ovakav odnos prema »nama«, koji se moze smatrati i kritickim i samokritickim, uopste ne mora pogodovati »katarzi«. Naprotiv! Ako smo takvi kakvi smo, lako je zakljuciti da se »nista tu ne moze« ili posle odgovarajucih saznanja sleci ramenima i rezignirano reci: »Sta se tu moze!« Stvari moze promeniti »samo vreme«, a ne odgovarajuci angazman pojedinaca, priznanje krivice, brantovski gestovi i slicno!
Inace, ukupno se u 7 (sedam) pisama pojavljuju ovakva misljenja i stavovi (zbirno ih ima 6), tako da jedno pojedinacno misljenje, ili stav, nije zanemarljivo. Ono »vredi« citavih 14,29%...

Za tudja i nasa stradanja kriva je, uglavnom, samo vlast

Verovatno iz razloga koji smo izneli, a koji je mahom ignorisan, mirno se priznaje postojanje nase krivice ili (i) krivice »nasih«. Odnosno, to se cini cesce nego sto bi trebalo ocekivati s obzirom na uverenja druge vrste, koja se iznose neuporedivo lakse... Krivica nije ni nesto iznenadjujuce ni nesto sto treba skrivati a pogotovu sto treba negirati, ali znacenje tog priznanja nimalo ne ohrabruje! Pored fatalistickog uverenja da je za to kriva »priroda«, »sudbina« ili nesto slicno, ali ne (i) mi sami, paznju valja obratiti na jos nesto. To je izrazita dominacija iskaza kojima se (na razlicite nacine) ispoljava uverenje o krivici vrlo malobrojnih pojedinaca. Mnogi bi rekli da je to iskljucivo manifestacija dugo negovanog i vrlo popularnog uverenja da »narod nije kriv«. Uzgred budi receno, bila je to vrlo dobra tehnika ranijeg rezima za »podilazenje narodu«! On se unapred prihvatao jedne od uloga svakog vodje: »zrtvenog jarca«, ukoliko stvari krenu lose... Da, ali »popularno« ne mora biti i ispravno! Ovim se »amnestiraju« (oslobadjaju razmatranja njihovog ponasanja), svi oni koji nisu bili ni vlast ni komandanti, a cinili su problematicne stvari. A takvih je dosta, tako da spadaju u »narod« u politickom smislu (doskorasnje »siroke narodne mase«, suprotno eliti), pa i »narod« u etnickom smislu. Osobito stoga sto im je etnicka pripadnost, kod sebe i kod drugih, veoma vazna, toliko da od nje ne vide ostale pripadnosti... Naravno, ovo relativira udeo onih kojima smo se prethodno bavili, a koji je i inace skroman...
Naizgled, »samokritika« je veoma prisutna: nasa krivica prevashodno je u »lose vodjenoj politici« (4), pocev jos sa Nacertanijem koje se zalaze »za dominaciju nad ostalim Slovenima Balkana, posle progona Turaka« (1). Da, ali zna se ko je za politiku kod nas »nadlezan«! Kod nekih nema nedoumica: »Sloba je kriv, a ne narod« (1), imali smo »naseg diktatora« (2), »Milosevic je zlocinac« (1), njegov rezim bio je »autoritaran« (1)! »Deset godina je vukao u bezdan« (1), ili je »imao neuracunljive stavove« (1), zbog cega je u politickom smislu bio »neodgovoran« (1), »gazeci sve ljudske zakone« (1). Zna se i ko je odlucivao o ratu, a »ratovi su bili nepotrebni« (2), tako da nema spora o »krivici nasih, za nase izbeglice« (1). Zbog toga je Milosevica i trebalo »poslati u Hag« (5)!
Vrlo karakteristicno je misljenje koje smo nasli samo jednom, ali o kojem vredi razmisliti jer iz drugih situacija znamo da nije usamljeno... Novom predsedniku zamera se na »netakticnoj izjavi da mu je Hag deveta rupa na svirali«. Drugim recima, ne zamera mu se sto to misli! Kao sto (takodje iz drugih situacija) znamo da se i Milosevicu uvek ne zamera sto je cinio to sto je cinio, nego sto u tome nije imao vise uspeha!
Ovaj modalitet ima brojcanu vrednost 24, tako da jedno pojavljivanje misljenja ili stava »vredi« samo 4,17%. Ukupno se pojavljuje 14 pojedinacnih cija je »tezina« ili »popularnost«, mereno frekvencijom pojavljivanja, razlicita. »Tezina« u smislu ozbiljnosti nesto je drugo i zavisi od znacenja iskaza kojim se izrazava.

Posebnu krivicu snose oni koji nasu krivicu ne vide...

Neuporedivo je manji udeo ostalih, ali krivaca koji se mogu posebno identifikovati. Jasno, izvan Milosevicevog kruga. Oni u njemu specifican su »deo Milosevica« i sve sto se kaze o njemu odnosi se i na njih... Iz niza razloga zasluzuju da ih posebno istaknemo. Pre svega, time se eventualno razmisljanje citalaca o nama i nasoj krivici za tudju tragiku, pa i njihova eventualna katarza, cine verovatnijim nego u prethodna dva slucaja!
U pitanju su, jednom, »samozive vodje«, koje ne bi bilo tesko identifikovati po imenu i prezimenu, uglavnom u krugu oko Milosevica. (Intelektualci ili crkveni velikodostojnici, pripadnici ostalih elita pored politicke, nisu ni pominjani, a kamoli osudjivani! Narod ili biraci, takodje.) U svim drugim slucajevima to su anonimni i u sustini beznacajni (cesto upravo pisci pisama Glasu javnosti), »emotivni i ostrasceni ljubitelji rata« (1), »populisticke, militantne i nacisticke snage« (1), »mazohisticki glasnogovornici« (1) ispunjeni »fasistoidnom mrznjom« (1). Uglavnom su »nekompetentni« za ono o cemu govore (1), »zale za prosloscu« (2), ispoljavaju »cudan smisao za nacionalno dostojanstvo« (2), pisuci tekstove koji »vuku nazad« (1) ili pisane po »staroj matrici« (1), ne shvatajuci da imamo razloga cak i da »zakucamo i na vrata Haga« (1). Kao takvi oni nisu narocito ozbiljni, bas kao ni »prekookanski vikend-patriote« (1), ili »patriote sa puskom, koji zele da druge inficiraju patriotizmom« (1). To nisu »patriote sa pamecu« (3), tako da njihova »bombasticna frazeologija« (1), ili »floskula tipa lakeji NATO-pakta« (1), ne treba ni da cudi, ni da brine.
Ukupno pojavljivanje misljenja i stavova ove vrste iznosi 20, tako da jedno pojavljivanje »vredi« 5,00%. Posto pojedinacnih ima ukupno 16, kao i iz malih brojki iza njih, jasno je da nijedno od njih nema posebnu tezinu. Nazalost, nemaju je ni zajedno, posto smo rekli na koga su usmereni.

Krivice na nasoj strani uopste nema!

Shodno – dobrom delu nasih ljudi veoma dragoj – predstavi o »nasoj tragici«, izrazenoj floskulom o »narodu koji nije nista kriv« tako da neprekidno »nezasluzeno strada«, mnogo je vise onih koji na nasoj strani ne vide nikakvu krivicu. Ili je vide, ali zaista specificnu, u tolikoj meri da ce je retko ko izvan »nas« prihvatiti: zbog toga sto nismo mnogo energicnije »udarili« tamo gde je trebalo udariti!
Pogledacemo to detaljno, ali konacan uvid omogucice tek zakljucna poredjenja.

Nas narod uopste nije u stanju da bude kriv, vec samo da trpi

»Nas narod«, po tekucim govorenjima, po mnogo cemu je izuzetan (»narod najstariji«, »zaklani narod«!), tako da ne cudi inventivnost nasih pismopisaca u atributima koje mu pridaju. (Zbog njihove snazne emotivnosti ne treba ni za trenutak da zavara mala frekvencija jednog, a nije mali ni njihov ukupan broj.) Pri tom su atributi uvek u pozitivnom smislu, »nas narod« uvek zasluzuje divljenje. Ili sazaljenje, ali zaliti se moze takodje samo neko pozitivan! Kao takav, on ne moze da se poredi sa drugima, koji bi tada bili istovrsni... U obzir ne dolaze necije optuzbe na njegov racun, a kamoli nesto nalik na makar i argumentovanu osudu!
Jednostavno, moze se (i mora) reci, u svakom trenutku i nezavisno od konteksta, »Jadni mi!«. Velika su »nasa stradanja« (2), »mi smo iznemogao i napacen narod« (2), »nas narod je najvise stradao« (1), to je »nesrecni narod srpski« (1), »neduzni narod srpski« (1), »jadna Srbija« (1)! Nigde nema takvih stradanja (poznato je odsustvo sklonosti ka poredjenju sa drugima, na primer, sa podelama Poljske, egzodusom Jevreja, pokoljem Jermena...). Citamo samo kako je »beskrajna reka srpskih izbeglica« (1), kako je »mnogo Srba zrtvovano raznim bogovima« (1), tako da »polako izumiremo sa nasom cirilicom« (1). I spasa nam nema, »svi mi da se u so pretvorimo«, ne bismo osolili rucak onima koji su protiv nas (1). Nista drugo ne treba ni ocekivati posto smo »pitoma jagnjad, spremna za neko novo klanje« (1) ili sto je evidentna »nevina naivnost naseg naroda« (1), »naivnost« zbog koje smo »sputani decenijskim komunistickim terorom« (1). Bez obzira sto smo »najdrzavotvorniji narod na Balkanu« (1) i sto smo »jos uvek, zdrava nacija« (1).
Ukupno, ova celina obuhvata 15 misljenja i stavova, koji se pojavljuju 17 puta. Jedno »pojavljivanje« vredi 5,88%. Sto znaci da opet nema ne samo dominacije, nego ni sklonosti ka jednom stavu... Ovde i u slicnim slucajevima to znaci i odsustvo (mozda i mehanickog, »lenjog«) prihvatanja nekog od nudjenih i ponavljanih, a i nesto mnogo ozbiljnije. To je individualno razmisljanje i osecanje u odredjenom pravcu ili trajna sklonost ka odgovarajucem misljenju i stavu...

Mnogi nas ne vole, jer mnogima smo na putu

Naravno, tu je i ono drugo, sto se takodje smatra nesumnjivim i u cijem svetlu takodje treba posmatrati nasu eventualnu (ovde bi se obavezno reklo »navodnu«) krivicu. To je »u svetu nezapamcen zlocin prema jednom narodu« (1), tako da »ili cemo slusati, ili ce nas polako nestati« (1)!
Bez svoje krivice, Srbi stradaju jer su drukciji od ostalih... Kao takvi, nuzno su »moneta za vracanje dugova muslimanskom svetu« (1), zrtva »medjunarodne zavere« (1), »zla u svetu« (1), »te Evrope« koja je ubila 2500 nasih ljudi, ukljucujuci decu (3), »nastrane Evrope« (1), »anti-srpski nastrojenog dela Zapada« (1), »nasih neprijatelja« (1), »NATO-zlocinaca« (1), onih koji su krivi za »razaranje Jugoslavije« (1). Ili Srbi trpe, zajedno sa jos nekima, nepomenutima, »pritisak Zapada« (1), »promasonsko-mondijalistickih krugova« (1), »agresora sa Zapada« (1), Zapada koji zeli da »nas vrati tamo gde jesmo, i gde on zeli da budemo« (1), »nepravednog i surovog sveta« (1), »gospodara sveta« (1), »judeo-Amerike« (1), »novog svetskog poretka« (1), »novog siledzije, USA« (2).
Ovde je 20 misljenja i stavova, sa ukupnom frekvencijom koja je beznacajno visa (23). Jedno pojavljivanje, otuda, odgovara vrednosti od 4,35%.

Ako smo nesto ruzno i ucinili, ucinili smo u nuzdi i samoodbrani

Posto su i »jugoslovenske zrtve proglasene zlocincima« (1), ne treba pitati kako su prosli oni koji su preziveli. Pogotovu ako su nase zrtve (o)svetili i tako se pokazali »pravim Srbima« (1) i »nasim patriotama« (1)! Jasno je da u svetu za koji smo videli kakav je o »metodama« nasih ne treba posebno raspravljati. Visok cilj opravdava sredstvo, a njihov cilj bio je takav: »opstanak« (1) unutar »monstruozne zamisli sto se zove novi svetski poredak« (1), karakteristicne i po »stalnom klevetanju i ponizavanju srpskog naroda« (1). Zbog toga je normalno ono sto u normalnim okolnostima takvo nije: da mi pominjemo samo »srpske manjine« (1), ostale su svuda u mnogo boljem polozaju. Posto smo videli kakvi smo, podrazumeva se da osobito nista ne fali manjinama kod nas... Da, ali neprijatelji misle drukcije, »Zdravi Srbi, u Hag!« (1). »Dobronamernost Zapada sve je manje verovatna, sto potvrdjuje nasa bliza proslost« (1).
Posebnu paznju treba pokloniti kvalifikacijama onih sa kojima »Srbija nije bila u ratu«. A i kako bi? U ratu se moze biti sa sebi ravnim, ratnik je osoba dostojna postovanja i kada je protivnik... U nasem slucaju toga nema, narod sa cijim su se pripadnicima Srbi borili za svoj opstanak jedan je »podmukli narod« (1), odgovarajuci narodi ne bave se nicim drugim do time »ko ce sadrzajnije i vise mrzeti Srbe« (1). Posto je ovo snazan i uvrezen stav (setimo se upornog ponavljanja floskule o Hrvatima kao »genocidnom narodu«), nikad se ne kaze da su i Srbi nesto nazao ucinili njima ili im dali nekakvog povoda. Na primer Hrvatima, cija se zlodela nabrajaju. (Uopsteno, ili pausalno.) »Hrvatski i siptarski nacisti« (1), jedini su Hrvati i Siptari koji se pominju. (Drugi citalac o njime pise takodje zajedno i takodje samo negativno.) Kao sto su »islamski fundamentalisti« (1) jedini pomenuti islamisti i jedini pomenuti fundamentalisti. »Neupuceni« su svi koji ne vide da »Karadzic nije zeleo rat«, a da je »Izetbegovic od pocetka zastupao samo jednu opciju – po svaku cenu pod plastom gradjanske drzave stvoriti prvu islamsku drzavu u Evropi« (1). »Hrvatska mrznja«, jedina je mrznja koja se pominje na ovim prostorima (1). Na drugoj strani stoji monolitna, »pravoslavna hriscanska Srbija« (1). U njoj je sve pravoslavno i hriscansko i bez mrznje (toto pro pars!), tako da je greh a ne samo greska u rezonovanju dovoditi je u pitanje ili pred nekakav sud... I takva kakva je, »Srbija se branila bas u BiH« (1), njeni ljudi sve sto su cinili, cinili su samo »da bi se zastitio srpski narod«(1)!
Ovakav stav nalazimo i u upornom pominjanju »nasih«, onda kada je rec o necem drugom, odnosno o zrtvama drugih. (Ispoljenje inace napadanog »principa pariteta«, posto se sa »nama« ne moze niko porediti!) Tako se »nase zrtve« pominju i kada se govori iskljucivo o famoznim »hladnjacama«, pretpostavlja se da ih mora biti i u njima (1). Odnosno, prigovara se zbog »nepostovanja svog naroda i njegovih zrtava«, od strane onih koji govore o zrtvama drugih (1). Jer, »ionako ima dovoljno srpskih grobova i ubijenih i prognanih Srba sa Kosova i drugih delova bivse Jugoslavije, u kojima se Srbi unistavaju sistematski« (1).
Paznju treba obratiti, ovde i inace, na nimalo slucajne i nevazne »reci–postapalice«, tim pre sto su na pocetku recenice, nekada i pasusa. Kada ih »ionako ima dovoljno«, opravdano je stalno i stalno pricati samo o njima, a »ionako« pojacava uverenje o tome da ih »ima dovoljno«, oslobadja potrebe za dokazivanjem. Isto treba uciniti sa minimalizovanjem nekadasnjih jugoslovenskih republika, a sadasnjih nezavisnih drzava. Sve su to samo »drugi delovi bivse Jugoslavije«, bez identiteta i znacaja. Sa sve ljudima koji u njima zive ili su ziveli, a to sada ne cine zahvaljujuci »nasima«!
Ukupno, ovde su 22 misljenja i stava, od kojih se svaki pojavljuje samo po jednom tako da vredi 4,55%.

Ono za sta Milosevic i jeste kriv nije razlog da odgovara u Hagu

U ovakvom kontekstu, vise nego u onom prethodnom (sa priznavanjem nase krivice), sudi se i o Milosevicu. Njegova krivica i te kako se priznaje, ali ona je specificna i drukcija od one koju su isticali oni sa kojima smo poceli. Uostalom, uporedimo broj onih koji su ga okrivljavali ranije, sa brojem onih koje cemo pomenuti sada.
Uglavnom, pominju se »zlocini nad sopstvenim narodom« (4), sto one koji zele katarzu nasih ljudi treba da nagna na veoma turobna razmisljanja. (Nema zlocina nad »njima«! Sto znaci, u svetlu nasih polaznih razmatranja, ni katarze.) Jeste bio »diktator koji je vladao sa svojom porodicom« (1), ali »Sloba nikad Srbin nije bio, i u crno nas je zavio« (1). Nije li prvi deo »optuzbe«, prvi i po tezini, a ne samo po redosledu? Uopste, njegova »krivica« zasluzuje posebno isticanje, posto oni koji je isticu mnogo govore o sebi! Pored pomenutog, ona je u tome sto predstavlja »Brozovog djaka i naslednika« (1), nikako u onom sto je ucinio »njima«! Ima kod njega cak i »neuracunljivih odluka«, ali takvim ih cini sto su »stetne po svoj narod« (2), zbog kojih placu »srpske sestre« (1). Konacno ili najpre, za jednog citaoca, kriv je samo sto »nije sprecio siptarsku pobunu«. Nista vise!
Ukupno 8 misljenja i stavova, ali koji se pojavljuju ukupno 11 puta. Jedno »pojavljivanje«, statisticki gledano, vredi krupnih 9,09%.

Uostalom, sta je uopste taj Haski tribunal?

»Svima mora da je jasno, da Haski tribunal nije pravna ustanova«, kategoricki tvrdi jedan citalac, zamenjujuci dokaze ovom popularnom floskulom iz arsenala kvazilogicke argumentacije. »Haski tribunal je politicka ustanova« (1), tako da njegovo ponasanje nije merodavno za one koji ne slede politiku koju on sledi. Pogotovu nije merodavno za onog ko ga naziva »mestom za zrtvovanje« (1), a njegove sudije ljudima koji »traze razne ’zlocince’« (1). Ili drugog, koji mirno kaze da misli sve najgore o njemu (1). Nekakav pomak, ne samo u odnosu na pomenute, nego i svuda prisutno i dugotrajno (ovde ga nismo sreli) lamentiranje o Hagu koji sudi »iskljucivo Srbima«, pokazuje citalac koji samo »sumnja u nepristrasnost Haskog tribunala« (1). Isto vazi za onog koji retoricki (ali i neobicno jezicki, pokazujuci da mu je primarno »ko« a ne »sta« kaze) pita: »Ko je Haski tribunal?« (1).
Ukupno smo identifikovali 7 misljenja ili stavova ovog tipa od kojih se svaki pojavljuje po jednom. Svako »pojavljivanje« ima statisticku vrednost koja nije mala: 14,29%, a njihova ujednacenost, kao u jednom ranijem slucaju, pokazuje da se ne radi o mehanickom ponavljanju fraze koja se negde cula i urezala u pamcenje. Ovako se o Haskom sudu misli i oseca, a ne samo frazira!

Protivljenje priznavanju krivice opravdano je i drzavnim interesima

Nisu narocito brojna, ali postoje misljenja koja su direktno protiv bilo kakvog priznavanja krivice, cak i ako je ima. Kao takva ili zato sto vrednost neceg stavljaju iznad vrednosti necijih zivota, ona su i direktni pozivi protiv katarze!
Nesto indirektnije, takvo je misljenje citaoca koji prigovara aktuelnoj vlasti sto »rade samo fabrike za proizvodnju zlocina« (1), pokazujuci tako i da nisu bez osnove price o ljudima za koje se nije desilo ono o cemu mediji ne kazu da se desilo... Ili drugog, jos indirektnije, koji je protiv ukazivanja na lose postupke nasih ljudi prema ucesnicima »gej-parade«, pitajuci »zasto se od srpskog naroda pravi zlocinacka rulja«. (Realno je ocekivati da bi na isti nacin bio protiv »pravljenja zlocinackom ruljom« i u slucaju kojim se bavimo.) Uzgred budi receno, za te »seksualne manjine« misljenja je da nekakvog »razumevanja« ima samo americko udruzenje psihologa, dodajuci ono karakteristicno: »a ko bi drugi«! Negde u sredini jeste jedan koji je »protiv otkopavanja grobova, sa morbidnim namerama« (1). Direktno se izrazavaju oni koji su »protiv otkrivanja grobnica, jer to steti Srbiji« (3), odnosno protiv su »priznanja ucesca u ratovima, jer to steti Srbiji: NATO-agresija bice opravdana« (1) ili strahuju da cemo »posle priznanja biti zigosani« (2).
A kome bi, uzgred budi receno, Srbi i mogli da priznaju krivicu kada bi je imali? U svim pismima koja smo analizirali nije pomenut niko »sa strane«, a u pozitivnom kontekstu i kao nesumnjiv autoritet i eventualni sudija! Takvih svakako ima (iz drugih izvora znamo da su to nespecifikovani »Rusi«, »Grci« i »pravoslavni«). Ali, osobe kakve su mahom ove cija pisma posmatramo nisu sklone drukcijoj slici sveta osim manihejskoj. Pored »Mi« i »Oni« (nasi neprijatelji), ako uopste postoje neki treci koji nisu ni s nama a ni protiv nas opasno je da im ista priznamo. Njihovo razumevanje naseg priznanja i eventualna (blaga) osuda nas brze-bolje bili bi iskorisceni, upotrebljeni i zloupotrebljeni od strane »Njih« i veoma brojnih navodno trecih i nepristrasnih, a u stvari na »njihovoj« strani...
Ukupno imamo 7 misljenja i stavova, sa ukupnom frekvencijom 10. Jedno »pojavljivanje«, otuda, vredi citavih 10,0%.

Aktuelna vlast iznetih »cinjenica« nije svesna i lose zastupa »nasu stvar«

Kako cemo brzo videti, ovom pitanju »posvecen« je najveci deo pisama, najveci deo njih odnosi se upravo na negativan stav prema ovom segmentu delovanja vlasti... Mozda se radi samo o posebnom razlogu za ispoljenje odbojnog stava prema DOS-u uopste ili o opoziciono nastrojenim citaocima Glasa javnosti? Naravno, u kontekstu interesovanja za katarzu nas to ne zanima... Ljude u DOS-u to bi trebalo da zanima i brine! Ponavljamo da ova pisma ucvrscuju i formiraju misljenje i stav prema sadasnjoj vlasti »kao takvoj«, a ne samo prema njenom odnosu sa Hagom...
Samo se jedan citalac, govoreci o tome sta ciniti sa Hagom, zalagao za »referendum o ekstradiciji« (1), ostali su ostri i znaju sta treba a sta ne treba. Blago receno, »u DOS-u nemaju ponosa« (1), donoseci ovakvu, »trgovinsku uredbu« (1), ponasajuci se kao »isporucioci« (1) ili pretvaraju doskorasnjeg predsednika u »glavni izvozni artikal« (1). Njih to ponasanje ne cudi, posto dolazi od »kojekakvih demokrata« (1), ukljucujuci i Kostunicu sa njegovim »neodgovornim izjavama« (1) i pitajuci »kako ne zna« (2) sta se radi u drzavi kojoj je na celu. Jos su ostriji a i brojniji oni koji su protiv »trgovine ljudima« (2), ukazujuci na »prodaju nacionalnog, i ponosa« (2), od strane »izdajnika« (2), ljudi koji »imaju ocajnicku i patolosku potrebu da se udvaraju Hrvatima« (1), spremnih na »ponizenje, otmicu Milosevica« (2) ili »klecanje i ponizno izvrsavanje svakog zahteva« (2). Ima i misljenja da je ovo »bljesak novca, kroz koji se sliva krv« (1), bljesak »milijarde dolara, kao amnestije za NATO-zlocince« (1).
Reci su teske, ali nema cudjenja nad ovim »sramnim cinom« (1), onih koji se »mole zemaljskom Svevisnjem« (1): »Djindjic je bio u dobrim odnosima sa NATO-m« (1), a ne treba zaboraviti ni njegov »kraci tromesecni odmor, za vreme rata« (1). Ostali oko njega (tako da nije u pitanju animozitet samo prema njemu, odnosno DS), samo su »ovdasnji otpad od srpskog naroda« (1), »brojni izrodi« (1), »zli potomci« (1), »neki koji ne znaju za granice samoponizavanja« (1), »Artemije do Artemija« (1), »jedan Juda i jedan Pilat« (1), »novi Sinan Pasa« (1). Zato se i desilo ono sto je tesko ko mogao zamisliti: »Saka dolara je preovladala razum i cast srpskog naroda« (1), »zna se i cifra za koju je prodat Hagu« (1), tako da nije u pitanju samo »krsenje Ustava« (2) ili »negativna politicka i nenarodna odluka« (1).
Ovo je grupacija sa najvise misljenja i stavova: 31. Njihova ukupna frekvencija iznosi 38, tako da frekvencija od samo 1 vredi 2,63%.

Nadamo se da je citalac vec zakljucio kako stvari stoje sa sansama katarze i nas principijelni zakljucak mogli smo izneti vec posle iznosenja dva ili tri modaliteta. Malo sta bi se promenilo u njegovoj utemeljenosti.
Bilo kako bilo, nas »glas javnosti«, nase javno mnenje kao dominantan sentiment o ovom ili onom pitanju medju clanovima jedne odredjene populacije, nije mnogo prijatan za slusanje ako zelimo stvarne promene... Bas zato, obavezan je za racunanje (s njim)! Ubedljiva vecina misli i oseca sasvim suprotno onima koji su za katarzu i koji priznaju kako zla ima i na nasoj strani. Ne zaboravimo: »tragedija nam zapravo omogucuje da spoznamo zlo kao opce zlo, sudbinsko, imanentno kako nasoj ljudskoj prirodi, tako i svijetu, njegovoj biti« (Grlic, 74), tako da se »nista strasno« (pa ni neobicno) ne desava uvidjanjem i priznanjem postojanja zla i kod nekih »nasih«. Reci kako je »istina da su danas Srbi na Kosovu izlozeni teskom pritisku, da su zaista dosli u polozaj manjine nad kojom se vrsi odmazda, da je njihov polozaj zaista tragican, ali ne mozemo gubiti iz vida da je na Kosovu deset godina sprovodjena politika drzavnog terora. Ako hocemo kao ozbiljni ljudi da razgovaramo i razmisljamo o onome sta se ovde sve dogodilo, moramo uzeti u obzir sve cinjenice i ne biti nekakvi provincijalni advokati svoje stvari kojoj zapravo takvom nezreloscu samo odmazemo« (Latinka Perovic, Danas, 23–24. jun 2001); to ne znaci »izdaju nase stvari«! Da, ali kako ocekivati sklonost, ili bolje reci sposobnost, za dozivljaj tragicnog ciji bi akteri bili »oni« ili neki »njihovi«, ako iste nema u pogledu priznanja »nase« krivice, odnosno krivice nekih »nasih«?

Lako je vidljivo ono na cemu temeljimo pesimizam

Ipak, za valjano utemeljenje naseg zakljucka najbolje je da uporedimo ukupne brojcane vrednosti svih posmatranih modaliteta, zanemarujuci mogucnost da bi nekim ispoljenim i pomenutim misljenjima i stavovima mozda mesto bilo drugde. Ali, nikako izvan onog osnovnog modaliteta. Preglednosti radi, izostavljamo numeracije kojih smo se do sada pridrzavali, kao i naslove ispod kojih nije bilo nabrajanja.
 

Tabela broj 3

Modalitet                                                                                              broj         %
Krivice na nasoj strani ima, ali takvi smo da krivica ne iznenadjuje            7          3,91
Ipak, za tudja i nasa stradanja kriva je, uglavnom, vlast                           24       13,41
Posebnu krivicu snose oni koji to ne vide                                                20       11,17
Nas narod uopste nije u stanju da bude kriv                                           17         9,50
Mnogi nas ne vole i mnogima smo na putu                                              23       12,85
Ako smo nesto ruzno i ucinili, ucinili smo to u nuzdi i samoodbrani           22      12,29
Ono za sta Milosevic i jeste kriv, nije razlog da odgovara u Hagu            11        6,15
Uostalom, sta je uopste taj Haski tribunal?                                               7         3,91
Protivljenje priznavanju krivice opravdano je i drzavnim interesima          10        5,59
Aktuelna vlast toga nije svesna i lose zastupa »nasu stvar«                       38      21,23
ukupno                                                                                                 179   100,00

Smatramo da je ovo sasvim pregledno i vrlo alarmantno, potvrdjujuci retke i koliko umesne toliko i neprijatne tvrdnje tipa: »Javnost je nova, sokantna saznanja o funkcionisanju industrije smrti, koja je radila u ime naroda, primila nemarno, a dobar njen deo osudio je one koji ’otkopavaju dok svi ostali zatrpavaju’« (Bojan Toncic, Danas, 21–22. jul 2001). Odnosno, »mozda nam krene u ekonomiji, ali najteze cemo izaci iz dugogodisnjeg moralnog posrnuca. Preskocili smo onu dozvoljenu crtu elasticne deformacije. Ona je izgleda poprimila trajni oblik i pitanje je da li uopste mozemo da se vratimo u poziciju koja se naziva normalno moralno stanje« (Vasilije Pavicevic, l. cit.). Videli smo i da katarza pretpostavlja poprilicno moralnog coveka, a po »teoriji« osnovno obelezje morala jeste respekt koji licnosti osecaju jedna za drugu (J. Youniss, Soziale Interaktion und soziales Verstehen, 43). Pored toga sto nema respekta prema »njima« oni nemaju ni status licnosti! Ukoliko nisu (a obicno jesu) dijabolizovani »oni«, onda su bezimeni pripadnici grupe koja se ne smatra jednakovrednom... Sa njima nema ni rasprave, tako da se i ovde i te kako moze postaviti pitanje: kada i na koji nacin ce antagonizmi bez argumenata biti zamenjeni antagonizmima sa argumentima (M. Miller, op. cit., 220).
Otuda nema potrebe za sabiranjem modaliteta slicne vrste. Zbog toga cemo ukazati samo na jedno: cak i da nije ranije iznetih rezervi u slucaju prvog modaliteta (»Krivice na nasoj strani ima...«), cak i kad bi on predstavljao nedvosmisleno ili bezrezervno priznanje postojanja nase krivice i »njihove« tragike (a videli smo da ne predstavlja!), on je prisutan tacno onoliko koliko i odbacivanje Haskog tribunala! A manje je prisutan od stavljanja drzavnih ili nacionalnih interesa na toliko visok nivo da to opravdava nepriznavanje onoga sto je zaista tesko ne priznati. No, ako su oni svetinje, a jesu, sto ne bi bilo mesta za posvecenu laz?
Za svaki slucaj i radi daljeg potkrepljenja naseg opsteg zakljucka i gornje tabele, pogledacemo kako stoji sa interesovanjem citalaca Glasa javnosti za problematiku blisku katarzi. Odnosno, koliko je pojedinacnih misljenja i stavova unutar svakog od gornjih modaliteta. Ukoliko ih je negde vise, to oznacava i vece interesovanje za opsti stav koji taj modalitet izrazava.
 

Tabela broj 4

Modalitet                                                                                              broj          %
Krivice na nasoj strani ima, ali takvi smo da krivica ne iznenadjuje            6          4,11
Ipak, za tudja i nasa stradanja kriva je, uglavnom, vlast                           14         9,59
Posebnu krivicu snose oni koji to ne vide                                                16       10,96
Nas narod uopste nije u stanju da bude kriv                                            15       10,27
Mnogi nas ne vole i mnogima smo na putu                                               20       13,70
Ako smo nesto ruzno i ucinili, ucinili smo u nuzdi i samoodbrani               22       15,07
Ono za sta Milosevic i jeste kriv nije razlog da odgovara u Hagu              8          5,48
Uostalom, sta je uopste taj Haski tribunal?                                               7         4,79
Protivljenje priznav. krivice opravdano je i drzavnim interesima                 7         4,79
Aktuelna vlast toga nije svesna i lose zastupa »nasu stvar«                       31       21,23
ukupno                                                                                                 146    100,00

Umesto detaljnijeg komentara koji opet smatramo nepotrebnim, upucujemo na vidljivo preferiranje onoga sto ni najmanje ne pogoduje katarzi! Tako je i u slucaju prethodne tabele, uz normalne varijacije unutar istog kruga... Ali, to upucuje i na vrlo veliku etnicku distancu, pri tom izrazenu na intenzivniji nacin od onog koji sadrzi poznata Bogardusova skala iz 1925. godine. (Po njoj, najvisi stepen je zabrana dolaska u svoju zemlju pripadnicima izvesne nacije, i kao privremenih posetilaca.) Setimo se kakve smo sve formulacije nasli, koje asociraju na vrlo snazne i ekstremne pozicije! A ukoliko je ekstremnija necija polazna pozicija i vece angazovanje Ega za nesto, veci je i opseg odbijanja svega sto tome protivreci (Serif, 1965)! Isti je slucaj sa prisustvom snazne frustracije (mogla se videti na odgovarajucem mestu), koja je zabrinjavajuca iz niza razloga, a ne zato sto ometa katarzu. Pojavi agresije uvek prethodi egzistencija frustracije, i egzistencija frustracije na neki nacin uvek vodi nekoj formi agresije. Posebno je opasno sto sa frustracijom, uzajamno se pojacavajuci, ide sklonost ka izolaciji u odnosu na »neprijateljski svet«, a izolacija vodi kumulaciji agresivnih reakcija (Die Motivation menschlichen Handelns, 205, 213).

Dodatni razlozi za pesimizam

Tip licnosti koji dominira u nasem »glasu javnosti«, kao i onaj kome se i taj »glas« i sam Glas javnosti obracaju, posebno ne pogoduje optimizmu... Terminologijom koju smo koristili na odgovarajucem mestu, on uopste nije »odrastao«, ili »zreo«! To nije tesko zakljuciti, ni posmatranjem tabela, ni posmatranjem nalaza koje one sumiraju... Posto taj »tip« ipak nismo (direktno) istrazivali, bicemo kraci nego sto to tema zasluzuje i sto podaci omogucuju...
Jednostavno, ne cini li se da autor koga cemo koristiti (Mihaela fon Frajhold), a koji se oslanja na cuveno istrazivanje Frankfurtskog kruga o autoritetu i porodici pisuci o politickoj apatiji i opasnostima po demokratiju, »ima u vidu« nase podatke, ili da misli na citaoce Glasa javnosti? Na primer, ne zvuci li »poznato« njena formulacija: »Ispod nase proslosti treba da podvucemo crtu, i kod drugih pojavljivale su se isto tako ruzne stvari« (66)? Po ovom autoru, tip licnosti sklon ovakvom uverenju karakterise slabo ja ili autoritarni karakter... Ispunjen praznoverjem i predrasudama, on veruje u sudbinu, srecu i nesrecu. Nesposoban za kriticku samoocenu nuzno ne pokazuje spremnost ka raspravljanju politickih pitanja sa drugima. Umesto toga prihvata konvencionalne norme, prilagodjavanje vecini i vlastitoj grupi, tezeci nekritickoj identifikaciji sa autoritetima i imaginarnim kolektivom nacije. Sve sto dolazi »spolja« nepoznato je i opasno i otuda se odbacuje... Za nasu temu posebno je vazno sto su centralne kategorije u teoriji o autoritarnom karakteru autoritarna agresija i potcinjenost, i resantiman prema stranim grupama. Prvo najkrace izrazava uverenje da svaki covek ima obavezu bezrezervnog zalaganja za svoju zajednicu, a drugo da je njegov narod otvoren i castan, zbog cega uvek i mora da plati ceh... (32–34,73, 152). Isti je slucaj sa tzv. konvencionalnim tipom, cija su obelezja prisustvo zestokih odbojnih osecanja prema stranim grupama, slepa identifikaija sa vlastitom grupom i spremnost na prihvatanje njenih shvatanja i predrasuda (250–251).
Sam jezik nasih citalaca u skladu je sa onim sto je nadjeno istrazivanjem autoritarnih licnosti! Na primer, tu su ekstremne formulacije tipa »Najvaznije je...«, »Svaki covek...«, »Opstepoznato je...«, kao i ucestalo koriscenje »solidarnost pojacavajucih floskula« (sympathetic circularities), cija je funkcija uspostavljanje neosporavanog slaganja: »Zar ne?«, »Vi znate...«, »Tacno...« (67, 75).

Jos neki razlozi za pesimizam

Ponavljamo i naglasavamo znacaj dvosmislenosti koje su prisutne u prvom modalitetu, za razliku od nedvosmislenosti (kategorickih sudova i snaznih stavova), prisutnih u drugima! Naravno, i indirektno amnestiranje svoje nacije, u drugom, za razliku od direktnog optuzivanja drugih, u trecem. Na ranijem mestu videli smo i brojne predrasude i stereotipe, koji u situaciji kakva je nasa ne predstavljaju samo nekakva i necija »shvatanja«, ne cak i racionalizovanje ili legitimiranje ucinjenog, nego i kreativno predskazanje (Merton). Uopste, treba prostudirati sve modalitete i njihovo znacenje i obratiti paznju na prisustvo emotivnog i preskriptivnog koje je znatno izrazenije od informativnog. Sto znaci i stavova na stetu misljenja, a oni se menjaju znatno teze od misljenja i formiraju misljenje.
Za ovakav utisak opravdano se moze prigovoriti da je posledica autorovih formulacija, kao i redosleda kojim je prezentovao modalitete. Medjutim, obratimo paznju na frekvenciju svakog modaliteta i verujmo na rec autoru da nije nasao nikakve druge! (Kada bi ih bilo vise, neki na kojima se posebno temelji pomenuti utisak bili bi relativirani.) Frekvencija je nedvosmislena i autor svoj utisak na njoj temelji znatno vise na vecem broju »obeshrabrujucih«, nego »ohrabrujucih« modaliteta (videti odgovarajucu tabelu).

Sanse za katarzu posebno smanjuje jos jedna pojava koju je lako konstatovati kod citalaca Glasa javnosti, ali koju nismo »brojali« posto se direktno ne odnosi na problematiku katarze. (Indirektno, u tesnoj je vezi sa uverenjem o »posebnosti Srba«. Bez te pojave, zapravo, to uverenje i nije toliko vazno.) To je naglaseno zadovoljstvo pripadnoscu Srbima, a jos vise mogucnoscu da se to javno i unutar hora istomisljenika, neprekidno i neumereno istice, obicno uz zadovoljstvo sto se istovremeno pripada i pravoslavcima. (Kompenzatorsko zadovoljstvo identifikacijom sa necim velikim i trajnim, uspesnim...) Ono je takvo da oni koji ga osecaju uopste ne razmisljaju o »ulasku u Evropu«, a o onima koji su za njega misle veoma lose. U takvom raspolozenju zaista nema prostora za razmisljanje o nekakvoj nasoj krivici, ni za tolerisanje onih koji misle da je ipak ima... Vrlo, vrlo alarmantno, s obzirom na dominaciju citalaca iz grada, i grad kao »iskustvo razlike« (videti Sreten Vujovic, Srpska strana rata, 157)! A kada neko pomene nesto negativno (sami pominju samo gej-parade, sekte i narkomaniju, nikako ono sto su »nasi« radili »njihovima«), njihov komentar je kratak: to je »ovom narodu strano i odbojno« (kao i uvek, citirali smo citaoca).
Vrlo bliska prethodnoj, ali vredi je istaci, jeste pojava snaznog zadovoljstva zbog promena koje su »konacno« nastale. Ono se nikako ne zeli kvariti, pa ni turobnim razmisljanjima kakvo je ovo o eventualnoj krivici... Savrseno je svejedno sta o njemu (kao i onom prethodnom zadovoljstvu) mislimo i da li je ono za »obicne gradjane« vise kompenzatorsko nego stvarno (rusenje Milosevica, zvanicno napustanje socijalizma i marksizma, povratak veronauke, povratak Karadjordjevica...). Vazno je da ono postoji i deluje, uz to posle dugotrajnog nezadovoljstva i snazne zelje za promenom... A kod onih kod kojih to zadovoljstvo prolazi i ustupa mesto nezadovoljstvu zbog pomanjkanja vlastitih dobitaka i zadovoljstava slabo sta se menja na planu katarze. Njihove misli i osecanja, kako je delom vidljivo kod onih koje smo posmatrali, usmeravaju se iskljucivo na novu vlast.
Paznju skrecemo i ka estetici odavno poznate dvosmislenosti, problematicnosti i ogranicenosti katarze, nezavisno od njenog povezivanja sa problemom promene stavova. Posto se »prociscenje najpre moze ocekivati od licnosti sklonih moralnom, intelektualnom i emocionalnom usavrsavanju« (Popov, 111), njena principijelna pretpostavka je covek koji u sustini jeste moralan! Ne zaboravimo da ona coveka cini samo »boljim«, ne i radikalno drukcijim... Katarze nema kod nemoralnog coveka, ukoliko los i postane »boljim«, slabo sta se menja! U tom smislu potpuno se slazemo sa Latinkom Perovic (koje nikad nema u Glasu javnosti, skoro svakodnevno tu je mnogo drukciji Kosta Cavoski): »postoji veliki broj ljudi koji se brani tvrdnjom da nije znao. I zaista ima vrlo mnogo ljudi koji nisu bili obavesteni o tome. Pravo pitanje je zapravo sta bismo cinili i da smo znali, kako smo se odnosili prema ljudima i strujama koje su se opirale ratu u vreme kada je on besneo, kako se odnosimo prema nacionalizmu, da li smo spremni da sa tom ideologijom napravimo raskid i zakoracimo u evropsko drustvo o kojem toliko mnogo govorimo« (Danas, 23–24. jun 2001).
Odavno je receno da su stotine i stotine americkih robovlasnika sa suzama u ocima citale (ili u pozoristu gledale) Cica Tominu kolibu, da ce je citati ili gledati i plakati opet, ali tesko da je iko od njih promenio svoje ponasanje prema robovima... Danas gledanje odgovarajucih TV-sadrzaja, karakteristicnih za masovnu kulturu, mnogima omogucuje oslobadjanje emocija i plakanje posle kojeg su emotivno ispraznjeni! Posebno valja pomenuti jos jednu mogucnost koja se obicno ignorise, a fatalna je po katarzu. Osoba koja je povredila jedno moralno pravilo ili je to ucinio neko blizak njoj, moze se upustiti u opravdavanje, racionalizovanje ili legitimiranje tog cina (videti M. Keller, u Soziale Interaktion und soziales Verstehen, 254–258).
Najveci problem i teskoca ipak se tice »prirode« naseg prosecnog, tipicnog ili najcesceg coveka, nase bazicne ili modalne licnosti kao zajednickog psiholoskog sloja clanova jednog drustva, na koji se »kaleme« individualne cinjenice, psiholoske konfiguracije svojstvene clanovima jednog drustva, koja se manifestuje izvesnim stilom zivota ili kao kulturna matrica unutar koje se razvijaju individualne cinjenice (Badin, 117). Nas covek je takav da mu treba vodja, treba mu nacija, treba mu »Mi« kao zamena za nedostajuce ili slabo »Ja« i kompenzatorsko zadovoljstvo identifikacijom sa njima. A za to se mora platiti i placa se nekriticnoscu prema njima... »Teorija o postojanju navodne zavere protiv Srba kao zlog naroda koju je stvorila medjunarodna zajednica zajedno sa centrima crkvene, vojne i finansijske moci«, cije smo prisustvo i snagu imali prilike da vidimo na jednom ranijem mestu, zato se zaista tesko moze promeniti samo odgovarajucom »propagandom«, a pogotovu »informisanjem«. Nazalost, ne slazemo se ni s gledistem da »nju moze promeniti samo preispitivanje nedavne proslosti« (Latinka Perovic). Ono jeste neophodno, ali bez »preispitivanja« nasih nedavnih i sadasnjih ljudi, radi njihove promene, nema ni te promene! Ocekivanja kolektivne katarze, cije smo sanse ovim istrazivanjem hteli da upoznamo, zaista su »pusti snovi« (Popov, 111)!
Situacija u kojoj je nas prosecan covek takodje obeshrabruje. Dugotrajna kriza i nemastina cine svoje... Siromasniji i slabije obrazovani slojevi po pravilu su u svojim materijalnim interesima i odgovarajucim privrednim stvarima levo orijentisani (gubljenje samoupravljanja i stalnosti zaposlenja nisu praceni nikakvim dobitkom!), dok su u odnosu na manjine ili nacionalizam manje tolerantni od visih slojeva (Lipset). Nepotrebno je dokazivati i da je nas covek mahom anksiozan... Anksiozna osoba moze biti manje sigurna u sebe i lakse popustiti nagovaranju i »prosvecivanju« (ako ga uopste bude, ako do nje uopste dopre!), ali moze biti i preokupirana svojim mislima i strahovima, zbog cega malo paznje poklanja nagovarajucoj poruci. Njene predrasude imaju malo sansi da se smanje i zato sto su osobe sa predrasudama u sustini nesigurne (Adorno), a predrasude u principu su cesce kod osoba sa niskim i opadajucim drustvenim polozajem, nego kod onih sa visokim ili u porastu (Rejk i Edkok, 50, 67). Povecana interakcija dovodi do smanjenja predrasuda (Sekord i Bekman, 1974), a kod nas je smanjena.

Autoritarna karakterna struktura licnosti i odgovarajuci politicki uslovi osobe cine vrlo prijemcivim fasistickoj propagandi. Konacno, nije li kod nas do izrazaja doslo ono isto sto i u Vijetnamu i na slicnim mestima: konvencionalni tipovi su se suocili sa ovlascenjem da unistavaju drukcije od sebe (von Freyhold, 89, 233)? Ocekivati od njih i njima slicnih da to dozive kao tragiku sasvim je nerealno! Pogotovu uz nasu implicitnu kulturu, u kojoj postoji totalni zaborav cojstva u korist junastva... Stavise, evidentan je i zaborav same definicije junastva kod Marka Miljanova (i u ranijoj implicitnoj kulturi), definicije vrlo indikativne posto demistifikuje izvikano »junastvo«, kao onog sto cinim braneci sebe od drugih. Sto cinim nuzno, skoro instinktivno ili neljudski, odnosno zivotinjski...

Aristotel, O pjesnickom umijecu, prijevod i objasnjenja Zdeslav Dukat, August Cesarec, Zagreb 1983.
Badin P., Aspects psychosociaux de la vie collective, Le Centurion, 1977.
Caillois R., L’ homme et sacree, Gallimard, Paris 1988.
Die Motivation menschlichen Handelns, Hrsg. von Hans Thomae, Kiepenheuer & Witsch, Koeln–Berlin 1965.
Freyhold von M., Autoritarismus und politische Apathie. Analyse einer Skala zur Ermittlung autoritaetsgebundener Verhaltensweisen, Europaische Verlagsanstalt, Frankfurt am Mein 1971.
Grlic D., Estetika. Povijest filozofskih problema, 1, Naprijed, Zagreb 1983.
Kapferer J.-N., Les chemins de la persuasion. Le mode d’influence des media et de la publicitee sur les comportements, Gauthier-Villars, Bordas-Paris 1978.
Rejk B., Edkok K., Vrednosti, stavovi i promena ponasanja, Nolit, Beograd.
Soziale Interaktion und soziales Verstehen. Beitraege zur Entwicklung der Interaktionskompetenz, Hrsg. von W. Edelstein und J. Habermas, Suhrkamp, Frankfurt am Mein 1984.
Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamcenju, priredio Nebojsa Popov, »Republika«, Beograd 1996.
Trognon A., Larrue J., Pragmatique du discours politique, Arman Colin, Paris 1994.

Ovaj ogled je deo projekta »Put Srbije k miru i demokratiji« koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom »Hajnrih Bel«