Suradnici AIM-a iz deset regionalnih centara pokusali su paralelno rasvijetliti evidentnu mitomaniju u naroda Balkana, koja u posljednjih desetak do petnaest godina zivi svoju mracnu renesansu. Kakvi smo bili ranije, otkud nam strast za mitovima, kako nam se to dogodilo, zasto nam se izrodio »politicko-obrazovni« sustav i sto su uopce mitovi, samo su neki od problema za koje (to se podrazumijeva) znamo rjesenja – sve dok ih ne probamo artikulirati. Nakana ovog dosjea bila je tek poticanje takvog razmisljanja i konacne potrebe da barem pitanja zaokruzimo unutar vlastitoga kritickog interesa. Za nadati se da ce utoliko i nasa svijest o vrijednosti svakoga mukotrpnog odgovora postati odgovornijom

Potkraj veljace 2001. godine okupilo se u Budvi novinarsko drustvo da poslusa predavanja trojice profesora: Ivana Colovica, Dubravka Lovrenovica i Milana Popovica. Ucesnici AIM-ovog seminara »Nacionalni mitovi i obrazovanje« ipak nisu samo slusali vrsne predavace, nego su s njima diskutirali, imajuci na umu zajednicki dosje u pripremi. Pred vama se, dakle, nalazi konacan rezultat njihove pozornosti.
Ipak, jednu tako obimnu i opcu temu nije moguce apsolvirati u suzenom prostoru izmedju tri predavanja i deset relativno kratkih tekstova. U pripremi seminara i takodjer izradi dosjea racunali smo na minuli rad: pojedinacno i kolektivno javno iskustvo kojeg se ionako nije moguce odreci. Naime, ovo je prica o nama, kao drustvima i narodima, o tome u cemu smo sve sudjelovali i na sto smo pristajali. S tim da posljednjoj aktivnosti od perfekta jos bolje pristaje prezent.
Bez nametanja strogih okvira za odvojene tekstove unutar dosjea imali smo svejedno na umu nekoliko zajednickih uputa. Nacionalni mitovi kao instrument politike serviraju se konzumentima simultano kroz formalno obrazovanje i medijski sustav. Mnogi od njih, politicki operabilnih mitova, zive medju nama odavno, s eventualno redizajniranom krinkom. Nacela im se strukturalno ponavljaju, a kada su patogeni, ipak nisu virusi. To znaci da se protiv njihovih gorih posljedica definitivno moze utvrditi terapijski mehanizam.
Umnozene zemlje Balkana nisu iz proteklog socijalistickog i multinacionalnog sustava krocile prepustajuci nezeljenu bastinu za popudbinu drugome. Jednostavno, svi su ponijeli sjeme iste biljke, njegujuci je potom u svom etnickom vrtu do neslucenih dimenzija. Laz i nespremnost da s njom raskinemo, sto se otegnulo kroz nekoliko ranijih desetljeca, u finalu su ceh brojale stotinama tisuca ljudskih zivota. Izmedju pisanja ovog teksta i njegovog objavljivanja – sto je vrijeme mjerljivo danima ili tjednima – uopce nije izvjesno da mitoljupstvo u Balkanaca nece dodatno povisiti danak.
U ovom trenutku, na podrucju dvije drzave nekadasnje SFR Jugoslavije, zahuktava se novi sukob, s tragicno predvidljivim opcijama raspleta. U dosjeu AIM-a mogu se pronaci neki uzroci koji su nekontroliranom ludilu prethodili, i to ne samo u aktualnim slucajevima Kosova i Makedonije. Jer, ima stanovite ironije u tome sto je fantasticna energija utrosena za produkciju mitova koji ce dokazati ekskluzivne kvalitete svakoga od zastupljenih naroda, da bi se na kraju suocili s neodoljivom slicnoscu tih mitova i – samih naroda.
Doista, uzitak takvog otkrica remeti jedino cinjenica izrazena u spomenutim stotinama tisuca mjernih jedinica.

Mnogi etnolozi i politicki antropolozi uobicavaju govoriti o politickim ili etnopolitickim mitovima kao znacajnim i cesto sustinskim elementima simbolickog sistema u politickom komuniciranju, ali i stvaranja i sticanja politickog legitimiteta. Zapravo, tesko je negirati vaznost uloge mitova i mitoloskih sistema (kao i religijskih, inace njima veoma bliskih) kako u zivotu odredjene (nacionalne, etnicke, kulturne...) zajednice, tako i pojedinaca. Ti sistemi tako zadiru ne samo u ritualizovane oblike zivota, vec i u kulturu ponasanja uopste, razne oblike estetske, literarne i umetnicke delatnosti itd. Oni zapravo funkcionisu kao deo sistema ili simbolicke celine, odnosno svojevrsne mitologike ili mitologije u sklopu kojih postaju smisleni.

Vera Albanca je albanstvo

Razliciti oblici intelektualnog i javnog govora na Kosovu, i nakon rata, prozeti su takvim opstim mestima i figurama koje se svakako mogu smatrati i najznacajnijim elementima etnonacionalistickog govora koji je prisutan ne samo u politickoj sferi javnog zivota, vec i u skolskom sistemu (na raznim nivoima), u stampanim i elektronskim medijima, raznim oblicima masovne kulture (popularna muzika, estrada...) i dr. Pomocu tih diskurzivnih figura (kojima se cesto pokusava pridavati konceptualna i apstraktna dimenzija), toposa i strategija, odredjeni politicki centri moci i s njima u tesnoj vezi odredjene institucije, intelektualni krugovi i mediji pokusavaju »argumentovati« da je na tim osnovama jedini moguci nacin stvaranja i utemeljenja drzave i nacije.
Jedan od glavnih toposa, koji mozda ima najduzi vek trajanja je figura–ideja o albanstvu, izrecena po prvi put u jednoj pesmi iz XIX veka poznatog albanskog romanticarskog pesnika Pashko Vasa. Naime, u ideoloskom kontekstu mobilizacije intelektualnih elita i prevazilazenja verskih, kulturnih i drugih partikularizama medju Albancima u nastojanju za »oslobadjanje od turskog ropstva« i stvaranja nacionalne drzave, on ce izmedju ostalog ispevati i stihove: »Nemojte gledati crkve i dzamije, vera Albanca je albanstvo«.
Ovu ce krilaticu ne samo aktuelizovati razne autoritarne politicke elite i grupacije i tokom celog, narednog, XX veka, vec ce ona u govoru odredjenih intelektualnih krugova dobiti i znacenje svojevrsnog ekstrakta i sustine etnickog i kulturnog identiteta Albanaca, nastojeci da joj se pri tom pridaju i atributi svetosti. Paradoksalno, tu krilaticu ce rabiti i staljinisticki rezim Envera Hoxhe, ali i odredjene politicke snage (u Albaniji uglavnom ekstremne desnice, dok ce je na Kosovu aktuelizovati ekstremi i »levice« i »desnice«), i nakon pada komunizma.
Ovaj topos je usko povezan sa koncepcijom nacionalne drzave (koju na Kosovu zastupaju sve politicke snage bez izuzetka), ali koja je uglavnom shvatana ne kao drzava ili nacija u smislu zapadnoevropskih demokratija (koju bi konstituisale razne etnicke zajednice), vec kao monoetnicka drzava. Zapravo etnicka zajednica se u takvim diskursima ne zamislja samo kao kulturni identitet, vec i kao zajednica zasnovana na »bratstvu po krvi«.

Pristajanje na politicku igru

U politickom i istorijskom diskursu, s druge strane, mozda kao najzilavije figure i toposi pokazali su se »mit« o vodji i utemeljitelju drzave i nacije, kao i »mit« o »kontinuiranom nacionalnom identitetu« i »kontinuiranim nacionalnim bitkama« za slobodu i oslobadjanje od tudjinaca i porobljivaca (Noel Malcolm). Iako je prava paradigma »vodje i utemeljitelja« u albanskoj politici XX veka ostao staljinisticki lider Enver Hoxha, tu paradigmu su prigrlili i dalje kreirali i lideri »demokratskih« partija nastalih nakon pada komunizma, i to u manjoj ili vecoj meri skoro bez izuzetaka.
Medjutim, u albanskom istorijskom diskursu, koji je preovladjujuci na svim nivoima obrazovanja, insistira se na toposu neprekinutog i kontinuiranog nacionalnog identiteta i »nacionalne svesti« pocev od Ilira pa sve do danasnjih dana. On je zapravo takodje u funkciji stvaranja nacionalne drzave i polaganja prava na odredjenu teritoriju, odnosno na »albansko tlo«. Ovim figurama i toposima »politickog« i »istorijskog« govora treba pridati i figure »ratnika«, »legendarnog borca« i »prolivene krvi«, koje zajedno sa prethodnim uglavnom funkcionisu u okvirima herojskog koda.
Posto je svim ovim i drugim slicnim figurama, toposima i retorickim strategijama ishodiste i krajnji cilj u domenu politike i politickih projekata, a uzimajuci u obzir politicku prirodu tih projekata, ta i takva »mitotvoracka delatnost« obicno se granici sa banalnoscu, naravno potencijalno veoma opasnom, kao jednim od neophodnih sastojaka javnog zivota u rezimima i drustvima sa autoritarnim i fasistoidnim sklonostima. Pridavati takvom govoru i njegovim figurama svojstva mita i mitskog nacina misljenja, znacilo bi zapravo pristati i prihvatiti »igru« i kontekst »svetosti«, koji takva politika zeli nametnuti.
Takvi diskursi postaju »ucinkoviti« i preovladjujuci jedino u sprezi sa politickim centrom moci koji kontrolise medije, obrazovne i ine institucije drustva i drzave. Na Kosovu, gde vlast vrsi medjunarodna administracija (koja predstavlja taj jedinstveni centar moci) i gde su uspostavljene zajednicke administrativne strukture sa glavnim ovdasnjim politickim partijama, etnonacionalisticki politicki govor je uglavnom »premesten« na margine politickog prostora.
Iako je veoma zilav i »fragmentarno« prisutan cak i u takozvanim nezavisnim medijima, ovaj govor je uglavnom u sprezi sa neformalnim i »ilegalnim« centrima politicke moci, radikalnim grupama (kojima obezbedjuje »opravdanje« za njihove akcije i diskurzivnu »auru svetosti«), ali je i to ipak »dovoljno« da manjine osete na svojoj kozi »prokletstvo« njihovog statusa kao takvog. Ali, ne samo manjine.
Jedini izlaz moze se nazreti u daljoj marginalizaciji tog govora i tih politickih snaga, koji se medjusobno pothranjuju, legitimisu i cekaju svoj »pravi trenutak«.

Narcizam malih razlika

Sredinom sedamdesetih godina dvadesetog veka u Jugoslaviji je prosecno obrazovani osnovac znao ishod boja na Kosovu, da su slovenacki knezevi ustolicavani na Gosposvetskom polju, ko je bio Matija Gubec, da je Pitu Guli jedan od vodja Ilindenskog ustanka... I stosta drugo. Kao srednjoskolac mogao je saznati da Kosovo bas i nije neki dogadjaj svetskih razmera, da je Gosposvetsko polje u Austriji, da su u Gupcevo vreme neuspesni seljacki ustanci feudalna stvarnost, da Ilinden bas i nije bio preteca ujedinjavanja juznoslovenskih naroda... Na univerzitetu je to znanje dozivljavalo dalje udarce struke po mitskoj/epskoj slici proslosti: do jedva nesto malo autenticnih (i nepouzdanih) svedocanstava o boju na Kosovu dolazi se napornim uklanjanjem starih slojeva i slojeva kasnijih, politicki funkcionalnih dodataka; srednjovekovna »slovenacka« samostalnost trajala je jedva neku godinu, VMRO je za istrazivanje veoma zanimljiva organizacija... I tako dalje, i tome slicno.
Sluzbena ravnodusnost ili cak odbojnost tadasnjeg obrazovnog sistema prema nacionalnim mitovima – narocito iz perspektive drustva koje je ne samo »resilo nacionalni problem«, nego predstavlja i konacni pozitivni ishod »vekovnih teznji« juznoslovenskih naroda – proizvodila je generacije solidno potkovane znanjem svetske istorije, ali sa karakteristicnim prazninama u poznavanju sopstvene proslosti. Posebno u osnovnoskolskom obrazovanju gotovo nista se nije moglo saznati o uzajamnim ubistvima i sakacenjima u (»svetorodnoj«) lozi Nemanjica, uzrocima i sukobima zbog proglasenja autokefalne crkve, razlozima zbog kojih pravoslavni srpski vladari kraljevske i carske krune traze (i dobijaju) od rimskih papa, nacinu na koji je Stefan Dusan sirio svoje carstvo ili knjaz Milos srpsku autonomiju, vazalnom statusu Stefana Lazarevica prema Turcima i Ugarskoj... Cak i povrsno uporedjivanje udzbenika, srpskih do Prvog svetskog rata sa jugoslovenskim posle 1918. godine, pokazuje primetno veci stepen osetljivosti potonjih na »ruzne« stvari ili istorijske periode uzajamnih sukoba sad jedinstvenog, »jugoslovenskog naroda«. Tako je, na primer, po recima istoricara Andreja Mitrovica, i danas malo poznato »da je na Ceru 1914. izginuo uglavnom Zagrebacki korpus, cvet hrvatske omladine pod zastavama Austro-Ugarske«.
Ono malo nijansi iz starije, pretvaralo se u sve »jasniju«, svejedno da li crno-belu ili ruzicastu sliku proslosti Jugoslavije u i posle Drugog svetskog rata. Medjuetnicki obracuni, gradjanski rat, pobuna kosovskih Albanaca 1945, medjufrakcijski obracuni pobednika, sve je nestalo u bljestavilu revolucionarnog preokreta stvarnosti. Pocetkom sedamdesetih je objavljivanje – cak ne ni otkrice – banalne cinjenice da su partizani tokom najzescih borbi 1943. na najvisem nivou pregovarali i sklapali primirja sa Nemcima uzdrmalo jedan deo strucne, a ne samo sire javnosti.

Iskustvo zloupotrebe mita

Dugogodisnje manje-vise kruto negovanje dozvoljene, udzbenicke istoriografije proizvelo je neplanirane posledice. U senci »racionalizma« jednostavnih objasnjenja i jasnih tumacenja »istorijskih tokova« vegetiraju i paralelne istorije, svejedno da li u okrilju nacionalnih institucija tipa akademije nauka i umetnosti, udruzenjima knjizevnika ili, cak, polulegalnim odborima za zastitu sloboda i prava gradjana. Ta vrsta »istorija«, paraliterature i mitova u Srbiji pocinje da buja posle 1980. godine, ne toliko zbog popustanja partijsko-politickih stega, koliko zbog opsteg osecanja nesigurnosti i neizvesnosti pred nastupajucim vremenima »posle Tita«. Odjednom, pojavljuju se cetnici kao antifasisticki borci, Draza Mihailovic kao »prvi gerilac Evrope«, Jasenovac kao »najveci srpski grad«, general Nedic kao »otac Srbije«, »Srbi nikada nisu vodili osvajacke ratove«, »nebeska Srbija«, zlatne viljuske na dvoru Stefana Nemanje (»dok je Evropa jela rukama«)... I, naravno, knez Lazar, Milos Obilic i Vuk Brankovic.
Slobodan Milosevic se u svom usponu na vlast tom ponudom samo posluzio. Otud nije slucajno bas 28. juna 1989, na »proslavi« seststogodisnjice Kosovskog boja, prvi put pomenuta mogucnost ratnog raspleta jugoslovenske krize, kao sto jednako cuvena njegova izjava da »ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo« u istom mitsko-politickom obrascu podilazi »tradiciji« srpskog ratnistva.
Ozbiljni istrazivaci nacionalnih mitova odavno su ustanovili njihovu viseslojnost i viseznacnost. Nema razumnih razloga da se sumnja u namere kneza Lazara da na Vidovdan 1389. porazi Turke, ucvrsti sopstvenu vlast, osigura naslednike i, dokle god i koliko god moze, sebi obezbedi dug zivot i u njemu sva smrtniku dostupna zadovoljstva. Ne upustajuci se sad u nastanak i razvoj mitske slike Kosova, neosporno je da su za njegovu politicku upotrebu kljucna (koliko god medjusobno nesaglasna) tri elementa: opredeljenje za mucenistvo (»carstvo nebesko«), samoubilacki podvig (Milos Obilic na prevaru ubija Murata) i – izdajstvo. Uprkos tome sto je Ilarion Ruvarac jos sredinom XIX veka ubedljivo dokazao nepostojanje bilo kakvih cinjenica koje bi to potvrdile, nesretni Vuk Brankovic jos uziva pocasno mesto negativnog simbola srpskog nacionalnog mita.
Srpska pravoslavna crkva (SPC) zdusno je podrzala ono sto se s Milosevicem ukazalo kao mogucnost »osvete Kosova«. Potreba za naknadom tog »manjka« u novijoj politickoj istoriji Srbije imala je znacajnu ulogu u srpsko-turskim ratovima XIX veka, Prvom balkanskom (1912: »za Kosovo – Kumanovo«, nesto nalik na izjednacenje u utakmici koja traje 600 godina) i Prvom svetskom ratu (»oslobodjenje Kosova i Stare Srbije«). Pridruzujuci se Milosevicevoj najpre politickoj, potom i stvarnoj mobilizaciji, SPC je 1989. godine obavila »duhovnu mobilizaciju srpstva« nosenjem zemnih ostataka kneza Lazara po »svim srpskim zemljama«. Tom obilasku buducih poprista najkrvavijih etnickih obracuna 1991–1999. sledilo je nekrofilno otvaranje kosturnica i jama iz Drugog svetskog rata, u cemu je – nadahnuto i recito, kako treba – ucestvovala kompletna bulumenta nacionalnih radnika po profesiji i opredeljenju, predvodjena pesnicima i piscima, pracena isto takvim medijima. Doprinos jednih, drugih i trecih onome sto se u poslednjoj deceniji proslog veka dogodilo jos nije dovoljno rasvetljen, mada svoju ulogu nacionalnih dusebriznika nastavljaju da igraju i posto je Milosevic srusen 5. oktobra 2000.

Opasnost mitova o demokratiji

Jedna od nevolja u raspravama o nacionalnim mitovima, njihovoj »izvornoj« i politickoj funkciji jeste nemogucnost, nesposobnost ili zanemarivanje njihovog stvarnog polja uticaja. Skupstina SR Jugoslavije nedavno je donela zakon o amnestiji kojim je, izmedju ostalih, obuhvaceno i oko 25 hiljada »dezertera« iz ratova 1991–1999. Sa slicnim prethodnim zakonom, to broj onih koji nisu podlegli politickoj propagandi – pa ni politickoj manipulaciji nacionalnim mitovima – povecava na oko 40 hiljada ili, ako tome dodamo procene broja vojno sposobnih emigranata iz istog perioda, vise od 100 hiljada onih koji su se oduprli pozivu »nebeske Srbije« i Milosa Obilica. U tom smislu moze se govoriti i o relativnom neuspehu manipulacije elementima kosovskog mita. Ispalo je, na kraju, da ima suvise »Brankovica«.
Ali, povik »Izdaja! Izdaja!« bila je jedna od dominantnih parola protekle decenije. Prvo su nas »izdali« Slovenci, »austrijski konjusari«, potom Hrvati, kojima je Jugoslavija bila samo najkraci put za stvaranje samostalne drzave, onda nacija koja se predstavlja kao muslimanska, odbijajuci da prizna svoje srpsko poreklo... Izdavali su generali, Makedonci, »neprincipijelne koalicije«, istorijski prijatelji i saveznici iz svetskih ratova – i, naravno, najvazniji i najgori, domaci izdajnici, strani placenici, peta kolona, antiratni profiteri... Na kraju, cini se, pobedili su izdajnici. I, kao u nekoj predvidljivoj i dramaturski prozirnoj predstavi, politicka manipulacija kosovskim mitom kao simbolicki najdelotvornijim zavrsila se – na Kosovu. To jest, njegovim ponovnim, sad stvarnim gubitkom. Ta cinjenica, sto se Srbije tice, otvara dve mogucnosti. Obnovu »kosovskog ciklusa« u nekoj neodredjenoj buducnosti, na simbolickoj ravni »kolevke srpstva« i/ili »srpskog Jerusalima«, vecno ponavljanje istog – sto i pripada mitskoj svesti – s jedne ili, koliko god mucno bilo, otreznjenje posle najmanje desetogodisnjeg mamurluka, s druge strane. Ili, moguce je, istovremeno rasplitanje ne samo pomenutih, nego i svih zamislivih tumacenja proslosti, kao i njihovo istovremeno, sukcesivno, trenutno, podzemno ili direktno dejstvo.
S druge strane, sve nove drzave nastale raspadom Jugoslavije imaju »potrebu« da redefinisu sopstvenu proslost iz perspektive sadasnjice i neke pozeljne buducnosti. U petnaestak poslednjih godina nacinjen je ogroman broj »naucnih« otkrica o partikularnom poreklu dojucerasnjih bratskih naroda; mucni raspad nekada zajednicke drzave samo je dodatno podstakao to nacionalno mitotvorstvo. Frojdovski »narcizam malih razlika« ovde je dostigao neverovatne razmere. U istom smislu, moglo bi se reci da i buducnost balkanskih Veneta, Persijanaca, bostanli naslednika Otomanske imperije, »naroda najstarijeg«, »Dukljana« i svih ostalih pojedinacno zavisi od stepena »nacionalnog autizma«, odnosno (ne)spremnosti da se suoce sa stvarnoscu, ostavljajuci sopstvene mitove tamo gde im je mesto, umetnosti.
Neodgovorno je prognozirati kako ce se stvari u tom pogledu razvijati: slom sedamdesetogodisnje Jugoslavije pokazao je, izmedju ostalog, i kako politicki dominirajuca drzavno-nacionalna mitologija postepeno i neprimetno proizvodi kontramitove, u tom pogledu svoje sopstvene grobare. S druge strane, ovdasnja (»balkanska«) sklonost naglim, kardinalnim i utoliko povrsnijim promenama uverenja, preti necim sto za sada nije dovoljno razmatrano: nekritickim usvajanjem mitova o demokratiji. Slavno srpsko pozivanje na tradiciju demokratske drzave i drustva u stvarnosti se svodi na nekoliko godina vladavine Petra I Karadjordjevica izmedju 1903. i 1912. Talas najnovijih demokratskih promena lako bi se mogao pretvoriti u cunami, kada se obican svet suoci sa konkretnim posledicama »demokratizacije«. U tom smislu, mozda bi valjalo razmisliti o tome kako »obracun« sa nacionalnim mitovima treba poceti osnovnim obrazovanjem o razlici izmedju demokratije i mita o demokratiji. Zatim sve ostalo.

Mitologizacija politickog prostora ili politicka mitologizacija prostora

Aktualna Bosna i Hercegovina, kao proizvod naslijedjenoga i po velikim silama zadanoga geopolitickog prostora, nije nacionalna drzava nijednoga naroda (ovdje je zadani kut gledanja – vrijeme i okolnosti stvaranja nacionalnih drzava u Europi 19. stoljeca!). To se vidi i iz (ne)nacionalne atribucije BiH i po tome je se u europskom politickom prostoru ima smisla usporedjivati jedino sa Svicarskom. Ali samo i jedino po tome je BiH usporediva sa Svicarskom, i projektirano sto Svicarska ima, u danasnjem modernom znacenju rijeci, naciju, a sto bi BiH tek imala zadatak izgradjivati.
Ovo bi, simplificirano, imale biti i polazisne realije, na kojima se baziraju svi politicko-mitski slojevi bosanskoga drustva od Berlinskoga kongresa 1878. kad ovaj prostor u modernoj geopolitickoj strategiji postaje relevantan, do postdaytonskog doba koje jos nije naslo kljuc za rjesenje bosanskog problema, koji se izivljava u praznim istodobno egzistentnim mitologenim floskulama o suzivotu i toleranciji, te petom-sestom genocidu u posljednjih sto godina, a da nije jasno kako je to vec i na planu verbalnoga moguce.
Jasno je, medjutim, da gdje nema realnih politickih rjesenja sazdanih na suglasnosti razlicitih interesa kao objedinjujuceg cimbenika, tu su i najbenignije pocetne razlike plodno tlo njihovoj (tih razlika!) apsolutizaciji do antagonizirajuce nepomirljivosti. A ona je u bosanskom minimalno trokompozitnom drustvu prosla faze: austrougarske uprave, Prvoga svjetskoga rata, Kraljevine Jugoslavije, Drugoga svjetskoga rata, komunisticke Jugoslavije, unutarjugoslavenskih ratova i sad zivi period postdaytonskoga mira. Minimalno sedam odjelitih i uvijek zestoko suprotstavljenih etapa u samo 120 godina, u manje, dakle, od dva kraca europska ljudska zivota ili u tek jedan kavkaski zivot! Tolike turbulencije u tako historijski kratko vrijeme, niti stabilniji geopoliticki prostori od BiH ne bi izdrzali na tako trusnom nacionalnom, religijskom, kulturoloskom, civilizacijskom tlu.

Bogatstvo razlika za bogatstvo mitova

Temeljni politicki mitovi konstituirani u BiH, oko nje i u povodu nje svedivi su, po podrijetlu uvijek na etnokonfesionalni tip, a po izvedbi, na, uvjetno, unitarno-unitaristicki, monohegemonisticki i disolutivni model.
Prvome bi tipski pripadala strana intervencija (austrougarska) i ideoloski internacionalizam komunistickoga perioda. Obje su izvedbe isle programatski na to da BiH jest ili mora biti cjelina posto-poto, na nepriznavanje (dapace – gusenje!) partikularizama, dakle ukljucivo i nerijeseno a zatomljivano nacionalno pitanje. Ideolosko bosanstvo kao ideja, intervent odozgo, kao prisilni poklon, diktat ili dekret tutora! Jednom kao dekret mocnog srednjeeuropskog hegemona, drugi put kao diktat komunistickoga internacionalizma; oba puta, medjutim, kao fait accompli. Jednom je to bosnjastvo (tj. bosanstvo) kallayevskoga tipa, drugi put bratsvojedinstvujusca sovjetska zjenica oka; dakle, bosanstvo koje je potiralo vec dogodjeno a nedovrseno budjenje nacionalnih svijesti, drugi put bratstvo i jedinstvo naroda koji se (jos) nisu ni afirmirali, ni dokazali, a pogotovu izivjeli...
U oba slucaja previdjano je da se djecje bolesti moraju odbolovati kad-tad i da su posljedice teze sto se kasnije i u starijoj dobi bolesti prebole... Tim je projektima zajednicko i to sto su oba puta ta dva varijeteta izvana nametnutog drzavotvornog, nacionalnog bosanstva, bosanskoga integralizma, bila pod malo vecim kisobranom: austrizma i jugoslavenstva, gdje je bosanstvo bilo corpus separatum u odnosu na pretendirajuce susjedstvo.
Hegemonisticki politicki mitovi izvedivi su iz tri jasna i do kraja odcitljiva ekskluzivna posezanja za BiH kao vlastitim nacionalno-konfesionalnim lenom. U prvom slucaju je to velikosrpska (karadjordjevicevska) ideja o dijelu srpskih zemalja, koja ce imati i svoju pijade-rankovicevsku podvarijantu, u drugom velikohrvatska ideja (starcevicanska u pavelicevskoj izvedbi) o hrvatskom nacionalnom prostoru, a u trecem slucaju je bosnjacki (esdeaovski) hegemonizam kao bosanski recidiv islamskog naftnog i populacijskog booma. Svaki od tih politickih koncepata proizvodio je i proizvodi brojne svoje mitove upotrebljive za manipulaciju masama a koji se pojednostavljeno mogu svesti na danas citljivu sifru: Srbi sva tri vjerozakona, Hrvatska do Drine, Hrvatska predzidje zapadnog krscanstva i – buduci je propala otomansko-teokratska vlast – Bosna je bogumilska a mi smo potomci bogumila... Evidentno je da su u sva tri slucaja u supstrat mita ukljuceni elementi konfesionalno-religijskog kao temeljne etnonacionalne bosanskohercegovacke dijelnice, koja je uvijek primarna kad izmakne vanjska prisila.
Srbi svojataju Bosnu i Hercegovinu, ali im tragovi svake Bosne ili otomanskoturske vladavine u njoj smetaju, pa ih ognjem i macem brisu, zatiru (Foca ili Bosanski Brod moraju promijeniti ime), dok im usred cistog etnickog prostora, usred Beograda, npr., to isto ne smeta (Kalemegdan ili Terazije); Hrvati svojataju Bosnu i Hercegovinu, akceptiraju hrvatstvo Bosne, ali ne mogu prihvatiti bosanstvo Hrvata cak ni u rangu posebnosti tipa dalmatinstva, slavonstva i sl.; Muslimani svojataju Bosnu i Hercegovinu toliko da su ime Bosnjaci uzeli samo za sebe, pozivaju se na bogumile i Kulina bana, a svoju identifikaciju, pa i kroz posljednji rat prepoznavali su u vojnim jedinicama tipa El Fatih, Mudzahid, a ne, npr., Kulin ban ili Kralj Tvrtko...
Disolutivni koncepti su uvijek i kod svih strana tek rezervne varijante i oni jos nisu porodili politicki uporabive mitove vec i zato sto su i kontradiktorni i kontraindikativni. Jer, ako je BiH »moja«, kako objasniti da sam zadovoljan i sa jednim njezinim dijelom.
Prvi put geopoliticka disolucija BiH dogadja se za vrijeme Karadjordjevica kad se BiH, kao uostalom i cijela Kraljevina Jugoslavija zarad odrzivosti velikodrzavnog koncepta vlasti, dijeli na banovine i tako se BiH, kao cjelovit geopoliticki prostor s Berlinskoga kongresa, potire. Drugi put to se dogadja za dogovora Cvetkovic–Macek i tzv. Banovine Hrvatske i treci put u ratu protiv BiH (1992–1996), u Daytonu i postdaytonskom periodu kad ozivljavaju stare ideje i kad se prvi put aktivno u dijeljenje BiH ukljucuju i SDA-muslimani. Mitovi ovoga modela, rekosmo, najslabiji su, ali posto ta faza traje, produktivna je, cak u tvorbi mitova visokoproduktivna, ima nade/bojazni da ce sustici prethodne faze i tako dodatno opteretiti mogucnosti Bosne da stvori uistinu modernu politicku naciju, kakva je, da je opet u pomoc prizovemo, svicarska politicka nacija.

Moderne politicko-mitoloske varijable

I ovaj put velike sile nemaju koncept, jer ne razumiju predmet, objekt kojim se bave. I tu, po prvi put, zarad nepothranjivanja bilo kakvih transparentnih zajednickih interesa, kakve je, u ekonomskoj sferi, npr., gajila Austro-Ugarska, a ideoloski obje Jugoslavije, narocito socijalisticki varijetet Jugoslavije, sukob razlicitih politickih pretenzija izveo je na javnu scenu i tu ozvanicio sukob barem sest sljedecih politicko-mitoloskih varijabli.
Bosnjacka: Hrvati imaju Hrvatsku, Srbi Srbiju, mi smo Bosnjaci, ergo – Bosna je nasa! Hrvati i Srbi u Bosni su to postali u 19. stoljecu, Bosnjaci su to oduvijek. Kao da su Talijani oduvijek Talijani s tako imenovanom nacionalnom svijescu ili kao da je ime Bosnjaci znacilo ista doli ime stanovnika jednoga prostora?! Ali Hrvati i Srbi to nisu i ne mogu biti u Bosni, ako vec jesu u Dalmaciji ili Slavoniji, Sumadiji ili Vojvodini. A valja luciti ime geografskog od imena nacionalnog prostora.
Hrvatska: Posto je Tito dao muslimanima naciju i veliki se broj muslimana danas ne zeli priznati Hrvatima, posto nam nije uspjela podjela BiH sa Srbima, posto... mi hocemo nas entitet, jer bez entiteta nema identiteta. Necemo BiH s muslimansko-bosnjackom vecinom, necemo da oni budu u BiH sto su Srbi bili i htjeli biti u Jugoslaviji.
Srpska: Imamo (Republiku) Srpsku, a to zvuci kao Hrvatska, Francuska, Njemacka. Kad-tad to ce biti kao dvije Njemacke, Koreje, Vijetnama koji se moraju ujediniti, jer kako mogu postojati dvije drzave jednoga naroda?! Mi samo hocemo BiH bez muslimansko-bosnjacke hegemonije kojom nam populacijski prijete kao sto su to uradili Albanci na Kosovu... Buduci da smo izgubili Kosovo, a od Hrvatske nismo ugrabili nista, uz pomoc Hrvata cemo zauzdati Bosnjake, a jednom...
Ta tri nacionalna koncepta, s najmanje po dvije varijante, novi su u odnosu na vec vidjeno, pa i politicko-mitsku sliku treba prema njima upriliciti. Stari mitologemi nisu izbrisani, samo su politicko-manipulativno inovirani. Medjunarodna zajednica ih ne vidi, ne razumije, ne raspolaze dekoderom za njih, jer na stvar gleda ili pragmaticki, utilitarno, ili opet u okviru vlastitih politicko-mitoloskih shema. Velike su sile ovaj prostor prvo razumijevale kao postkomunisticku pustinju, a onda su se vratile svojim slikama s pocetka dvadesetoga stoljeca prema kojima je Balkan naseljen nepomirljivim divljim plemenima i kao takav – bure baruta.
Danas bosansko drustvo, upravo zbog takve situacije, priziva zlatna vremena rjesenja diktatom, bilo austrougarske, bilo titovske provenijencije, pa cak i u losijim juznoamerickim izvedbenim scenarijima, jer i totalitarni kosmos je bolji od demokratskoga kaosa. Nije pri tom utjeha to sto je Bosna i Hercegovina mala zemlja i sto nicim nije usporediva s depresijom predhitlerovske Njemacke ili predstaljinskog SSSR-a, ne barem za njezine gradjane i narode.
Poseban mit na ovim prostorima, a i on je ambivalentan, gradi se na onome sto se danas zove Svijet, Europa, medjunarodna zajednica i njihovi (cesto konfliktni) interesi. No, i to je u svoj svojoj ambivalentnosti mnozivo barem sa tri, tri optike koje imaju tri etno-konfesionalna entiteta reprezentirana trima nacionalno-politickim nomenklaturama.

Zajednicko citanje proslosti

Balkan i posebno Bugarska bukvalno su protkani nacionalnim mitovima. Po pravilu to su hiperbolizovane, ulepsane i heroizovane poluistine kojima je tesko poverovati. Bez obzira sto su prvenstveno namenjeni deci, mitovi su fikcija koja je u stanju da izazove probleme u obrazovnom sistemu, kao uostalom i u istorijskoj nauci. Cesto puta oni izazivaju etnicku mrznju i bacaju senku na medjunarodne napore na omirotvorenju Balkana. A to je strasno opasno.

Heroizacija pojedinih licnosti, bez obzira da li su postojale ili ne, u krajnjoj liniji ima za cilj da prikaze jedan zbirni lik Bugarina u razlicitim periodima izgradnje njegove nacionalne samosvesti. Taj lik je, medjutim, u najvecoj meri mitologizovan i prikazuje Bugarina kao velikog, snaznog, nepokornog, kristalno cistog, bezrezervno odanog svom narodu i marljivog nosioca hriscanske vere i njenih vrednosti... Da je zaista takav, tesko da bi taj heroj trpeo ugnjetavanje osmanlija citavih pet vekova, prigovaraju oponenti.

Problem identiteta kao posledica mitova

Mitologizacija Bugarina nastavlja se i u novijoj istoriji. Sada vec on je »gvozdeni komunista«. Antifasisticki otpor je u posleratnim godinama heroizovan do te mere da je na momente doslo do njegovog falsifikovanja. To je naravno postalo moguce zahvaljujuci ljudima koji su citavih 45 godina drzali vlast u Bugarskoj posle 9. septembra 1944. Partizani koji su se kasnije pretvorili u drzavne rukovodioce postali su jedan mit o liku komuniste. Taj lik je vizirao ne Bugarina vec nosioca komunistickih ideja u celini. Tako je doslo do rasplinjavanja nacionalnog identiteta Bugarina i po ko zna koji put je potvrdjeno pravilo da istoriju pisu vlastodrsci. I da je misljenje autora udzbenika uvek bilo subjektivno. Istorija je u velikoj meri zavisna od politike i objektivnost tesko nalazi mesta u njoj. Cak i u najnovijoj, takozvanoj »demokratskoj« istoriji Bugarske mogu se otkriti odstupanja od istine. Stavise, prisutna je tendencija da se precrtaju neka neosporna dostignuca iz godina pre 10. novembra 1989. – dana kada je oboren komunisticki rezim.
Do tada je Bugarin pripisivao sebi niz vrlina kao sto su radisnost, vera u buducnost, gostoprimstvo, kolektivizam i sl. Medjutim, tesko da bi se reklo da su to obelezja bugarskog identiteta. Iz prostog razloga sto su to vrline kojima se kiti svaki narod. Mozda je bas zato utemeljivac bugarske socijalne psihologije Ivan Hadzijski (1907–1944) naslutio da, u stvari, Bugarin nema identitet posto sve filozofske interpretacije narodnosnog identiteta iz drevnosti do nasih dana stavljaju akcenat na ponovljivost odredjenih kvaliteta. Medjutim, od 1990. naovamo rodili su se novi mitovi o nacionalnoj psihi Bugara, naime da su vrlo pametni, da su najbolji hakeri, da su mobilni i da se mogu prilagoditi svakoj novoj sredini... Bugarin je dosta naglo promenio predstavu o samom sebi – on menja svoj karakter zavisno od onoga sto se zbiva. Bugarin se lako pretvara od seljaka u burzuja, od burzuja u proletera i kapitalistu, od kapitaliste – u komunistu, od komuniste – u demokratu...
Bugarin je, posmatrano u celini, stvarno sacuvao svoju cuvenu radinost. Ali postoji i izreka »Zaludu radi, zaludu ne sedi«. I kao da upravo danas dominira besmisleni rad – bez jasnog cilja, bez dostojnog nagradjivanja, rad koji ne donosi satisfakciju... Inicijativnost, preduzimljivost, kriticnost, radinost, ali osmisljena radinost – sve te vrline koje se inace pripisuju protestantskoj etici, u oskudici su u Bugarskoj. Poslednjih godina Bugarin ima jedan cilj koji je uostalom i cilj ostalih novih demokratija u Evropi – integrisanje u EU i NATO. Ova integracija prikazuje se kao izbavljenje (nije li to neki novi mit?). U svojoj teznji da ostvari mastani cilj Bugarin je spreman da prihvati unifikaciju i nema nista protiv da radi pod necijim diktatom.
Godine 1997. Savet Evrope oglasio je preporuke da se istorija na Balkanu mora procitati na novi nacin. Srz tih preporuka je u tome da se akcenat ne stavlja na osetljive momente balkanske istorije. U skladu sa njima rodila se ideja o udzbeniku koji bi akcentovao kulturno-istorijsko nasledje i medjusobna prozimanja na Balkanu, cak izmedju Bugarske i Turske, a da se uz to izbegavaju neki od teskih momenata u nasoj istoriji. Uspeh tog poduhvata bio bi vazan test za balkanske lidere i njihovu spremnost da prokrce vekovni gustis preuvelicavanih pobeda, poluistina, izmisljotina i aveti koji odredjuju nacionalni i etnicki identitet. I stvarno, da bi proklijala semena mira i razumevanja na Balkanu kao da se najpre udzbenici moraju osloboditi mrznje. Svuda u regionu gde zivimo – u Albaniji, Grckoj, Turskoj, Makedoniji, Bugarskoj i Rumuniji, prihvata se da pomirenje pocinje iz skole tako da se vec ulazu napori da se stvari promene.
Bugarski udzbenici nisu do te mere prozeti mrznjom kao sto su recimo citanke u BiH. Tamo srpska deca nalaze jednu »istinu« o dogadjajima iz 1991–1995, bosnjacka – sasvim drugu, a hrvatska – neku trecu istinu... U bugarskim udzbenicima ne primecuje se ni takozvani obrazovni »aparthejd«. Medjutim, i njihovi autori ne mogu da pobegnu od opsteg, nepisanog pravila na Balkanu – da u njima prisustvuje ono sto odrasli zele da cuju. U tim udzbenicima svako pretenduje da lovorike istorije pripadnu njegovom narodu i kiti ga svim mogucim vrlinama – odvaznost, pozrtvovanost itd. Mnogi smatraju da su udzbenici istorije jedan od osnovnih uzroka vekovnih predrasuda u regionu. Oni su pisani na principu podele na »mi« i »vi«, u njima fali pojam »zajednicki dom«.

Vestina komunikacije medju narodima

Poslednjih godina u nekim balkanskim zemljama preduzeti su koraci na stvaranju nastavnih programa koji bi oslobodili udzbenike uvredljivih etnickih kvalifikacija i geografskih mapa koje potvrdjuju pretenzije prema susednim teritorijama. U Bugarskoj, gde je bivsi komunisticki rezim maltretirao 800 000 etnickih Turaka, poslednjih 10 godina su, pod kontrolom specijalne komisije, izvrsene tri revizije udzbenika kako bi se tekstovi usaglasili sa novom politikom prema manjinskim grupama. Pocetkom ove godine, u okviru saradnje u obrazovnoj sferi izmedju Bugarske i Turske, turskoj ambasadi u Sofiji poslato je 40 hiljada udzbenika na turskom jeziku. Oni ce se podeliti kao dar skolama u mesovitim rejonima da bi se deca bugarskih Turaka obucavala prema njima, a izradjeni su pod zajednickom inicijativom turskog MIP-a i bugarskog Ministarstva obrazovanja. Oni bi bili svojevrsni most razumevanja i prijateljstva izmedju mladih generacija etnickih Turaka koji zive u Bugarskoj i omladine Turske.
Ovaj korak u naporima na razvoju prijateljskih odnosa izmedju Sofije i Ankare i jacanju stabilnosti na Balkanu rezultat je inicijative da se udzbenici istorije dve zemlje procitaju na novi nacin. Inicijativu su krajem 1999. godine pokrenuli tadasnji bugarski ministar obrazovanja Veselin Metodijev i njegov turski kolega Metin Bostandzioglu. Ideja je da se istorija razmatra u sirem aspektu – kao kulturna istorija, istorija civilizacije, umetnosti. U tom pogledu izmedju Bugarske i Turske postoji mnogo zajednickih stvari. Kao uostalom i izmedju Bugarske i njenih ostalih balkanskih suseda, narocito Makedonije i Srbije. Naravno, i u Bugarskoj ima otpora protiv »cenzurisanja« istorije. Ali su te kritike ipak umerene i, opste uzevsi, svode se na to da su stvari u balkanskoj istoriji delikatne i da treba da postoji balans izmedju politike i istorijske nauke. Prema profesionalnom istorijskom misljenju, nema balkanskog naroda koji se kroz vekove osecao samo pobednikom ili samo pobedjenim.
Sve vise preovladjuje stav da prijateljstvo i civilizovani odnosi moraju da izadju u prvi plan. U krajnjoj liniji vestina da se zajedno cita proslost jeste korak dalje i u vestini komuniciranja medju balkanskim narodima. A to ce u najvecoj meri doprineti pristupanju zemalja tog regiona velikoj evropskoj porodici. U svojoj teznji da se to dogodi sto pre, bugarsko Ministarstvo obrazovanja namerava da od pocetka nove skolske godine uvede takozvana evropska predavanja ili specijalne casove posvecene buducem pristupanju Bugarske EU. U okviru te discipline gimnazijalci ce se upoznavati sa razlicitim aspektima savremene Evrope – privreda, geografija, politika, filozofija, istorija itd. Obuka ce ukljucivati i predstavljanje kljucnih institucija EU, ekonomske politike i principa, kao i prognoze kako ce sve to uticati na svakodnevni zivot Bugarina.
Neki kriticari izrazavaju bojazan da ce se posle integrisanja u Evropu u uslovima vrtoglave globalizacije identitet Bugarina otopiti. Prema Rajcu Pozarlijevu, predavacu na Filozofskom fakultetu Sofijskog univerziteta »Sveti Kliment Ohridski«, moramo uci u Evropu da bismo shvatili identitet i potencijal Bugarina. »Od evrointegracije mozemo dobiti jedan normalizujuci fon, neku opstu pretpostavku, normalan nacin zivota, u kojima bi se ogledale nase nacionalne vrline«, smatra on.
Mozda ce ove vrline doci do punog izrazaja kada budemo oslobodili citanke vekovima gomilanih mrznji koje su ponekad izazvane i nacionalnim mitovima.

Mucan susret s istinom

O magicnoj energiji guslarskog rituala komparativnu je studiju prije nekoliko godina objavio dr Ivo Zanic, s obzirom na primjere iz Hrvatske, SR Jugoslavije, Bosne i Hercegovine. Ipak, taj oblik mitomanskog utjecaja na drustvo, ma koliko zanimljiv bio, pripada jos uvijek domeni folklornog, i dometi su mu taman toliki. Medjutim, kada netko ima priliku podrzavati mit s pozicija moci, onda su i posljedice daleko teze, buduci da se jednostavnom zloupotrebom udzbenika i masovnih medija lako ostvaruju veliki rezultati. Upravo ta kob zadesila je kroz minulo desetljece vecinu zemalja rodjenih iz nekadasnje Jugoslavije, pa tako i Hrvatsku. Problem je pri tom bio istovjetan svim problemima koji se javljaju uz nacionalne mitove: ako se lako ostvarujemo preko nevjerodostojnih cinjenica i konfrontacije s prvim susjedom, onda je bez dvojbe posrijedi krajnje opasna i zavodljiva laz.
Pogubne efekte drustvenog procesa kojemu je nacionalni mit pogonsko gorivo, dakle, efekte na racun subjekta i takodjer nasilno suprotstavljenog objekta, zacijelo ne treba potkrepljivati teorijski, niti navodjenjem primjera iz povijesnog iskustva. Pojedini komentatori nacionalnih mitova zadrzat ce stav kako mitovi mogu biti i drustveno korisni, ako se koriste u nacionalnoj emancipaciji, pod ropskim ili kolonijalnim okolnostima. Ali, njihov zastrasujuci potencijal obicno, nazalost, do izrazaja dodje nedugo po oslobodjenju potlacene skupine, kada medju njima zaostane pokoji pripadnik dojucerasnje vecine... Evo i konkretnog primjera: naspram cinjenice brutalnog oruzanog napada SR Jugoslavije na Hrvatsku, istodobno su tisuce hrvatskih gradjana srpske nacionalnosti stradale od ruku hrvatskih nacionalista, dok je njihova jedina krivnja bila upravo »pogresna« nacionalnost.
Slabo pismena i malo civilizirana sredina kao sto je Balkan, bila je stoljecima unatrag jako povoljna podloga za razne mitologizacije. Dok je po zapadnoj Evropi cvala renesansa i naveliko se razglabale reformatorske teozofske ideje, u nas je – s izuzetkom rijetkih oaza zrele drustvene svijesti – djavo jos vijan po blatnim gradskim ulicama. Kada su brojna evropska drustva vec iznjedrila svoju gradjansku klasu, nasi plemeniti zemljoposjednici jos su racunali s pravom na razdjevicenje kmetske nevjeste u prvoj bracnoj noci. Iz latentnog feudalizma uskocili smo pravo u neizvjesnost komunisticke prakse, nedorasli poput evropskoga djecjeg vrtica nad kojim su odgojitelji izgubili kontrolu, jer su ionako samo zadovoljavali svoju pedofiliju. Sve su ugrubo spomenute epohe imale i u Hrvatskoj svoja uporisna mjesta, no su ona za uglavljivanje poluge iskoriscena bitno kasnije.

Hrvatski politicki mit XX stoljeca

U stvari, prva moderna prilika za koriscenje nekog mitologema nacionalne prirode slucila se u 19. stoljecu, kada je jedna intelektualna skupina u sluzbi nacionalnog budjenja, pod hrvatsko leno teoretski zapasala i dio danasnje Slovenije. Ubrzo, nasuprot vec odrzavotvorenom srpskom nacionalizmu, stasao je i prvi ozbiljni hrvatski, koji nije bio u mogucnosti realizirati se u krvavoj kupki sve do ’41. godine, jer su prevladavajuci hrvatski intelektualci s pocetka 20. stoljeca bili nositelji ideje o jugoslavenstvu. Nezavisna drzava Hrvatska nadoknadila je sve zaostatke: pored desetaka tisuca pobijenih Srba, Zidova i Roma, pod njezinim okriljem aktivirani su mitovi o rodu hrvatskome, valjda sve od paleolita naovamo. Tada su verificirane romanticarske legende o perzijsko-arijskom porijeklu Hrvata, o visestoljetnom kraljevstvu u novoj postojbini, o predzidju krscanstva itd.
Niti socijalisticko drustvo izmedju 1945. i 1990. godine nije bilo imuno na upotrebljivost mitova. Kralja je zamijenio dozivotni predsjednik drzave, a crkvene procesije zamijenila je rodjendanska stafeta za Najdrazeg sina, pa su vrlo brzo stavljene u opticaj price o nevjerojatnim junastvima osloboditelja, o monolitnom bratstvu i jedinstvu svih naroda i narodnosti, o nevidjenim uspjesima neimara poratne obnove i izgradnje. I jugoslavenska nacija u stalnom procesu nastanka doista je neko vrijeme bila opijena snagom novih mitova, a ne treba posebno isticati da su skolarci u tom smislu tretirani s narocitom paznjom. Oni su bili clanovi Pionirske organizacije – sto je bila gotovo neizbjezna cast – pa su pred licem drustva polagali zakletvu, pa su nosili crvene marame i plave kape sa zvijezdom petokrakom, pa su svako malo pisali obavezne sastavke na teme iz revolucije.
Revolucija se vec nudila kao zajednicki nazivnik za vecinu balkanskih zemalja, cija su drustva slavila politicku kartu svijeta u crvenoj boji od Jadrana do Kitaja, makar uz povremene unutarnje nesuglasice... Mada funkcionalno nisu donijeli manje zla od nacionalnih, komunisticki mitovi pokazali su se u konacnici manje postojanima: od Gorbacovljeve pokroviteljske »glasnosti« i »perestrojke«, trebalo je svega nekoliko godina da se komunisticka ideologija raspadne diljem Evrope, pa tako i na Balkanu. To je zasigurno uzrokovalo porast nacionalistickih mitova koji su drustvu sa losom savjescu posluzili kao supstitut, u svjetlu pojednostavljene opreke internacionalizam/nacionalizam. U Hrvatskoj su se dojucerasnji zaguljeni komunisti masovno prepisivali u rigidne nacionalisticke stranke, a gdjesto je to bio slucaj sa citavim opcinskim komitetima komunisticke partije.

Suzivot gradjana i mita

Tako je vlast u Hrvatskoj po prvim visestranackim izborima preuzela Hrvatska demokratska zajednica, koja je od svog nastanka njegovala zanimljiv spoj nacionalisticke ideologije konzervirane u okrilju politicke emigracije, i bestidnog komunistickog konvertitstva s razglasenim drustvenim legitimitetom. Mijena koja se na prijelazu iz osamdesetih u devedesete ovdje prilicno naglo zbila podrazumijevala je i lakse manipuliranje sredstvima javnog informiranja, te nadasve udzbenicima za osnovne i srednje skole. Tome ce ubrzo pogodovati i rat koji se do danas, evo, vec jedanaestu godinu odmotava na prostoru izmedju Triglava i Gevgelije. Medjutim, dok su osamdesete godine proslog stoljeca donijele (paralelno sa recenom akcijom Gorbacova) vidljivu liberalizaciju politickih normi ponasanja, devedesete ce hrvatski skolski sustav pritisnuti novim izborom zadanih pravila igre.
Podjednako TV-program i dnevne novine, udzbenici povijesti i sastav obavezne lektire u tom razdoblju bili su preplavljeni nevjerojatnom kolicinom dogmaticnih informacija o povijesti i sadasnjosti nacije. Simptomatican je bio projekt slavljenja mitskoga hrvatskog kralja Budimira, koji se navodno krunio na Duvanjskom polju (Bosna i Hercegovina), pa je bio plemenit i uspjesan itd. Rijec je o znanstveno posve mutnoj licnosti, ali nacionalno vrlo zavodljivom liku, pa je na ledinama pored Duvna iliti Tomislavgrada izvodjen oko toga pravi kostimirani cirkus. Od slicnih stvari se hrvatski javni prostor nije ocistio do danas: udzbenici jos kriju tragove netrpeljivosti prema Srbima, komunistima, masonima, zapadnjacima, istocnjacima i Georgeu Sorosu, nesrazmjerni pristup npr. Jasenovcu i Bleiburgu ili krajnje nekriticki spomen Domovinskog rata izmedju ’91. i ’95. godine.
Dva istrazivanja provedena u Zagrebu potkraj devedesetih ukazala su na pogubne rezultate takvog utjecaja na skolski uzrast; projekti pod ravnanjem dr Jadranke Spajic-Vrkas i dr Branislave Baranovic, a pod pokroviteljstvom hrvatske Vlade i UNESCO-a. Dvije znanstvenice odvojeno su istrazivale udzbenike povijesti i materinjeg jezika te knjizevnosti – sa aspekata socioloskog i historiografskog – te dosle do zakljucka da nam je obrazovni sustav zestoko nagrizen falsifikatima i necivilizacijskim manirama. Ako je slika do koje su one dosle tocna, a sve ukazuje na to da jest, onda drustvo izraslo na takvim uzorima ne moze biti zdravo. Da ne spominjemo paralelno ispiranje mozga posredstvom rezimskih medija; trebalo je puno srece i volje za maturirati npr. 1995. godine, gledajuci svakojake Dnevnike i novinske naslovnice jos do kraja desetljeca, i svejedno ostati normalan.
Dobili smo drustvo koje se tek pomalo susrece s istinom o sebi, o ubojstvima i zavjerama, pljacki i progonima. Zato sto smo duboko impregnirani mitom o vlastitoj bezgresnosti, ili pravovremenom uvidjanju vlastite zablude, bit ce nam jako mucno odreci se uloge pravednika. A bez toga osjecaja mucnine jednostavno nema budjenja iz kolektivne hipnoze, o cemu dobar primjer daje Njemacka potkraj sezdesetih. Ovaj nam puta mitove nece biti moguce zamijeniti nekim drugima, kao sto je to vec jednom bio slucaj, jer je dramska mogucnost uvjerljivog obrata vec iskoriscena. Ne mozemo ih niti pomesti pod tepih, jer su prekrupni da se o njih ne bi spotaknuli. Moguce je da hladnokrvno suocavanje s razmjerima i znacenjem tog fenomena moze pridonijeti suzivotu punopravnoga gradjanina s mitom. Tek onda ovdasnji bi svijet bio na putu onoga sto se obicno naziva civilizacijskim sazrijevanjem drustva.

Mitovi se dogadjaju drugima

Slovenci nemaju mitove – to je jedan od najvecih mitova u osamostaljenoj Sloveniji. Mitovi i mitologija jesu nesto izvan Slovenije, nesto cime se bave pre svega »mitomanski« juznoslovenski narodi, oni koji su nastanjeni juzno od reke Kupe. Jednostavno receno, slovenacki arhetipi su tokom poslednjih decenija sazrevanja naroda gradjeni na distanci prema svemu sto dolazi sa Balkana, posebno iz Srbije.
Sve dokaze je nemoguce u ovako kratkom clanku nabrojati. Poznato je da se Slovenija poslednjih godina raspada SFRJ prva oslonila na princip samoopredeljenja i osamostaljenja naroda; Srbi su to ucinili poslednji ili su, zapravo, »trpeli« osamostaljivanja drugih; Slovenija je vatreno branila princip nepromenljivosti granica bivsih republika SFRJ; Srbija se istom principu vatreno protivila u ime prava na samoopredeljenje Srba u Bosni i Hrvatskoj. Predstava o disciplinovanim, radnim (»cetiri miliona vrednih ruku«) i civilizovanim Slovencima je poslednjih godina suprotstavljena slici nasilnih, neurednih (najcesce cetnicki »bradatih«), nedisciplinovanih, neradnih i necivilizovanih Srba. Stoga nije nikakvo cudo da se istrazivaci mitologija u Sloveniji vise bave tudjim, nego svojim mitovima. Mitologije su odbacene kao nesto pejorativno, a bavljenje slicnim temama smatrano je vulgarnim, naprosto nepodobnim.

Slicnosti s ostalim juznoslovenskim mitologijama

Uprkos svemu, politicki mitovi u Sloveniji, naravno, postoje. Po Mitji Velikonji (koji proucava mitove u Sloveniji u primetnoj opoziciji prema stereotipnom odnosu ostalih sunarodnjaka na recenu temu) slovenacka istorija mitova u saglasnosti je sa »juznoslovenskim modelom osloboditeljstva«. Jedna od podudarnosti jeste podela »istorijskog razvoja naroda« na cetiri faze. Prvo je period naseljavanja i zlatnog doba narodnog jedinstva. Sledi vojno-politicki, ali ne i kulturni poraz u borbi protiv jacih suseda, i visevekovna podredjenost, zajedno sa 73-godisnjom »jugoslovenskom etapom«. Na kraju, konacna nezavisnost, »stecena u borbi«.
Sto se Slovenije tice, prva faza pocinje naseljavanjem u VI veku i vladavinom prvog domaceg kneza Valuka. Knezevinu smenjuje prva samostalna drzava Karantanija (sredinom VII veka), koja u IX veku postepeno potpada pod uticaj franackih i bavarskih grofova. Novi gospodari su podstakli napustanje slovenske mitologije, preobracanje u hriscanstvo, tri ustanka protiv nove vere i, konacno – potpun slom mitskih heroja. To postaje centralna mitska drama slovenackog naroda, ovekovecena u poemi »Krst kod Savice« Franca Preserna i brojnim drugim delima. Borba protiv Turaka i njihove najezde jaca uticaj protestantizma. U to doba nastaju najpoznatije mitske price o zivotu »ispod djona« stranih zavojevaca – pre svega price o Petru Klepcu i Martinu Krpanu, paorima koji u krajnjoj nevolji pronalaze i koriste svoju prikrivenu snagu. One su bile polazna tacka za ideju o Ujedinjenoj Sloveniji iz 1848. godine, kao i za zahtev o posebnom statusu unutar bivse savezne drzave, i slicno.
Raspad Austro-Ugarske sve slovenacke partije docekuju podrzavajuci udruzivanje sa jugoslovenskim narodima, i to zbog »srodnosti jezika, krvi i istorijske sudbine«. Onda pocinje faza dugogodisnjeg odbacivanja tog zajednickog nasledja i podvlacenja kulturnih razlika, koje »Sloveniju cine drugacijom« od ostalih. Tokom XX veka, kraj dozivljava »mit o katolickoj Sloveniji«, iako se kroz ritual »posvecenja slovenackog naroda Majci Bozjoj« od 1992. godine katolicka Crkva trudi da ga obnovi i ponovo ucini aktuelnim.

Opravdanja losih karakteristika

Sve to je nekakva osovina oko koje se polako izgradjuju noviji slovenacki mitovi. Tu je posebno literatura bila onaj segment kulture koji je u nacionalnoj svesti – zbog stalnih asimilacijskih pritisaka od strane vecih suseda i vekovnih gospodara – dobio mesto odbrambenog orudja. Kultura je jos od prvih pisanih dokumenata dobila epitet »stuba slovenstva«, a nacionalni heroj (autor sadasnje nacionalne himne »Zdravljica«) postaje pesnik France Preseren.
Medjutim, vecinu znamenitih Slovenaca predstavljaju politicari, komandanti i revolucionari. Strucnjaci ipak upozoravaju da promena mesta kulture i politike na rang listama omiljenih likova i nije stvar prestiza, kako se nekima cini. Kada nadahnuca iz kulture zauzmu mesta pred pragmaticnom politikom, onda se i dnevni interesi povlace pred kulturnim, cime kultura moze da postane instrument i osnova za hegemoniju od strane vladajuce politike.
»Danasnjicu karakterise niz mitskih predstava. Prva po redu je – isticanje, skoro obozavanje geografske slike Slovenije, ‘koja ima sve’; Slovenija u srcima domoljuba predstavlja harmoniju sklada gorskih venaca, blagorodne zemlje i mora. Slovenija je ‘najlepsi komadic sveta’, a mi smo ‘verna deca nase svete slovenacke grude’. I neka aktuelna politicka pitanja imaju sasvim mitski podton – izlaz na otvoreno more simbolizuje slobodu, a kupovina ratnih aviona postaje garancija za sopstveno, cuvano nebo«, nabraja Velikonja opsta mesta savremene slovenacke mitologije.
Mozda najbolji opis slike koju Slovenci imaju o sebi daju analize nacionalnog karaktera u radovima nekih slovenackih psihologa. Anton Trstenjak u knjizi Misli o slovenackom coveku nabraja istorijske premise koje su uticale na karakter Slovenaca. Prema njemu, Slovence determinise njihova »ogranicenost« u prostoru, medjusobna »podeljenost«, »disciplinovanost«, »stvaralastvo« ali i »neuroticnost« i medjusobna »posvadjanost«. Slovenci su, po Trstenjaku, neprestano pod uticajem »tri kulturno-istorijska kruga«, a pride su »malobrojni, jer su oko nas same granice«. Otkriva da su za Slovence karakteristicni »introvertiranost«, pa i »narcisizam«, sto sve ima, naravno, dobar povod.
»Veliki narodi ove karakteristike nikada ne pokazuju tako ocito... Za njih je razumljivo samo po sebi da su to sto jesu. Kod njih nikada ne postoji prava kriza identiteta. Kod njih nikada nema opasnosti da neko odbaci svoju narodnu pripadnost i pokusa da se stopi s nekim drugim. Zbog toga za njih nema opasnosti da ce propasti i nestati sa lica Zemlje«, razmislja Trstenjak. I u tome nalazi opravdanje zasto Slovenci gaje tradicionalni animozitet prema »strancima«. »Odbijanje stranaca«, prema Trstenjaku, nije znak »sovinizma«, jer takav sovinizam »velikom narodu ne treba«. Sto u prevodu znaci – iako Trstenjak to tako izricito ne pise – da je sovinizam malom narodu zapravo dozvoljen, neizbezan, recju – sredstvo opstanka.
Najveci problem, bar do pocetka devedesetih, Trstenjak je video u »spajanju s jugom«, zbog cega je pretila opasnost da slovenacki jezik ostane na nivou »zargona« medju slovenskim narodima. Uz ogradu da napred receno ne znaci da smo »mi bolji«, naprotiv, »mi smo losiji«, jer »da smo bolji«, onda bi preuzimali od drugih »njihove bolje osobine, a ne losije«. Razumljivo, ne uklapa se u Trstenjakov crno-beli mitoloski konstrukt nabrajanje pozeljnih i nepozeljnih osobina. Sve sto ulazi u detaljniju razradu njegove ideje, on jednostavno – preskace.

Ugrozenost od najezde stranaca

Prema trendu dosadasnje stope doseljavanja imigranata, do 2026. godine brojka od 1 965 000 stanovnika Slovenije opala bi na 1 838 000; u slucaju niskog doseljavanja ista brojka bi pala na 1 771 000, a ako bi priliv bio srednji, onda bi se odrzala jedva ispod sadasnjeg broja (1 954 000). Samo ukoliko bi se imigraciona politika umnogome liberalizovala i doseljenika bilo mnogo, broj stanovnika Slovenije bi porastao, pa i tada za jedva 100 000 ljudi (sa sadasnjih 1 965 000 na 2 056 000 stanovnika). Iz toga bi svaki nezavisni istrazivac izvukao pouku da je priliv imigranata i u samostalnu Sloveniju nuznost drzavnog opstanka.
To pitanje ne brine mnogo ovdasnje medije, koji svakodnevno pumpaju u javnost nove strahove i neguju sad vec mitske predodzbe »o ugrozenosti slovenstva od najezde stranaca«, koji kao svoju krajnju destinaciju zapravo i ne vide Sloveniju, vec preko nje zele do neke od drzava EU.
Tu se istice i predanost radu. Javnost je tesko podnela prodaju »Elana«, velike fabrike sportske opreme i poznatog proizvodjaca skija, »ukrivljenih svetinja alpskih naroda«. Skijanje je za Slovence oduvek nesto posebno – kroz skijanje su se priblizavali alpskim susedima i bezali od »primitivnog« Balkana, koji je uglavnom gajio ekipne sportove.
Janez Jansa je posle osamostaljenja Slovenije podigao brojna obelezja i spomenike u cast pobede i palih u ratu protiv JNA, a imao je vremena i da lansira jedan stari mit – o tome kako su Slovenci 1593. godine kod Siska porazili Turke, mada isto mesto, bitku i pobedu pominje i hrvatska istoriografija, sa izuzetkom sto pobednici nisu Slovenci. Nova mitomanija retko nailazi na kritiku.

Radjanje novog mita

Sa slovenacke strane je novi zal za pripadnoscu kulturnom miljeu centralne Evrope i mit koji je iz toga nastao (mit o kulturnoj, »u proslosti nasilno prekinutoj« kulturnoj bastini – posle raspada Austro-Ugarske i ulaska u klinc juznoslovenskih plemena) prvi ismejao knjizevnik Peter Handke, i sam napola slovenacke krvi. Njegovo pitanje sunarodnjacima o kvalitetu i dometima recene kulturne bastine shvaceno je kao izraz arogancije i nedobronamernosti. Takvo posezanje u novi mit o politickoj i kulturnoj pripadnosti Slovenaca zemljaci mu nisu oprostili ni do dana danasnjeg.
Ukupno gledano, sto se nacionalnih mitova tice, i nije velika razlika izmedju slovenackog i ostalih juznoslovenskih naroda. Zato Mitja Velikonja upozorava da i u Sloveniji postoji opasnost da dodje do prevlade »autoslovenstva«, sto se vec desilo nekim drugim juznoslovenskim narodima. Ipak, u slovenackoj nacionalnoj svesti ne dominiraju poklici na oslobadjanje tzv. slovenacke »etnicke kolevke«, koja je u periodu od 10. do 12. veka teritorijalno suzena na jednu trecinu prvobitne drzave.
U medjuvremenu je iskrsao jedan sasvim drugi, nov problem – na iskusenju je mitomanija podignuta protekle decenije na priblizavanju Slovenije evropskim standardima. O tome sve vise razmisljaju cak i autori koji tradicionalno pripadaju slovenackoj intelektualnoj »desnici«. Tako je na pragu Evrope, krajem XX veka, rodjen novi mit. Izgradjen je na onom istom mitu koji u Sloveniji oduvek zivi, iako je u ime novog mita o slobodnoj i udruzenoj Evropi bez granica odavno izgubio svoje istorijsko opravdanje.

Od Kraljevica Marka do Mc Donald’s hamburgera

Jedno od sredisnjih mjesta u srpskoj mitologiji zauzima lik Marka Kraljevica. Djaci u Republici Srpskoj srecu se sa njim vec u trecem razredu osnovne skole, u udzbeniku iz poznavanja prirode i drustva. Slikom »opjevanog junaka iz srpske istorije« ilustrovana je, gle cuda, lekcija o austrougarskoj okupaciji s pocetka 20. vijeka. Tako zbunjeni ucenici mogu pomisliti da nesretnog Franca Ferdinanda nije ubio metak Gavrila Principa, nego topuzina Kraljevica Marka.
Ni u epsko-mitskom, ni u istorijskom smislu, sin Kralja Vukasina ne spada u 20. vijek. A umni ljudi tvrde da su mitovi najopasniji ako se istrgnu iz konteksta i ako se »sele« iz jednog u drugo vrijeme. Pisci pomenutog udzbenika nisu se potrudili da objasne djeci da li je Kraljevic Marko bio, kako je desetercem opjevan, vanvremeni nepobjedivi junak izuzetne hrabrosti i lukavstva ili tek jedan od otomanskih vazala iz 14. vijeka, kako tvrde istoricari. Tacnije, u tom udzbeniku Kraljevic Marko se ni ne pominje. Cemu onda sluzi njegova slika, sve sa Sarcem i sabljom dimiskinjom?
Mr Svetozar Licina, zamjenik direktora Republickog pedagoskog zavoda, priznaje da ovo nije jedina nelogicnost u udzbenicima u Republici Srpskoj. Za sve je, kaze, kriva zurba. Godinama su djaci u RS ucili po beogradskim udzbenicima, a kada je pod pritiskom medjunarodnih faktora donesena odluka da se u BiH ne mogu koristiti udzbenici iz drugih drzava valjalo je na brzinu sastaviti svoje. Tako su u julu 1999. rodjeni prvi autohtoni udzbenici Republike Srpske.

Mjesto i smisao mitova

»Svaki narod i svaka drzava imaju svoje nacionalne mitove, oni su neophodan deo nacionalnog identiteta i kulture, pa tako imaju svoje mesto i u obrazovanju«, smatra Olivera Pavlovic, visi asistent na Filozofskom fakultetu u Banjaluci. »Kao sto Srbi imaju kosovski mit, mit o lozi Nemanjica, o svojim bitkama i junacima, tako i Amerikanci gaje mit o americkom snu, o demokratiji, ljudskim pravima.«
Srbi, dakle, kao i ostali balkanski narodi, imaju uglavnom »muske« nacionalne mitove, vezane za bitke i ratove. Kada se u srpskom mitu pojavi zenski lik, to je ili majka junakova (Majka Jugovica) ili njegova neljubljena vjerenica (Kosovka djevojka), ili pak neka preispoljna kucka koja samo donosi nesrecu (Prokleta Jerina).
»Mit nastaje u teskim vremenima, da bi pomogao covjeku da ne klone, da bi mu vratio nadu. Zato se ne treba cuditi sto su mitovi vezani za ratove«, objasnjava mr Svetozar Licina. U takvim mitovima ima dosta ruznog, dosta patnje i stradanja, kao uostalom i u bajkama. Ali, mit, kao ni bajka, ne nosi u sebi lose poruke. Naprotiv, on afirmise visokoeticne vrijednosti: covjecnost, hrabrost, ocuvanje nacionalnog identiteta. Losa poruka nastaje losom interpretacijom i zloupotrebom mita: kada se on izuzme iz konteksta i primijeni na aktuelno vrijeme. Kako izgleda zloupotreba mita i »seoba« mitske price kroz stoljeca, osjetili smo na sopstvenoj kozi. Prica o ugrozenim Srbima, zrtvama bratskih naroda i svjetske zavjere, pocela je upravo na ishodistu kosovskog mita. Na Gazimestanu, na Vidovdan godine 1989. povodom 600. godisnjice Kosovske bitke, Slobodan Milosevic je odrzao prvi u nizu svojih istorijskih govora, u kojima je »sve srpske zemlje« pozvao da se dignu i ujedine. U narednih nekoliko godina bosanski Srbi su, u njegovoj prici i politici, evoluirali od »nebeskog naroda« u »nezahvalne izbjeglice« i na kraju u »glupe Bosance« koji, eto, ne shvataju njegovu misiju.
»Zloupotreba mita u dnevnopoliticke svrhe je skandal, vrhunac neukusa i koristoljublja. Politicari koji to cine, u stvari, zanemaruju kolektiv kojem se obracaju, njihove interese i stremljenja, i misle samo na sebe i svoju korist. A to nije prosto greska, to je grijeh«, kaze profesor Licina.
No, nisu samo nacionalni mitovi zgodni za poigravanje sa narodnim masama. Na prostorima koji danas cine Republiku Srpsku i mitovi druge vrste su imali dobru prodju. Sta je, recimo, bila Banjaluka osamdesetih? Grad satkan od mitova: grad najljepsih zena, grad sportista, zelenila i – »najjugoslovenskiji grad«. U popisu stanovnistva 1990. cak petina stanovnika je u rubriku nacionalnost upisala Jugosloven. Ali na izborima 1991. u Banjaluci su ubjedljivo pobijedile nacionalne stranke, a SDS je imao cak apsolutnu vecinu u opstinskoj skupstini. Bila je dovoljna samo jedna godina da se banjalucko jugoslovenstvo, kojim su se tako ponosno razmahivali komunisti, rasprsi kao magla nad Vrbasom. A za dvadesetak mjeseci, ovaj grad je postao »Pijemont srpstva« i »novi Knin«. Za posljednjih stotinak godina glavna banjalucka ulica je promijenila nekoliko impresivnih imena. Zvala se, prvo, Carski drum. Ista ulica 1942. je postala Ulica Ante Pavelica. Od 1945. do prije nekoliko godina zvala se Ulica Marsala Tita. Danas nosi ime Kralja Petra Prvog Karadjordjevica. Banjalucani je i dalje zovu prosto glavna ulica.
Zvali su je tako i u ona sretna vremena, kada je ovim prostorima vladao mit o dobrom zivotu bez rada i muke. Govorilo se da se nigdje ne zivi kao u Bosni: ne radis nista, trosis mnogo, druzis se i uzivas. Praznika mnogo, a za praznike, zna se, rostilj, razanj, hladno pivo i kozaracko kolo. Budjenje iz bajkovitog socijalistickog sna jos uvijek traje i tesko je, kao sto je nekad bio tezak mamurluk nakon prvomajskog derneka. Mnogima ni dan-danas nije jasno da su prosla vremena »socijalnog, penzionog i sigurne plate«.
Oni koji su nekad vezivali crvene pionirske marame i ucili da Tito i Partija vode racuna o svemu, a njihovo je samo da rastu i postanu korisni clanovi socijalistickog drustva, danas, zbunjeni svime sto im se izdesavalo, pokusavaju da vaspitaju svoju isto tako zbunjenu djecu. Na ono malo skolskih casova, rasporedjenih izmedju djackih raspusta i nastavnickih strajkova, oni uce cirilicu, vjeronauku, istoriju srpskog naroda, epske pjesme... Popodne hitaju na engleski, racunarske kurseve i casove tenisa, kako bi se pripremili za izazove novog vremena. Uz to prisluskuju price odraslih: da je najbitnije u zivotu zaraditi novac, biti mocan i uspjesan. A uvece gledaju televizijske serije kojima dominiraju zenska ljepota i muski misici.

Savremene migracije mitova

Svaki od ovih primjera nosi u podtekstu neku od mitskih slika, cesto i sukobljenih. Kojim mitovima vjerovati: onim nacionalnim, tradicionalnim ili onima koji promovisu kulturnu globalizaciju i uniformnost?
»Mi smatramo da smo se usrecili preslikavanjem Evrope i Amerike, ne primjecujuci da pri tom postajemo ne samo smijesni nego i nakaradni«, smatra Svetozar Licina. »Tezeci ka komunikaciji, mi u stvari idemo u izolaciju, u otudjenje u kojem se gubi kolektiv i svaki se covjek zatvara u sebe. Mi, slavenski narodi, razlikujemo se od Germana ili Anglosaksonaca. Bice pogubno ako u trci za vrijednostima koje nam namecu drugi, zanemarimo svoju slavensku dusu i duhovnost.«
Ipak, neki novi mitovi se neumoljivo useljavaju na slavenski Balkan. Nedavno je americki ambasador u Sarajevu Tomas Miler izjavio da ce biti siguran da je BiH krenula putem napretka tek kada u ovoj zemlji Mc Donald’s otvori svoje restorane. Zasto bi bas americka varijanta pljeskavice bila znak napretka? Zato sto ona nije samo hamburger, nego olicenje americkog sna. Da se ideja gospodina Milera dobro primila i u RS pokazala je jedna emisija na banjaluckoj Alternativnoj televiziji. U kontakt program, na temu prenosa jasenovacke muzejske zbirke u Muzej holokausta u Vasingtonu, javio se jedan mladi Banjalucanin i to samo zato da bi pokazao kako ga pomenuta prica nimalo ne zanima. Rekao je da ce biti sretan kada Narodna skupstina RS bude, umjesto o muzejskim zbirkama, raspravljala o tome da li je bolja koka-kola ili pepsi-kola. Koliko neumjesna, primjedba ovog mladica je i znakovita. Mogu li zaista koka-kola i big-mek biti instant zamjena za proslost, sadasnjost i buducnost? Ili je Balkan, prosto umoran od ratova i politike, posegnuo za osvjezenjem, olicenim u nevjerovatnoj lakoci americkog sna.
Kada konacno Mc Donald’s stigne na bosanske ulice, mnogi ce se razocarati spoznajom da je americki hamburger prilicno bljutav za nas balkanski ukus. Bice zato dobro ako se u blizini nadje i leskovacki rostilj i banjalucki cevap i malo ljutog travnickog sira.

Korektni udzbenici, instrumentalizirani mediji

Prilikom izdvajanja nacionalnih mitova na prostoru Republike Makedonije treba prvenstveno imati u vidu najvece etnicke grupe, Makedonce i Albance, koji imaju najznacajniji uticaj i koji su bili najvise eksponirani u proteklih deset godina, od osamostaljenja Makedonije iz SFRJ.
Kod Makedonaca najnaglaseniji su mitovi o VMRO-u (Vnatresnoj makedonskoj revolucionernoj organizaciji) koja je postojala od kraja 19. vijeka do tridesetih godina 20. vijeka i iz koje vuce korijen samobitnost Makedonaca kao nacije, posto su se preko aktivnosti upravo te organizacije po prvi put organizovali za oruzanu borbu protiv Otomanskog carstva. Snazan uticaj ima i makedonski mit o caru Aleksandru Makedonskom koji je stvorio najmocniju drzavu koja je postojala a zvala se – Makedonija. U predanjima o ovom imperatoru Makedonci se identifikuju kao njegovi naslednici. Ovi mitovi bili su narocito eksponirani prije desetak godina u vrijeme osamostaljenja zemlje i to najvise od strane prvaka sada vladajuce partije VMRO-DPMNE (koji ustrajno ponavljaju da su nasljednici legendarnog VMRO-a), posebno njenog lidera Ljupca Georgievskog, aktuelnog premijera.

Od zbivanja iz vremena socijalizma mogu se izdvojiti mitovi o borcima za makedonsku nacionalnu stvar koji su zavrsili na ozloglasenom Golom otoku, kao i mit o albanskim politickim zatvorenicima koji su trpjeli zestoku torturu od tadasnjih komunistickih garnitura SFRJ. Zajednicko ovim mitovima stvorenim o ljudima koji su dijelom jos zivi, jeste mrznja prema komunistickom rezimu i, osobito kod albanske populacije, izrazita odbojnost prema SFRJ, temeljena na dokazima o ugnjetenosti i velikoj nepravdi prema Albancima s Kosova i iz Makedonije u bivsoj Jugoslaviji. Kod Makedonaca je mit o Golom otoku i njegovim zrtvama u politicku komunikaciju uveo VMRO-DPMNE a kod Albanaca svi politicki faktori u Makedoniji i na Kosovu. Upravo zbog ostre torture i zrtava koje su dali, albanski intelektualci koji su se borili za svoja ljudska prava, prezivjeli bivsi politicki zatvorenici, sada imaju velik uticaj i postovanje od strane etnickog albanskog zivlja i na Kosovu i u Makedoniji. Treba napomenuti da Makedonci, posebno oni mladji, vrlo malo znaju o torturi iz komunistickog rezima u SFRJ posto se s tim pitanjem takoreci i ne srecu tokom svog institucionalnog obrazovanja.
Jos jedan mit koji egzistira kod makedonskog dijela populacije, kontradiktoran po znacenju s mitom o Golom otoku, jeste ideologiziranje standarda i ekonomske sigurnosti zivota u SFRJ. Mnogi Makedonci, oni srednje generacije, velicaju ekonomsku sigurnost zivota u SFRJ a, iskreno govoreci, velik broj njih bas zato i zali za drzavom koja se raspala.
Narocito kod mladjeg narastaja u albanskoj populaciji, potenciran je mit o UÇK (Oslobodilackoj vojsci Kosova), posto je za njih to ozivotvorenje borbe i osvajanje slobode i jednakosti za Albance s drugim balkanskim narodima. Uticaj i ekspanzija ovog mita su veliki, mada je to fakticki nemjerljivo. No, u komparaciji s makedonskim mitom o cistoti i besprijekornosti organizacije VMRO, mit o UÇK ima, u najmanju ruku, isto znacenje za albansku populaciju u Makedoniji. Ipak, ovaj mit je jos uvijek u fazi formiranja.
Znacajan je i mit o Krusevskoj republici, stvorenoj u Ilindenskom ustanku 1903. godine (trajala je deset dana), u tadasnjoj borbi za oslobodjenje. Za izdvojiti je njen cuveni Manifest u kojem se pozivaju sve etnicke grupe koje zive na ovim prostorima da se udruze s Makedoncima i da pobjede turskog okupatora. Istorijske cinjenice govore da su se pripadnici tri etnicke zajednice – Makedonci, Albanci i Vlasi – zajedno borili za odbranu Krusevske republike. Ali, mit o Krusevskoj republici mnogo politicara Makedonaca i Albanaca koristi uvijek kad treba smiriti medjuetnicke tenzije u zemlji, tako sto naglasavaju da su etnicke grupe oduvijek zivjele u zajednistvu na ovim prostorima.

Institucionalno obrazovanje i mitovi

Nakon kratkog opisa mitova, po procjeni sacinjenoj uz saradnju strucnjaka iz obrazovanja i medija, te istrazivanja obrazovanja kao podloge za nacionalne mitove, namece se zakljucak da je institucionalno obrazovanje relativno neutralno te ne daje prostor za stvaranje nacionalistickih mitova.
Teuta Arifi, profesorica na katedri za albansku knjizevnost na skopskom Filoloskom fakultetu, smatra da je obrazovanje relativno neutralno i da, ipak, vise prostora u udzbenicima treba posvetiti albanskoj istoriji i kulturi. Stoga preporucuje da je medjusobno upoznavanje etnosa jedinstven nacin za medjusobnu toleranciju i razumijevanje.
Prema anketi napravljenoj za potrebe ovog teksta – u tri gimnazije, od cega su u dvije ucenici mjesovitog etnickog sastava (u Stipu »Slavco Stojmenski«, u Gostivaru »Pance Popovski« i u Skoplju »Zef Ljus Marku«), kao i u dvije osnovne skole (u Djevdjeliji »Krste Misirkov« i Skoplju »Lazo Trpevski«) odabrane po slucajnom izboru – po iskazima direktora i profesora, interes ucenika na casovima istorije nije nista veci od onog kojega pokazuju za druge predmete. Evo kazivanja Izmita Durmishija, prvog covjeka gostivarske gimnazije »Pance Popovski«: »Sto se tice ideologije i njenog prisustva u obrazovanju, smatram da je u poredjenju s ranijim sistemom bitno smanjena pa cak i marginalizovana ideologizacija u prosvjeti i narocito istoriji. Moram istaknuti da je saradnja s nastavnicima mladjih generacija zaista plodna, posto su prihvatili vrlo lako izmjenjene naucne sadrzaje dok se stariji profesori prilagodjavaju teze«, smatra Durmishi.
Odgovori njegovih kolega iz drugih osnovnih i srednjih skola bili su veoma slicni. Njihova globalna ocjena je da je nastavni program iz predmeta istorija obradjen vrlo neutralno, posto su teme tretirane s aspekta svjetske istorije.
Simeunka Guceva, direktorica Biroa za unapredjenje obrazovanja, strucne ustanove koja priprema naucne sadrzaje, tvrdi da je najvise paznje posveceno globalnoj, znaci svjetskoj istoriji, kretanjima i procesima koji su se pojavljivali u svakoj istorijskoj etapi i kroz tu prizmu tumace se narodi na Balkanu i uticaji tih kretanja na balkanske procese. Nastavni program je racionalizovan i ociscen od svih ideoloskih komponenti a reducirana je i faktografija koja je ranije bila preobimna sto je rezultiralo slabim interesom ucenika i slabim rezultatima. Primjer iz udzbenika za peti razred koji je nov i jedinstven do sada, koji je stavljen na probu u zapocetim obrazovnim reformama: izucava se ukupno desetak lekcija iz makedonske i albanske istorije a ostatak je istorija starih naroda i to posmatranih kroz svjetsku prizmu.

Mitovi u medijima i politici

Makedonski mediji plasiraju mitove jer su po svojoj funkciji najpogodniji za aktueliziranje i stalno ponavljanje. Prema rijecima komunikologa Zivka Andrevskog koji je ujedno direktor analitickog centra u nacionalnoj televiziji (MTV), u makedonskom medijskom prostoru vri od mitova. Profesorica Arifi i Andrevski slazu se da MTV previse plasira emisije koje obradjuju tematiku iz hriscanske religije i smatraju da se time ostavlja prostor za sirenje nacionalnih mitova.
Profesorica Arifi je dala jedno vrlo realisticko objasnjenje za zloupotrebu nacionalnih mitova od strane politicara. Sve politicke elite u zemlji plasiraju nacionalizam dok se nalaze u opoziciji i nemilosrdno zloupotrebljavaju nacionalne mitove. I makedonski i albanski politicari optuzuju svoje politicke protivnike da su izdajnici nacionalnih interesa. Kad dodju na vlast odnose se mnogo umjerenije za sta su dokaz i vlade u kojima uvijek ucestvuju partije iz dvije najvece etnicke grupacije. Zato politicari moraju paziti sta govore tokom svojih predizbornih kampanja. Teuta Arifi smatra da se moraju istaknuti tradicija i mitovi o suzivotu najvecih etnickih cjelina u zemlji, Makedonaca i Albanaca. »U savremenim uslovima zivota velikonacionalni mitovi su neostvarljivi i to su cinjenice dokazane smrcu mnogo nevinih ljudi u bivsoj Jugoslaviji« decidna je profesorica Arifi.
»Mitovima treba dati prostor u makedonskom drustvu i kulturnom i demokratskom spektru ove zemlje zato sto njihov uticaj uopste nije stetan ako postoje mehanizmi koji ga kontrolisu, odnosno ako postoji naucna komponenta koja ce razlikovati cinjenice od zelja i fantazija«, smatra Andrevski.
U Makedoniji institucionalno obrazovanje je relativno neutralno i ne predstavlja opasnost za stvaranje nacionalistickih mitova, sto je mnogo pozitivnije u odnosu na Srbiju gdje je velicanje nacije kroz mitove stvorilo masakre i krvoprolica. Strucnjaci glavnu opasnost lociraju u medijima i njihovom koriscenju za dnevnopoliticke interese od strane politicara i u kolektivistickom pristupu prijema mitova. Prvi izlaz je u tome da nadlezne drzavne institucije rade na razmjeni i upoznavanju kulturnih biljega dvije najvece etnicke grupe u zemlji. Drugi segment na kojem se mora raditi jeste profesionalizacija medija, ponajvise televizije, kako bi se obezbjedio plasman novinarskih emisija visokog kvaliteta. Strucnjaci su saglasni da se upotreba mitova ne smije i ne moze zabraniti u demokratskom drustvu. No, zato mora se suziti i smanjiti prostor onima koji zele da ih zloupotrijebe.

Potraga za izgubljenim prezimenom

Ulicama crnogorskih varosi krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih minulog stoljeca stupale su povorke, masuci starim barjacima i simbolima. U zatalasanim redovima »dogodjenog naroda« izmijesani su nastupali nepopravljivi rusofili i slavjanofili, frustrirani boljsevici sa Golog otoka, zarobljenici mita o najboljem socijalizmu na svijetu i jedinom pravom »Titovom putu« u svijetlu jugoslovensku (i crnogorsku) buducnost, razbudjeni velikosrpski nacionalisti i narodni rapsodi, zeljni dobre inspiracije. Odjednom je na okupu bila sva mitska tragika (zasto ne i komika) novije crnogorske istorije; koktel u kojem je, ipak, preovladjivao ukus starog kosovskog vina, miris kosovskih bozura i sjaj Vidovdanskog casnog krsta. U nastaloj ideoloskoj i politickoj pometnji, koja se u koncentricnim polukrugovima sirila od istoka prema zapadu bivse Jugoslavije, nova politicka crnogorska elita, njeni ideolozi i propagandisti, nastojali su da novonastajuci poredak stvari ojacaju starom mitskom armaturom.
»Ideologija crnogorske vlasti 1991. godine gotovo se u potpunosti zasnivala na instrumentalizaciji istorijske svijesti i na istoriji, kao najvaznijem semantickom izvoristu«, ocjena je mladog crnogorskog istoricara Krsta Andrijasevica, iznesena u knjizi Nacrt za ideologiju jedne vlasti. On, pri tom, konstatuje da je zasnovanost istorijske svijesti na mitu posebno dominantna u Crnoj Gori.
Nova politicka realnost nastojala se predstaviti kao prirodna i jedino moguca veza sa prosloscu, u kojoj su Crnogorci, je li, bili nepokolebljivi »borci za Srpstvo«, »najbolji« i »najrasniji Srbi«, a time i obavezni da u novim olujama istorije isturaju hrabro svoja prsa naprijed u odbrani »srpskih ognjista i nejaci«. Mediji pod kontrolom vlasti prinudjivali su narod da »obnavlja gradivo« iz nacionalne istorije i da medju savremenicima jasno razaznaje ko su junacki »Obilici« a ko izdajnicki »Brankovici«, ko su »patriote«, a ko »izdajnici« i »crnogorske ustase«. Ozivljavanje mitova pratila je, dakle, i stroga, manihejska dioba naroda na pripadnike i otpadnike. Primjerci dnevnika Pobjeda iz tog vremena prave su hrestomatije tekstova ciji su se autori, bili oni novinari ili citaoci, svojski trudili da budu u dosluhu sa mitskim sadrzajima proslosti.
»Svaka rana pored srca, a domaca nasred srca! Nista ne moze da zaboli kao kada shvatimo da je povoj nase kolijevke povijao bezumnike i izrode«, pisao je jedan od citalaca Pobjede, ljuto prekorijevajuci pacifisticki raspolozene »100 posto Crnogorce«. »Zar udruzeni sa arnautskim separatistima i ustaskim zlocincima da miniramo grobove predaka i osramotimo kolijevke potomstva?«, glasilo je pitanje na koje je bio moguc samo jedan odgovor, »iz glave cijela naroda«. Bolje reci, dolazio je iz epskog deseterca i zvuka gusala, koji predstavljaju paralelni sistem obrazovanja, pogotovo u ruralnim i polururalnim crnogorskim sredinama.

Mobilizatorski potencijal mitova

U navijackom epsko-guslarskom maniru pisani su i novi skolski udzbenici iz istorije. I ne samo iz istorije. U udzbeniku »Geografije« za osmi razred objasnjava se, tako, da su Slovenci i Hrvati bili »nezadovoljni i prvom i drugom Jugoslavijom, mada su na jugoslovenskom trzistu bili povlasceni«, kao i to da je »Prevlaka uvek pripadala onome cija je Boka Kotorska«. Kratko, jasno i bespogovorno. Dodatni problem za Crnu Goru bio je taj sto su joj udzbenici stizali iz Beograda. »I dalje nam srpski istoricari pisu udzbenike tretirajuci Crnu Goru kao dio srpstva. Ne daj boze da se negdje pomene da je Podgoricka skupstina bila nelegitimna ili da je Crnogorska pravoslavna crkva bila autokefalna«, vajkao se, u izjavi za nedjeljnik Monitor, stari srednjoskolski profesor istorije dr Cedomir Pejovic. Bio je to, uostalom, slucaj i ranije, s tom razlikom sto su u vrijeme vladavine komunista podjednako i u Titogradu (Podgorica) i u Beogradu brinuli o njegovanju revolucionarne i partizanske mitologije. Kada je doslo vrijeme obnove starih mitova, zvanicna Crna Gora imala je sluha samo za one srpske ili, istine radi, i za one crnogorske koji su posjedovali mobilizatorski potencijal za ocuvanje i unapredjivanje srpsko-crnogorskog zajednistva, odnosno pansrpstva. Metafora o »dva oka u glavi« i mitingaska koracnica »Crna Gora i Srbija, to je jedna familija« bile su zgusnut izraz vidjenja srpsko-crnogorske istorije kao neupitnog i neraskidivog jedinstva.
Nekoliko analiza koje su uradjene minulih godina pokazale su da je crnogorska nacionalna istorija, pogotovo ona prije dinastije Petrovic-Njegos, bila sistematski zapostavljana ili, pak, tumacena kao marginalna epizoda bujnog zivotopisa srpskog naciona i njegovih velikasa. Rezultat toga je bio da su Crnogorci predstave o sebi sticali, uglavnom, na osnovu onoga sto su drugi govorili da oni jesu. Otuda i nije bilo za cudjenje sto su se, prije godinu dana, brucosi sa Odsjeka za istoriju i geografiju na Filozofskom fakultetu u Niksicu pokazali kao velike neznalice kada su propitivani o onoj starijoj crnogorskoj istoriji.
Obnova i instrumentalizacija velikosrpskog, kosovskog mita u Crnoj Gori tokom minulog desetljeca, cemu je, sve do prije par godina, isla naruku crnogorska politicka i kulturna elita, iznudili su samoodbrambene reakcije. Njihovo uporiste je, takodje, bilo u istoriji i mitovima, ali u onim njihovim djelovima i interpretacijama koje su dokazivale crnogorsku nacionalnu i drzavnu samosvojnost. Nastojala se reafirmisati ideja o »hiljadugodisnjem« drzavnom kontinuitetu, osvjeziti skoro potpuno potisnuto sjecanje na pocetke te drzavnosti, otkriti »skrivene strane crnogorske istorije« iz perioda nasilnog gubitka drzave pocetkom dvadesetog vijeka, skinuti romanticarsku pozlatu sa jugoslovenske ideje i ogoliti je do njenog velikosrpskog kostura. Tezi o nacionalnoj dvostrukosti (»crnogorsko ime, a srpsko prezime«), koja je Crnogorce predstavljala kao »kolektivne sizofrenike«, suprotstavlja se ona o »stopostotnom crnogorstvu«.
Negativno i samoporazavajuce iskustvo drzavnog suzivota sa Srbijom u dvoclanoj federaciji i, u vezi s tim, pregrupisavanje politickih snaga u Crnoj Gori, stvorili su pretpostavke za sirenje i znacajniju institucionalizaciju otpora velikosrpskoj mitologizaciji i instrumentalizaciji crnogorske povijesti. Time su, ujedno, stvorene realne pretpostavke za realizaciju zamisli o nezavisnoj crnogorskoj drzavi koja bi trebalo da predstavlja pravedan i racionalan izlazak iz tudjih ideoloskih i mitskih paradigmi, ali ne i marginalizovana energija koju isijava mit o organskom jedinstvu Crnogoraca i Srba, energija koja se u Crnoj Gori bezbolnije upija ako u sebi ima pravoslavno-juznoslovenski napon.

Iskusenja samostalnosti

Sada je, u stvari, prema ocjeni sociologa dr Milana Popovica, profesora Pravnog fakulteta u Podgorici, u Crnoj Gori u jeku »sukob velikosrpskog, kosovskog mita i dukljanske ideje ili mita« – mada on radije govori o »ideji«, imajuci na umu da to sto je na djelu »jos nema dimenzije mita«. Emancipatorska dimenzija u »dukljanskoj ideji« je to, prema njegovom sudu, sto ona »relativizuje velikosrpski, kosovski mit« time sto obnavlja sjecanje na pretkosovsku drzavu »dukljanskih Slovena«, predaka savremenih Crnogoraca. Njome se, dakle, relativizuje »nulta tacka« velikosrpske nacionalne mitologije kada je Crna Gora u pitanju.
Kako ce i kada ova sadasnja napetost izmedju starog i novonastajuceg mita u Crnoj Gori biti prevladana i da li buduci crnogorski obrazovni sistem moze ponuditi racionalan i prihvatljiv odgovor za respektabilnu vecinu i na jednoj i na drugoj strani? Osim ovog, Crnogorci su sada suoceni i sa najmanje dva dodatna pitanja: kako odbraniti vlastiti identitet i zastititi sopstvenu istoriju od svojatanja i krivotvorenja, i kako pravo na nuznu samoodbranu ne pretvoriti u pravo na represiranje drugog i nasilno odstranjivanje onih djelova vlastitog identiteta koji remete predstavu o »stopostotnoj« osobenosti?
Marko Spadijer, generalni sekretar Matice crnogorske, jedne od nacionalnih institucija stvorenih iz samoodbrambenih razloga, zalozio se nedavno za jednu »novu obrazovnu strategiju« koja bi bila odgovor na brojne i raznolike izazove. »Kriza identiteta, snazan pritisak spolja i unutrasnja raspolucenost namecu obavezu da Crna Gora sto prije uspostavi ravnotezu, crpeci snagu iz svog autenticnog bica. Dominantna proevropska i demokratska svijest iziskuju novu obrazovnu strategiju. Nove generacije treba vaspitavati i obrazovati za demokratiju i osposobiti za ekonomsku inicijativu«, sugerisao je Spadijer, drzeci uvodno slovo na okruglom stolu o temi »Udzbenici – kako do kvaliteta«.
Tokom ove debate ponudjena je jedna moguca verzija odgovora na otvorena pitanja obrazovanja u Crnoj Gori, u kojoj se pledira za to da nastava iz istorije, knjizevnosti i geografije mora biti oslobodjena ideoloskih predrasuda, nekritickog romantizma, idealizacije i patetike, mijesanja mita i legende sa stvarnim istorijskim dogadjajima i procesima. Pride ono sto je, istim povodom, kazao istoricar dr Serbo Rastoder o nastavi iz istorije: »Nastavom iz ovog predmeta treba da se oslobadjamo netrpeljivosti, ksenofobije, predrasuda i nacionalistickih ideala. Ona (istorija) treba da pomogne da razumijemo druge, da traga za formama zivota i rada koje donose red, mir i toleranciju, da uspostavlja klimu u kojoj nacionalne zajednice mogu da zive stabilno, da uvazava istorijske istine, prihvata raznolikosti«.
Prije nesto vise od godinu dana, kada su nadlezni u Crnoj Gori poceli da razmisljaju o buducoj obrazovnoj strategiji, poruceno je da u njoj nece biti mjesta »za romantizam i mitomaniju«, da ce udzbenici provocirati na razmisljanje, a ne na netrpeljivost i mrznju. Kada je zavrsavan ovaj tekst crnogorski ministar prosvjete i obrazovanja Dragan Kujovic upravo je najavio skoro objelodanjivanje predloga pomenute strategije, o kojem ce javnost moci slobodno suditi i uticati na njegov konacan oblik. Nadati se da ce on biti onoliko evropski koliko je dosadasnji bio tribalisticki.

Mitovi kao rovovi

Nacionalni mitovi su »uvezeni« na Balkan (posto o njemu najvise govorimo) iz Evrope. Upravo je tamo stvorena drzava–nacija i kolektivnoj imaginaciji je bio potreban osnov koji bi posluzio kao koheziona tvar za pojedince koji je sacinjavaju. Nista drugo nije moglo posluziti bolje od nacionalnih mitova. Na Balkanu je modulovanje nacionalnih mitova pocelo sa uvozom modela drzave–nacije sa Zapada. Mozda s jednom razlikom. Sto su na Balkanu vec bile stvorene nacije, a drzave jos uvek nisu bile stvorene. Zato, izmedju ostalog, u ovom se regionu mitovi mogu pretvoriti veoma brzo i u... rovove. Ovi mitovi predominiraju i dan-danas na Balkanu i obogacuju se novim elementima. Oni se prenose posredstvom obrazovnog sistema i namecu se kao apsolutne istine koje ne trpe sumnje niti kriticko misljenje. Oni su vec nacionalne dogme i lice na religioznu zapovest »veruj i ne istrazuj«.
Ako bi neko danas kazao Grcima – kaze istoricar Rupnik – da je Solun 1910. od 200 000 stanovnika imao samo 15 000 stanovnika grckog etnickog porekla i 100 000 Jevreja, mogao bi rizikovati da bude optuzen za ugrozavanje grckog nacionalnog identiteta. (Ali, zamislite da je neko rekao ono sto je Vidal Nake imao hrabrost da kaze, da je Atina pocetkom 19. veka bila grad sa stanovnistvom koje je govorilo grcki i albanski jezik!) Tako nesto nece nauciti grcki ucenici, barem ne do univerziteta. I u Srbiji (i Crnoj Gori), dokle ce ucenici uciti da su ratovi koji su okrvavili bivsu Jugoslaviju bili vatikansko-islamski-nemacki-imperijalisticki komplot, podrzan od strane Hrvata, Muslimana, Slovenaca, a protiv Srbije koja je pruzala otpor? Iza ovog stoji jos jedan mit: o Srbiji kao vecitoj zrtvi. To je nacionalni mit (manje-vise ga dele svi narodi Balkana, medju njima i Albanci) koji nosioca cesto i u odredjenim uslovima pretvara u onog koji izaziva zrtve. Makedonski pesnik Ante Popovski je protiv »Velike Albanije«, ali kada ga upitaju da li podrzava ideju Velike Makedonije koja se prostire na grcke i bugarske teritorije on odgovara da u tom slucaju nije rec o Velikoj Makedoniji, vec samo o istorijskoj Makedoniji!
Ovim smo povrsno posetili »zajednicko trziste mitova« Balkana. Ovi mitovi imaju svoje pesnike, svoje stvaraoce legendi, koji su uski saradnici politicke elite drzave–nacije. Zajedno predstavljaju glavni izvor podsticanja politicke imaginacije nacije. Ali, otud pa nadalje, ti mitovi su proizvod kolektivne imaginacije i oni koji ih stvaraju cesto ih i konzumiraju. A cesto ih konzumiraju iz skolskih knjiga i iz medija. Nazalost, ponekad bivaju konzumirani i od njih.
Ipak, materijal koji sadrzi mitska poruka, citava ta reka figura, fantazmi i simbola koja govori i najintimnijem sopstvu... dobija svoju ponavljajucu snagu i trajnost kada se grupe koje je proizvode i konzumiraju nadju u situaciji duboke krize ili problematicne tranzicije...
Totalitarizam nas interesuje povodom analize nacionalnih i ideoloskih mitova zbog jednostavne cinjenice sto je, s jedne strane, totalitarizam izvrsio kombinaciju ova dva i, s druge, izneo na videlo sav njihov ubilacki teret. Onaj koji je ziveo u totalitarnoj zemlji doziveo je i mitolosko bombardovanje, pod kojim je bio primoran da zivi. Obrazovni sistem bio je najbolje sredstvo za prenos ove mitologije. Nema totalitarnog rezima koji nije zabelezio »dostignuca« u oblasti obrazovanja. To iz razloga sto je prvenstveno sam totalitarni sistem bio vodjen jednim mitom: stvaranje novog coveka (koji je vise licio na mitski lik). Na taj nacin obrazovni sistem je bio glavno mesto primene tog mita. Umberto Eko, u jednom tekstu o fasizmu, govori o tome kako su ga lekcije koje je slusao u skoli podsticale da upita sebe kako je moguce da postoje ljudi koji imaju ekstremnu nesrecu da pripadaju drugim nacijama i da na taj nacin izgube dobrotvorni efekat Ducea...
Jedna od klasicnih knjiga o politickim mitovima i mitologijama, u kojoj se istrazuje nacin formiranja politickog imaginarijuma na mitski nacin, je ona francuskog istoricara Raoula Girardeta. Po njemu, politicku mitologiju opisuju cetiri tematike: Komplot, Spasilac, Zlatna epoha (ili Izgubljeni raj) i Jedinstvo. Bacicemo brz pogled na tematiku komplota i njezin tretman u nekim slucajevima u albanskoj politici i medijima tokom poslednjih godina. Iz ovog razloga se necemo pozivati na mitove koji su kultivisani u vreme totalitarnog rezima, jer bi bilo nemoguce cak i nabrojati ih.
Kolaps piramidalnih shema u Albaniji izazvao je jednu od najvecih tragedija koju poznaje moderna istorija Albanije. »Kolektivna pobuna« okoncala se stropostavanjem svih institucija, odvodeci zemlju u stanje koje je licilo na Hobsovu teoriju: »Covek je coveku vuk«. Vlast u zemlji u to vreme imala je Demokratska partija. Tokom nemira (i posebno nakon njih) ovo politicko usmerenje lansiralo je teoriju da ti nemiri nemaju svoj koren unutar Albanije, vec van nje i, konkretno, u Grckoj. U jednom od najpodrobnijih naucnih radova jednog od funkcionera te partije govori se o »grcko-komunistickoj okupaciji Albanije«. Ovaj neoboriv zakljucak se, po njemu, namece listajuci grcku stampu! Prema ovoj mitologiji, nemiri zbog pada piramidalnih shema organizovani su kako bi Grcka »politicki i vojno okupirala Albaniju«. Glavni problem ove mitologije je taj sto ne moze svoju teoriju da dokaze i cinjenicom da su i »piramide« bile tvorevina grckih agenata.
Tematika komplota u ovom konkretnom slucaju postaje jos primamljivija kada se predje u Grcku. U ovoj zemlji kruzi jedna suprotna geostrateska mitologija, prema kojoj su nemiri oko piramidalnih shema izazvani svesno, kako bi se istovremeno postigla tri cilja: preplavljivanje sto veceg broja albanskih emigranata, koji ce se pretvoriti u manjinu (a zna se sta znaci manjina na Balkanu!). Drugo, da se protera grcka manjina iz Albanije i da joj se oduzme imovina u tom metezu. I trece (koje je pocelo da kruzi dve godine nakon nemira), da se otvore magacini oruzja kako bi se naoruzala OVK! (Treba dodati da je tematika komplota veoma omiljena tematika na balkanskoj sceni, koju bez ikakvog problema prenosi obrazovni sistem.)
Najklasicniji komplot objavljen do danas u albanskim medijima, u jednom od najvecih listova (Koha Jone) – tice se sledeceg scenarija: strane tajne sluzbe su »ukrale« citavu razvijenu shemu ni manje ni vise nego dve nedelje pre nego sto je u Savetu ministara Grcke grcki premijer bio informisan o izvrsenom napretku Grcke u gutanju Albanije. I tu – (mozemo zamisliti, u polumraku) njega informisu da »Grcka ima u Albaniji brojne agente u javnoj administraciji i, stavise, ima tri agenta u samoj albanskoj vladi: dva zamenika ministara i jednog ministra«... Nakon ovoga, taj scenarij dospeva u ruke tih novina. A nakon objavljivanja, naravno da se politicka scena zaokupila trazenjem »ministra« agenta jer, kako izgleda, zamenici ministara nisu smatrani da imaju veliku tezinu.
Svakako, svaka mitologija ima i svoju tragikomicnu stranu. Posebno u konkretnom slucaju, ako se ima u vidu da je dokument komplota ukraden iz ureda grckog premijera u roku od dve nedelje, sto bi znacilo da je i Grcka sa svoje strane preplavljena stranim agentima i da su mozda i u njenoj vladi bila dva zamenika i jedan ministar, takodje agenti ko zna koga!... Gore navedeni primeri, uzeti iz politicke i medijskih aktuelnosti, predstavljaju klasicne primere stvaranja tematika politickih mitova i mitologija, koji su u proslosti neretko postajali sastavni deo nacionalnih mitova.