Pre 82 godine na nemackim ulicama bilo je mnogo nemira: demonstracija, pucnjave, pljacke, plus velike neizvesnosti. Sve je to sa svojih mislilackih visina gledao (i belezio) vec tada poznati knjizevnik Tomas Man. Bez gneva, nadajuci se da ce posle tog prirodnog nezadovoljstva zbog bede posle poraza u ratu ipak nastati nesto dobro. Ali nije propustao da spomene »licemerje ugladjene nove gospode preplavljene novim etosom, koje prevazilazi sve dosadasnje. Oni poricu da ima pljacki, oni se zaklinju da je jedan skrajnuti covek ubio Auera (vodeci socijaldemokratski politicar – prim. aut.) iako se ovde radilo o zaveri i o pripremanom atentatu«. Dalje govori o javno izrecenim pretnjama... oficirima, politicarima, studentima. A kada je »zavrsena minhenska komunisticka epizoda«, on je ocekivao da ce »nesavesni ‘heroji mase’ koji imaju na savesti i zlocin ubijanja, biti uhvaceni i da ce im se egzemplarno suditi«.
Osvrt nije slucajan: zar nam se ovi Manovi opisi ne cine pomalo poznati? Umesni za poredjenje. A jos vise motiva za poredjenje s nama danas i ovde ima ono sto je usledilo za vreme potonje Vajmarske republike ciji je u izvesnom smislu »bastinik« bio, koliko god da paradoksalno izgledalo – Hitler.
Ko ce da bude bastinik ovih nasih nereda, ovih demonstracija pristalica »porazene« vlasti, ove pobune protiv »Nato-placenika«, »zlikovaca«, »fasista«, »razbojnika«? Njihovih pretnji u stilu »bice krvi... bices prvi«, »hocemo oruzje«, »smrt novoj vlasti«, »bicete obeseni« i tako dalje...
Pas laje, vetar nosi, kazu optimisti, ali ipak to nije tako jednostavno i beznacajno. Slicne, mozda samo nesto ublazene parole uzvikuju pojedinci sa skupstinske govornice. I nikom nista: dopusta im se to, kao i onima na ulicama, u ime demokratije i legaliteta. Kao da nikome od nadleznih ne pada na pamet da te prostacke ali zapaljive reci ulaze u necije usi i tu ostaju, nikako ne bez uticaja na proces misljenja, koliko god taj proces bio plitak. I da im naredni izbori, ako bi bili raspisani, ne bi bas isli na ruku, bar ni izbliza kao prosli put.
Legalitet, govore od petog oktobra do danas. Nova vlast je zasnovana na legalitetu, pridrzava se zakona, garantuje i stiti (neogranicenu) slobodu gradjanina – slusamo vec deset meseci. Drugim recima, nova vlast dozvoljava sve, pa i javno iznosenje psovki i ostrih pretnji. Doduse, po (pretpostavljam jos uvek vazecem) Krivicnom zakoniku pretnja je krivicno delo. Razumljivo, jer iskustvo uci da je cesto bivala ostvarena, ali to za tadasnju vlast nije imalo znacaja, kao sto za nesto slicno nema ni za sadasnju. Da li ce bar nase tuzilastvo (da li potpuno novo?) ostati istrajno u zahtevu upucenom MUP-u da se ispitaju ucinci  opozicionih demonstracija sa »krvolocnim« parolama i premlacivanjem novinara? Da li ce nadlezni nesto uciniti u smislui kaznjavanja vinovnika brutalnih nereda?
Neka mi oproste dosovski zvanicnici, ali nemam u sve njih suvise poverenja i nisam jedina u tome... pre ocekujem da ce sa nekog visokog mesta doci »znak« da ne treba biti suvise rigorozan, da treba preko svega cutke preci, u ime legaliteta. Neka vicu ljudi sta i kako hoce, demokratski zakoni im to dopustaju, podrzava se slobodno izrazavanje misljenja... nista vise, zar ne?!