Prilikom poslednje posete gdje Karle del Ponte, tuzioca Haskog tribunala, mnogo je bilo reci o pitanju imuniteta predsednika Srbije koji se, pored ostalih, nalazi na listi optuznice protiv bivseg predsednika SRJ Milosevica. Sa stanovista medjunarodnog prava ovo pitanje postavljeno je pogresno. Predstavlja u najmanju ruku izraz njegovog nepoznavanja. Nazalost, ako bi se jos moglo razumeti interesovanje najsire javnosti i senzacionalisticki pristup medija – mada bi oni morali ovu oblast dobro da poznaju – bar bi priprema odgovornih drzavnih i politickih licnosti morala biti bolja. Naime, predsednik Srbije ni po kojoj osnovi ne moze po medjunarodnom pravu da uziva imunitet sefa drzave, koji u nasem slucaju pripada samo predsedniku SRJ. Srbija predstavlja jednu federalnu jedinicu i ne raspolaze medjunarodnopravnim subjektivitetom, te njen predsednik moze da deluje u svetu samo ako je zvanicno ovlascen da deluje u ime SRJ. Imunitet koji uziva unutar zemlje ne proteze se automatski na medjunarodne odnose i nema nikakvog pokrica u pozitivnom medjunarodnom pravu. Takvo ovlascenje dobio je Milosevic, iako predsednik Srbije, u vreme pregovora o sukobu u BiH i Dejtonske konferencije, pri cemu su odluke savezne Vlade i rukovodstva tadasnje Republike Srpske, kao zaracene strane, imale odlucujuci znacaj a, recimo, potpis patrijarha Pavla unutrasnji politicki smisao. Otuda i kratak odgovor gdje Del Ponte koja je na pitanje o imunitetu g. Milutinovica rekla da je on samo jedan od optuzenih od strane Tribunala.

Ostavimo li po strani ovaj nas mali lokalni problem, videcemo da je medjunarodno pravo moralo u poslednje vreme jos kako da se bavi imunitetom kako aktivnih tako i bivsih sefova drzava i vlada, koji je istovetan u toku njihovog zvanicnog delovanja. Smatra se da se i ministri, kada istupaju u istom svojstvu, nalaze u slicnom polozaju. S tim sto je praksa pokazala da afere vezane za imunitet izbijaju u najvecem broju posle njihovog odlaska sa vlasti. Primera ima bezbroj, od Markosa, Bokase, Mobutua, Noriege, do Pinocea, naseg Milosevica i sada Fuhimorija. To je i navelo Institut za medjunarodno pravo da na svom zasedanju u Vankuveru, avgusta o. g., posle proucavanja zapocetog 1997, prihvati rezoluciju o imunitetu sefova drzava i vlada, koja obuhvata aktivne i bivse, u odnosu na njihov polozaj pred sudskom i izvrsnom vlascu drugih drzava. Potvrdjeno je 
tradicionalno pravilo o punom imunitetu pri vrsenju zvanicnih funkcija, ali se veoma jasno utvrdjuje njegovo nepriznavanje usled povreda Povelje UN, odgovornosti na osnovu statuta medjunarodnih krivicnih sudova, ukljucujuci stalnog koji treba uskoro da bude osnovan, sa univerzalnom i regionalnom nadleznoscu. Ne moze se pozivati na imunitet osporavajuci ovu nadleznost, kao i u vezi sa optuzbama za ratne zlocine, pa i obavezama drzava na saradnju u ovoj oblasti. Ne moze biti reci o imunitetu u slucajevima finansijskih i drugih malverzacija, zloupotreba drzavnih fondova i sl., pa se ocekuje i prihvatanje privremenih mera od strane drugih drzava u ovim aferama. Pri tom se podrazumeva preduzimanje koraka i protiv clanova porodica i bliskih saradnika. Ucinjen je napor da se klasicno pravilo o nedodirljivosti nosioca glavnih drzavnih funkcija prilagodi savremenoj potrebi jacanja zakonitosti na savremenom stupnju razvoja medjunarodnog prava.