Deset meseci nakon promene rezima Slobodana Milosevica sudstvo kao ustavno ravnopravan oblik trojedne vlasti (zajedno sa izvrsnom i zakonodavnom) nikako da u praksi dosegne tu nacelnu jednakopravnost. Tome je, prema nasem misljenju, krivo nekoliko faktora. 
Prvo, inercija proslih vremena koja sobom i dalje nosi ideju supremacije izvrsne vlasti kao dominante svih drustvenih zbivanja, koja silom svog aparata ali neretko i drustvenih ocekivanja (u narodu se ceni i strahopostuje iskljucivo politicka vlast!), monopolise sebi pravo da upravlja svim drustvenim institucijama i ostvari potpunu kontrolu nad njima. 
Drugo, ni zakonodavna vlast, kao najvisi predstavnik narodnih interesa, cija se uloga neopravdano zapostavlja u diskusijama o statusu tri osnovna oblika vlasti, ne samo da nije realizovala svoju ustavnim nacelima garantovanu ulogu, vec je postala, a sve vise se uveravamo i ostala, puka transmisija izvrsne vlasti i to na dvojak nacin: prvo sto u njoj aktivno sudeluju predstavnici izvrsne vlasti (kod nas je, naime, dozvoljeno da ministri istovremeno budu i poslanici!) koji ujedno predlazu i usvajaju zakone, podnose izvestaje o radu vlade, koje posle toga u funkciji poslanika prihvataju i sl., i drugo, izvrsna vlast neretko, kao u doba Milosevica, uprkos gornjim cinjenicama – valjda radi svake eventualnosti, a po principu »sto je sigurno, sigurno je« – pojacava svoj monopol u vrsenju vlasti prostim zaobilazenjem zakonodavne vlasti odnosno donosenjem tzv. uredbi sa snagom zakona.
I trece, sam ustav svojim resenjima dopusta primat zakonodavnoj (a time posredno i izvrsnoj) vlasti nad sudskom time sto omogucuje da parlament odlucuje o tome kakva ce biti sudska vlast, poimence odredjujuci njene nosioce. Izvrsna vlast, naime, uzima sebi pravo, a ustav to ne brani, da predlaze (obicno je to njen organ – Ministarstvo pravde) i – u parlamentu u kojem ima poslanicku vecinu – usvaja listu kandidata za sudijske funkcije (sudije ustavnog, vrhovnog i drugih sudova). Kada pojedine sudije pokusaju da svoju funkciju vrse u skladu sa proklamovanom podelom vlasti, cesto u tome bivaju onemoguceni raznim vidovima nelegalnih pritisaka. I samo na te vidove pritisaka (zastrasivanje, pretnje, podmicivanje, telefonske intervencije prijatelja i sl.) nosioci sudske vlasti se oglasavaju zaleci se na svoju »zavisnost«. Tako dolazimo do svojevrsne mistifikacije problema, tako ceste na balkanskim prostorima. Nezavisnost sudske vlasti se tu, o ironije, ogleda jedino u opiranju nelegalnoj, nepravoj i neustavnoj presiji izvrsne vlasti!
Tek smo nedavno na jednoj konferenciji pravnika prvi put culi dosad bogohulnu teoriju prema kojoj postojeca ustavna resenja ne samo da su kocnica punoj samostalnosti i nezavisnosti sudske vlasti vec ona, na legalan nacin tu nezavisnost onemogucavaju!
Dakle, price o pritiscima, losem materijalnom polozaju sudija i slaboj materijalnoj opremljenosti sudstva uopste, nisu uzrok, nego prosta posledica neravnopravnog odnosa unutar triju oblika vlasti, pri cemu je sudska u tom smislu najugrozenija. Nas drzavno-pravni i drustveni ambijent nije modelovan tako da istinski garantuje realizaciju proklamovanog. Zasto je to tako – a izgleda da je oduvek kod nas tako bilo – put je kojim ovoga puta ne bismo isli jer bi nas odveo u daleke i tamne predele antropologije.
Stoga je, prema nasem uverenju, nedovoljno reci: potrebne su ustavne promene. Odnosno, to je lakse reci nego uciniti jer promene ustava i kompletnog zakonodavstva zahtevaju jaku i nezavisnu zakonodavnu vlast na osnovu cijih ce zakona sudska vrsiti svoju funkciju, a to opet nije moguce ukoliko se izvrsna vlast ne odrekne dela svojih ne samo nelegalno preuzetih funkcija vec i onih legalnih (da npr. ministri kao predstavnici upravne vlasti sede u zakonodavnom telu i direktno se mesaju u njegov rad). Tesko ce biti izaci iz ovog circulusa vitiosusa: ipak, kao sto je to slucaj i unutar strukture same izvrsne vlasti kada se njeni cesto antagonizovani delovi putem racionalnog konsenzusa spajaju u celinu zarad sopstvenog opstanka, tako, uvereni smo, mora doci do konsenzusa izmedju izvrsne, sudske i zakonodavne vlasti. Tek po postignutom konsenzusu mogu se ocekivati promene ustava odnosno usvajanje takvih resenja koja nece biti deklarativna vec zivotna i sprovodiva u praksi. Ona ce, napokon, oznaciti diskontinuitet sa totalitarnom svescu i partijskom drzavom.