Veliko je pitanje kako u danasnje vreme objasniti odnos izme|u drzavljanina, drzave i me|unarodnog prava. Svet se ubrzano menja i makoliko resenja na mikro planu izgledala nevazna postepeno dolazi do promena koje mogu u datom trenutku da korenito izmene postojece stanje. Da li ovaka pristup vodi adekvatnom odgovoru na postavljeno pitanje pokazace period koji je pred nama.
Pravnotehnicki se polozaj drzavljana jedne drzave regulise unutrasnjim zakonima. U sustini sve se svodilo na obezbe|enje apsolutne vlasti drzave nad njenim drzavljanima. Direktna posledica bilo je principijelno odbijanje prava na izbor tj. otpust iz drzavljanstva ili na dvojno i visestruko drzavljanstvo. Mada je silom prilika, pod uticajem me|unarodnih sukoba, jos od vremena Oktobarske revolucije moralo doci do prihvatanja postojanja lica bez drzavljanstva (apatridi). Postojanje izbeglica koji su se nasli izme|u svetova jos i te kako osecamo kao tesku humanitarnu, pravnu i politicku hipoteku na teritorijama svih drzava naslednica SFRJ.
Potrebe drzava su se promenile pa se i nacionalna zakonodavstva prilago|avaju praksi. Ona je uglavnom pod uticajem stihijskog razvoja, izazvanog politickim i ekonomskim potrebama drzavljana, a i same drzavne vlasti, uspela da podrije tradicionalni pristup. Kruto tzv. socijalisticko zakonodavstvo kome su pripadale bivse zemlje lagera pod uticajem SSSR-a, kome je nazalost u ovom pogledu pripadala uz svo otvaranje granica i SFRJ, odmah se raspalo. U Rusiji je prihvaceno dvojno drzavljanstvo. Oni su imali svoje razloge. Naslednice SFRJ nisu zauzele jedinstven stav. Dvojno drzavljanstvo usvojile su samo Makedonija i BiH. U Sloveniji i Hrvatskoj dobijanje drzavljanstva predstavlja veoma slozenu operaciju. U zakonu SRJ od 1996.  ono se ne pominje ali se omogucava njegovo prihvatanje uz priznanje primata domaceg zakonodavstva i na osnovu sporazuma sa drugim zemljama. Jos jedan dokaz naseg autistickog pravnickog i politickog zaostajanja za svetom.
Me|unarodnopravno ova evolucija ne moze se drugacije shvatiti osim kao posledica opsteg napretka zastite ljudskih prava u drugoj polovini 20. stoleca. Od priznanja prava na drzavljanstvo kao ljudskog prava u Deklaraciji o ljudskim pravima 1945, njegova razrada u konvencijama i drugim me|unarodnim aktima jacala je pravo na slobodan izbor drzavljanstva kao i duznost njegovog postovanja uz smanjenje odnosno postepeno ogranicavanje vlasti drzave. Pravo na otpust i na dvojno drzavljanstvo samo su uze manifestacije ovog trenda. Neposredno obracanje me|unarodnim sudovima za ljudska prava, obaveza drzava za sprovo|enje njihovih presuda, me|unarodna individualna krivicna odgovornost, odredba Mastrihtskog ugovora o postojanju posebnog »gra|anstva« EU uz zadrzavanje sopstvenog drzavljanstva, Sengenski sistem koji je prakticno ukinuo granice jednog broja drzava, a i posledice regionalizacije drzava i poboljsanja polozaja manjina, ne predstavljaju li zacetak stvaranja jednog novog odnosa izme|u drzavljana, drzave i me|unarodnog prava?
Gde ce nas raznolikosti neravnomernog razvoja sveta u kome zivimo odvesti ne mozemo znati. Za vecinu navedena resenja nalaze se na granici utopije a za neke su svakodnevna realnost.