Dragos Ivanovic

DOS se i ove nedelje svadja, ironicno je primetio jedan humorista, aludirajuci na ceste tenzije u vladajucoj koaliciji. Dosetka je i duhovita i tacna, ali ovaj poslednji u nizu sukoba, koji vec citav avgust potresa politicki zivot Srbije, do sada je najdublji, a povodi su mu veoma ozbiljni. Predsednik Kostunica, njegov kabinet i DSS optuzili su Vladu Srbije da saradjuje sa mafijom i da je nesposobna da suzbije kriminal. Kasnije su optuzbe prosirivane, pa je Vladi zameren i pad standarda u Srbiji, nepovoljne opste prilike i nespremnost za reforme. Stvari su postale ozbiljnije kada su se predstavnici DSS-a povukli iz Vlade, ali je Kostunica obecao da izbora, ipak, nece biti pre nego sto se donese republicki ustav. Vlada je sve ovo energicno demantovala, insistirajuci na zahtevu da se optuzbe dokumentuju ili dalje ovakvog razgovora nema.
Dijalog je ovih dana, krajem avgusta, otvoren i u samom DOS-u, ali pod senkom onog neizbeznog pitanja: nije li sukob vec toliko daleko odmakao da je obnova nekadasnjeg jedinstva koalicije vec postala bespredmetna? Ako se napukla sloga, uprkos svemu, nekako zakrpi, pitanje je koliko ce da traje. Da li to znaci da nas konacan medjusobni obracun ipak vreba iza prvog ugla?

Kampanja za destabilizaciju

Izbori bi sada, ukoliko budu iznudjeni u narednih nekoliko meseci, pali u najnezgodnije vreme za Srbiju. Republicka Vlada je, naime, tek krenula u reformu, cak je i javnost u dobroj meri animirana, dobijena je naklonost stranih faktora, pa bi nam svako odvlacenje paznje i snaga sa tog glavnog pravca aktivnosti ozbiljno ugrozilo sansu da najzad osetimo cvrsce tlo pod nogama.
Treba podsetiti da ovo nije prvi put da se DSS ustremljuje na srpsku Vladu. Pre otprilike dva meseca deesesovci su, takodje, tvrdili da u Vladi ima korupcije, da stoga treba saciniti izvestaje o radu svakog ministarstva i kabineta u celini, a posle skupstinske debate odluciti o eventualnoj rekonstrukciji. Vlada je, cini se, sa zadovoljstvom prihvatila ovakav parlamentarni rasplet. A onda je, iznenada, posle ubistva bivseg saradnika drzavne bezbednosti Momira Gavrilovica, Kostunicina stranka ponovo krenula sa novom serijom teskih optuzbi u ociglednoj nameri da Vladu Srbije dovede u mat poziciju. Ova kampanja je odjednom mnoge stvari preokrenula; politicki zivot nam je ponovo destabilizovan i ispunjen nezdravim groznicavim nadmetanjem.
Vracanje starim manirima vec je proizvelo mnogo negativnih posledica. Umesto da o kriminalu raspravljaju nadlezni organi, a javnost o politici, ispalo je obrnuto – sada javnost nasiroko raspreda o tome ko je i koliko digao para, a pravosudni organi ne znaju odakle da krenu. Kriza se siri u koncentricnim krugovima – parlament je skrajnut na sporedni kolosek, a odlucivanje ekskluzivno zatvoreno u okvirima DOS-a. Neki su cak skloni da prave poredjenja sa proslim vremenima i losim obicajima, pa postavljaju pitanje ne vracamo li se stilu partijske drzave i Osme sednice kada je odluka o sudbini istaknutih pojedinaca i drustva zavisila samo od mocnika.
U isforsiranoj politickoj pometnji stradaju i mnoge druge institucije. Predsednik Kostunica, na primer, kao sef drzave, morao bi, po prirodi svoje funkcije, da bude nepristrasan faktor koji, iznad stranackih zagrizljivosti, zraci autoritetom i tolerancijom. On se, medjutim, ponet zarom najnovije borbe, spustio na nivo poprilicno ostrascenog partijskog agitatora, prizemno se obracunava sa pojedinim resornim ministarstvima, nadgornjava se sa rivalskim strankama, a medije i novinare kvalifikuje onim starim i dobro poznatim vokabularom »stetocine«, »neprijatelji«, »rade o glavi ovoj drzavi«.

Ugrozavanje vitalnih institucija

I mnogo sta drugo od nove prakse, sto je tek u zametku, preti da bude izbaceno iz svog lezista. Recimo, sa zebnjom se komentarise mogucnost da najnovija destabilizacija dovede u pitanje dobru saradnju i finansijsku pomoc iz sveta. Sem toga, postavlja se i pitanje sta ce biti sa sudskim sankcionisanjem ratnih zlocina i pocinilaca nekoliko stotina ubistava u Srbiji, bez cega i nema stvarnog ozdravljenja javnog zivota. Izrucenje Slobodana Milosevica Haskom tribunalu podstaklo je nade da je rasciscavanje sa ratnim i drugim zlocinima najzad ozbiljno shvaceno kod nas. Sada je i to na kocki. Iz iskustva znamo da cak i one snage koje su resene da istraju na zakonu, u uskovitlanim politickim prilikama pravdu radije odlazu za neka druga vremena. Sta je, najzad, sa nasim sudovima i njihovom kompetencijom da se suoce sa ovim delikatnim pitanjem? Upravo dozivljavamo jedan paradoks: o Haskom tribunalu, njegovim optuzenima i sudskim procesima kroz koje prolaze znamo svaki detalj, a o nasem pravosudju, njegovoj spremnosti i vremenu kada ce se poduhvatiti ovih pretresa, gotovo nista. Proslo je toliko godina, vlast je zamenjena, a istraga o ubistvima i otmicama i dalje tapka u mestu.
Proizvodnja haosa je, dakle, u velikom usponu, trazenje politickih lekova za nase stanje je prilicno stidljivo. Dosadasnja gledista o mogucnom izlasku iz krize mogu se svrstati u dve grupe. Prvo kaze da DOS treba odrzati po svaku cenu dok se ne zavrse reforme. Ali, sta ako su reforme i prvi razlog koji je izazvao razmimoilazenje u DOS-u? Insistiranje na jedinstvu u takvim okolnostima, sto mudro rece jedan seljak, licilo bi na »ispravljanje noge mrtvom magarcu«.
Drugo glediste polazi od toga da je dobro sto je doslo do sukoba, jer u SPS i SRS ionako nemamo valjanu parlamentarnu opoziciju, pa bismo u pocepanom DOS-u dobili dva pola u politickom zivotu (kao u Engleskoj ili Americi), sto bi stabilizovalo prilike u nasoj zemlji. Na to bi se opet moglo odgovoriti reformskim iskustvom – nama ne treba opozicija u DOS-u, koja reformu dovodi u pitanje, vec kriticko preispitivanje Vlade i takmicenje sto boljih predloga za unapredjenje reforme. Zasto, onda, cepanjem DOS-a »klati vola za kilo mesa«?

Nova matrica nacionalistickog okupljanja

Iznad svega ovoga iskrsava jedno nezaobilazno pitanje – zasto je bas sada i sa toliko zestine izbio ovaj sukob koji poprima sve karakteristike borbe za vlast? On se ne moze svesti na odnos Kostunice i Djindjica, mada je njihova medjusobna netrpeljivost davnasnja, niti samo na rivalske ambicije DSS i DS. U traganju za odgovorom moramo se osvrnuti i na siru politicku scenu Srbije.
Znaci snaznog zaostravanja sukoba izbili su u javnost odmah posle 28. juna kada je Milosevic izrucen Hagu. Nije rec samo o ostavci tadasnje SNP–DOS Savezne vlade, nego i o jednom opstem i pojacanom uznemirenju i nezadovoljstvu na desnom krilu naseg politickog zivota. U nasu savremenu desnicu, pored DSS, spada i cela ova takozvana opozicija SPS i SRS, ostale desnicarske stranke i organizacije, ili njihovi ostaci koji sada, nezadovoljni reformama, priblizavanjem Zapadu i progonom ratnih zlocina, teze ponovnoj preraspodeli politicke moci, makar i po cenu haosa. Tu su i jedan deo Srpske pravoslavne crkve, monarhisti, vojska, koja je ostala netaknuta, deo policije, narocito one razvlascene. U taj sklop spadaju i nedavni sporazum SDS Republike Srpske i DSS (potpisao ga je licno Kostunica) o zastiti interesa srpskog naroda, kao i sastanak predstavnika generalstabova Vojske SRJ i Vojske RS. Nicu i mnoge nove desnicarske organizacije u drustvu, cak i na Beogradskom univerzitetu. Njima se pridruzuju i druge, otvoreno nasilnicke organizacije, kao sto su bile one koje su batinama gusile gej paradu.
Cinjenica da u ovom sirokom i sarolikom frontu, bez obzira i na njihove medjusobne razlike, uglavnom preovladjuje isti slican recnik, ideje i zanosi, pokazuje koliko je desnica duboko ukorenjena u nas i netrpeljivo odbojna na sve novotarije. Gotovo se moze i opipljivo osetiti koliko sve njih i licno pogadja svako insistiranje na sustinskim promenama kao i sankcionisanje ratnih zlocina. Kao da su i svi oni, u ovoj novoj matrici nacionalistickog okupljanja, otkrili i svoju novu politicku sudbinu. Ako se stvari tako posmatraju, onda se i novi agresivni tonovi iz DSS, osnazeni iz sireg desnicarskog miljea, ne mogu shvatiti drugacije nego kao desnicarski pokusaj blokiranja reformi.