Ako Jugoslavija nastavi, kao sto je pocela, da se konstituise kao nacionalna, monarhisticka drzava, njoj predstoje novi gradjanski sukobi, pa i dalje teritorijalno suzavanje.

Pre godinu dana, svi govornici demokratske opozicije, pred desetinama i stotinama hiljada pobunjenih gradjana Srbije, pocinjali su, ili zavrsavali svoje govore kategoricnim obecanjem: Sve ce biti reseno kada padne Milosevic! On sada vise nije na vlasti, nije vise slobodan, nije cak vise ni u Srbiji, a odnosi snaga izmedju konzervativaca i reformatora jedva da su se pomakli s mesta.
Pa sta se onda u stvari dogodilo.
Milosevic nije bio samo jedno ime, nego jedno vreme sa kojim se, izgleda, tesko raskida. Sada nam se sveti sto smo u nedogled objasnjavali zasto ga mi »ne damo«, umesto da jasno kazemo zasto ga tamo traze. Jednostavno, prodali smo ga, posto nismo priznali razloge zbog kojih je trebalo da ga predamo.

Znak raspoznavanja

Narod koji nije u stanju da se suoci sa neprijatnom istinom, rizikuje da ostane narod–dete, a ako odobrava zlocine, da ga drugi vide kao narod sklon zlocinu. Ma koliko da krivica za ratne zlocine nije kolektivna, gradjanska i moralna odgovornost svakako jeste, jer niko nije ostao nevin u ovom balkanskom paklu – ni narodi, ni oni koji se iza njih skrivaju, ni vlasti ni opozicije, ni biraci ni izabranici, ni bezboznici ni vernici.
Ima trenutaka kada neko pitanje, ma koliko ne bilo glavno,  postane znak raspoznavanja citavog drustva i svakog pojedinca. Nije svako ko odbacuje Haski sud nacionalist, ali necete naci ostrascenog nacionalistu koji je spreman da ga prizna. Nije slucajno sto isto tako rezonuju i svi nacionalisti, sirom pokojne Jugoslavije. Milosevic se vise nikada nece vratiti iz Haga, ali Srbiju nece napustiti, dokle god se ona od njega konacno ne ocisti. Nacionalisticka apologetika ne prestaje da se otresa od zlocina, vulgarnim i cinicnim odbranastvom, kao sto je »Haski sud je antisrpski«, »nemoguca je saradnja bez zakonskih propisa«... do Seseljevske ljudozderske duhovitosti »cuvajte te hladnjace, trebace nam jos«, ili pijacarskog blesavluka »dosta iskopavanja tih siptarskih leseva, ispasce jos da smo ih mi poubijali...« ili besprizornog »vica« Julskog umetnika Ljubise Ristica: »Psi zakopavaju kosti, a Srbi ih otkopavaju«. A da li je neko u medjuvremenu makar zapitao, nezaobilazno odgovorne, Vlajka Stojiljkovica i Nebojsu Pavkovica, sta znaju o sudbini i poreklu sirom Srbije preukopavanih leseva sa Kosova i Metohije!
Objektivni posmatrac mogao bi sve to da svede na jednostavniju, ali nemilosrdniju dijagnozu: Gospodo patrioti i nacionalni prvoborci, ne osporavate vi Haski sud zato sto nije u skladu s ustavima, medjunarodnim ili domacim zakonima, nego zato sto necete da osudite zlocine koje su pocinili »vasi« i u vase ime, jer necete da osudite ciljeve zbog kojih se rusilo i ubijalo, ako ne uz vase saglasno odobravanje, ono svakako uz vase visegodisnje cutanje...

Ko ne zeli istinu

Zanimljivo bi bilo pogledati ko sve, od javnih delatnika, humanista, knjizevnika, vladika i akademika, u toku tog dugog vremena, nikada nije osudio ni jedan zlocin – od Vukovara, Sarajeva, Srebrenice, pa sada do hladnjaca. Istinu najvise nisu zeleli oni, koji su znali kakva je. Pa, valjda, patriotizam, moral i hriscanstvo obavezuju na nesto uzvisenije i svetlije nego sto je boleciva ljubav, nazovimo je tako, za svoj narod, krv i tlo.
Za nas je saradnja sa Hagom »bolna«, rekao je nedavno Predsednik Kostunica: »Prosto, smatram da nasi sudovi nisu savrseni, ali daleko od toga da to jeste Haski sud«. (Politika, 11. jul 2001). Treba li, zbog opste nesavrsenosti sudova, da zlocinci ostanu zasticeni dok se sudovi usavrse. Ne lici li to pomalo na onu hrvatsku ispriku da u pravednom ratu ne moze biti ratnih zlocina.
Glavna predizborna parola »glavno je srusiti Milosevica« pokazuje se danas kao nerealna, pa i naivna. On je, doduse, sada u Hagu, ali je i dalje ostao aktivan srpski politicar, znacajan teg u aktuelnim deobama na ksenofobicne nacionaliste i proevropske reformatore. Linija razgranicenja koja je oktobra povucena izmedju DOS-a i vladajucih soc-nacionalistickih radikala, sada se probija i kroz sam DOS, koji se raslojava dok se istovremeno opozicija polagano ujedinjuje. Protiv vazece legislature, a s pozivom na legalitet, osporavana je primena medjunarodnih propisa, medju kojima i saradnja sa Hagom, na sta domace zakonodavstvo nedvosmisleno obavezuje najzad obnovljeno clanstvo u OUN... To se ne bi dogodilo da DOS-ov legalizam nije olako prepustao deo svoje pobede onima koje je pre deset meseci ubedljivo porazio.
Ako Jugoslavija nastavi, kao sto je pocela, da se konstituise kao nacionalna, monarhisticka drzava, njoj predstoje novi gradjanski sukobi, pa i dalje teritorijalno suzavanje. Onda nista nece biti ni od reforme, ni od minimalne federacije, pa cak ni od danas jos uvek moguceg zajednistva sa Crnom Gorom. Pravoslavnoj, ravnogorskoj, samodovoljnoj Srbiji svet ne treba, kao ni ona svetu.

Razdelnica i raspleti

Ako zapocne neka nova nacionalna homogenizacija, ponovo ce se ukazati i potreba za popunom upraznjenog radnog mesta vodje vaskolikog Srpstva. Znam, kao i vi, ko, od vise ambicioznih kandidata, ima najvise zelje i izgleda da tu prazninu, nastalu Milosevicevim »opravdanim«odsustvom, uspesno popuni. Lako cete se snaci, ako pazljivije pretrzite ko se sve trudi da bude simpatican i suprotnoj strani, ko sve budno pazi da ne povuce ni jedan potez, koji bi smanjivao sanse za takvu kandidaturu. Legalizam je zbilja »cudo jedno«,ako se selektivno primenjuje, za sta kad zatreba, moze cuda da ucini.
Visedecenijska razdelnica izmedju konzervativaca i reformista, koja je posle oktobarske smene vlasti izgledala vec resena, ponovo se zaostrava u drzavi i drustvu. Arbitrarno se, bez obaziranja na legalitet, menja sekularni karakter drzave, obnavlja monarhija, spaja Crkva i drzava. Djindjic uvodi svestenstvo u skole, Kostunica u kasarne, Joksimovic u bolnice, a (St)Protic u ambasade. Nista od toga nije »obecano« pre izbora, a vrlo je malo od onoga sto je obecano pocelo da se dogadja.Ocigledno, ni nasi legalisti se ne drze zakona »kao pijan plota« kad misle da je svrha vaznija od prava. Tako se legalizam polagano iskazuje kao delotvoran oblik otpora reformama i modernizaciji.
Evo nas, dakle, opet pred poznatim raskrsnicama, a mozda i nekim novim raspletima. Vreme nestrpljivo ceka jasniji odgovor na jos uvek otvoreno pitanje – hocemo li, zbilja, otvorenu, modernu, progresivnu, tolerantnu, sekularnu drzavu, kompatibilnu sa merilima savremene demokratske civilizacije, ili nismo u stanju da se otarasimo nasledjene ksenofobicne, etnocentricne, liderske, populisticke tvorevine kakvu smo nasledili.
Neuskladjenost izmedju domacih i medjunarodnih merila odredjuje suprotnost izmedju vladavine i demokratije. Da nije grupe mladih reformatora–entuzijasta koji imponuju znanjem, umesnoscu i smeloscu – od promena i podrske sveta ne bi danas bilo nista. Godisnjica pobede zatekla bi nas u stanju promena koje nista bitno nisu promenile.