Na prvoj donatorskoj konferenciji za Jugoslaviju, 29. juna u Briselu, medjunarodna zajednica dozivela je zvezdane trenutke, ili kako rece jedan od potpredsednika Svetske banke Johanes Lin, »njen odgovor je bio fantastican«. U parama, to znaci 1,328 milijardi dolara, od cega 62 odsto bespovratne pomoci, a ostatak u povoljnim kreditima. Gledano s nase strane, odnosno prema recima srpskog ministra Gorana Pitica, uspeh konferencije je rezultat visemesecnog rada na pripremi projekata na temelju kojih je SRJ trazila pare i uspesnog nastupa njenih predstavnika na donatorskom skupu. U igri para i emocija i pre konferencije bilo je fantasticnih stvari, recimo srpska Vlada otpremila je Milosevica u Hag, a ministar Bozidar Djelic je u lobiranju za drzavne projekte pred svetom izjavio da bi njihovo placanje cak imalo znacaj naknade stete od NATO bombardovanja (mada je ona procenjena na 30 milijardi dolara). u paket slabo kontrolisanih emocija spadaju i zelje privrednika i gradova koji su Vladi Srbije pred Brisel dostavili projekte vredne 12 milijardi dolara. U postbriselski tovar emocija upao je i srpski premijer Zoran Djindjic, recenicom »Dok sam bio u opoziciji Evropska unija obecala je tri milijarde dolara u gotovini za pad Milosevica, gde su te pare«. Revoltiran kasnjenjem donatorske pomoci, Djindjic je krajem jula izjavio: »Da smo znali da ce tako biti, ne bismo tako brzo liberalizovali cene«.

Eksperiment »Zastava«

Cim je namirisalo pare, briselske, od ekstra profita i privatizacije, »emotivno srpstvo« je pocelo da brani vlast nad neradom u »svojim« fabrikama koje su u takozvanoj drustvenoj svojini. Slucaj kragujevacke »Zastave« pokazuje da takvu vrstu bunta sindikati umeju da kanalisu u zahteve drzavi tipa »platite«. Drzava je pristala da plati radnicima da odu sa radnih mesta na kojima godinama nisu radili, i to bez mnogo neckanja. Zasto? Poznavajuci vestinu novih ekonomskih vlast mirne duse bi se moglo reci da su srpski ministri oberucke docekali najavu kragujevackog pozara i sa jos vise osmeha ga sprecili. Da li je taj potez vlasti bio ozidan hladnom racunicom da u Srbiji ne postoje dva radnicka Kragujevca i da ako zbrinu »Zastavu« njihove reforme vise nece ometati masovniji strajkovi - videcemo na jesenjoj skupoci.  Za sada bi se srpskim ministrima mogao pripisati poen za resavanje »slucaja Kragujevac«, zbog proste cinjenice da ce sve nove pare (donatorske, od prodaje fabrika i ekstra profita) proci kroz drzavnu kasu i stici tamo gde drzava odredi. Na taj nacin novac ce ici do privrede sve dotle dok bude morala da prezivljava od strane pomoci da bi se prekvalifikovala za samostalno poslovanje ili prodaju. Odnosno, raspored i kontrola novca teci ce po onom »ko blize kazanu...«, a posto niko nije imun na pare, radnicki bunt po modelu kragujevackog deluje samo kao virtuelna sansa. Ne zato sto sindikati ne bi umeli da ga organizuju, nego zbog toga sto radnici od kojih je »Sloba napravio neradnike« nisu realna pokretacka snaga drustva. Drugim recima, nisu akter sa kvalitetnim drustvenim ciljem. To se odnosi i na gradjane, za koje je demokratija sa praznim stomakom isto sto i vlast radnicke klase nad drustvenom svojinom u fabrikama koje ne rade. Dakle, male su sanse da sirotinja pokrene veliku igru, a opasnost da Vlada Srbije pukne pred socijalnim buntom vidjena je jedino kao borba stranaka za vlast koje bi vesto umele da upotrebe pad standarda gradjana. Mada ranjiva do prvih briselskih para, izvesno je da ce posle »kragujevackog slucaja« Vlada Srbije nastojati da podrzi jedino radne projekte, dakle pre svega one za koje su joj obecane pare u Briselu.

Sve u jednu kasu

To sto ce drzava biti glavni gazda svih para koje pristignu i sto ce postojati samo jedna, njena kasa, logicno je za najsiromasniju zemlju na kontinentu. A logicno je i za prve korake u tranziciji, kojim su i u drugim zemljama upravljali drzavni aparati. Gledano samo u tom kontekstu, problem je jedino postenje glavnog gazde. S tim u vezi vec se namece dilema o upotrebi briselskih para. Naime, pre Konferencije drzava je imala plan o tome gde ce ugnjezditi donacije i na osnovu 36 projekata za pokretanje privrede, revitalizaciju infrastrukture i obezbedjivanje socijalne sigurnosti dobila ugovore o poklonima i kreditima. Neposredno posle briselskog skupa od donatorskih para nerasporedjeno je bilo 350 miliona dinara. Nepunih mesec dana kasnije ministar Pitic je izjavio da tek treba da se odredi namena 760 do 800 miliona dolara, sto, uz kasnjenje para, pokazuje da u Briselu nije bas sve dogovoreno ili da nasi ministri i dalje pate od ishitrenih izjava. U svakom slucaju, drzava nema konkurenciju u nakani da i kanalise i kontrolise upotrebu strane pomoci, jer ne odustaje od plana da je iskoristi za (drzavne) socijalne fondove i revitalizaciju javnih preduzeca (energetike, zeleznice, infrastrukture), dakle drzavne privrede. 
Podsetimo da je od obecanih milijardi dolara »za rusenje Milosevica i oporavak od njegovog rezima« Srbiji od pocetka godine odredjeno samo 500 miliona dolara, od cega je tek trecina realizovana. Od sume koja je SRJ obecana u Briselu, trecina su ranije ugovorene donacije, a bar trecina otpada na otplatu dugova inostranstvu. Treba imati u vidu i da ce deo pomoci stici u robi: seceru, ulju, rezervnim delovima i opremi za elektrane, pa donatorska gotovina tesko da ce dostici 700-800 miliona dolara. Za sada je samo EU obecala da ce do kraja septembra uplatiti 260 miliona evra, a ostatak od 40 miliona do konca godine. Lepa vest je da je EU »povukla nogu« za »para na paru ide«, te da je obecala Jugoslaviji jos 300 miliona evra. Da li ce sve to ikad stici na nase tle ili biti za secanje kao one obecane milijarde - zavisice od donatora, ali i od umeca ovdasnje vlasti da kanalise emocije i interese svih aktera na drustvenoj lestvici ka onom sto je neizbezno - tranziciji.