Nasoj javnosti, a cini se i mnogim pravnicima, jedno od najnejasnijih pitanja je ono koje se tice jacine obavezne snage normi medjunarodnog prava u praksi njihove primene. To je nesumnjivo jedan od glavnih uzroka nepostovanja duznosti sprovodjenja njegovih pravila i principa, a i sukoba nase drzave sa medjunarodnom zajednicom tokom desetak godina Milosevicevog rezima.
Danasnje medjunarodno pravo je u tom pogledu vise nego jasno, bez obzira na razlicita teorijska tumacenja, neravnomeran razvoj u ovoj oblasti prava i dejstva nepravnog ponasanja drzava. Normativni sistem je, moze se reci, u medjunarodnim odnosima evoluirao poslednjih decenija u pozitivnom pravcu. Ovaj sistem obelezava hijerarhizacija normi, kojom su utvrdjeni pravna osnova i okvir ponasanja drzava kao i zakljucivanja sporazuma i resavanja njihovih sporova. Medjunarodna zajednica usvojila je opsteobavezna pravila i principe, te se za tzv. dispozitivno pravo – tj. zakljucivanje sporazuma drzava iskljucivo u skladu sa njihovim parcijalnim interesima, ne vodeci racuna o opstem interesu – moze smatrati, da je, istorijski posmatrano, u povlacenju.
Hijerarhija normi medjunarodnog prava manifestuje se u obliku tri kategorije. To su: a) norme vazece za sve drzave (erga omnes) koje obezbedjuju nezavisnost drzava, dobrosusedske odnose, slobodu plovidbe i komunikacija uopste; b) prinudne, kogentne norme (jus cogens), usvojene i priznate od strane medjunarodne zajednice kao celine od kojih nije dozvoljeno nikakvo odstupanje, kao sto su zabrana pretnje ili upotrebe sile, suverena jednakost, sprovodjenje ugovora u dobroj veri, mirno resavanje sporova, pravo naroda na samoopredeljenje, zastita fundamentalnih ljudskih prava; i c) cl. 103 Povelje UN koji utvrdjuje prvenstvo obaveza koje ona propisuje nad obavezama iz drugih medjunarodnih sporazuma drzava, s tim sto treba znati da njen tekst obuhvata osnovna pravila opsteg medjunarodnog prava pomenuta pod a) i b).

Medjusobni odnos svih tih normi u primeni odredjen je njihovom pravnom prirodom kao i obavezom postovanja njihove medjuzavisnosti i upotrebom u skladu sa datom situacijom. Uravnotezen pristup po pravilu bi trebalo da vodi racuna o interesima svih strana u meri u kojoj postuju odgovarajuce norme u praksi. U slucaju normi jus cogens pojava novih povlaci za sobom ponistavanje vec postojecih sporazuma koji nisu sa njima u saglasnosti.
Svakodnevna praksa medjunarodnih odnosa ocigledno pokazuje da je tesko, da ne kazem nemoguce, postici idealnu realizaciju citiranih zahteva. Zbog toga se ne treba cuditi siroko rasprostranjenom nepoverenju u vrednost medjunarodnog prava kao faktora regulisanja medjunarodnih odnosa. Medjutim, ne treba zaboraviti da »Katolicki brak izmedju politike i medjunarodnog prava nije moguce razvesti«, kao sto je govorio nas profesor Bartos. Pre svega treba nastaviti sa radom na jacanju institucija i pravnih mehanizama kako bi se doprinelo jacanju efikasnosti i obavezne snage normi medjunarodnog prava unutar drzava i u organizovanoj medjunarodnoj zajednici danasnjice.