Tibor Varady

Godine 1973. bio sam jedan od urednika casopisa Uj Symposion koji je tada bio zabranjen. Posto ostali clanovi urednistva nisu imali pravne kvalifikacije, bilo je prirodno da ja zastupam casopis pred sudom. Punomoc su mi dali Oto Tolnai (odgovorni urednik) i Laslo Vegel (urednik Tribine mladih). Postupak je bio pokrenut zbog dva teksta. Pisac boljeg od ova dva teksta bavio se – medju ostalim – stereotipijama koje su nam tada predstavljale (zamenjivale) stvarnost i njihovim uticajem na film, te na odnos prema filmu. (Rec je bila o filmu »Sutjeska«.) Javnom tuziocu je posebno smetalo sto je tekst sadrzao i scenario za jedan drugi moguci film o Titu, koji je bio prirodan nastavak Bulajicevog nacina osmisljavanja i koji je hteo da predoci konacan oblik zeljenog proizvoda. Taj scenario, koji stvorenu stereotipiju treba samo da dovede do logicnog kraja, ima tri recenice. Predlaze se da se Titova slika emituje u gro-planu tokom dva sata uz nepomicnu kameru, da bi se na kraju pojavio natpis da je to Tito.
Moji argumenti nisu imali nikakve sanse. Casopis je zabranjen. Nakon toga sam imao nekih poteskoca, ali je prava zrtva bio autor teksta Miroslav Mandic. Proveo je devet meseci u zatvoru. Odgovorni urednik Oto Tolnai je takodje osudjen ali uslovnom kaznom.
U vremenu koje sada pokusavam da evociram – i pomalo da oznacim – ovim dogadjajem, ziveli smo, kako se to tada govorilo, »u slozenim uslovima«, ali smo imali prilicno jednostavne zelje i ocekivanja. Zeleli smo jedno okruzenje u kojem bi covek mogao da otkriva i razotkriva ideoloske i druge matrice bez straha od opresije – i sa sansom da se to objavi. Mnoge stvari nismo predvideli. Nismo se pitali kako ce nasa otkrica da postanu relevantna i znacajna bez opresije i bez prepreka za objavljivanje. Niko nije postavio pitanje kako ce pesnici, cije pesme urednici ne objavljuju, doseci kakav-takav unutrasnji mir; kako ce umiriti svoj ego nakon sto budu liseni najdostojanstvenijeg od svih mogucih objasnjenja: politicki razlozi. Nismo razmisljali ni o tome sta ce se dogoditi sa nasim obrascima pobune protiv stereotipija, kako ce nasi intelektualni stavovi i tehnike prolaziti u jednom razlicitom okruzenju. Hocemo li biti u prednosti ili cemo imati hendikep na planu kreativnog razmisljanja? U zabeleskama koje sada slede, hteo bih da objasnim ovo pitanje.

Zivot sa stereotipijama i uprkos stereotipijama

Otkrivanje stereotipija bio je pravi izazov za intelektualce u Istocnoj Evropi. Stepen opasnosti, koji je pratio ovu aktivnost, se menjao. Najgrublje su bile matrice kombinacija reci koje su imale partijski blagoslov. Secam se koliku je snagu i neosporivu relevanciju imao jedan koktel reci sasvim bezazlenog izgleda i prilicno bledunjave boje: u interesu daljeg razvoja samoupravljanja. Godinama i godinama su najrazlicitiji argumenti postavljani i namestani tako da bi mogli nekako da udome ovaj sled reci. Posle toga nije trebalo vise razmisljati o poenti. Ona je bila data i predodredjena. Citava retoricka vestina sastojala se u tome da se nekako dodje do ove tacke, bez obzira odakle se krenulo. Zakleti neprijatelji su kretali u verbalne jurise jedan protiv drugog vitlajuci iste zastave.
To je ponekad dovodilo i do konfuzije i retkih zastoja sistema. Secam se, na primer, da su jednom, jos sedamdesetih godina, na jednom beogradskom stadionu navijaci nezadovoljni ishodom utakmice krenuli da lome sedista i ruse ogradu. Policija je krenula ka njima onako kako to policija cini jednako u komunistickim kao i u antikomunistickim drzavama. Zbunjeno su zastali, medjutim, kada su se navijaci latili najprobitacnijeg oruzja i zapevali: Druze Tito mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo...
Nakon Tita i gubitkom magijske moci tradicionalnih smesa reci i pojmova, navijaci su osetili dasak vetra antikomunizma i protumacili su to na svoj nacin. Trebalo je osloboditi ono sto je pod komunizmom bilo potlaceno, a to je, po poimanju fudbalskih huligana, mogao jedino biti sovinizam. (Nisu bili jedini koji su tako mislili.)
Ali, ostanimo jos malo u vremenu u kojem pluralizam sovinizma nije jos bio zamenio ideoloski monolit samoupravljanja. U doba relativnog mira i prosperiteta ucinilo se da bi se citav jedan svet i zivot mogli nekako udomiti u sekvencama reci kao sto je onaj o daljem razvoju samoupravljanja. Kao da je tu bilo mesta za sve – ili skoro za sve.
Neki ljudi, koji su nekako smogli hrabrost da veruju da sloboda misli znaci i slobodu od partije, govorili su – prilagodjavajuci se stereotipijama kao sto se covek prilagodjava vremenskim prilikama – da pravo samoupravljanje znaci da svako ima pravo da kaze slobodno sta misli, da samoupravljanje moze biti samo ojacano i da ce se dalje razvijati ako se cuju i citaju sva misljenja, da treba dati sansu i onim misljenjima za koja ce se mozda pokazati da su netacna. Ljudi sa suprotne strane govorili su da pravo samoupravljanje znaci da treba objaviti samo one rukopise koji su vec prosli samoupravnu verifikaciju. Protiv toga se opet isticalo – i dalje ne napustajuci prostor iste seme – da istinski samoupravni proces ne sme da iskljuci citaoce iz procesa vrednovanja rukopisa i formiranja misljenja. Nije bilo bas lako snaci se. I izvan je bilo unutar.
Partija je bila svesna ovog problema. Zbog toga su cistke i progoni dobili sasvim bizarno ime: diferencijacija. Ako navijaci koji razbijaju stadion, policija koja navaljuje na navijace pendrecima, gledaoci koji simpatiziraju huligane, gledaoci kojima je bliza policija, ako dakle svi izvikuju iste parole, neka diferencijacija je ocigledno potrebna. Ako se clanovi partije koji su na liniji i clanovi partije koji su odlutali sa linije ne mogu razlikovati niti na osnovu lojalnosti prema samoupravljanju, niti po mantri koju su prisvojili, treba ih nekako razdvojiti. Treba ih razdvojiti i od ne-clanova partije koji takodje naglasavaju svoju privrzenost »daljem razvoju samoupravljanja« i to kako u svrhu odbrane, tako i u svrhu napada. U sezdesetim i sedamdesetim godinama (tada jos postojeci) srpsko-hrvatski jezik obogatio se novim izrazom. Reci da je neko bio »diferenciran« znacilo je da je bio izbacen iz partije, ili sa fakulteta, mozda iz nekog upravnog odbora ili udruzenja.
Cak i sa distance od nesto vise od jedne decenije tesko je reci da li su svi ovi semanticki obrasci bili svesno krojeni od politickih lidera, da li su centralni komiteti bili gospodari ili jednostavni sledbenici stereotipija. Mozda i jedno i drugo. Situacija je bila osetljiva – kako se to govorilo. Razaznati obrazac je sasvim sigurno bio ujedno i prvi korak udaljavanja od obrasca. Prepoznavanje dizajna je intelektualni preduslov za napustanje ili promenu. Drugim recima, prepoznavanje je u opasnoj blizini pobune. Verovatno zbog toga ni najoholiji lideri, ni oni koji su bez ustezanja pokazivali da su van domasaja zakona, nisu smeli da pokazuju da su van domasaja stereotipija i da imaju moc nad obrascima. (Mozda nisu ni bili van domasaja, mozda nisu ni imali takvu moc.)
Na neki nacin, tokom godina komunizma u Srednjoj i Istocnoj Evropi, intelektualci disidenti bili su srecniji od svojih zapadnih kolega. Pritisak je bio mnogo ocigledniji. Vladajuci obrasci su bili politicki opresivniji, ali istovremeno mnogo laksi za prepoznavanje. Opcije koje su zamenjivale kreativno razmisljanje tesko su ikog mogle zavarati. Nekonformizam je nosio sa sobom vise opasnosti, ali ga makar nije bilo tesko razlikovati od konformizma.
Pitanje je kako ce nove ideje fermentirati bez pritiska i vatre opresije. A nije rec samo o politici. Izbor izmedju konformizma i nekonformizma uopste ne mora da bude politicko pitanje. Samo sto je ova dihotomija prepoznatljivija na popristu politike.
U svakom slucaju spremnost i sposobnost da se obrasci prepoznaju (sa ili bez komunizma) osnovni je preduslov svojstva intelektualaca. To podrazumeva i hrabrost da se postavi pitanje. (Sta dodjavola znaci »u interesu daljeg razvoja samoupravljanja« ili recimo »evropski nacin razmisljanja«; ili da li je bas sigurno da je dobro da raste indeks Njujorske berze?) Sve to, naravno, uopste nije lako. Mantra ne samo da ima jaku politicku podrsku, vec je toliko puta ponavljana da covek oseca da je u najmanju ruku neugodno da upita: pa dobro recite mi najzad sta je to sto stalno govorimo? Zamislite samo kako bi bilo da se neko danas upita, »pa dobro, pobogu, sta je to evropska vrednost«? Ili, da uzmem za primer jedan drugi autoritativni i magicni spoj reci iz evropskog arsenala, »sta je taj nesrecni sustainable development«. (Kod nas se »sustainable development« jos nije toliko uvrezio, ali ce skoro. Prevodi sa valjda kao »odrzivi razvoj«.) Kako se vratiti na pocetnu tacku, kada bas krecemo ka Evropi, kada nema evropskog politicara (ni na vlasti ni u opoziciji) koji te sintagme nije svrstao u kategoriju ociglednog, i nakon sto su te magicne reci ponovile legije eksperata i segrta eksperata, i to uvek na pravi nacin, sa pravim naglaskom i pravim klimanjem.
Nije lako sa obrascima. Mada se neki od njih i ne cine zlocudnim. Citam bas danas (20. jun 2001) da je Bus bio impresioniran Putinom na razgovorima u Sloveniji. Opisujuci susret, Bus kaze da je odlucio da pogleda duboko u oci Putinu i da je tako utvrdio da je Putin iskren covek, odan svojoj otadzbini. Treba da dodam da je ova opservacija prosla bez pobune, jedino sam u Njujork Tajmsu video nesto malo ironije izmedju redova. Ali, zaboga, kako se tako nesto uopste moze reci? To ocigledno ne bi bilo moguce bez uvrezenih pozitivnih retorickih konotacija i bez stvorene sigurnosti da vernost stereotipijama donosi uvek poentu ili makar bezbednost. Pogled u oci lepi se za utisak iskrenosti; a iskrenost je u odgovarajucem narativnom kontekstu predvorje otkrivanja istine. Sa saznajnog stanovista otkrivanje Putinove iskrenosti i patriotizma je verovatno isto toliko ubedljivo koliko i da je Bus na primer rekao da je ovlazio i podigao kaziprst da vidi odakle vetar duva i da je tako utvrdio da Putin zapravo zeli da trguje. Pitam se sta mi je zapravo problem sa tom epizodom. Primecujem samo nemir, jedno nedovoljno razgovetno osecanje da popustanjem otpora, pa i prepoznavanja, propustamo neku sansu.

Slucaj druga Svetozara

Negde pocetkom sezdesetih godina Tito je u Splitu odrzao zestok govor u kojem se okomio i na rastuce zloupotrebe u privatnom sektoru. Signal je bio dat i prihvacen sa odusevljenjem kako je i prilicilo. Jedna od vaznih politickih licnosti u Srbiji – drug Svetozar, ako se dobro secam – odmah je otkrio i razotkrio da u Srbiji raste utaja poreza i da privatnici (to su tada bili berberi, gostionicari, advokati, pekari) zgrcu ogromno bogatstvo. Sledila je akcija, javni tuzioci su osecali kako je red da nadju makar neke pekare, berbere, advokate koji su nezakonito stekli ili zadrzali bogatstvo. Nesto slicno kao kada se u Americi osamdesetih godina pojavio bauk krek kokaina, pa je prvo svaki kongresmen i svaki senator koji je hteo da bude politicki bezbedan predlagao donosenje sto surovijih zakona protiv droge, bez obzira na sumnje u njihovu delotvornost, jer je u nastaloj klimi postalo imperativno da se nesto cini. (Tako se doslo do ukidanja sudijske slobode u odmeravanju kazne prema tezini dela, te svako ko prodaje drogu, pa makar i prvi put i to samo nekom poznaniku, dobiva najmanje 10 godina zatvora.) Nakon sto su zakonodavci nekako spasli dusu, na red su dosli tuzioci cija je ispravnost dosla pod sumnju ako nisu poslali u zatvor pristojan broj prestupnika. Istini za volju treba reci da je droga u Americi predstavljala (i predstavlja) sigurno mnogo vecu stvarnu opasnost od bogacenja privatnika u Jugoslaviji sezdesetih godina i ta razlika se ne moze zanemariti. Ostaje ipak cinjenica da su stvoreni obrasci ponasanja, formulisana je linija i bezobzirno su se lomile sudbine koje su se nasle u raskoraku sa obrascem ili linijom.
Vrativsi se na druga Svetozara, hteo bih da se vratim na jedno pitanje – na pitanje koje nikako nije postavljeno. Kako je drug Svetozar znao? Pre Titovog govora niko se nije bio bavio pitanjem bogacenja privatnika, nisu vodjena nikakva ispitivanja. Da li je drug Svetozar mozda primetio da je neko od njegovih suseda (mozda pekar, mozda advokat) kupio nova kola? (Pitam se, mada ne znam ko su bile komsije druga Svetozara.)
Naravno, upitati kako je drug Svetozar znao, ne bi bilo nimalo bezazleno pitanje. To bi u neku ruku bio izazov upucen vlastima. Podrazumevalo se da drug Svetozar zna. On je autoritet. Ako se dozvoli pitanje odakle zna, neko moze da primeti da mozda i ne zna, samo je malo dopunio ono sto je Tito nagovestio; i tako stizemo samo na korak udaljenosti od sledeceg pitanja koje je vec pravo svetogrdje: kako je Tito znao?
To je vec pitanje na koje moze da se oslanja revolucija, mada bi to pitanje trebalo postaviti bez obzira da li se ide ka revoluciji. Sezdesetih godina u Jugoslaviji ovo su pitanje postavljali uglavnom samo disidenti – i to manje-vise samo u kafanama. Pitanje nisu postavili ni organi pravosudja, ni sociolozi, ni poreski strucnjaci. Na taj nacin nije bilo ni moguce ni da se potvrdi, pa ni da se objasni ili dopuni nalaz druga Svetozara. Jedini put komuniciranja sa ovim nalazom je bilo verovanje.
Ponekad se setim druga Svetozara kad citam Wall Street Journal Europe – Central European Economic Review. U stvari, citam ga svakog januara. Tada donosi podatke o dostignucima drzava iz regije, objavljuje tabele i rang liste »tranzicijskih zemalja«. Daje i ocene. Citiracu iz broja iz 1997. godine koji mi se nekako zadrzao na stolu. Jedna od tabela koja me fascinira je lista kojom se ocenjuje korupcija u zemljama Srednje/Istocne Evrope. Na skali koja se prezentira »0« znaci apsolutnu, stopostotnu korupciju, dok je broj 10 najbolja moguca ocena koja znaci prakticno odsustvo korupcije. Vidim da je na celu Madjarska sa 8,6, zatim Poljska sa 8,2, Ceska ima 7,9. Jugoslavija je na zacelju sa 2,3. Ne znam. Mozda je to stvarno bas tako, ali ne mogu da odagnam pitanje: Kako znaju? Kako bilo ko u svetu moze da utvrdi da Madjarska zavredjuje ocenu od bas 8,6, a Poljska 8,2. Kojom metodologijom se to moze utvrditi? Da li se iza scene nalazi drug Svetozar? Najgore je sto nigde nema pitanja. A to vodi do sledeceg pitanja. Sta se dogadja sa intelektualnim zdravljem disidenata, sta se dogadja sa nekonformistima nakon sto potone svet kojem su se suprotstavljali?
U vreme komunizma oni koji su bili ispravni i pozvani da nose istorijske tokove zvali su se »progresivnim snagama« i »demokratskim snagama«. U ovom kontekstu, drug Svetozar je svakako bio i progresivna i demokratska snaga. Vidim da termin nije nestao. Treba samo da gledate CNN ili da slusate nekog zapadnog lidera. One za koje navijaju u raznim diktaturama i drugim nepodobnim drzavama (»rouge countries«) nazvace uvek »demokratskim snagama« ili »prodemokratskim snagama« (eventualno »prodemokratskim grupama«). Ne uvek ali dosta cesto i ja navijam za ove. Stavise, grupe ljudi kojima i ja pripadam Zapad je isto cascavao epitetom »prodemokratskih snaga«. Da li to znaci da zauzimamo mesto druga Svetozara?

Problem sa »tranzicijom«

U drugoj polovini dvadesetog veka zemlje Srednje i Istocne Evrope su realnostima i postuliranim realnostima dodale jednu posebnu finesu. U godinama komunizma ove zemlje sebe nisu nazivale komunistickim zemljama. Umesto toga, mi smo »izgradjivali komunizam«, »gradili socijalizam«, bili smo u »prelaznoj fazi«, tj. u tranziciji ka socijalizmu/komunizmu. Ovaj retoricki obrt konstruisali su vlastodrsci a razlozi su bili dosta ocigledni. Ako je trebalo zadrzati imidz i koncept komunizma kao neceg blistavog, pravednog, punog blagostanja, onda ne bi bilo mudro da se kaze da je ono sto imamo vec komunizam. Zato smo bili u »tranziciji«, zato smo govorili da gradimo socijalizam i komunizam – i time je odgovornost za sam koncept bila odlozena.
Na ovoj tacki nema nikakve strukturalne i strateske promene nakon pada komunizma. Danas se govori da su te iste zemlje »u tranziciji ka kapitalizmu i trzisnoj privredi«, da »izgradjujemo trzisnu privredu«. Stvorena je i posebna kategorizacija. Mi smo sada (opet) medju zemljama tranzicije. Mentalna matrica nije promenjena i nastavlja se po inerciji jedan stav prema realnostima. Izraz »tranzicija« sugerise da ono sto imamo mozda i nije bas narocito lepo, ali nema razloga da se brinemo, jer to jos nije »to«. (»To« su ovoga puta kapitalizam i trzisna privreda.) Zapadni politicari i ekonomisti takodje podrzavaju ovaj obrazac razmisljanja. Tu vode utabane staze starih dijaloga u kojima su zapadni ucesnici – suoceni i iritirani sa ideoloskom disciplinom kolega sa Istoka – vrlo cesto branili u trzisnoj privredi i ono sto su kod kuce kritikovali. Nakon preokreta, pridosli savetnici su nastavili da nas uce idealnoj trzisnoj ekonomiji. Taj kapitalizam nije stigao.
Naravno, tranzicija nije samo mit. Posebno ne kod nas koji smo tek zakoracili. Ali treba da budemo svesni toga da je perpetuiranje tranzicije – makar koliko to bilo politicki lagodno – zapravo perpetuiranje jednog mentalnog hendikepa. Oni koji ozbiljno shvataju trzisnu privredu treba pre ili posle da se suoce sa cinjenicom da je to vec »to«. Nije savrseno, ima mnogo varijanti (neke bolje, neke gore) i moze se i popravljati. Ne vredi da se stalno trudimo da izbegnemo duboke vode. (Narocito ne ako smo vec u njima.) Bilo bi dobro i da sto pre napustimo »tranziciju« kao ideoloski pojas za spasavanje. Ometa plivanje.

Prednost ili hendikep

Mozda je to zapravo pitanje izbora. Oni koji su dobar deo svog zivota proveli pod totalitarnim ili kvazitotalitarnim rezimima znaju vise o raznim varijantama intelektualne opresije i mozda znaju vise i o mogucim strategijama suprotstavljanja stereotipijama. Sa druge strane imaju manje znanja o novoj sredini u kojoj su se sada nasli. Osnovno je pitanje da li covek nastavlja da bude intelektualac nakon sto prestaje da bude disident?
Ima problema i sa uspostavljanjem novih koordinata ponosa i uvazavanja drugih. Secam se jednog razgovora u Madjarskoj pre nekoliko godina u vreme kada je Madjarska vec bila na celu ili pri celu liste tranzicijskih zemalja i kada je bilo odluceno da ce uci u NATO u prvom krugu prosirenja. Bio me je pronasao jedan bivsi student koji se nastanio u Madjarskoj (nije bio Madjar, ali je znao madjarski) i zamolio me da budem od pomoci njegovoj firmi u pregovorima sa jednom americkom kompanijom. Madjarska firma je htela da uveze neke lekove i kozmeticke proizvode. Pregovori su bili tvrdi ali su napredovali. Americki pregovarac se u jednom momentu gorko zalio na administrativne dozvole. »Mnogo ste napredovali, ali ste u ponecem jos uvek komunisticka zemlja« – rekao je, ne bez pedagoske intonacije. Na moje zaprepascenje, madjarski pregovarac se nije nicim usprotivio. »Da, da, eto tu smo, komunizam je tesko nasledje...«
Po meni, ako su madjarski propisi o uvozu lekova »komunizam«, onda su odgovarajuci americki propisi cist staljinizam. Da dodam i to da bih se u ovom pogledu i ja opredelio za »staljinizam«. Kakvo god ime tome dali, vlada koja je odgovorna prema svojim gradjanima treba da bude stroga u pogledu uvoza lekova. A to ne ide bez striktne administrativne kontrole.
Naravno ne pricam o ovom dogadjaju da bih izneo svoje stanoviste o regulaciji kontrole lekova, vec da bih nesto rekao o jednom obrascu komunikacija Istok–Zapad koji je nadziveo promene. Na zapadnoj strani ostala je nepodnosljiva lakoca sa kojom se bas sve sto je neugodno izjednacava sa komunizmom ako je scena dogadjaja u Istocnoj Evropi. Na madjarskoj strani vidim komplementarni klise. Za vreme komunizma bilo je od esencijalne vaznosti za intelektualca (ako je hteo da ostane intelektualac) da se nekako odvoji od zvanicnih stavova i vrednovanja. To je znacilo da su istocnoevropski intelektualci opisujuci stanje u svojoj zemlji nalazili da je ono gore od onoga sto tvrdi vlast, mozda gore i od stvarnog stanja. Ljudi su osecali potrebu da pokazu da su – uprkos boji svojih pasosa – uspeli da zadrze distancu prema zvanicnoj retorici optimizma i »tek-sto-nije-blagostanja«. Danas je stvoren novi kontekst, ali nije lako prepoznati njegove implikacije i konsekvence. Madjarski pregovarac je mogao biti raniji disident koji se (zakonitoscu Pavlovljevog refleksa) odmah prikljucio negativnom stavu o komunizmu u svojoj zemlji. Mogao je, naravno, biti i osvedoceni konformista koji se sada prilagodjava i trazi novu matricu konformizma – i koji to cini, kao i ranije, sa prilicnim zarom. Sta god da je bilo posredi, problem je isti. Ranije je horizont zauzimala debata o postuliranoj stvarnosti izmedju onih koji su je postulirali i njihovih sledbenika, sa jedne strane, odnosno onih koji su se usudili da se suprotstave postulatu, sa druge strane. Kako vratiti u fokus paznje stvarnost umesto postulirane stvarnosti? Pokazalo se da je relativno lako odbaciti komunizam kao politicki sistem. Mnogo je teze, medjutim, odbaciti ga kao referentni okvir stavova i vrednovanja.
Mislim da bivsi disidenti imaju jednu prednost (ako odluce da to vide kao prednost). Oni su jednom vec dokazali da mogu da vide i kroz ideolosku maglu i da mogu da suprotstave ideje stereotipijama. Niko ne zna da li bi Dzesi Helms, Margaret Tacer, Berluskoni, Ronald Regan ili ekonomisti Cikaske skole bili disidenti ili bi pak bili clanovi ili savetnici Politbiroa, da su se nekako rodili u Sovjetskom Savezu. Distanca od komunizma nista ne dokazuje ako se ne zivi u komunizmu.
Kriticno je pitanje sta ce disidenti izabrati kao svoje idejno nasledje. Jedna od kljucnih gresaka marksista bila je ta da su i sto godina nakon Marksa napadali kapitalizam iz doba Marksa. Dokle cemo mi dokazivati distancu od one vrste totalitarnog razmisljanja i od onih stereotipija koje su vec napustene? Okolina se promenila. Karta koja pokazuje puteljke intelektualne hrabrosti je zastarela. Ideologije – i mode koje su takodje vrsta ideologije – dobijaju drugu vrstu neprozirnosti. Ono sto bi trebalo sacuvati, to su matrice pobune i intenzitet teznje za transparentnoscu.
Sve to, naravno, vodi i do nekih problema sa naslovom ovog teksta. Postoji li za intelektualca postdisidentsko doba? Treba li da postoji?