Jednu od nepravdi stare vlasti – nasilno oduzimanje drzavljanstva – nova vlast je ispravila ovih ovih dana vracanjem drzavljanstva pretendentu na presto Aleksandru Karadjordjevicu, sto je propraceno velikom pompom, bezmalo kraljevskom, gotovo u svim medijima. Svecani ton donekle je poremetila ljutnja, ne bas otmena a jos manje aristokratska, samoga princa koji je pred kamerama i novinarima izrazio gnev sto nije dobio i »kljuc moja kuca«. Usluzni funkcioneri vlasti pohitali su da umilostive princa i ubrzo su mu urucili kljuc od dva dvora, takodje uz odgovarajucu pompu. Tako je »kraljevska porodica« iz dana u dan »pracena«  opet u bezmalo svim medijima, kako  to vec obicno biva s osobama kojima propagandna masinerija pripisiju moc i pribavlja javni znacaj.
Verujem da svako razuman, nezavisno od toga sta misli o monarjihi i monarhizmu, pozdravlja uklanjanje jedne nepravde. Medjutim, razumno je, takodje, zapitati se o umesnosti zurbe da se pripadnicima dinastije Karadjordjevic stave na raspolaganje citava dva dvora oko cijeg pravnog statusa nije bas sve jasno, ne samo u pogledu drzavnog vlasnistva, nego su i medju  samim naslednicima Kralja Petra II najavljeni sporovi, pa i sudske parnice oko deobe nasledstva. 
Mada pravni i politicki  status Karadjordjevica jos nije resen, nije iskljuceno da se dodela kljuca za koriscenje dvorova shvati kao raspolaganje kalauzom za obnovu Trona kojeg za sada nema, pa ne moze biti ni legalnog pretendenta na nesto cega – nema. Jos ozbiljnije  pitanje tice se primetnog nastojanja izvesnih krugova da se ubrza izjasnjavanje oko restauracije monarhije, iako je sadasnja vlast, dok je bila u opoziciji, imala nacelnu saglasnost da ce se o eventutualnoj obnovi monarhije odlucivati tek nakon stabilizacije pocetnih rezultata demokratskih promena, posle izbora Ustavotvorne skupstine. 
Uprkos takvom nacelnom i razumnom  stavu, povremeno je dolazilo, narocito s vrhova SPO, do zaskakanja  zapocetog procesa demokratskih promena, pa se, recimo, dok je jos postojala koalicija Zajedno (u prolece 1997. godine) pozurivalo stvaranje odbora za obnovu monarhije sirom Srbije, sto je raspirivalo razlike i sukobe, a pridonelo je i ubzanju rascepa  pomenute koalicije i slabljenju procesa demokratskih promena. I sada, dok se nova vlast jos nije valjano konsolidovala niti je zakoracila u  obecane reforme, opet se zaskace »prirodan« tok promena propagandom restauracije monarhije. Pored primamljive propagande o zapadnim monarhijama, koje su gradjene vekovima, pomalja se i reakcionarna ideologija »svetog trojstva« Krune, Oltara i Sablje. Najgore od svega je sto izvesni krugovi racunaju s mogucom erupcijom raznih nezadovoljstava, i socijalnih, koju ce »gasiti« novi »spasioci nacije«. Tako bi se,  na novim nedacama i pometnjama »krunisala demokratija«, kako je porucivao pretendent na nepostojeci presto u proteklim godinama.
 Umesto legalnog i legitimnog odlucivanja o alternativi republika ili monarhija, nije iskljuceno da se vrata restauracije otvore i kalauzom u rukama onih koje i ne haju, opet,  za cenu koju ce sam narod da plati.