Bojan al Pinto-Brkic

Zaziveo je jos jedan mir. Onaj u Makedoniji. Kazu, zaslugom NATO-a. Zaslugom NATO-a poceo rat, zaslugom NATO-a poceo mir: to su vec dva poena za organizaciju koja se prozvala faktorom kolektivne bezbednosti i neprestano traga za svojim raison d'être. Veoma vazan poen zabelezili su i albanski ekstremisti, sred populisticke revolucije, i prilicno problematicna makedonska vlast. Sad je red da malo izigravaju faktore mira, pre negoli ponovo postanu faktori rata – poen za mir, poen za rat, pa dva poena za NATO (rat plus mir), svi su osigurali buducnost. Dobro, ne bas svi...
Nema buducnosti za one jadnike koji su juce ginuli da bi danas na njihovoj smrti neki gradili svetle vizije, nema buducnosti za njihove bliznje, ostavljene na milost onima koji danas postizu mir da bi sutra ratovali; nema buducnosti, plasim se, za nas, odvec sputane i zgrozene da podignemo glas protiv nasilja, bezumlja, koji smo spali na to da se drzimo po strani i pisemo pisma prijateljima, dok pazimo da se ne odredimo preostro prema skupini nedoraslih, nekompletnih licnosti kojima smo do juce davali demokratski, evropski legitimitet, a danas ih zovemo vlast, iako oni misle da im bolje pristaje imidz starovremenskih mudraca.
Uskoro ce se navrsiti dvanaest godina od pada Berlinskog zida, simbola zlog vremena, ali i vaznog argumenta u prilog proslovekovne dogme o nacionalnom suverenitetu, na kojoj su pocivali odnosi ciju je logicku doslednost uzaludno razmatrati. Mozda upravo zahvaljujuci tome mi zivimo u necemu sto bi se moglo okarakterisati kao vek (polu)raspada.
Put do stvarnog mira u Makedoniji, opet, predstavlja ovladavanje globalizacijom u mikrosredini. Za razliku od sveta medjunarodnih odnosa, u svetu globalnih ne postoje sabloni za prekid neprijateljstava (suvise je zainteresovanih strana), vec zavisi iskljucivo od spleta dogadjaja. Jedino na sta se stanovnistvo Makedonije, a i susednih zemalja, danas moze osloniti, jeste aksiom da rat nije prirodno stanje i da posle destrukcije regenerativni procesi nisu iskljuceni.