Izgleda da razgovora o obrazovanju nikad dovoljno, a vidljivih rezultata nikad nije bilo manje.
Da je obrazovanje kod nas zaista palo na najnize grane, zapravo toliko nisko da to izmice svakom smislu i zdravoj pameti, gotovo da i nema smisla posebno ponavljati. Ali, da ce obrazovanje postati opste mesto grubog sistemskog nemara i konsekventnog prezira i ove poslednje, DOS-ovske vlasti, malo je ko ocekivao i uopste mogao da pretpostavi.
Vec samo kratko vreme nakon preuzimanja vlasti, nova Vlada je pokazala da obrazovanje i dalje ostavlja na sporednom drustvenom koloseku. Na celo Ministarstva za prosvetu postavlja sporedne ljude, za prosvetu izdvaja sporedan dzeparac, o obrazovanju vodi sporednu politiku, prosvetu regulise sporednim propisima.
Sadasnja Vlada nalazi da je svaka investicija u prosvetu cist luksuz, da je ne interesuje nijedan pozitivni efekat koji izlazi iz vremenskog okvira njenog mandata! Kada vec sama nije u stanju da se stara i finansira srpsko obrazovanje, ostaje nejasno zasto Vojvodini, koja je ranije u tome ostvarivala visoke standarde, ne vrati punu nadleznost u obrazovanju. Naime, prosveta danas trazi ogromnu paznju citavog drustva, strpljivu i dugotrajnu negu koja joj je godinama uskracivana. Brojni drustveni problemi danas, u stvari, samo su logicna konsekvenca davnasnje marginalizacije prosvete u realsocijalizmu, realnacionalizmu, postsocijalizmu i DOS-reformizmu.
Posto riba uvek smrdi od glave, i Ministarstvo prosvete zaudara od vrha. Drugim recima, sadasnji ministar prosvete je, bas kao i svi njegovi prethodnici, jedan sporedan, marginalan vladin sluzbenik. Bez znacaja u profesorskoj struci, bez uvazavanja u advokatskoj bransi, bez stava u politici, bez iskustva u prosveti, bez znanja o tome sta je obrazovanje, konacno, bez zelje da se mesa u sopstvenu nadleznost, on je postao ministar bez znacaja resora bez ugleda – u Vladi i prosveti! Nista nije bolje ni sa ostalim clanovima njegove ekipe. Kako onda ocekivati da takav ministar i njegovi ljudi u ministarstvu nesto valjano mogu da ucine za prosvetu, za obrazovanje, za skolstvo. Od postavljenja do danas, ministar je uglavnom igrao mutnu ulogu vraca, drzeci prosvetu, kojoj krce creva, u stanju otupelosti i hibernacije. Za proteklih godinu dana ministarstvo ne samo sto nije lociralo kriticna mesta sistema skolstva i obrazovanja, ne samo sto nije inventarisalo zateceno stanje i napravilo neki projekat »spasa prosvete«, nego je pred svakim ozbiljnijim problemom zakopavalo glavu u pesak ostavljajuci da se stvari stihijno, ili same od sebe, rese; bilo da je rec o upisu na fakultete ili o problemima nastave. Dakle, ono ne samo sto nije realno sagledalo i »u hodu« otklanjalo barem one usputne probleme, vec je, upravo suprotno, stvaralo iluzije o svojim problemima.
Lista neoprostivih poteza i neopravdanih promasaja ovog ministarstva zaista nije mala; ona se tesko moze razumeti i pravdati!
Na primer, minula kratkotrajna kampanja i zalaganje za Bolonjsku povelju i Lisabonsku deklaraciju odavno su otisli u zaborav. Cak ni pompezno odrzan naucni skup na tu temu u Centru »Sava« – sa ministrovim pozdravnim govorom i univerzitetskim trabantima nove srpske vlasti – nije mogao udahnuti zivot odavno paralizovanom visokom skolstvu na ovim prostorima. Nakon sto je provelo punih deset godina u stanju »egzistencijalnog soka« i potpune odsecenosti od sveta, visoko skolstvo Srbije jedva moze da ucini samo nuzne pokrete. Od kompetitivne sposobnosti da ucestvuje u Ligi brsljanova evropskih univerziteta ono je jos jako, jako daleko. Dakako, rec je o sistemskom polozaju visokog skolstva, a ne o retkim pojedincima koji su sacuvali privatne veze i kakav-takav rejting medju zapadnim kolegama iz svoje struke. Ministarstvo ni dan-danas nema pojma (jos gore je ako zna, a pravi se nevesto) cime kadrovski i infrastrukturno raspolaze, sta je to sto je preostalo i upotrebivo od ljudi i opreme, od cega moze realno krenuti i kako moze uopste zapoceti prestrojavanje na evropski kolosek nauke i obrazovanja. Ono nema ideju ni koji se to problemi mogu brzo i uspesno resiti iz postojecih i nadohvat ruke domacih resursa. Kako uostalom reformski misliti kad na nasim univerzitetima i fakultetima i dalje sede ljudi »iz doba Jure«, odnosno iz svih ranijih faza doktrinarnog socijalizma. Njihov ideoloski kod i mentalni sklop ne reaguju na promene, na Evropu, na izazov modernosti u obrazovanju i nauci. Bilo je mnogo jednostavnije rektorima i tim istim dekanima da zahtevaju od nastavnika i asistenata da »ostanu ovde« i brane mostove ili da organizuju prinudna JUL-ovska matinea o »padanju NATO sile i nepravde«, nego da se sada angazuju u prestrojavanju na kolosek obrazovanja Lisabonske ili Bolonjske deklaracije.
A mi? U okolnostima osiromasenog, blokiranog i skrajnutog sistema obrazovanja, nepodmladjenog, nemotivisanog i neinventivnog nastavnickog i naucnog kadra, skoli i univerzitetu ovde jos dugo (o)svanuti nece!!!
Takodje, neoprostivu bruku Vlade i Ministarstva prosvete predstavlja nedavno povucen projekat Zakona o univerzitetima. Taj zakon je bio potpun promasaj: jezicki, koncepcijski i pravni. Bio je kritikovan ne samo od svih struktura kojima je namenjen, vec i od onih koji su ga pisali i smisljali. Vojvodina i Novi Sad u kreiranju tog zakonskog aborta, srecom, nisu ni simbolicno participirali! Debakl, sasvim dovoljan da padne Vlada ili da kompletno ministarstvo podnese ostavku. Deset i vise godina opozicija je sa svojim ekspertima (G17 plus i sl.) kovala jedan zakon koji je pukao vec pri prvom udarcu kritike! To znaci ovo: sadasnja vlast realno nije ocekivala izbornu pobedu, nema uopste pripremljen projekt sistemske reforme, pa cak ni sada ona nije na nivou politicke zrelosti da se ukljuci u pravno azurno vrsenje vlasti! Vlada previdja da je lagodno vreme uzivanja u blagodetima opozicionog igranja preferansa, dobijanja stranih donacija i dokonog cekanja da joj »vlast koja se valjala ulicama« sama padne u sake, odavno proslo! Sada treba zasukati rukave i raditi. Ali, buduci da je uvek u necem zatecena, da je stalno u vremenskoj i stvarnoj iznudici, Vlada povlaci pogresne poteze! Tako je bilo i u ovom slucaju. Kad vec nije mogla da napravi i progura svoj sopstveni zakon, nova vlast je posegla za starim, Milosevicevim Zakonom o univerzitetu iz 1992. godine! Onim istim zakonom koji je svojevremeno napadala »da je najgori u istoriji naseg visokog skolstva, koji negira i minimalnu autonomiju Univerziteta«! Kako sada sa losim zakonom uci u bolji sistem obrazovanja, tj. kako pomirljivo i precutno sa Milosevicem u treci milenijum?
Konacno, ministarstvo je na prepad uvelo veronauku u institucije skolstva – od osnovnog do srednjeg... Taj potez izgleda iznenadjujuci, ali on nije neocekivan! Jer nijednom do sada ministarstvo nije pokazalo da postoji zbog subjekata obrazovanja, vec obratno, da mi pasivno postojimo zbog ministarstva!
Uvodjenjem veronauke u skole, Vlada i ministarstvo tesko su se ogresili o pravne principe moderne politicke vlasti. Naime, povredili su osnovne principe laicke drzave; ustavno zajemcenu slobodu savesti u veroispovesti; ugrozili savremeni obrazovni sistem civilnog drustva; povredili ustanovljene procedure i standarde u promeni skolskih nastavnih planova i programa; zanemarili pedagoske i psiholoske posledice cina dvanaestogodisnjeg uvodjenja veronauke u skole itd. (UNSIuns) Ministarstvo je pokrenulo proces oktroisanja verskog i pravoslavnog fundamentalizma kao jedine alternative u buducnosti dece i omladine, olako manipulisuci verskim osecanjima gradjana!
Prvi put u istoriji skolstva Srbije deca su prodata za politiku. Istorija kod nas ima retrogradne tokove! U osvit treceg milenijuma Vlada »naveliko« prodaje, a Crkva kupuje decu! Samo, Crkva se pokazala boljim trgovcem od Vlade. Kupujuci povoljno decu, Crkva racuna da veroucenjem dugorocno, institucionalno postavi temelje svoje vlasti, »crkvenog pogleda na svet« i verskog podanistva kod buducih generacija. Prodajuci decu, Vlada pokusava od Crkve da dobije precutnu podrsku za svoju zemnu, kratkotrajnu politicku vladavinu. Crkva je tako pokazala da u poslednjih deset godina sve bolje politicki taktizira, da je daleko vise interesuje zemaljska od Bozje drzave, svetovna od crkvene vlasti! Suprotno Crkvi, Vlada pokazuje politicku nezrelost i takticku brzopletost; ona ne samo sto ne shvata sta je civilna vlast, vec ni koliko mogu biti ozbiljne posledice tog neznanja.
Ako su u ovoj besprizornoj transakciji obe strane ponesto dobile, deca su sigurno izgubila! Ona nisu ni za sta pitana, ona nisu imala nikakvu alternativu. Doduse, deci je pruzena mogucnost »izbora« izmedju veronauke i nauke o demokratiji! Medjutim, izmedju jedne i druge eshatologije, izmedju dve katiheze, sustinski nema izbora, ne postoji alternativa!
Godinama majstorski zagorcavamo zivot sopstvenoj deci. Nakon sto su prezivela uzasne strahove NATO bombardovanja, priredili smo im patristicku strogost veronauke! Ona Medjunarodna deklaracija o pravima deteta izgleda da nikada nece stici na ovu adresu.
A sve to, a sve to, dogadja se u vreme kada jedan redovni profesor univerziteta sanja da ima platu obicnog manuelca koji naplacuje pijacarinu! O tempora... Postoji li uopste nekakav valjan odgovor na ovakve mere i odmazde Vlade i Ministarstva prosvete? Mozda ce septembar dati odgovor na ovo pitanje. Mozda ce biti potrebno da kompletna prosveta konacno stane, kako bi se najzad nesto u obrazovanju ozbiljno pokrenulo...

U nastavku ove poruke je proglas kojim se zapocinje kampanja protiv odluke Vlade o uvodjenju veronauke u drzavne skole. Inicijatori kampanje su sledece dve organizacije: Udruzenje nastavnika, saradnika i istrazivaca Univerziteta u Novom Sadu (UNSIuns) i Forum IURIS. Zelimo da okupimo najvaznije nevladine organizacije, udruzenja i ugledne pojedince, sve koji podrzavaju stav da izgradnja demokratskog drustva podrazumeva i pravo na osporavanje neutemeljenih pogresnih odluka Vlade.

Nevladine organizacije, potpisnice ovog proglasa

Kontakt e-mail adresa: UNSI@uns.ns.ac.yu