Kao deskriptivni termin komotno se primenjuje na niz politickih doktrina i socijalnih pokreta koji su se pojavili kasnih pedesetih godina, posle pobune u Madjarskoj 1956, od tada razvijajuci se sve vise u toku 1960-ih, narocito kroz suprotstavljanje americkoj intervenciji u Vijetnamu i vojnoj okupaciji Cehoslovacke od strane zemalja Varsavskog pakta. Nova levica je povezala u jednu nedovoljno koherentnu alijansu razlicite socijalne pokrete – radikalne studente, sekcije mirovnih pokreta i rane feministicke i ekoloske pokrete – zajedno sa intelektualcima krajnje razlicitog porekla i orijentacija, ukljucujuci komunisticke disidente, anarhiste, levo orijentisane socijaliste i kriticare kulture.
Veliki broj ideja cvetao je u ovim pokretima, a medju njima dve koje su imale manje ili vise univerzalno znacenje: »participativna demokratija« i radikalna kritika onoga sto nazivamo »sistem«. Te ideje su bile tesno povezane posto je participativna demokratija znacila puno i kontinuirano ukljucenje individua u proces odlucivanja koji je direktno uticao na njihov zivot. Dok je sistem koji se dovodio u pitanje bio elitisticki i iskljucivao one koji su mu bili subordinirani iz svakog efektivnog dela kontrole sistema ili odredjivanja njegove politike. Univerzalnost ovih ideja moze se frapantno ilustrovati njihovom difuzijom u zemljama »realnog socijalizma« kao i u kapitalistickim zemljama, reflektujuci cinjenicu da su u oba tipa drustva preovladjivale elitisticke forme dominacije, bilo kao velike korporacije i kao »multi-industrijski kompleks«, ili kao partijski funkcioneri i birokratija, iskljucujuci svaku pravu participaciju od strane obicnih gradjana. Samo u Jugoslaviji (i u kratkom periodu u Kini, gde su zemljoradnicki komunisti i »kulturna revolucija«, koju su neki videli kao olicenje politike popularnog ucestvovanja u odlucivanju) postojali su elementi participativne demokratije u vidu sistema samoupravljanja, i jugoslovensko iskustvo, kako ga je interpretirala i diskutovala narocito Praxis grupa filozofa i sociologa (videti: Markovic & Cohen, 1975) imalo je znacajan uticaj na neke sekcije nove levice.

Istovremeno, javlja se opsta renesansa marksistickog misljenja na koju su uticali raniji radovi György Lukacsa i Antonia Gramscija, koji su tada bili ponovo otkriveni i siroko citani od strane novog »strukturalnog marksizma« Louisa Althussera i kriticke teorije Frankfurtske skole. Ovi poslednji su verovatno imali najvise uticaja kroz pisanje Herberta Marcusea u Americi i Theodora Adorna, Maxa Horkheimera i u drugoj generaciji Jürgena Habermasa u Nemackoj. Njihov rad postavio je mnoge akutne probleme sa kojima su se suocavali radikalni pokreti 1960-ih godina: o politickoj ulozi radnicke klase u odnosu na nove socijalne pokrete koji nisu pocivali na klasnoj osnovi; o moci masovne kulture i ideologije u odrzavanju strukture dominacije i o njenoj vezi sa naucnom i tehnoloskom orijentacijom modernih drustava; o potrebi kriticke analize osnova autoritarno-birokratskog socijalizma. Ali je i sama kriticka teorija postala raznovrsnija i medju starijom generacijom mislilaca, koja je bila nepoliticka i pesimisticka, angazovana prvenstveno u kritici kulture, javljala se slaba nada da ce se pojaviti »kontrakultura«. U svakom slucaju, marksizam je bio u svojim probudjenim i na razlicite nacine rekonstruisanim oblicima samo jedan od intelektualnih uticaja (najvise medju studentima) u okviru nove levice, uporedo sa anarhizmom, utopijskim socijalizmom i novim idejama ekologije i feminizma. 
Nova levica je dozivela vrhunac svoga razvoja u SAD kasnih sezdesetih u pokretu za civilno drustvo suprotstavljajuci se ratu u Vijetnamu, a u Evropi 1968. u sirokim studentskim pokretima, narocito u »majskom pokretu« u Francuskoj i u »Praskom prolecu« u Cehoslovackoj. Posle toga njen uticaj je postepeno opadao, a pocetak opadanja signalizirao je neuspeh studentskog pokreta u Francuskoj, Zapadnoj Nemackoj i drugde, u pokusaju da dovede do sustinskih socijalnih promena, i suzbijanje cehoslovackog reformskog pokreta avgusta 1968, mada su njene ideje doprinele eventualnom uspehu opozicionih pokreta u Istocnoj Evropi 1989. Njena kasnija dezintegracija u kapitalistickim zemljama Zapada u toku 1980-ih dala je kontraproizvod u smislu jake obnove konzervativnih doktrina nove desnice.
Ipak, mada je nova levica kao sirok pokret prestala da postoji, izvesni njeni konstitutivni elementi nastavili su da se razvijaju u drugim oblicima, a posebno u mirovnim pokretima, feminizmu i ekoloskom pokretu. I centralna ideja o participativnoj demokratiji daleko od toga da je iscrpla svoj uticaj, narocito u partijama zelenih koje su se brzo razvijale u Zapadnoj Evropi tokom poslednje decenije, a pojavile su se nedavno i u Istocnoj Evropi.

*Tom Bottomore, Twentieth Century Social Thought, ed. by W. Outhwait & T. Bottomore, Blackwell, 1993.