Broj 266-267
Sta citate

Istorijska dinamika Balkana*

Misa Gleni

Tokom mnogih decenija zapadnjaci su ove zemlje smatrali neistrazenom zonom koja razdvaja dobro uredjenu evropsku civilizaciju od haoticnog Orijenta. (I: 11)

*
Prvi srpski ustanak poceo je vise od pola veka pre ujedinjenja Italije; prva moderna grcka drzava proglasena je cetrdeset godina pre ujedinjenja Nemacke. Ali, nacionalni identiteti Srba i Grka bili su lose definisani. Oba nacionalna pokreta vise su svoj uspeh dugovala raspadu Otomanskog carstva nego svojoj sopstvenoj unutrasnjoj snazi. Da bi nadomestile svoju politicku i ekonomsku slabost, nacionalne elite su trazile podrsku za svoje ambicije od evropskih sila. U tome lezi pocetak balkanske tragedije – to su bila seljacka drustva nedovoljno spremna da prihvate ideje prosvetiteljstva, a nalazila su se na raskrsnici rivalskih apsolutistickih imperija. Ishod je bio zakrzljali ustavni razvoj cije su mane neizbezno iskoristile velike sile kad se njihovo suparnistvo u ovoj oblasti zaostrilo u drugoj polovini devetnaestog veka. (I: 53)
*
Hrvati su bili prva nacija koja je iskusila nedostatke neravnomernog razvoja nacionalne svesti na Balkanskom poluostrvu. U vreme kad je idealisticki ilirski pokret tek bio rodjen, drzavnici iz Srbije i Grcke vec su pravili planove za sirenje svojih drzava. (I: 59)
*
Balkansko poluostrvo bilo je nerazmrsivo klupko. Ono je postalo laboratorija za politicke promene u kojoj velike diplomate i siromasne elite eksperimentisu s propadanjem vlasti, s lokalnim narodnim tradicijama, s novim nacionalistickim ideologijama, i nadasve s njihovim sopstvenim kratkorocnim interesima da stvore jednu razudjenu ustavnu i teritorijalnu tvorevinu. (I: 150)
*
Balkanske vojske finansirali su zajmovi dobijeni od vlada sa Zapada, zapadne firme su ih snabdevale oruzjem i drugom tehnologijom, a njihove oficire skolovali su i obucavali Francuzi, Nemci, Rusi i Britanci. Nagon novih drzava da ugrabe teritoriju, bez mnogo osvrtanja na demografske ili istorijske cinjenice, odrazavao je postupke njihovih suseda, velikih sila cije su proizvoljne odluke na Berlinskom kongresu mnoge teritorije ucinile spornim. (I: 230)
*
Same vojske, bilo u Bugarskoj, Srbiji ili Grckoj, bile su disciplinovane i spremne da u vreme velike politicke neizvesnosti prihvate jednostavnu ideolosku poruku – osloboditi bracu i prosiriti nacionalnu teritoriju. Oni nisu bili prefinjeni intelektualci i njihovo delovanje cesto su ometale sitne ljubomore i prepirke. Ali, da nije bilo poleta s kojim su ovi ljudi ucvrstili vojnu moc i proucavali takticke prirucnike, nikakva romanticna nacionalisticka demagogija (a nje je bilo mnogo) ne bi mogla da pripremi mlade balkanske drzave za rat protiv Otomanskog carstva. (I: 231)
*
Prvi balkanski rat karakterisale su izuzetna svirepost i krajnja bezobzirnost prema civilnom stanovnistvu koje je imalo nesrecu da zivi na podrucjima gde se vodila borba. Gde god je neka od vlada iz Saveza videla priliku da ugrabi dodatne komade teritorije, ona je to cinila cak i kad nije bilo istorijskog ili demografskog opravdanja za taj korak. U prolece i rano leto Srbi i Grci poceli su da posrbljavaju i helenizuju delove Makedonije koje su sada kontrolisali. Na teritorijama koje su zauzeli Bugari cetnici su ugnjetavali Jevreje i Turke. Civili koji su odbijali da prihvate nacionalnost nove administracije (ako se pljackasi i nasilnici mogu nazvati »administratorima«) proterivani su iz grada, muceni ili ubijani. (I: 255)
*
Drugi balkanski rat trajao je samo mesec dana. Jos jednom su seljaci u Makedoniji protiv svoje volje bili mucenici. Najpoucnija je, medjutim, lakoca s kojom su oni koji su vodili ovaj rat manipulisali predstavom o neprijatelju u glavama svojih vojnika. Manje od mesec dana pre izbijanja ovog rata, Srbi i Grci su se borili na istoj strani sa Bugarima. Sada su Grci i Srbi pozvali lokalne Turke da im se pridruze u zverstvima nad bugarskim seljacima. Grcka i srpska vojska harale su zaledjem Makedonije i Trakije i ubijale bespomocni zivalj. (I: 256)
*
Na Balkanu, koji je imao donekle preuvelicanu reputaciju kao prestonica politickog ubistva (Rusija je u stvari bila najopasnije mesto za policijske ili vladine vodje), zabelezeno je osam uspesnih atentata; ubijena su dva kralja, jedna kraljica, dva premijera i glavnokomandujuci turske armije. Uspesna ubistva zasenili su mnogobrojni neuspeli atentati. (I: 312)
*
Heroizam i moralna cvrstina jevtine su reci na Balkanu, a Srbi su skloni preteranoj upotrebi ovih reci. Ali, vojnici koji su sa Kosova pokusali da stignu na Krf zasluzuju veliko postovanje, cak i u ovom veku patnje. Pored surovih vremenskih uslova, Srbi su bili izlozeni napadima albanskih bandita. Ta promrzla »vojska utvara«, kako ju je nazvao jedan vojnik, bila je, naravno, lak plen za albanske seljake koji su, paradoksalno, imali jednu od najblazih zima te godine. Medjutim, Albanci su se i svetili Srbima zbog zverstava koje su ovi pocinili nad kosovskim i makedonskim Albancima za vreme Prvog balkanskog rata. Pravi bratoubilacki rat izmedju drzava nastalih posle propasti Otomanskog carstva zapoceo je tri godine pre ovih uzasnih dogadjaja. Medjutim, taj rat je pokrenuo niz uznemirujucih sukoba izmedju Bugara, Srba, Albanaca, Grka i Turaka u kojima su demografske, istorijske, verske, rasisticke i ekonomske pretenzije bile nemilosrdno uzajamno suprotstavljene. (II: 34)
*
Kada ih je Vilson objavio januara 1918, njegovih Cetrnaest tacaka uzdrmalo je samozadovoljstvo koje je prozimalo diplomatiju velikih sila. Taj dokument je dao i glas i dotad nezamisliv legitimitet zahtevima malih drzava koje nikada nisu mogle da pobede u raspravi protiv imperijalne hegemonije izrazene jezikom vojne moci. On je odmah promenio politicku ravnotezu sile u srednjoj i istocnoj Evropi, ohrabrujuci na desetine politickih pokreta, narocito unutar Austrougarske, da izadju sa maksimalistickim zahtevima za dobijanje drzavnosti. (II: 63)
*
U Jugoslaviji je godisnji budzet za poljoprivredu iznosio minimalnih jedan posto. Glavnina drzavnih prihoda odlazila je na odbranu. Izmedju 34 i 50 posto drzavnog budzeta odlazilo je na vojsku sirom Balkana, osim u Bugarskoj kojoj je po Mirovnom ugovoru iz Nejia dozvoljeno da ima samo simbolicne odbrambene snage. Ovo zapostavljanje seoskog stanovnistva nije izmaklo paznji lukavijih populistickih politicara koji su u seljastvu videli neiscrpan izvor pristalica, a koji su mogli da dobiju njihove glasove osudjujuci urbane centre kao Sodome i Gomore u kojima se prozdiru plodovi postenog rada seljaka. (II: 94)
*
Krvavi ulazak Bugarske u posleratni period nije se preneo u druge drzave; sa izuzetkom Grcke i Albanije, najozbiljniji sukobi na Balkanu poticali su od tenzija izmedju gradskih i seoskih zajednica. Nedostatak diversifikacije u privredi i stalan problem nezaposlenosti na selu stvarali su od Balkana region posebno podlozan nepovoljnim posledicama smanjivanja proizvodnje u svetskoj ekonomiji. Tokom tridesetih godina dvadesetog veka ova dva problema su se intenzivirala. Lokalni politicari nalazili su nadahnuce u agresivno zavodljivoj teatralnosti italijanskih fasista i nemackih nacista. Balkanske demokratije umirale su jedna za drugom posle kraceg zivota provedenog u bolesti i bivale zamenjene monarhistickim diktaturama. Ali, iako su ovi rezimi pozajmljivali rekvizite i retoriku koje su razvili Musolini i Hitler, nijedan od njih nije bio dosledno i dovoljno okrutan da zasluzi epitet »monarho-fasisticki«, kako su ih komunisti u pocetku opisivali. Istini za volju, rumunski kralj Karol smatrao je da je Gvozdena garda, jedini snazan domaci fasisticki pokret na Balkanu, pretnja njegovom rezimu. Pored toga, odlike balkanskih autokratija razlikovale su se od zemlje do zemlje, cesto u velikoj meri, sto znaci da nije postojala karakteristicna balkanska diktatura. (II: 99–100)
*
Tokom dvadesetih godina dvadesetog veka, suprotne kulturne i politicke tradicije Otomanskog i Austrougarskog carstva kanalisane su u spor o prirodi ustava Jugoslavije. Pakosne rasprave oko Vidovdanskog ustava direktno su dovele do masakra koji je pratio raspad obe Jugoslavije, i prve Jugoslavije 1941, i druge Jugoslavije 1991. godine. U oba slucaja te katastrofe su bile izazvane tektonskim pomeranjima u evropskoj politici. Medjutim, unutrasnji razlozi jugoslovenske tragedije vodili su poreklo iz perioda posle stvaranja jugoslovenske drzave 1918. godine i sve do ubistva kralja Aleksandra 1934. godine. (II: 103)
*
Uticaj kraha berze u Vol stritu na Balkan, preko Nemacke, pokazao se kao prevelik izazov za demokratiju. Zemljoposednici, drzavni sluzbenici i generali sirom Balkana davali su, svi odreda, podrsku monarhistickim i republikanskim diktatorima da bi zastitili stabilnost drzave od sve opasnijeg seljackog radikalizma. Demokratija ce u narednih sest decenija biti izgnana sa brdovitog Balkana. Ali, u tom casu, balkanske zemlje morale su da potraze pomoc da bi ponovo uspostavile kakav-takav red u privredi. Francuska, Britanija i Sjedinjene Drzave okrenule su im ledja. Nemacka je, medjutim, imala sasvim drugaciji pristup. Hitler je poceo da se udvara Balkanu. (II: 126)
*
Ljude sa sela podjednako su regrutovali partizani, ustase i cetnici. Njima je bilo mnogo teze nego njihovoj rodbini u gradovima. Posle oslobodjenja, medjutim, ortodoksni marksisti iz KPJ nisu se pokazali nista boljim prema seljacima od srpskih liberala iz devetnaestog veka ili jugoslovenskih autokrata iz tridesetih godina dvadesetog veka. Naprotiv, novo komunisticko rukovodstvo usmeravalo je politicka i ekonomska sredstva u ambiciozne industrijske projekte, a zapostavljalo ulaganja u selo. Cilj je bio da se ojaca malobrojna radnicka klasa na ustrb seljastva, koje je u ocima komunista bilo simbol zaostalosti. Od seoske radne snage ocekivalo se da prihvati potcinjen polozaj u socijalistickom poretku. Njen zadatak bio je da proizvodi dovoljno hrane da bi se zadovoljile potrebe sve brojnijeg proletarijata.
Ovo se pravilo primenjivalo u svim komunistickim zemljama na Balkanu, a partijski rukovodioci brzo su obuzdavali nezavisnu politicku aktivnost na selu. Prvo su naredili unistenje uticajnih seljackih pokreta na Balkanskom poluostrvu, jer su oni bili najozbiljnija pretnja komunistickom monopolu na vlast. Zatim su paznju usmerili na ekonomske interese seljaka. Kolektivizacija je obecavala konacan obracun sa privatnom svojinom, kako velikom tako i malom. U skladu s tim planom, kontrola proizvodnje i raspodele hrane ostala bi u rukama komunista. Ali, rukovodstva su poklekla. Toliko ih je hvatao strah od toga kako ce seljaci reagovati na kolektivizaciju da su cak i u Albaniji, najokrutnijoj policijskoj drzavi u Evropi, komunisti oklevali da primene ovu politiku. Samo je Jugoslavija prkosila ovim kretanjima i odmah zapocela kolektivizaciju.
Bilo je nekoliko razloga za to. Sve do leta 1948. godine Jugoslavija je smatrana najvernijim sovjetskim satelitom u Istocnoj Evropi. Jugoslavija je vec pocetkom 1947. godine objavila pocetak kolektivizacije da bi naglasila svoja staljinisticka uverenja. Zatim je, juna 1948, Jugoslavija izbacena iz Informbiroa. Staljin je optuzio Tita da je odstupio od socijalizma i krenuo u pravcu trockizma i kapitalizma. Sustina izdaje socijalizma bila je navodno blag tretman seljaka u Jugoslaviji. Sovjetski komunisti optuzili su KPJ da je »partija kulaka«, sto je bila ocigledna besmislica jer je ponasanje Komunisticke partije Jugoslavije prema seljacima bilo gore nego ponasanje drugih komunistickih partija prema seljacima u njihovim zemljama. Da bi osporilo optuzbe za revizionizam, rukovodstvo u Beogradu odlucilo je da pojaca kolektivizaciju u zelji da pokaze kako su Sovjetski Savez i njegovi saveznici, a ne Jugoslavija, skrenuli sa puta staljinistickog pravoverja. (II: 243–244)
*
Interes Zapada za Balkan opao je ubrzo po uspostavljanju komunisticke vlasti. Uskoro su herojski otpor Istocnih Nemaca i Ceha 1953. godine i Poljaka i Madjara 1956. godine bacili u zasenak sudbinu Rumunije, Bugarske, Jugoslavije i Albanije. Posto su decenijama tvrdili da je narodima Balkana nasilje po prirodi urodjeno, novinari i pisci sada su odbacivali i samu pomisao da su narodi sa tog podrucja pitomi ljudi kojima nedostaju inicijativa i hrabrost njihovih suseda sa severoistoka. Medjutim, otpor staljinizmu na Balkanu ostao je u velikoj meri neprimecen zato sto mu je nedostajala koordinacija i zato sto je bio koncentrisan na selo, a ne na gradove poput Berlina i Budimpeste. Stavise, posle pada komunizma 1989. godine, u arhivama su otkriveni dokumenti koji pokazuju da je staljinizam na Balkanu bio mnogo brutalniji no sto su cak i zapadni naucnici ranije pretpostavljali. (II: 249)
*
Kad bi UDB-a, mocna drzavna policija, ostro postupala prema disidentima (sto se cesto dogadjalo), vlada je lako izbegavala osudu Zapada zbog liberalne reputacije koju je uzivala. Zapad se pravio da ne vidi krsenje ljudskih prava jer su njihovi strateski planeri bili ubedjeni da ce Jugoslavija prici NATO-u u slucaju rata sa Sovjetskim Savezom i njegovim saveznicima. (II: 269)
*
Tokom Titove vladavine nacionalni ili regionalni sukobi izbijali su u razlicitim oblicima. Ali pre 1980. godine, kad je Tito umro, nacionalizam u Jugoslaviji nije bio otvoreno koriscen za obracun sa politickim protivnicima, kao sto su to krajem osamdesetih godina dvadesetog veka cinili predsednici Srbije i Hrvatske Milosevic i Tudjman. Tito je, medjutim, bio sklon da svaki oblik nacionalnog samopotvrdjivanja vidi kao inherentnu pretnju drzavi. Umesto da dozvoli davanje oduska legitimnim izrazima nacionalnog identiteta, Titov omiljen nacin resavanja tog problema bio je gusenje nacionalnog identiteta ili, sto je jos gore, suprotstavljanje jednog nacionalizma drugom u cilju njegovog neutralisanja. (II: 273)
*
Konfiskacija oruzja uskoro se pretvorila u silovitu kampanju srpskog nacionalizma ciji je rezultat bio izvestan broj mrtvih Albanaca i jos mnogo vise pritvorenih. Rankovicev rezim drzavnog terora na Kosovu bio je pocetak najznacajnijeg pokreta u posleratnoj igri koju su karakterisale dramaticne promene u politickom zivotu tog regiona. Odnos Srba i Albanaca na Kosovu ima duzu istoriju nasilja nego bilo koji drugi odnos naroda u bivsoj Jugoslaviji. Srbi, Hrvati i Bosanci slagali su se dosta dobro tokom titoistickog perioda, ali je nasilje na Kosovu uvek bilo latentno prisutno.
Srpski nacionalizam UDB-e na Kosovu bio je upadljiv. U drugim delovima zemlje ulagan je napor da se on zamaskira zaposljavanjem Hrvata, Slovenaca i muslimana, ali je i tako postotak srpskih oficira bio izuzetno velik u svakoj republici. Rankovic je licno bio manje srpski nacionalista, a vise fanatican »unitarista«. On je verovao da bi sva vlast trebalo da ostane u Beogradu (i ako je moguce, u njegovim rukama), a da republicki glavni gradovi, poput Zagreba, Ljubljane ili Sarajeva, ne treba da imaju nikakvu ulogu osim kao izvrsioci naredbi iz centra. Tako je »unitarizam« ili »konzervativizam« odmah povezan sa srpskim nacionalizmom: i jedan i drugi imali su za cilj da ocuvaju status kvo, koji je favorizovao srpsku elitu. Istina je da je bilo mnogo uzajamnog preplitanja izmedju srpskih nacionalista i konzervativaca u Partiji, ali unitarizam i konzervativizam nisu bili jedno te isto. U Sloveniji i Hrvatskoj postojala je jaka grupa konzervativaca unutar SKJ-a, a unutar srpske Partije postojala je znacajna frakcija liberala. (II: 278–279)
*
Dok su Tito i Kardelj (koji je umro 1979) jos bili zivi, mehanizmi ustava iz 1974. godine bili su samo providno pokrice za politicke odluke koje su donosila ova dvojica starih vodja. Niko nije smatrao da je potrebno detaljno utvrditi kako novi sistem treba da funkcionise. On se zasnivao na sistemu politickih muzickih stolica – ljudi na visokim polozajima rotirani su svake godine da bi se sprecilo da neka republika ili politicar akumulira preveliku moc. Ta praksa je uspela da se odrzi nesto vise od pet godina, a cak i tada je to bilo na ustrb kontinuiteta upravljanja zemljom. Ustav je u principu omogucio devoluciju vlasti na federalne jedinice, ali pravi odnos izmedju republickih centara bio je nejasan, da bi najzad doveo do uzasne konfuzije i korupcije. Ovaj problem u pocetku nije bio tako znacajan jer su u rukovodstvu osam komunistickih partija (po jedna iz svih sest republika i po jedna iz dve autonomne pokrajine u Srbiji, Vojvodine i Kosova) preovladjivali konzervativci, sjedinjeni u borbi protiv liberalizma, koji nisu imali dovoljno maste neophodne za resavanje kriza koje su potresale zemlju pocetkom osamdesetih godina dvadesetog veka. (II: 323–324)
*
Evropa je slavila pad komunizma 1989. godine kao pocetak nove ere. Posle pola veka podele i hladnog rata, ljudi sa Istoka i Zapada jedva su cekali da pocnu da grade »zajednicki evropski dom«, da se posluzimo recima Mihaila Gorbacova. Demokratska prava i slobode preko noci su istisnuli cenzuru i diktaturu. Medjutim, komunisticka birokratija koja je sirom Istocne Evrope silazila sa vlasti pronalazila je nacin da se prilagodi novim uslovima, cuvajuci privilegije uprkos izazovima politicke i privredne konkurencije. U Poljskoj i Madjarskoj komunisti su postali najdinamicniji kapitalisti. U Rumuniji i Bugarskoj komunisticke partije koje su promenile imena ostajale su na vlasti jos nekoliko godina igrajuci na kartu straha ljudi od iznenadnih ekonomskih promena. U Jugoslaviji je adut bio agresivni nacionalizam. Milosevic, taj tuzni zavisnik od vlasti, pronasao je novu drogu i pojavio se u novoj ulozi srpskog soviniste. Tamo gde komunisti nisu postali nacionalisti, kao u Hrvatskoj, umesto njih bi dosao neko drugi. (II: 334)
*
Za razliku od vecine balkanskih kriza u dvadesetom veku, velike sile (pod svojim novim neutralnim imenom medjunarodna zajednica) nisu izazvale ratove u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Kad su se, medjutim, u njih umesale od 1991. godine pa nadalje, one su cesto samo pogorsavale situaciju. (II: 336)
*
Napadi UCK-a dogodili su se pet meseci posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Kosovski Albanci zavideli su Hrvatskoj i Bosni. Videli su da je medjunarodna zajednica podrzavala Hrvate i Muslimane protiv Srba i da su u Hrvatskoj Srbi porazeni u potpunosti, a u Bosni delimicno. Medjunarodna zajednica obecala je da ce Bosni i Hercegovini dati pet milijardi dolara kao pomoc u izgradnji razrusene zemlje. Uprkos tome sto su bili prve Miloseviceve zrtve, kosovski Albanci nisu dobili nista. Sve dok budu pasivni, mislili su radikalni Albanci, svet ce ih ignorisati, Milosevicev rezim moci ce da nastavi da negira prava kosovskih Albanaca, a njegov represivni rezim i dalje ce neometano trajati.
U prolece 1996. godine, UCK nije bila organizovana sila. Njegovi clanovi pripadali su malim celijama i bili regrutovani iz velike ruralne populacije koja nije imala politicki uticaj na Kosovu. Ali, prihvatajuci teroristicke metode, UCK je uputio izazov Rugovi kao vodji kosovskih Albanaca. Taktika oruzanih sukoba neizbezno ce dovesti do odmazde srpskih snaga bezbednosti sto ce, sa svoje strane, povecati podrsku UCK-u. Mnogi mladi Albanci kojima je dosadila Rugovina navodna neaktivnost postali su pristalice ljudi sa puskama. (II: 353–354)
*
Sve cinjenice govore u prilog neophodnosti da se nadoknade politicka i ekonomska steta nanete zemljama na Balkanu. Ali, to je veliki izazov. Nepripremljenost NATO-a bila je ocigledna tokom vazdusnog rata. Ona je bila ocigledna i posle pobede, kad se ovaj savez pokazao nesposobnim da spreci UCK da zavede rezim zastrasivanja i ubistava koji je izazvao odlazak skoro celokupne srpske manjine sa Kosova samo nekoliko nedelja posto su se Albanci vratili. Ako najveca vojna masinerija u istoriji covecanstva nije u stanju da zavede red i zakon u jednoj maloj pokrajini, covek ne moze a da se ne zapita sta ce medjunarodna zajednica u buducnosti preduzeti u pogledu drugog, veceg protektorata na Balkanu – Bosne i Hercegovine; i da li ce velike sile, Sjedinjene Americke Drzave pre svih, imati politicka i ekonomska sredstva da se pozabave Srbijom koja lebdi izmedju gradjanskog rata, privrednog kolapsa i sukoba sa bratskom republikom Crnom Gorom. Ali, ako velike sile ne iskoriste priliku koja im se sada pruza i ne uloze velika sredstva u ovaj region, patnje balkanskih zemalja sigurno ce se nastaviti tokom narednih nekoliko decenija u novom milenijumu. (II: 362)

* Iz: Misa Gleni, Balkan 1804–1999. (Nacionalizam, rat i velike sile). S engleskog prevele Dragana Starcevic i Olivera Niciforovic-Babac, Radio B-92, Beograd 2001.

 
© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar