Ogledi
Nas zanima upravo poredak raznih govora u javnom diskursu;
kako se govor proizvodi, okupira, usmerava, upotrebljava, zloupotrebljava,
da bi se individue i grupe ljudi nadgledale, kontrolisale i usmeravale
Pop-politika i pop-ideologija
O (zlo)upotrebi masovne kulture i umetnosti u ideoloske
svrhe
Umesto formiranja za autonomiju, za misljenje i prosudjivanje,
ljudi se formiraju za potrosnju i ispovedanje ideologije
Misa Djurkovic
Prostor naseg sveta beskonacno je bogat raznim entitetima (od kojih
mi, usled ogranicenosti svoje sposobnosti percipiranja, spoznajemo tek
smesno mali broj utisaka) koji usled takodje beskonacne vremenske dinamike
stalno stupaju u nove odnose, stvaraju nove konstelacije odnosa, razlazu
postojece fenomene, oblikuju nove, grupisu se na razlicite nacine, pri
tom ukidajuci, zatamnjujuci, potiskujuci, sklanjajuci ili unistavajuci
vec postojece kvalitete da bi iznedrili neke nove koji mogu biti ili apsolutno
novi ili varijacije nekada postojecih, slicnih fenomena u izmenjenim okolnostima.
U oba slucaja, ti novi kvaliteti traze da se imenuju, odrede, zahvate,
razgranice od poznatog, slicnog, drugog i da tim specificnim cinom imenovanja
zadobiju pravo na diskurzivan zivot, na postojanje u sferi ljudske komunikacije.
Vodjen ovom logikom, dozvolicu sebi taj luksuz pretencioznosti da pokusam
da imenujem i oznacim jedno specificno podrucje istrazivanja koje bi se
bavilo jednim specificnim podrucjem fenomena, a koje bismo mogli nazvati
podrucjem pop-politike i pop-ideologije.
Ideja je da se ukaze na ogroman znacaj ovog podrucja u promenjenim
socijalno-tehnickim uslovima gde se ceo zivot, pa tako i gotovo svi klasicni
teorijski fenomeni posreduju preko masovnih medija popularne kulture. Na
primer, sve klasicne politicke ideologije u eri masovnih medija i popularne
kulture dobijaju izmenjeno znacenje, koje njihovu imanentnu dijalektiku
moze odvesti ka krajnje opasnim politickim posledicama nezavisno od proklamovanih
normativnih ideala; nekad cak uprkos njima kao sto se dogodilo sa komunizmom
i kao sto se danas izgleda dogadja sa liberalizmom.
Cela ova ideja pop-politike i pop-ideologije ima svoj izvor u jednoj
narocitoj tradiciji koja je prisutna u drustvenim naukama. Ova tradicija
je za razliku od mainstreama socijalno-politickih disciplina, koji
je bio okupiran transparentnim institucionalnim i van-institucionalnim
oblicima praktikovanja moci, te drustvenom komunikacijom ukoliko je sa
time povezana, bila usmerena na sva ona brojna marginalna i neobicna (uvrnuta)
podrucja kojima se u glavnom toku politickih istrazivanja odricao znacaj.
Naime, pojedini autori su bili veoma kriticni prema standardnim obrascima
i metodama socijalno-politickih istrazivanja jer su smatrali da ona ne
daju dovoljno jasnu i realnu sliku drustvenog zivota, te su se usmeravali
na razna zapostavljena podrucja svakodnevnog zivota verujuci da ce u njima
naci vazece, ali prikrivene ideologije u daleko otvorenijem i shvatljivijem
obliku. Ideja koja stoji iza tog pristupa je shvatanje da su politika i
ideologija prisutne u svim oblastima zivota, te da se cesto mnogo bolje
mogu analizirati, shvatiti i razotkriti preko takozvanih marginalnih fenomena,
odnosno preko kulturnih fenomena u sirem smislu, kao sto su humor, zabava,
seksualnost, dokolica, horoskopi, sport, moda, materijal u oglasima i revijalnoj
stampi,1 nego preko institucionalno-politickog ustrojstva i
preko deklarativnih normativnih tvrdnji samih politickih aktera.
Ova tendencija izucavanja marginalnih fenomena, u koju ukotvljujemo
svoju disciplinu pop-politike i pop-ideologije, istorijski vuce korene
od starih Grka. Po prvi put se srece u raspravi izmedju Sokrata i ostalih
sofista, kako nam je Platon to preneo. Dok Sokrat pokusava da »otkrije«
normativna, univerzalna i sveobavezujuca moralna pravila drustvenog zivota,
sofisti (Protagora, Gorgija...) usmeravaju se na stvarne oblike drustvene
prakse pokazujuci kako proklamovana normativnost zapravo izgleda u realnom
zivotu. Ova realisticka ili deskriptivisticka tradicija, koja je svoje
vazne predstavnike imala npr. u Vikou, Herderu i Paskalu, svoje relativno
precizne i zaokruzene oblike dobila je u devetnaestom veku.
Ako je osamnaesti vek ostavio u nasledje zaokruzenu liberalno-prosvetiteljsku
normativnu ideolosku paradigmu, devetnaesti vek je obelezen njenim gotovo
univerzalnim prihvatanjem u evropskim zemljama, te ustolicavanjem kao vladajuce.
Medjutim, sa razlicitih strana se uvidjalo da stvarni drustveni zivot odstupa
od proklamovanih normativnih ideala, te da sadrzina medjuljudskih odnosa
pokazuje potpuno drugacije tendencije od onih koje je vladajuca liberalna
oligarhija proklamovala. Napadi su dolazili od zainteresovanih strana koje
su se usredsredjivale na analizu upravo tih stvarnih drustvenih odnosa,
boreci se na razlicite nacine da u ukupnoj drustveno-politickoj stvarnosti
ostvare sto bolji polozaj. Centralna liberalna paradigma napadana je sa
razlicitih strana (npr. od ugrozenih manjina kao sto su zene ili od nacionalnih
manjina koje su trazile pravo na samoopredeljenje), ali najjace sa levih
i sa desnih pozicija. Iako su normativne paradigme, koje su sa ove dve
ideoloske pozicije nudjene, vukle na razlicite strane, deskriptivni kriticki
uvidi, minuciozna skeniranja liberalnih drustava devetnaestog veka cesto
su bili potpuno identicni kod njihovih autora.2 Mislioci iz
obe paradigme nastojali su da pokazu liberalizmu njegovu skrivenu istinu,
odnosno neistinu, tj. njegovim autoprezentacijama suprotstavljali su deskripciju
stvarnih politickih odnosa, sistema vrednosti i ideologija. Medju najzanimljivija
imena spadaju Demestr, Bonal, Donozo Kortez, Spengler, s jedne strane,
i Prudon, Bakunjin i Marks, s druge, te Nice i Frojd. Dvadesti vek je doneo
njihove briljantne naslednike kao sto su Karl Smit, Hajdeger, Lukac, te
posebno pripadnici Frankfurtske skole (Horkhajmer, Adorno, Nojman, Benjamin),
a zatim francuske (post)strukturalisticke (Fuko, Delez, Altise, Liotar,
Bodrijar, Derida). Medjutim, taj vek je doneo i pokusaje da se ustanove
nove normativne paradigme drustvenog uredjenja koje su se pokazale kao
daleko gore od devetnaestovekovnog kapitalistickog liberalizma. Sa prljavom
vodom izbaceno je i dete i ceo taj proces rezultirao je najgorim terorom
koji je covecanstvo ikada videlo; gradjani nekih drzava pretvoreni su u
savremene robove, umesto da se postignuti nivo sloboda i prava uvecava
on je odbacen zarad vracanja u varvarstvo, a u nasledje nam je ostavljeno
secanje na holokaust, koncentracione logore, gulage, kulturnu revoluciju
i Crvene Kmere.3 Kraj dvadesetog veka obelezen je masovnim vracanjem
normativne liberalno-demokratske paradigme koja se nakon svega pokazala
kao najmanje opasna (bar po odnose unutar jedne zemlje). Medjutim, kao
i u devetnaestom veku, drustvena realnost najcesce umnogome odstupa od
proklamovanih ideala, te se tako ceo krug zatvorio. Nakon dramaticnog iskustva
dvadesetog veka, ostaje nam zadatak da branimo i dalje razvijamo normativne
ideale, ali pre svega da ukazujemo na njihova stalna izigravanja u realnom
drustvenom zivotu i da se trudimo da stvarnost zaista bude sto bliza proklamovanim
normama (npr., da sloboda zaista bude sloboda, a individualnost zaista
individualnost a ne njeno potrosacko simuliranje).4 Za to nam
je pomenuta deskripcija od presudnog znacaja, a radovi pomenutih autora
sa svim svojim bogatstvom analiziranih fenomena predstavljaju izvanredno
konceptualno, metodolosko i teoretsko polaziste koje u savremenim radikalno
izmenjenim uslovima tehniciziranog sveta moze dati veoma zanimljive rezultate.
Analiza fenomena pop-politike i pop-ideologije kao pomenute deskripcije
tzv. marginalnih fenomena sprovodi se preko onoga sto je Misel Fuko nazvao
poredak govora. Nas zanima upravo poredak raznih govora u javnom
diskursu; kako se govor proizvodi, okupira, usmerava, upotrebljava, zloupotrebljava
da bi se individue i grupe ljudi nadgledale, kontrolisale i usmeravale.
Ideju poretka govora Fuko je, u svom pristupnom govoru na Kolez d’ Fransu,
odredio na sledeci nacin: »Pretpostavljam da je u svakom drustvu
proizvodnja govora u isti mah kontrolisana, selekcionisana, organizovana
i rasporedjena preko izvesnog broja procedura koje treba da od njega otklone
moci i opasnosti, da gospodare njegovim aleatornim ostvarivanjem, da izbegnu
njegovu tvrdu, strasnu materijalnost«.5 Presudno je uociti
metode koje Fuko izdvaja kao efikasne za kontrolu i pacifikaciju govora.
Nasuprot standardnim teorijama totalitarizma, diktature i autoritarnih
rezima, prema kojima se kontrola odvija odsecanjem, zatomljivanjem, ukidanjem,
represijom i zabranom, Fuko istice da se kontrola u savremenim drustvima
daleko efikasnije sprovodi kontrolisanom pseudoafirmacijom, tj. prethodnim
organizovanjem, rasporedjivanjem i usmeravanjem pomenutog subverzivnog
govora. Kratko receno, daleko je efikasnija kontrola putem usmeravanja
nego preko zabrane, kao sto je »kvalitet« savremenih, modernih
oblika vladavine da vladaju dusama ili delovanjem na duse a tek posredno
i mnogo manje nego ranije delovanjem na tela.6
Fuko insistira na znacenju prinude na govor. Umesto da se, kao sto
je to u psihoanalizi tvrdjeno, stvari (konkretno, seksualnost) stalno potiskuju,
prema Fukou se zapravo od struktura moci stalno namece jedna prinuda na
govor, stimulise se iznosenje, prikazivanje, pokazivanje, jedan diskurzivni
egzibicionizam koji je nesumnjivo u interesu vlasti i moci koja tezi potpunoj
transparentnosti drustvenih odnosa kako bi mogli biti izlozeni njenom panoptikumu.7
Anders ukazuje na to da su savremena drustva voajerska i egzibicionisticka
i insistira na znacaju odsustva zidova u konformistickom drustvu i na perpetuiranom
ponavljanju savremenih zapadnjaka: »I’ve got nothing to hide!«.
Ovi autori su znacajni jer su pokazali u kojoj su meri zapadna potrosacka
drustva zapravo totalitarna te se nase shvatanje totalitarizma i diktature
prosirilo buduci da nije ograniceno na standardne otvoreno represivne sisteme.
Teoretska osnova za izucavanje pop-politike i pop-ideologije
Pop-politika i pop-ideologija bi zapravo bile analize politike i ideologije,
usmerene na izucavanje ova dva fenomena onako kako oni funkcionisu i kako
se rasprostiru u i preko sredstava popularne (masovne) kulture i umetnosti.
Pop je popularna (!) skracenica od engleske reci popular koja znaci
»masovno«, »narodno«, »poznato«, »omiljeno«.
Koristi se za oznacavanje oblasti kulture koje su siroko prihvacene i rasprostranjene
medju narodom, populusom, pukom, masom. Veoma rasprostranjen je, na primer,
termin pop-muzika koji se ustalio za jedan pitkiji oblik savremene zabavne
muzike. On je nastao u Engleskoj sezdesetih godina dvadesetog veka kako
bi odvojio popularnu, komercijalnu muziku, koja se u to vreme etablirala
preko radio-stanica i top-lista, od tzv. klasicne, umetnicke muzike, s
jedne strane, i tradicionalne, narodne, odnosno folk-muzike, s druge strane.
Pop-ideologija bi dakle bila ideologija, kao relativno koherentan skup
ili sistem nekih postvarenih8 ideja, znacenja, shvatanja i vrednosti,
koji se siri, rasprostire, interiorizuje i suptilno i sublimno namece preko
pomenutih pop-fenomena (popularne kulture i umetnosti). Svaka vlast ili
politicka grupacija po definiciji nastoji da namece izvesnu ideologiju
i da na taj nacin oblikuje i pacifikuje svoje podanike, da ih usmerava
u odredjenom pravcu, i da im tako iz horizonta iskljucuje neke druge mogucnosti.
Obrt koji nas ovde zanima sastoji se u tezi da se ovaj proces nametanja
ideologije sve vise i odlucnije odvija preko pop-fenomena, pop-kulture
i sredstava masovne komunikacije koji ih promovisu. Dok je ranije proces
ideologizacije uglavnom obavljan preko formalnog, skolskog obrazovanja,
danas se on daleko vise, snaznije i znacajnije obavlja preko pop-fenomena.
U drugom delu navodicemo primere kojima cemo pokusati da ilustrujemo savremene
pop-ideologije koje pre svega deluju u okviru, unutar, drzavno-kulturne
zajednice.
Pop-politika bi sledila jedno radikalno, smitovsko shvatanje politike,
koje se zasniva na grupisanju prijatelj–neprijatelj i po kojem je osnovni
princip podrucja politickog princip borbe, polemosa, neprestane kompeticije.9
Ovo shvatanje je direktno usmereno protiv prosvetiteljskog vidjenja politike
kao normativne, izmirujuce, moralne i principijelne delatnosti, i danas
se obicno klasifikuje kao real-politika. Pop-politika bi dakle bila upotreba
ovako definisane pop-ideologije u borbi protiv politickog protivnika. Ona
se moze voditi i unutar jedne iste drzave, ako je javno mnenje u njoj radikalno
podeljeno oko nekih fundamentalnih pitanja. Tako je Francuska dugo vremena
u proslom veku bila ideoloski pa i politicki radikalno podeljena zemlja
ciji je bazicni konsenzus bio opasno ugrozen. Danas je u samim zapadnim
zemljama doslo do visokog stepena saglasnosti oko fundamentalnih pitanja
tako da je i taj osnovni konsenzus veoma jak. Stoga je pop-politika mnogo
zanimljivija za izucavanje u obliku u kojem se ispoljava i ostvaruje u
sukobu dveju politickih zajednica, drzava, politickih poredaka ili cak
civilizacija, kada se sprovodi u cilju kulturnog, ne-vojnog ovladavanja
duhovnim i idejnim prostorom protivnika, te osvajanjem duha, volje, stavova
njegovih gradjana. Cilj je naravno potcinjavanje i pobeda nad protivnikom,
ali za razliku od ranijih oblika rata kada se bitka vodila za unistavanje
tela i konvencionalnog naoruzanja protivnika, danas se nastoji na njegovom
paralisanju, pacifikovanju i nekonvencionalnom, integrativnom potcinjavanju.
U drugom delu cemo dati puno primera, pre svega iz kulturalnog hladnog
rata vodjenog izmedju SAD i SSSR, a pokazacemo i nekoliko momenata iz danasnjih
hladnih ratova.
Pop-politika se, naravno, sluzi pop-ideologijama kao svojim glavnim
oruzjem u politickoj borbi.
Osnovna teza od koje ovde polazimo je sledeca: masovna, popularna kultura
sve vise preuzima ulogu vaspitaca, koju su nekada, u klasicna vremena,
imali porodica, skola, crkva, obicajnost... Sistemi vrednosti, ponasanja
i potreba, kao cela jedna savremena paideia, daleko se vise i uspesnije
(sublimno i prikriveno) namecu preko pop-kulture nego preko gore pomenutih
institucija, a cak i u njima opet se sve to posreduje preko pop-kulture.
Taj fenomen mozemo veoma dobro uociti na primeru unutarporodicnih odnosa.
Radio i televizija su gotovo sve vreme ukljuceni, a clanovi porodice su
im podjednako izlozeni i jednako usvajaju uniformne utiske, imperative,
stavove i vrednosti. Na taj nacin oni usvajaju jedan zajednicki a priori
koji sustinski odredjuje, ogranicava i usmerava njihovu medjusobnu komunikaciju.
Ovaj proces pop-ideologizacije jace se primecuje kod odraslih nego
kod dece (sto samo naizgled zvuci paradoksalno). Deca se krecu u nekoliko
razlicitih sfera i dimenzija od kojih svaka veoma cesto namece razlicite
sisteme vrednosti (skola, okruzenje, porodica, ulica). Oni se jos uvek
nalaze u procesu formiranja bazicnih vrednosti, njihov kategorijalni, vrednosni
i socijalni a priori jos uvek nije zacementiran, imaginacija nije
sapeta, a cula su jos uvek otvorena za razlicite percepcije, i posebno
za njihovo razlicito oblikovanje. (Deca su daleko vise filozofi i sanjari
nego odrasli. To se posebno vidi u igrama recima dok uce jezike ili kasnije
dok se trude da ih oneobicavaju, da ih kombinuju na »nenormalne«
nacine.) Odrasli su, medjutim, najcesce zatvoreni u jednu ili dve dimenzije,
sfere i imaju relativno apsolutno formiran sistem, matricu vrednosti i
shvatanja koju najcesce uopste i ne reflektuju, a jako tesko je menjaju
jer je shvataju i kao deo svog nepromenljivog identiteta iz cega izvlace
i samopostovanje i samouverenje... Dok se deca obrazuju i formiraju preko
mnogo sfera, odrasli se najcesce obrazuju i formiraju (u smislu u kojem
taj proces traje celog zivota) iskljucivo preko sredstava masovne jednosmerne
komunikacije (odnosno »ulivanja« kako to Anders naziva) i preko
fenomena pop-kulture.
Pomenuli smo da se porodicni prostor posreduje preko televizora. Prema
nekim istrazivanjima u 9/10 slucajeva, clanovi porodice samo bulje u televiziju
bez ikakve medjusobne komunikacije i komentara, sto ocito predstavlja simulaciju
zajednistva, porodicnog zivota i kontakata. Autohtoni, privatni porodicni
prostor je okupiran, osvojen nekim spoljasnjim prostorima koji ulaze u
kucu preko televizije. Ovaj fenomen Anders s pravom naziva »shizotopija«
– postojanje dva prostora na istom mestu. No, u novije vreme ne samo da
se to dogadja sa porodicnim prostorom vec i sa prostorom radnog mesta.
Ako su osamdesete bile okupirane severnoamerickim sapunicama poput »Dinastije«
i »Dalasa«, druga polovina devedesetih je u Srbiji obelezena
latinoamerickim novelama koje su bile glavni izvor preokupacije ljudi.
One su uglavnom ispunjavale casove dokolice, tzv. slobodnog vremena, ali
su definitivno bile glavna tema i na vecini radnih mesta putem naknadnih
komentara, prepricavanja onima koji su propustili neku epizodu, proricanja
buduceg toka fabule, mogucih zapleta i, naravno, razresenja.
Da bismo objasnili iznesenu tezu moramo pokusati da rekonstruisemo
istorijski proces koji je doneo pomenuti obrt. U tu svrhu potrebno je vratiti
se dva veka unazad i istraziti strukturnu promenu javnog mnenja. Ova promena
svoj izvor ima u tehnoloskim, ekonomskim, demografskim, socijalnim i politickim
promenama koje su obelezile americko i zapadnoevropska drustva u devetnaestom
veku. Naime, nakon tehnicke i industrijske revolucije koja je krajem osamnaestog
i pocetkom devetnaestog veka otvorila dotad neslucene mogucnosti za povecanje
proizvodnje, transporta (zeleznica i parobrod) i trgovine dobrima, desila
se neverovatna migracija stanovnistva iz sela u gradove kao nosioce nabujalog
ekonomskog zivota. U Engleskoj je krajem tog veka u gradovima vec zivelo
tri cetvrtine stanovnistva dok je na selu ostala jedna cetvrtina. Pocetkom
veka situacija je bila potpuno obrnuta, sto govori da je u Engleskoj za
nesto vise od pola veka polovina stanovnistva presla iz sela u gradove.
Posledica toga bila je promena demografske strukture gradova koja je donela
i promenu politicke strukture, politicke organizacije, ali i promenu politicke
kulture. Neobrazovani i nisko obrazovani radnici postaju ucesnici politickog
zivota koji se bore za svoja osnovna prava, ali u skladu sa svojom kulturom
i svojim shvatanjem sveta. Kao posledica ovih kretanja, javno mnenje se
od obrazovanih staleza (koji su ga uglavnom sacinjavali tokom 18. veka)
pomera ka plebsu, neobrazovanom i nisko obrazovanom narodu koji se tek
bori za gradjanska, politicka i socijalna prava.
Veoma znacajan za ovaj proces je fenomen inflacije javnog diskursa.
Dok je u ranom periodu uspona gradjanstva retka nezavisna stampa predstavljala
istinski revolucionarno oruzje koje je vodilo ka transparentnosti i argumentovanoj
kritici u politici (a sto je takodje znacajno u svakoj klasicnoj represivnoj
diktaturi – recimo institucija samizdata u SSSR-u), danas smo suoceni sa
jednim totalitarizmom obilja u informisanju. Podrucje informisanja postalo
je jedna od najprofitabilnijih svetskih industrija, a informacija je postala
roba kao i svaka druga, koju treba prodati vodeci pre svega racuna o reklami,
dizajnu i pakovanju. Danasnji totalitarizam obilja nas takodje odvraca
od pravog informisanja, kao sto to cini i represivni totalitarizam. Dok
ovaj drugi to cini uskracivanjem informacije, ovaj prvi to radi bombardovanjem,
inflacijom informacija sa svih strana, koja obesmisljava sam proces informisanja.
Suoceni smo sa neverovatnim uvecanjem broja reci i informacija koje nam
se svakodnevno, sa svih strana plasiraju i sve to vodi tome da pojedina
vredna i znacajna rec (na koju bismo mozda mogli da se usredsredimo i da
je promislimo kad bi nam se servirala na miru), argument, informacija nestaje,
tone i bledi u moru drugih, slicnih ili beznacajnih utisaka koji nas okupiraju,
napadaju, uzjahuju, stiskaju i tako nam otupljuju i blokiraju cula i razum.
Sve ovo vodi ka neprestanom jacanju propagande u sferama koje se jos
uvek eufemisticki nazivaju informisanje. Propaganda (ukljucujuci i reklamu
u svim oblicima) danas spada medju najjace industrije, medju najprofitabilnije
privredne grane. Zakljucujemo da je politicki diskurs iz sfere argumentacije
u poslednjih dvesta godina, a narocito tokom druge polovine dvadesetog
veka, presao skoro potpuno u sferu propagande. Dokaz tome je da politicari
sve vise lice na pop-zvezde, a tako se i ponasaju jer publika to trazi
od njih. Vec je Ajzenhauer10 bio prvi predsednik koji je unajmio
PR-agenciju u svojoj predizbornoj kampanji i od tada je predsednik roba
koju treba prodati biracima. Kenedi i Nikson su pristali da ih nasminkaju
pred cuveni televizijski obracun. Boris Jeljcin je uprkos svom nagrizenom
zdravlju tokom kampanje 1996. godine morao da skace uz rokenrol. Ovu tendenciju,
cini se, najdalje je sledio Bil Klinton sa sviranjem saksofona i sirenjem
predstave o sebi kao plejboju, »savremenom« coveku koji je
pusio marihuanu, »ali nije uvlacio«, ciji su zivot i ljubavne
avanture godinama punile casopise zute stampe itd.11
Ovako veliki znacaj propagande i reklame povezan je sa fenomenom potpuno
okupirane privatnosti.12 Umesto istinske privatnosti, slobode
i autonomije, u savremenim drustvima dominiraju pseudoprivatnost, pseudosubjektivnost
i pseudoautonomija, tako da su i ta drustva pseudoliberalna. Ne samo javnost
vec i privatnost, koja je veliki ideal zapadnog liberalizma, potpuno su
okupirane od strane svemocnog trzista. Postoje dva moguca vidjenja, dve
koncepcije individualne slobode; jedno je sloboda kao dozvola (licence),
a drugo je sloboda kao autonomija ili nezavisnost (independence).
Prva koncepcija je klasicnija, prosvetiteljska i polazi od verovanja da
se ljudi radjaju kao osobe, koje tokom svog zivota nuzno postaju autonomne,
samosvesne i zrele osobe i koje same uvek najbolje znaju sta je za njih
dobro. Prema ovoj koncepciji zadatak drzave je samo da se ne mesa u delovanje
individue, te da je sprecava da povredi druge, odnosno da postuje individualnu
slobodu sve dotle dok ona ne ugrozava plauzibilne tudje slobode (sto je
varijanta Milovog harm principle). Ova koncepcija je usmerena samo
na formalne oblike slobode i stoga je bila podlozna veoma snaznim kritikama
tokom 19. veka zato sto je propustala da uvidi koji su sadrzinski oblici
te slobode. Kritikovana je koncepcija subjekta kao apsolutne, nedodirljive,
samosvesne lajbnicovske monade i ukazivano je koliko su ljudi podlozni
raznim uticajima, odnosno sta sve utice na profil, oblikovanje i sadrzinu
»subjekta«.13 Druga koncepcija slobode upravo polazi
od rezultata pomenute kritike i integrise znacaj teme obrazovanja subjekta.
Prema njoj, sloboda je autonomija, ali subjekat se mora obuciti, pripremiti
i nauciti da se ponasa kao autonomna i svesna osoba, kao autohtoni politicki
subjekat. Zadatak drustva i drzave jeste upravo da ga preko skolskog i
drugih vrsta obrazovanja pripreme za ulogu autonomnog subjekta i svesnog
gradjanina (naravno, koliko je to moguce).
Ako sagledamo funkcionisanje savremenog zapadnog sveta uvidecemo da
prva koncepcija izrazito dominira upravo zbog vec iznete teze da popularna
kultura sve vise vrsi funkciju obrazovanja i vaspitavanja. Zahvaljujuci
ovom procesu dobili smo prelaz »od publike koja rezonuje o kulturi
ka publici kao potrosacu kulturnih dobara«.14 Gotovo sva
kultura se spusta na nivo masovne kulture da bi bila prijemcivija sto vecem
broju potrosaca. Usmerava se na najnize strasti i povladjuje najnizim potrebama
trzista. Umesto formiranja za autonomiju, za misljenje i prosudjivanje,
ljudi se formiraju za potrosnju i ispovedanje ideologije.
Uvidjamo da proces formiranja ljudi, koji se vrsi preko sredstava masovne
komunikacije i popularne kulture, omogucava izvanredno kontrolisanje i
upotrebu podanika jer se istovremeno formiraju i pacifikovani, ideoloski
usmereni podanici i zahvalni potrosaci: formiranje politickih stavova odvija
se paralelno i istovremeno sa formiranjem (pseudo)potreba.
Presudna je, naravno, uloga masovnih, popularnih (pre svega elektronskih)
medija, preko kojih se:
1) plasira aktuelna informacija biracu i to u obliku lepo i atraktivno
upakovane propagande tako da i informativni programi poput CNN-a sve vise
lice na TV-sapunice, video-igrice ili naucno-fantasticne serijale, sto
ce reci da se gubi razlika izmedju informativnog programa i klasicne pop-kulture,
i
2) individua se unapred formira sa takvim sistemom vrednosti i takvom
percepcijom koji joj omogucavaju da bude prijemciva za ideologije u okviru
kojih onako plasirana informacija dobija pun znacaj.
Danas se cesto susrecemo sa fenomenom »kraja svih ideologija«
i sa navodnom depolitizacijom i neutralizacijom unutar opsteg konsenzusa.
Medjutim, radi se zapravo o izrazito politickom konceptu navodne depolitizacije
i navodne deideologizacije gde se u stvari namece samo jedna ideologija,
ideologija hedonisticke, konformisticke potrosacke kulture. Gradjanin,
covek, sveden je samo na dimenziju potrosaca, a javnost je populus,
masa cija je refleksivna distanca abolirana, a privatnost okupirana. Reklama
i popularna kultura nas ne ostavljaju same nigde, ni na jednom mestu: npr.,
ceo gradski prostor je prekriven, okupiran bilbordima, napisima, slikama,
panoima i drugim propagandnim materijalom kojim se izvesna roba neprestano
izlaze, namece, vuce nas, nabacuje se. Nije slucajno sto ove metafore lice
na ponasanje prostitutki. Mi zapravo zivimo u gradovima u kojima se roba
neprestano prostituise, na svakom koraku i na svakom mestu pokusava da
nas zavede i da nas ubedi da su njene usluge nuzne i najkvalitetnije i
da je svakako moramo upotrebiti, uz izvesnu nadoknadu.
Kulminacija ovih tendencija je prisustvo radija i televizije ne samo
u kuhinji (svaka americka domacica radi poslove gledajuci televiziju) vec
i u kupatilu i toaletu (ko ne masta o tome da se kao Al Pacino u filmu
»Skarfeis« zavali u dzakuziju pred kojim se nalazi nekoliko
televizijskih ekrana – zasto bi se tokom kupanja lisavali svoje najomiljenije
zabave?)
Dejvid Risman je u svom delu Usamljena gomila ukazao na to da
masovna sredstva zabave od malena vaspitavaju decu da budu potrosaci (vestacko
stvaranje potreba je osnova savremene kapitalisticke ekonomije; proizvodnja
i potrosnja, unistavanje proizvoda kako bi se stvarala potreba za novim
koji ce opet biti unisteni, moraju se obavljati kao na traci iz Caplinovih
»Modernih vremena« i to sto je moguce brze. Od te brzine zavisi
produktivnost, zavise plate, standard, koji omogucuje da se sto vise toga
kupi i potrosi itd.15). Ovo manipulisanje decom je takodje nemoralno
i nepravedno, ali nikome ne pada na pamet da digne glas protiv toga. Sve
se to, kao i u slucaju odraslih, podvodi pod zabavu koja se, je l’, deci
mora pruziti. Trziste neprestano stvara nove decje junake koji pokrecu
citavu industriju podrzavanu od medija stvaranom histerijom. Pomenimo ET-a,
Nindza kornjace, Hi-mena, Barbiku... Trenutno je u Srbiji prava pomama
za malim Hugom, jednozubim crtanim junakom prvog interaktivnog kviza koji
se svakog radnog dana odvija na BK televiziji. Deca najpre trose veoma
skupe impulse mobilnih telefona dok pokusavaju da pomognu Hugu da oslobodi
svoju Hugolinu i decu od zlih uzurpatora; zatim sledi kupovina Hugombona
(Hugo-bombona), Hugolade (Hugo cokolade) i Hugo-sladoleda, sve to podrzano
agresivno reklamiranom nagradnom igrom, a tu spada i mnostvo drugih proizvoda
i dzidza-midza koje nose neodoljivi Hugov lik (kape, solje, majice, carape,
olovke, znacke, igrackice, kantice za pesak, lopte, gacice, kupace gacice,
sveske, bojice, fascikle, blokovi za crtanje, bojanke, trenerke itd. Ako
se nesto od ovoga jos nije pojavilo u prodaji, ne brinite, brzo ce; samo
ako Hugo i dalje bude atraktivan. Ovim se prosto ponavlja obrazac koji
na zapadu savrseno funkcionise i uz male varijacije obnavlja se sa svakim
novim decjim junakom). Nakon Huga doci ce faza opcinjenosti igricama, najk-patikama,
farmerkama, cd-ovima i logicno, kad se odraste, skupim automobilima, odelima
itd., kada umesto Huga idoli budu Tom Kruz, Bil Klinton, Dzenifer Lopez.
Svejedno: on/ona je vec savrseno formiran potrosac, isto kao sto je i savrseno
istesan propagator interiorizovanih politickih ideologija.
Analiza primene ideologije
U ovom delu bavicemo se analizom primera koji bi trebalo konkretno da
ilustruju sta su zapravo pop-politika i pop-ideologija i kako one deluju.
Ako se prisetimo marksizma, koji je na ovim prostorima dugo vremena
bio oficijelna ideologija, seticemo se da je iz celokupnog Marksovog dela
(i iz konteksta diskusija i polemika koje je on vodio sa promoterima drugih
ideologija i pogleda na svet) bilo izvuceno nekoliko krilatica, fraza (poput
klasne borbe, diktature proletarijata, odumiranja drzave, odnosa baze i
nadgradnje, odnosa proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa...) koje su tako
postvarene, fetisizirane i ucinjene ideoloskim mantrama koje su se nemilice
hipnoticki ponavljale bez ikakvog razumevanja njihovog konkretnog znacenja.
Nazalost, potpuno isti proces susrecemo danas u vezi sa navodno neoliberalnom
ideologijom. Iz bogatog nasledja liberalne politicke misli izvuceno je
nekoliko mantri koje se univerzalno ponavljaju u dnevno-politickom, zurnalistickom,
ideoloskom diskursu, a sto je najgore taj plitki, redukcionisticki, restriktivni
i stoga po duhu direktno antiliberalni diskurs pocinje da ovladava i akademskim
prostorom. Najcesce pominjane mantre su sledece:
• ljudska prava
• multikulturalizam
• tzv. civilno drustvo (sto je kod nas dominantan ali pogresan prevod
engl. civil society, odnosno lat. societas civilis – ne radi
se o drustvu civila jer to nista ne znaci vec o drustvu gradjana, o gradjanskom
drustvu. Hobsov De cive znaci O gradjaninu /citizen/
a ne O civilu)
• globalizacija
• slobodno trziste
• nenasilno resavanje konflikata
• afirmacija navodne drugosti, manjinskih grupa... i sl.16
Svi ovi pojmovi veoma su bogati razlicitim znacenjima i u razlicitim
kontekstima mogu imati potpuno razlicite konotacije. Njihovo konkretno
znacenje moguce je odrediti samo u kontekstu. Ako pogledamo sta se pod
svakim od njih podrazumeva u svakodnevnom zurnalistickom diskursu videcemo
da im se pridaju apstraktna ideoloska znacenja, najcesce potpuno razlicita
od onih koje imaju u ozbiljnom istrazivackom diskursu. Analizirajmo ove
disparatnosti kod nekih od ovih pojmova. Npr., pojam multikulturalnosti
ili multikulturalizma. Kod najznacajnijeg teoreticara ovog pojma, Kanadjanina
Vila Kimlike, multikulturalizam znaci institucionalno odvajanje
kulturnih zajednica unutar jedne politicke zajednice, radi ocuvanja i zastite
njihovog posebnog identiteta.17 U ovom ustaljenom ideoloskom
diskursu multikulturalizam, medjutim, znaci upravo obrnuto: opste kretanje
i mesanje kultura, melting pot, u kojem u procesu globalizacije
razlike nestaju u jednoj utopijskoj proliferaciji kultura (a sto zapravo
vodi unistavanju svih kultura sem globalne potrosacke). Ono sto se naziva
multikulturalizmom je zapravo interkulturalizam. Apstraktno receno, te
dve stvari se razlikuju kao Evropska unija od SAD-a, odnosno metaforicno
receno kao princip mesane salate (gde razlike ostaju, gde se upravo afirmisu
radi boljeg ukusa) od principa melting pota (gde se razlike planski tope).
Drugi primer je primer ljudskih prava. Kod ozbiljnih teoreticara, kao sto
je Ronald Dvorkin, ljudska prava su shvacena kao moralni (u smislu u kojem
je pravo uvek usmereno na svoj moralni izvor) sudovi koji se donose unutar
odredjene politicke, kulturne i pravne zajednice u kojoj pojedinci imaju
bar formalno jednak polozaj i u kojoj negativna prava idu zajedno sa pozitivnim
pravima, tj. pravima na participaciju u odlucivanju o politickim i pravnim
ustanovama.18 S druge strane stoji zurnalisticki diskurs o pravima
kao ontoloskim sablastima koja navodno vaze univerzalno, nezavisno od granica
i politickih uredjenja, a time se zapravo o njima nista ne kaze. Sta »ljudska
prava« mogu znaciti za ljude koji zive u marginalizovanim, eksploatisanim
i od multinacionalnih kompanija sistematski unistavanim zemljama Afrike
u kojoj je ogroman broj stanovnistva gladan i ostavljen bez elementarnih
sredstava za zivot? Kome se oni mogu obratiti za zastitu svojih ljudskih
prava? Ovo je dokaz da iza apstraktnog univerzalistickog diskursa o ljudskim
pravima ne stoji nikakva smislenost bas zato sto ne postoji nikakva obaveznost.
Pomenimo ovde jos primer globalizacije. U akademskom diskursu ustalila
se definicija globalizacije koju je ponudio Entoni Gidens i koja kaze da
je globalizacija »intenzifikacija drustvenih odnosa sirom sveta,
koja povezuje udaljene lokalitete na takav nacin da se lokalna desavanja
oblikuju dogadjajima koji se odvijaju mnogo milja daleko i vice versa«.19
Medju fenomene koji karakterisu ovako odredjenu globalizaciju Dejvid Held
je ubrojao mnoge odnose kreirane globalizacijom ekonomije: ekspanziju transnacionalnih
veza koje stvaraju nove forme kolektivnog odlucivanja, razvoj medjuvladinih
i kvazisupranacionalnih institucija, intenzifikaciju transnacionalnih komunikacionih
sistema i razvoj novih regionalnih i globalnih poredaka.20 Umesto
toga, dnevno-politicki pojam globalizacije pretvara se u shvatanje po kojem
se zapravo vrsi unifikacija svetskih pravnih odnosa pod diktatom SAD (preko
kvaziglobalnih institucija kao sto je Svetska trgovinska organizacija),
u onoj meri u kojoj je to potrebno nesmetanom prodoru zapadnog kapitala,
dok se s druge strane siri neravnopravan tretman razlicitih nacija i zemalja
tako sto se ovi propisi tumace potpuno kazuisticki, neuniverzalno i selektivno.
Npr., zapadne zemlje forsiraju osnivanje ad hoc tribunala na kojima
se prema ad hoc propisima raspravlja o grehovima samo pojedinih
regiona, a istovremeno iste te zemlje »dosledno« odbijaju da
ratifikuju pre tri godine donetu odluku o osnivanju stalnog, univerzalnog
medjunarodnog suda za ratne zlocine (International Criminal Court)
koji bi zaista bio supranacionalni i koji bi vodio istinskoj unifikaciji
pravde na globalnom nivou. Ovi dvostruki standardi nam se, prema pomenutom
zurnalistickom diskursu, namecu kao sasvim normalni, te se globalizacija
zapravo posmatra kao »ono sto kazu i preporuce zapadne zemlje (tj.
SAD)«.
Kao sto smo to pokazali, umesto da se pomenuti fenomeni ozbiljno, na
istinski univerzalan i razlozan nacin tumace, studiraju i primenjuju, njihova
apstraktna, fetisizirana forma, ogoljena u besmislenu mantru, kvazireligiozno
i ideoloski se namece najsiroj populaciji. Zbog cega se ovo desava? Tajna
se nalazi u mitoloskom karakteru koji je politika zadobila tokom poslednjih
sto pedeset godina. Karl Smit je analizirajuci ove procese mitologizacije
politike u devetnaestom veku dosao do uvida da pojednostavljenje vodi pojacavanju
intenziteta, odnosno snage neke teorije ili ideologije kao mobilizatorskog
i homogenizirajuceg sredstva politickog delovanja. Ako je, kao sto smo
to gore primetili, promena strukture javnog mnenja vodila ulasku mase na
pozornicu, to znaci da je argumentovana diskusija i studiozna razlozna
dijaloska razrada pojmova i argumenata morala da napusti pozornicu, a da
su je zamenile redukovane, kratke, efektne i zapaljive politicke krilatice
koje se lako formulisu i jos lakse sire u masi. Cilj svakog politicara
postala je sto laksa prihvatljivost parola i simplificiranih ideologija
koje zastupa.
Liberalni ideali se fetisizuju, odvajaju od svoje prave sadrzine i
pretvaraju u mantre koje samo navodno afirmisu liberalne principe a zapravo
funkcionisu kao pojednostavljena i utoliko intenzivnija mito-politicka
i ideoloska orudja. O dilemama povezanim sa ovim procesom na zanimljiv
nacin pisao je Ivan Colovic u eseju »Retorika mira?«.21
Ovaj autor najpre citira hrvatskog autora Ivu Zanica koji opisuje recepte
iz »politicke kuharice«: »Jedan od njih upucuje kako
obavezno valja potisnuti jasno znacenje rijeci i iskaz preudesiti u sugestivan
ritam i cist zvuk, jer to je ono sto u masovnom slusateljstvu budi snazne
osjecaje i potice mastu, a recenica dobiva liturgijsko-obredno znacenje
i pamti se iskljucivo kao efektna forma. Buduci da je njome stvarnost korjenito
pojednostavljena, ucinak nece izostati, jer jednostavnost je najopojnija«.
Prema Zanicevom shvatanju, formula ili–ili je neprimerena politicaru u
jednom tolerantnom demokratskom drustvu. Medjutim, Colovic zabrinuto ukazuje
na neefikasnost antiratnih slogana na ovim podrucjima, i tu se priblizava
zabrinutosti nekih francuskih autora za neefikasnost racionalne borbe i
rasprave sa rasistima u zapadnim zemljama. Zanimljivo je da kao lek neefikasnosti
takvog govora pisci koje Colovic navodi (Pjer-Andre Tagijef, Olivije Rebul
i Lionel Belanze) »nastoje da opravdaju sa etickog i politickog stanovista,
upotrebu nekih sredstava za postizanje tog uticaja, nekih sredstava retorickog
ubedjivanja, koja se inace smatraju neodvojivo vezana za tip komunikacije
svojstven antidemokratskom i autoritarnom drustvu«. Belanze se zalaze
za »zdravo ubedjivanje«, a Rebul afirmise tezu da se slogani
i propaganda mrznje mogu pobediti i suzbiti samo opozitnim sloganima
i kontrapropagandom. I sam Colovic prihvata da se ovakvi slogani
ne smeju otpisati, te da se kultura sugestivnog govora u propagiranju tzv.
jezika mira mora ozbiljno shvatiti.
Kao orudje pop-politike, za nametanje pop-ideologije, koriste se svi
vodeci mediji i oblici masovne kulture i umetnosti: televizija (posebno
serije, sapunice, tele-novele, kvizovi), radio, popularna muzika, umetnicka
muzika, rok-muzika, umetnicki i populisticki filmovi, stripovi, pozorisna
umetnost...
Politicki i ideoloski potencijal masovne kulture i umetnosti poznat
je od davnina. Zanimljivo je da je muzika uvek bila veoma bitna za organizovanje
politickog i drustvenog zivota. Jos kod starih Grka muzika je bila legitimni
i fundamentalni deo paideie: koristila se za smirenje strasti i
oblikovanje duse, odnosno kao protivteza grubosti i fizickoj cvrstini,
koje su nastajale usled fizickih vezbi. I Pitagora i Platon22
posebnu paznju su posvetili ovoj drustvenoj funkciji muzike. Ovaj drugi
bio je u tolikoj meri opsednut ideoloskim smislom umetnosti (muzike, tragedije,
slikarstva) da je ostao u istoriji poznat kao prvi koji je zahtevao cenzuru
odredjenih vidova muzickog stvaralastva, tj. eliminisanje i zabranu onih
muzickih lestvica koje preterano uzbudjuju dusu i pokrecu strasti.
Francuski mislilac Zak Atali, koji se posebno bavio ovim politickim
aspektom muzike, upozorava nas da je Karlo Veliki svoje carstvo uoblicio
uvodeci svuda gregorijansko pevanje, cak i uz pretnju oruzanom silom. Muzika
je na taj nacin vrsila ideolosko fundiranje carstva i bar delimicnu unifikaciju
raznorodnih podanika. Ideja harmonije nuzna je svakoj vlasti zato sto uoblicuje
neartikulisanu disperzivnu buku i na taj nacin namece podanicima ideju
poretka.23 Od 14. do 16. veka muzicari su ziveli na dvorovima
i zvali su ih menestrelima, od ministerialis – cinovnik.
Dajuci jedan istorijski pregled politickog tretmana muzike Atali kaze:
»Kao prevashodna aktivnost masa, muzika je kao i gomila, u isti mah
i preteca i neophodna kao potvrda legitimnosti, rizik koji svaka vlast
mora podneti ako pokusa da je usmerava«. Buka nuzno postoji u svakom
drustvu bas kao i politicki potencijal naroda. Represivna vlast ce jednako
tretirati oba fenomena, potiskivace ih i gusiti. A pametnija vlast ce priznati
njihovo nuzno postojanje i tezice da ih kontrolise oblikujuci ih, dajuci
im prihvatljivu formu i cak pokusavajuci da na taj nacin jedan potencijalno
subverzivan potencijal i energiju okrene u svoju korist. Masovni politicki
potencijal pametna vlast kanalise na neki nacin koji joj omogucava i cak
pojacava legitimitet, a buku oblikuje u prihvatljive forme muzickog izrazavanja.
Kod oba fenomena prisutna je dijalektika rizika. Obe stvari imaju energetski
potencijal koji se lako moze razliti u pravcima nepozeljnim i opasnim za
vlast. Stoga se neprestano moraju nadgledati i kanalisati. Muzika je masovna,
nosi poruku, kanalise zelje, vrsi funkciju rituala, mobilise, unificira,
usmerava, podstice, stoga svaka vlast zeli da je nadgleda, usmerava i koristi.
Svaka umetnost, kao i svaka muzika, nosi u sebi dijalektiku deskripcije,
promovisanja odredjenog politickog i drustvenog poretka, ali i potencijala
kritike, osporavanja, subverzivnosti (deskripcija, pobuna, protest, prorostvo,
najava, izdanak, samo su neki od odnosa u kojima umetnost i kultura mogu
stajati prema politickom sistemu). Pametna i obazriva vlast svesna je te
dijalektike i stoga tezi ne samo da afirmise oblike muzickog i umetnickog
govora koje je ona proizvela, vec i da subverzivne govore kontrolise integrisuci
ih u drustveni monolog viseg tipa. Najveci problem za savremenu vlast,
u vreme kada se zbog izuzetne dinamicnosti protoka informacija stvari mogu
veoma brzo razvijati, jesu marginalni govori, koji vrlo lako i brzo mogu
dospeti u centar i napraviti problem. Stoga je veliki zadatak ne ostaviti
nista na margini, prepoznati ga jos u povoju i ukljuciti u Sistem kako
bi se pacifikovala njegova subverzivna energija. Upravo zato je kapitalisticka
vlast skoro savrsena jer svaki diskurs, pa i subverzivni, moze bez problema
da integrise i da cak na njemu napravi profit, a od glavnih aktera stvara
pop-zvezde koje korumpira, profanise i tako dezavuise i pacifikuje.
Kapitalizam je, kao i nacionalizam, sistemska ideologija, ideologija
dubljeg i fundamentalnijeg tipa nego sto su to klasicne politicke ideologije
poput liberalizma, socijalizma, konzervativizma i sl. Njega ne zanima sama
poruka koliko nuzna integracija te poruke u sistem, jer ako poruka, ma
kakva ona bila, zeli do nekog da dodje ona pretenduje na sto vecu masu,
a onda su joj potrebna sredstva masovne komunikacije, nove tehnologije
i sve ostalo sto cini bit savremenog kapitalizma, tako da se na kraju bilo
kakva (meta)naracija ili ideologija svede na novac i prodaju »lepo
upakovane poruke«.
Izvanredan primer klasicne pop-politike je primer hladnog rata vodjenog
izmedju SAD i SSSR-a. Britanska istoricarka Frensis Saunders uradila je
briljantnu studiju o brojnim aspektima ovog fenomena i objavila je 1999.
godine pod nazivom Ko je platio lulasa? – CIA i kulturalni hladni rat.24
Sledeci deo nase price bice inspirisan njenom knjigom. Navescemo brojne
primere koje je Saundersova analizirala kako bismo ilustrovali tezu da
svi oblici popularne kulture i umetnosti mogu biti (zlo)upotrebljavani
u politicko-ideoloske svrhe.
Knjiga je pre svega okrenuta aktivnostima cuvenog Kongresa za kulturnu
slobodu, koji je bio sastavljen od mnostva najvidjenijih evropskih intelektualaca
koji su se zalagali i borili za slobodu kulturnog izrazavanja. Organizacija
je nominalno bila nezavisna i borila se za kulturne slobode u celom svetu,
a zapravo je sve vreme iza njenog rada stajala americka Centralna obavestajna
agencija koja ju je koristila kao oruzje u propagandnom ratu protiv sovjetske
imperije. Kongres je bio finansiran preko mnostva filantropskih fondacija
(kao sto je bila Ferfild fondacija), a koje su novac dobijale direktno
od Agencije. Zanimljivo je da je mreza propagandnih radio-stanica Radio
slobodna Evropa formirana pod okriljem Kongresa 1950. i da je veoma
brzo emitovala program na 26 jezika.
Kulturkampf koji je CIA vodila preko Kongresa i srodnih organizacija
bio je usmeren na pridobijanje evropske, posle Drugog svetskog rata uglavnom
marksisticki orijentisane inteligencije (i u zapadnoj i u istocnoj Evropi),
i na pobijanje u Evropi veoma rasprostranjenog misljenja da su Amerikanci
primitivni kulturni varvari, rasisti, kapitalisticki fanatici i sl. (Ovakva
slika o Amerikancima u zapadnoj Evropi rezultat je, opet s druge strane
brizljivo i snazno vodjene sovjetske propagande tokom tridesetih godina
koja se odvijala preko sindikata, feministickih organizacija, radnickih
udruzenja, omladinskih organizacija, mnostva casopisa.) Strategija je bila
da se najpre pridobiju NCL (non-communist left, nekomunisticka levica)
strukture, dakle razocarani komunisti i »revizionisti«, zatim
da se preko njih deluje na elitu, pre svega evropskih zemalja, koja bi
zatim ostvarivala uticaj na mase. U ovom periodu koji Saundersova obradjuje
Agencija je fakticki vrsila funkciju ministarstva kulture i kulturnog atasea
SAD. Sredstva preko kojih je ova akcija sprovodjena su mnogobrojna: knjige,
filmovi, teatar, apstraktna likovna umetnost, seminari, konferencije, festivali,
nagrade...
Umesto propagirane kulturne slobode svih oblika stvaralastva, vrsena
je brizljiva selekcija americkih i drugih umetnickih proizvoda pri cemu
su odredjeni autori potiskivani i uklanjani iz biblioteka, knjizara i americkih
kulturnih centara dok su drugi favorizovani i nametani, izdavastvo njihovih
knjiga je podrzavano i dela su im propagirana. Pravljene su liste knjiga
koje se propagiraju u Evropi (tu spadaju, npr., Pasternakov Doktor Zivago
i knjiga Milovana Djilasa Nova klasa) i liste autora i knjiga koje
su ocenjene kao dekadentne i kao proizvodi koji sire ruznu sliku o Americi.
Medju potiskivane, odnosno autore knjiga ciji je izvoz za Evropu zabranjivan,
spadaju i takva imena kao sto su Stajnbek, Fokner i Sinkler-Luis.
Takodje je zanimljivo i stalno nametanje teze da istinska umetnost
moze cvetati samo u slobodnim demokratijama. Ova teza je izrecena od strane
americkog predsednika Ajzenhauera i zatim nemilice propagirana od strane
PSB-a te kao takva prihvacena od mnostva »liberalnih« intelektualaca
sirom sveta. Teza je, nazalost, veoma sumnjiva i povodom svoje empirijske
relevantnosti i povodom teoretskog opravdanja. Sto se tice empirijske nerelevantnosti
pomenute teze, valja ukazati na to da je tek mali broj zajednica u relativno
kratkom vremenskom periodu imao prilike da zivi u demokratskom uredjenju,
a da je prava i bogata umetnost stvarana u svim mogucim drustveno-politickim
sistemima. Nikolaj Berdjajev je takodje dobro uvideo da najzanimljivija
moderna umetnost nije stvarana u demokratskoj Engleskoj devetnaestog veka
vec u nestabilnim italijanskim renesansnim tiranijama. Sto se tice teorijskog
opravdanja, teza je u najmanju ruku sumnjiva ili jednostrana. Ona pretpostavlja
da je umetnost prost, nesputan izrazaj ljudske kreativnosti koja opisuje
harmoniju i sredjene odnose oko sebe. Medjutim, nama se cini da je makar
podjednako relevantno shvatanje koje vidi umetnost kao pobunu protiv okova
koji vezu coveka, te i kao potrebu za uspostavljanjem sopstvenih poredaka
nasuprot haosa koji umetnika okruzuje. Ako se podje od takvih uvida onda
ispada da su diktature, tiranije, revolucije i drugi nestabilni dinamicni
poreci u kojima se otvaraju nove mogucnosti, nove perspektive i brzo iz
korena preokrecu stvari, daleko zanimljiviji za umetnika nego stabilne,
dosadne mediokritetske liberalne demokratije koje karakterise visoki stepen
konsenzusa ali i visoki uniformizam. Ako se prisetimo grcke mitologije
seticemo se da se svaki kosmos/poredak/red radja iz haosa.
Posebno poglavlje knjige Saundersova je posvetila radu Agencije u Holivudu.
Filmska industrija je zbog masovnosti svojih potrosaca, ogromne popularnosti
glumaca koji sluze kao identifikacioni modeli, i stoga velikih mogucnosti
ideologizacije i manipulacije, bila od izuzetne vaznosti za hladni rat.
Medju najvaznije ljude povezane sa Agencijom Saundersova ubraja Dzona Vejna,
Dzona Forda i Sesila de Mila. Godine 1955. sprovedena je tajna operacija
koja je imala za cilj da se odredjene teme (sloboda i sl.) sto vise afirmisu
u holivudskim filmovima. Vitni Trast je radio kao Agencijin specijalni
koordinator, politicki savetnik mnogih reditelja.
Jedan od najzanimljivijih pop-ideoloskih fenomena kojeg se i Saundersova
dotice je fenomen prekrajanja odredjenog pripovedackog umetnickog dela
prilikom njegove ekranizacije. Ovo nasilnistvo nad originalnom pricom obicno
se pravda »umetnickim slobodama filmskih autora« i govori se
o »drugacijem, savremenijem citanju« razmatranog dela. Saundersova
nam daje dva primera u kojima je ova sloboda stvaralastva bila eufemizam
za nasilno prepravljanje dela protiv izricite naredbe originalnog autora.
Radi se o ekranizaciji dela Dzordza Orvela. Zgadjen kretanjem svetskih
poslova, Orvel je tokom 40-ih napisao dva, sada vec klasicna dela – Zivotinjsku
farmu i 1984. – u kojima je zeleo da upozori na totalitarne
tendencije koje se jednako uvidjaju svuda po svetu bez obzira na normativnu
prirodu politickih sistema i koje su direktno usmerene na suzbijanje i
ono malo slobode sto je ljudima ostalo. U ovom drugom delu, narocitu paznju
usmerio je na sve veci manipulativni potencijal masovnih medija.
Godine 1951. zapocet je rad na snimanju crtanog filma po motivima Zivotinjske
farme. Snimanje crtaca finansirala je CIA, a pomenuti PSB je radio
na pisanju scenarija tako da je kraj namenski i protiv zamisli samog autora
promenjen. Orvel je u delu jednim hiperrealistickim i haoticnim zavrsetkom
hteo da upozori na opste ludilo koje sve zahvata i u kojem se vise ne pravi
razlika izmedju »kapitalistickih« ljudi i »komunistickih«
svinja koje jednako eksploatisu svoje nize zivotinje, odnosno nize klase.
Gospodin Pilkington, kao predstavnik kapitalista, cestita svinjama (komunistima)
»na oskudnim obrocima, dugom radnom danu i nemilosrdnosti koju je
primijetio na Zivotinjskoj farmi«.25 Sest svinja i sest
ljudi sedi za stolom u potpunom razumevanju. Problem nastaje kada prilikom
kartanja vodja svinja i vodja ljudi istovremeno odigraju pikovog asa, sto
je briljantna metafora za shvatanje poslovanja u oba tabora. Orvel zavrsava
knjigu cuvenim pasusom: »Dvanaest glasova bijesno je vikalo, i svi
su bili jednaki. Sada je bilo jasno sta se promijenilo u izgledu svinja.
Pogled zivotinja koje su stajale napolju klizio je od svinje do covjeka;
ali vec je bilo nemoguce raspoznati tko je svinja, a tko covjek«.
Ovo izjednacavanje kapitalisticke dekadencije i kapitalisticke eksploatacije
sa komunistickom korupcijom, koje cini poentu Orvelove price i opisuje
univerzalnu prirodu moci, u filmu je potpuno izbaceno. Ljudi se u filmu
gotovo i ne srecu, pa je cela prica fokusirana samo na komunisticke oblike
totalitarizma, a kraj je izmenjen tako da se druge, potcinjene zivotinje
organizuju i izvedu uspesnu kontrarevoluciju, sto je bila jasna poruka
koja se slala preko Zavese.
Prilikom prve ekranizacije 1984. kraj je promenjen uprkos direktnoj
i izricitoj Orvelovoj zabrani. U svom delu Orvel kritikuje sva masovna
propagandna drustva i ne ostavlja prostora za nadu i veru da se nesto moze
promeniti nabolje. Logika sve masovnijeg sistema je neumoljiva bez obzira
na ideoloske oblande: nemoguce je odbraniti se od Velikog brata, jezika
i logike masovne kulture i masovnih medija. Umesto toga, na filmu je insistirano
da se radi samo o komunistickim, totalitarnim drustvima i menja se kraj
u smislu da Vinston Smit moze sacuvati svoju ljudskost i da biva ubijen
tek nakon sto povice »Dole veliki Brat!«. Kao i prilikom silovanja
Farme i ovde je direktno promenjen smisao i poruka autora kako bi se jedno
snazno, umetnicko delo sa obeshrabrujucim i depresivnim krajem, koji je
imao nameru da upozori na sve univerzalne podsistemske manipulacije ljudima,
pretvorilo u pateticnu ideolosko-politicku pricu koja nasuprot originalnoj
ideji deli svet na »Njih neslobodne« i »Nas slobodne«
i poziva njih neslobodne da postanu slobodni kao sto smo mi.
Briljantan primer konzervativne deskripcije vladajuce ideologije je
Madonin spot za prvi singl sa istoimenog albuma »Mjuzik«. U
njemu se u kondenzovanom obliku, kod jednog istinskog savremenog umetnika,
moze naci kompletna deskripcija 90-ih, odnosno ideala koji su tokom te
decenije iskonstruisani i nametani; iza svega stoji potpun hedonizam i
konformizam koji olicava vreme navodnog izmirenja unutar zapadnih zemalja
u kojima su unutrasnji konflikti daleko manji nego prethodnih decenija
upravo zbog pomenute depolitizacije ovih drustava. Pokusajmo da taksativno
nabrojimo ono sto vidimo u Madoninom spotu iz kojeg nam se porucuje da
navodno »muzika cini da burzoazija postane buntovnicka«:
• Najpre susrecemo afirmaciju tehnokulture kao izraza i proizvoda tog
hedonizma i konformizma 90-ih, a u obliku reciklaze sljasteceg disko fazona
70-ih (reciklaza je inace jos jedno od opstih mesta 90-ih; ona govori o
nedostatku novih ideja, ali i o smrti svih drugih ideologija osim potrosacke
koja sa refleksijom i distancom reciklira stare ideologije pri cemu upravo
tom distancom svesnog, kontrolisanog ponavljanja oduzima nekada ozbiljno
shvatanim ideologijama i pokretima zivost, snagu, izvornost pa i bazicni
smisao, pacifikujuci ih i na kraju praveci profit od njih. Fakticki se
svi predjasnji pokreti, kao i svaka politicnost ismejavaju i prikazuju
kao potpuno »Off, passe ili demode«);
• Mesavina raznih medija i izrazajnih umetnickih formi koje donose
izuzetnu dinamiku jednom proizvodu: igrani film, animirani film, specijalni
digitalni, vizuelni efekti, kompjuterska animacija;
• Afirmacija zene kao superheroja. Madona je predstavljena kao super-woman
u crtanom filmu, koja ocas pretuce momke koji prave probleme, zatim isutira
muskog di-dzeja i simbolicki preuzme njegovu ulogu na kultnom zanrovskom
mestu 90-ih – di-dzej pultu; u spotu je prisutna potpuna dominacija amazonskog
zenskog pisma – zene su na svim bitnim mestima: i striptizete u klubu,
i korisnice njihovih usluga, i di-dzejevi i superheroji, i bogate vlasnice
luksuznih automobila dok su muskarci redukovani na posao izbacivaca, vozaca
i zabavljaca;
• Naravno, na kraju se sve zavrsava velikom, hedonistickom lezbijskom
orgijom u luksuznom autu dok se hipnoticki ritam pesme »Mjuzik«
frapantno ubrzava (po modelu Ravelovog »Bolera«), a sto je
adekvatno odslikavanje ludackog ritma ubrzanja i dinamizacije na svim nivoima
i u svim oblastima, u kojem se pre svega SAD nalaze.26 Madona
sve vreme na glavi nosi cuveni »stetson« sesir.
Usled ove dinamizacije raste potreba za nasiljem: ljudi teze sve jacim
utiscima. Otud sve manji znacaj knjiga pa i novina – stampane reci generalno.
Ljudi traze samo sliku i hipersnazne multimedijalne dozivljaje koji ih
udaraju direktno u stomak. Novinar Nik Dejvis je istrazujuci sirenje pornografije
1994. godine dosao do uzasavajucih rezultata. Od odgovarajucih sluzbi Skotland
jarda dobio je podatke da oko 70% preko poste narucivane pornografije obuhvata
najekstremnije programe: silovanja, mucenja, konzumiranje izmeta, mokrenje.
Takodje su otkriveni kanali za uvoz jos tvrdjih materijala kao sto su brutalna
silovanja, seks koji ukljucuje decu i zivotinje i konacno najekstremniji
slucajevi gde mucene zrtve na kraju bivaju i ubijane.27
Kako smo to ranije rekli o muzici, svaka forma pop-kulture moze biti
iskoriscena za ulivanje vladajucih mantri, navikavanje na nepravicni status
quo, pacifikaciju i aboliciju stvaralackih energija, ali moze biti
i popriste subverzije, pobune, kritike i borbe za afirmaciju istinski kreativnih
snaga. Jedan od najjacih primera takvog delovanja u devedesetim jeste stvaralastvo
danskog autora Larsa fon Trira. Ovaj briljantni autor, jedan od nosilaca
projekta tzv. Dogme 95, zasluzuje daleko vise mesta no sto mu se ovde moze
dati, te cemo se zasad ograniciti samo na nekoliko motiva iz njegovog dela,
koji mogu ilustrovati i ovaj pobunjenicki i kriticki potencijal pohranjen
u pop-kulturi. Fon Trir je nastavljac Bergmanove ontoloske filmske poetike,
ali prozete daleko jacim socijalnim nabojem. Svojim filmovima pokusava
da unese snazan element pobune protiv savremene potrosacke ideologije i
redukcije ljudske slobode na slobodu izbora u supermarketu. Ovaj autor
pokusava da afirmise neke vrednosti, ideje i pojmove koji su potpuno prokazani
u vladajucem trzisnom diskursu, kao sto su: zrtva, zrtvovanje, solidarnost,
smislena patnja, autenticnost, snaga vere, ljubavi, sopstvenog preispitivanja
i nadilazenja sopstvenih mogucnosti kao Licnog a ne potrosackog cina...
Njegovo delo je, osim sto je snazna kritika Vladajuce ideologije i sistema
vrednosti, takodje i pokusaj da se ovim pojmovima, koji nam se danas predstavljaju
iskljucivo kao potroseni, isluzeni i sa refleksivnom, ironicnom distancom,
vrati, udahne zivot na jedan hajdegerijanski nacin: vracanjem »izvornim«,
smislenim znacenjima tih pojmova u savremenim okolnostima.28
Posebno treba izdvojiti njegova dva poslednja filma, »Kroz talase«
i »Ples u tami«. U filmu »Kroz talase« (»Breaking
the Waves«) fon Trir razvija fascinantnu ideju zrtvovanja zene kroz
predavanje manijacima i sadistima motivisano verom da svaka takva zrtva
doprinosi ozdravljenju voljenog coveka. Iza svega stoji jaka potka vere
i specificnog shvatanja religije, koji glavna junakinja Bes razvija, no
film je pre svega krcat ogromnom snagom ljubavi koja izbija iz svakog njenog
postupka i koja joj pomaze da potpuno ignorise i pritisak svoje autoritarne
seoske zajednice i opste prezrenje ljudi koje srece i kojima se podaje
i konacno i strah od smrti kada skoro ritualno odlazi na brod dvojici sadista
ispunjena verom da ce tako pomoci Janu da se vrati u zivot.
Slicna radikalna kritika potrosacke ideologije data je u filmu jos
jednog Evropljanina Sema Mendeza »Americka lepota« (»American
Beauty«). Ovaj film predstavlja minuciozno seciranje anatomije jedne
radikalizovane slike americkog socijalnog mehanizma, jednog zahuktalog
sistema, zasnovanog na hipokriziji, koji nezaustavljivo melje sve one koji
mu pripadaju i, kao u »Matrici« (»Matrix«) brace
Vacovski, napaja se njihovom energijom. Autor briljantno slika jedan do
paroksizma naduvan svet potpune hipokrizije, bez ikakvog smisla, u kojem
potraga za smislom i nije dozvoljena. Glavni junak (u tumacenju Kevina
Spejsija) ce vec prvom svojom recenicom opisati polozaj coveka u tom mehanizmu:
»Ovo sam ja ujutru dok onanisem tokom tusiranja. To je vrhunac (highlight)
moga dana. Posle ce sve krenuti nizbrdo...« U jednom trenutku junak
napravi refleksiju o svom besmislu i zapita se moze li to da bude drugacije.
Od tog trenutka, raskida sa svim konvencijama i pocinje da zivi smisleno,
sa punim plucima predajuci se pravim, malim zadovoljstvima. Kazna stize
veoma brzo i on zavrsava sa metkom u glavi i potokom krvi koja curi iz
rupe. Poruka je veoma jasna: iz matrice nije moguce izaci i svako ko se
usudi da pocini takav hibris biva kaznjen i eliminisan. Ovaj uvid o nemogucnosti
izlazenja iz sistema je nesto sto Marks i drugi prosvetitelji 19. veka
nisu mogli da uvide; radi se o kljucnom uvidu da je kapitalizam takav,
ne samo ekonomski nego i drustveni i politicki, sistem (prvi u istoriji)
koji moze sve da integrise, pa tako i svaki subverzivni diskurs, pokret,
ideju, da ih pacifikuje, obesmisli i konacno od svega toga napravi samo
trzisnu novotariju koja donosi profit. Ovu tezu su briljantno razvili Delez
i Gatari (danas je puno upotrebljava i obrazlaze Slavoj Zizek) koji kazu
da je u okviru samog kapitalizma sve potpuno racionalno, ali je problem
sto je sistem globalno iracionalan.29 »Americka lepota«
je i sama dobar primer za to: dobila je 4 Oskara i potpuno je ukljucena
u svet profita protiv kojeg je direktno usmerena. Slican je tretman i crtanog
filma »Simpsonovi«.
Specifican je slucaj filma Ridlija Skota »Gladijator«.
U njemu takodje nalazimo afirmaciju ovih netrzisnih i danas potisnutih
vrednosti kao sto su vernost, cast, postenje, patriotizam, zavet, ljubav,
ali je prilicno zanimljivo da je sve to uklopljeno u prilicno jasnu podelu
na unutrasnje i spoljno. Naime, ocigledna je namera da se napravi paralela
izmedju SAD i anticke rimske imperije. Rim (SAD) nam je u filmu predstavljen
kao civilizacija potpuno odvojena od ostatka sveta koji nastanjuju varvari,
te je stoga i sistem vrednosti koji se namece ziteljima imperije drugaciji
od sistema vrednosti koji treba da vazi za ostale i od odnosa prema tim
ostalima. Dakle, ideologija koju gledamo u »Gladijatoru« vazi
za Rimljane, ali ne vazi za varvare kojima se moze uvaliti neka druga prica.
Quod licet Iovi, non licet bovi. (Ovaj princip vazi jos od starih
Grka.) Tako se americka samoglorifikacija i skolska mitologizacija sopstvenih
istorijskih licnosti (Vasington, Dzeferson) naziva patriotizmom, a kad
to rade drugi onda se ceo proces naziva nacionalizmom i mitomanijom, te
ocenjuje kao retrogradan, regresivan, infantilan i opasan. Ove dvostruke
standarde moguce je »opravdati« jedino standardnim, nama iz
skorasnjih vremena tako poznatim motivom izabranog, pozvanog ili kod nas
»nebeskog« naroda.
U okviru transformacije pop-ideologije, zanimljivo je uociti smrt rokenrola
kao globalnog fenomena tokom devedesetih. Rok je nekada na Zapadu bio izraz
pobune i protesta mladih ljudi protiv raznih klisea i uzasa neretko katastrofalne
i besmislene svakodnevice (iako je trziste cesto obesmisljavalo i njegove
heroje). Setimo se 60-ih koje su bile vreme Vijetnamskog rata i obelezene
su talasima snaznih antiratnih protesta gde se posebno isticala Zapadna
obala sa svojim talasom bendova poput »Dzeferson eirplein«
i »Grejtful ded«, zatim eksplozija garaznih bendova poput »Studzis«
u Detroitu i drugim klaustrofobicnim industrijskim gradovima, pa pojava
panka u Engleskoj u 70-im, zatim veza rudarskih strajkova i mase alternativnih
bendova sredinom 80-ih (»Smits« su bili samo jedan od indi-bendova
koji su javno podrzavali strajkove i svirali u korist rudara), onda cela
alternativna scena u SAD 80-ih (bendovi poput »Hisker di«)...
Tokom 90-ih rok koji je u najmanju ruku bio ambivalentan kulturno-socijalni
fenomen, zamenjen je potpuno pacifikujucom, konformistickom i pseudohedonistickom
plesnom ili tehnokulturom koja je izraz novog informatickog doba koje uvecava
tehnicke mogucnosti izrazavanja, ali i gura ljude u nove vrste atomizacije
i drustvene izolacije. Na tehno zabavama vi ste u ogromnoj masi potpuno
sami, a kao prateca sredstva sluze vam sinteticke droge koje vas opet zatvaraju
u svet sopstvenih tripova, unistavajuci bilo kakvu potrebu za nekim drugim.
Glavni promoter tehnokulture na nasim prostorima Dusan Kalicanin je u intervjuu
datom 10. 01. 2001. Trecem kanalu istakao da je upravo to kvalitet tehnokulture:
ranije je, kaze Kalicanin, sve kao bila neka pobuna sa raznim ideologijama;
sada vise nema potrebe za time, niko vas ne tera da se bunite i angazujete
samo dolazite da se zabavljate i uzivate.30
Hladni rat je okoncan devedesete godine pobedom SAD. Negde u to vreme
objavljen je najpre clanak, a zatim i knjiga sluzbenika Stejt departmenta
Frensisa Fukujame u kojoj je promovisana jedna kic-ideologija o kraju istorije
koja je najavila navodno rasprostiranje kseroksirane liberalne demokratije
americkog tipa na sve zemlje sveta. Medjutim, i zato sto su neke zemlje
i kulture odlucne u zastiti svog visemilenijumskog identiteta i zato sto
su neke strukture u SAD shvatile da je najpre Ja uvek u opasnosti da se
raspline ako nema granicu prema kojoj se odredjuje (Fihte) i da, zatim,
sukob predstavlja ipak najveci izvor profita i opravdanje za ogromna sredstva
koja se izdvajaju za vojno-industrijski kompleks, dobili smo nagovestaj
novih hladnih ratova. Ovoga puta protivnici su Kina i islamska civilizacija.
I ovoga puta dominira pop-politika kao koriscenje svih onih sredstava pop-kulture
koja bi trebalo da doprinesu nametanju sopstvenih kulturnih i ideoloskih
vrednosti preko proboja potrosacke kulture i tako integrisanju odmetnutih
i americkom vidjenju globalizacije suprotstavljenih kultura. Mnoge od vec
vidjenih stvari su ponovo u igri. Pre par godina Nobelova nagrada za knjizevnost
dodeljena je nepoznatom kineskom disidentu, a cini se da su posebno filmski
festivali pogodni za razne strategije uvlacenja ovih kultura u globalnu
kapitalisticku i kulturnu mrezu. Pocetkom devedesetih kineski filmovi su
doziveli neverovatnu ekspanziju i promociju na prestiznim zapadnim festivalima,
a druga polovina devedesetih je obelezena promocijom iranskih filmova.
Ovu strategiju je izvanredno opisao Zan Bodrijar u clanku »Rat
u Zalivu se nije dogodio«.31 Zapadni ljubitelji globalne
demokratije sanjaju o jednoj islamskoj perestrojci o uspostavljanju zapadne
demokratije u zemljama poput Irana jer »Narodi ne mogu a da ne zele
da se oslobode«. Radi se o mekom konsenzualnom integrizmu (onom prosvetiteljstva,
ljudskih prava, levice na vlasti, sentimentalnog humanizma) koji je po
Bodrijaru podjednako okrutan kao i bilo koja plemenska religija ili prvobitno
drustvo, s tim sto ovaj fundamentalizam prosvetiteljstva zadrzava sva sredstva
da razori druge fundamentalizme i ne lisava ih se vec obicno razara druge.
Ceo posao je u privodjenju konsenzusu, »na sta su se dali
Amerikanci, misionarski narod, nosilac elektrosoka koji ce sve privesti
demokratiji«. Kljucni ulog jeste svodjenje islama na svetski poredak,
njegovo pripitomljavanje, jer sve ono sto je jedinstveno i nesvodivo treba
biti redukovano i srezano.
Ovi pokusaji integrisanja vrse se preko potrosacke kulture i uklapanja
tih autohtonih vrednosti u njene obrasce. Afirmacija iranskog filma nije
slucajna. Najgore je sto se ne afirmisu najzanimljiviji vec najpodobniji
radovi. Abas Kijarostami je pre dve godine dobio Zlatnu palmu za dozlaboga
dosadan film »Ukus tresanja«, a na proslogodisnjem Venecijanskom
festivalu Dzafar Panahi je osvojio Zlatnog lava za jeftin, siromasan i
lose reziran politicki pamflet pod nazivom »Krug« koji se bavi
potlacenim polozajem zena u Iranu. Medjutim, film je krajnje »politicki
korektan« te je neprimereno upozoriti da je to ipak los film, te
da je svetogrdje pretvarati umetnicka dela u puke pamflete, posebno kad
im je to jedini »kvalitet«.
Na kraju recimo nekoliko reci o tome kako ova ideja funkcionise u nasim
uslovima. Nazalost, iako je nase podrucje u poslednjih pola veka bilo izuzetno
zanimljivo za istrazivanja ove vrste, nije mnogo toga ucinjeno. Izdvojio
bih radove Ivana Colovica (pre svih Divlju knjizevnost), zatim rad Ljubodraga
Dimica Agitprop kultura i na kraju veoma zanimljiv rad Predraga J. Markovica
Beograd izmedju istoka i zapada 1948–1965, koji obradjuje period transformacije
i pomeranja jugoslovenskog drustva iz sovjetskog kulturno-politickog prostora
ka zapadnoevropskom kulturnom podrucju i sistemu vrednosti. Narocito je
zanimljiv deo koji se bavi masovnom kulturom i njenom ulogom u preoblikovanju
shvatanja jugoslovenskih gradjana.32
Posebnu paznju valja usmeriti na krajnje protivrecan i dinamican period
Miloseviceve vladavine. Za razumevanje perioda Milosevicevog uspona na
talasu populizma zanimljiva je analiza Mirka Djordjevica izlozena u eseju
»Knjizevnost populistickog talasa«.33 Djordjevic
se bavi procesom »nacionalnog budjenja« u Srbiji, tokom druge
polovine osamdesetih u kojem je jedna struja u savremenoj srpskoj knjizevnosti
odigrala veliku ulogu. Izvestan kompleks ideja, shvatanja i prevrednovanja
do tada vazecih tumacenja istorije i ideologije jugoslovenstva, svoj prvobitni
i emotivno izuzetno jak oblik imao je u populistickom talasu srpske knjizevnosti.
Djordjevic je izdvojio specifican polozaj tada veoma popularnog, uticajnog
i politicki znacajnog dela Danka Popovica Knjigu o Milutinu. U Popovicevom
junaku Milutinu autor prepoznaje nacionalni program i jedan pokusaj da
se knjizevnost pretvori u popularnu, subjektivnu istoriografiju i ideologiju,
po cenu odumiranja estetsko-umetnickih momenata. Zanimljivo je da autor
prepoznaje slicne ideje i upotrebu knjizevnosti vec jednom realizovane
u populistickom i nacional-romanticarskom periodu srpske knjizevnosti druge
polovine 19. veka, a svog prethodnika vidi u Lazi Kosticu koji je analizirao
prevlast ideoloskih elemenata i motiva u delima Jovana Jovanovica Zmaja
(Knjiga o Zmaju). Tome se moze dodati i kriticka analiza knjizevnosti »Omladine
srpske« koju je Jovan Skerlic izneo u delu Omladina i njena knjizevnost.
Za razumevanje perioda Miloseviceve vladavine, i ideoloskih tehnika
koje je koristio, uputio bih na svoj rad »Nadziranje i podvodjenje«,
objavljen u Republici br. 226, u kojem sam pokusao da analiziram neke od
nacina na koji se upraznjavala slobisticka pop-ideologija, odnosno kako
se manipulisalo humorom, seksualnoscu, kvizovima, popularnom muzikom i
sl. Ovaj clanak narocito se bavio promenom opsteg sistema vrednosti, koja
se dogodila tokom 90-ih godina u Srbiji i koja se pre svega odigrala u
sferi masovnih medija i masovne kulture. Ovaj proces je usled radikalizovanih
okolnosti nakon bombardovanja 1999. doveden do krajnjih konsekvenci, do
potpunog ogoljavanja jednog mutantnog proizvoda pri cemu se pokazalo da
su sve moralne, drustvene i ostale norme unistene i iscezle u jednom opstem
haosu u kojem se vise ne pravi razlika izmedju porodicnog doma i striptiz-bara,
i pri cemu se cela zemlja gubi u zaboravu jedne megaorgije. Simulacija
seksualnih sloboda nametana je kao supstitucija za elementarne ljudske
slobode i prava. Kulminaciju ovih procesa analizirao sam na slucaju kviza
»Porodicne zavrzlame«, koji se prikazivao na najjacem pop-ideoloskom
oruzju prethodne vlasti, TV Pinku. Napravio sam poredjenje izmedju heroja
nekadasnjih kvizova, koji su se isticali po narocitom znanju iz nekih oblasti
i na taj nacin favorizovali opstu kulturu i obrazovanje, i sa druge strane
ovog Pink-kviza koji namece za heroje polupismene, prosecne ljude od kojih
se nista ne zahteva sem prosecnosti. Takodje, bilo je zanimljivo uociti
kako se izvorni, »ujedljivi«, ostri, subverzivni narodni humor
prekriva preko drzavnih medija jednim simulakrumom humora koji beskonacno
zatupljuje i koji kao obrazac namece neinventivnost i benevolentnu tupost
usiljenosti. Na kraju sam ukazao na ideal-tipski obrazac devojke i mladica
koji se razvio u slobizmu i na nacin na koji se paradigma muskarca promenila
sa prestankom ratova.
Ovo podrucje tek treba ozbiljno i detaljno istraziti, a kao posebno
zahvalan zadatak namece se i pracenje transformacije medija, vladajuce
ideologije i sredstava popularne kulture posle 5. oktobra: smusena, anahrona,
protivtrzisna (ne)politika RTS-a, fascinantna koprodukcija i okazionalna
(?) fuzija Nenada Canka i Zeljka Mitrovica, politicko-ideoloska transformacija
Pinka i BK televizije kao i mnogih drugih igraca, nesluceno bujanje mita
o Ceci kao globalnoj balkanskoj heroini...
Autor je magistar filozofije i saradnik Instituta za
evropske studije u Beogradu
1 Ovo izucavanje marginalnih fenomena posebno je razvijeno
u francuskom strukturalizmu i poststrukturalizmu, odnosno u semiologiji
kao posebnoj disciplini. Najznacajnije ime je svakako Rolan Bart. Kod nas
se time najvise i sa najzanimljivijim rezultatima bavio Ivan Colovic. Za
upoznavanje sa Bartom pogledati Knjizevnost, mitologija, semiologija,
»Nolit«, Beograd 1979, te njegov clanak »Sistem mode«
u Marksizam – strukturalizam, »Delo«, »Nolit«,
Beograd 1974. Od Colovicevih dela najzanimljivija je Divlja knjizevnost,
»Nolit«, Beograd 1985, valja pogledati i Ivan Colovic, Politika
simbola, Radio B-92, Beograd 1997.
2 O ovoj bliskosti marksista i konzervativaca, pa i fasista,
puno je receno. Pomenimo samo neke slucajeve. Na primer, delo jednog anarho-sindikaliste
Zorza Sorela lako je inkorporirano u teoriju i praksu italijanskog fasizma;
cuvena je bliskost Martina Hajdegera i Hane Arent, te Herberta Markuzea,
koji su oboje bili njegovi studenti; medju Smitove studente spadaju Leo
Straus, Franc Nojman, Oto Kirhajmer...
3 Ovde, naravno, pominjem samo zlocine koji su cinjeni prema
stanovnistvu sopstvene drzave od strane relativno legalnih, pa dakle i
»odgovornih« vlada, kako bih ilustrovao navedenu tezu. Medjutim,
ne sme se zaboraviti monstruozno uvecanje tehnickih mogucnosti (i atomskih
i konvencionalnih) koje stoji drzavama na raspolaganju za vodjenje ratova
protiv drugih drzava, dakle za klasican oblik rata. Pomenimo samo Hirosimu,
Nagasaki i Vijetnam.
4 Ovo iskustvo najbolje se uocava kod razocaranih radikalnih
levicara. Horkhajmer i Adorno su u predgovoru za drugo izdanje Dijalektike
prosvetiteljstva istakli da »Kriticko misljenje koje ne sustaje
pred napretkom zahtijeva danas zauzimanje za preostatke slobode i tendencije
spram realne humanosti, cak i ako su nemocne naocigled velikog historijskog
pravca«, te »... da je danas znacajnije sacuvati, siriti i
razvijati slobodu nego, ma koliko posredno, ubrzavati put u upravljano
drustvo...« Pogledati u Horkheimer/Adorno, Dijalektika Prosvjetiteljstva,
»Veselin Maslesa«, »Svjetlost«, Sarajevo 1989,
2. izdanje, str. 5, 6.
5 Misel Fuko, »Poredak govora«, u casopisu Pregled,
Sarajevo, oktobar 1971, str. 378.
6 Ovo je Fuko izvanredno razvio u nekim drugim svojim delima.
Za tezu o preusmeravanju moci i vlasti sa tela na dusu pogledati Nadzirati
i kaznjavati, »Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica«,
Sremski Karlovci – Novi Sad 1997. Za tezu o kontrolisanju putem prinude
na govor i usmeravanja govora pogledati u Istorija seksualnosti,
I deo, »Prosveta«, Beograd 1982. U slicnom pravcu idu i izuzetno
provokativna i zanimljiva istrazivanja Gintera Andersa radjena 50-ih, 60-ih
i 70-ih godina proslog veka. Pogledati Ginter Anders, Zastarelost coveka,
»Nolit«, Beograd 1985.
7 Ovo stimulisanje drustvene transparentnosti obicno je
proporcionalno skrivanju sopstvene delatnosti, odnosno teznji da se sadrzinski
bitne sopstvene aktivnosti sto manje iznose u javnosti.
8 Valja posebno naglasiti ovaj znacaj postvarenja/fetisizacije
tih vrednosti i ideja jer se tako izvlace iz konteksta i pretvaraju u kvazireligiozne
nereflektovane mantre. O tome vise u drugom delu.
9 Pogledati u Karl Smit, »Pojam politickog«,
III program Radio Beograda, br. 102. O ovom shvatanju politike pisao sam
u knjizi Poredak, moral i ljudska prava koja bi uskoro trebala da
se pojavi u izdanju Instituta za evropske studije.
10 F. S. Saunders, Who Paid the Piper?, Granta Books,
London 1999, str. 147.
11 Vise o ovom fenomenu pop-politicara ili top-politicara,
kako ih Virilio naziva koristeci aluziju na modne top-modele, videti u
Pol Virilio, Informaticka bomba, »Svetovi«, Novi Sad
2000, str. 74.
12 Ginter Anders to naziva »zastareloscu privatnosti«
i »zastareloscu individualnosti«. Videti u Ginter Anders, navedeno
delo.
13 Krajnja konsekvenca ove kritike je prica o kraju ili
smrti subjekta koja je od sezdesetih vodjena u Francuskoj.
14 Habermas, Javno mnenje, »Kultura«,
Beograd, str. 202.
15 O tome vise u Ginter Anders, Zastarelost coveka,
»Nolit«, Beograd 1985.
16 Uz sve ovo ide i proliferacija jezivog idioma Politicka
korektnost koji je direktno uperen protiv slobode stvaralastva, misljenja
i izrazavanja i koji predstavlja eufemizam za novi totalitarizam. Ovaj
idiom nadopunjuje sa na internetu sve ucestalijom orvelijanskom skracenicom
TINA, sto znaci There Is No Alternative, koja treba da nas ubedi
da je dato jedino moguce i da je pogresno i traziti drugacija resenja,
prilaziti fenomenima sa razlicitih strana, razvijati imaginaciju u svim
pravcima osim u zadatom okviru. Propisuje se okvir »politicki korektnih
mogucnosti«.
17 Pogledati Will Kymlicka, Multicultural Citizenship,
Oxford University Press, 1995.
18 Pogledati u Ronald Dworkin, Taking Rights Seriously,
Harvard University Press, 1977.
19 A. Giddens, The consequences of Modernity, Cambridge,
Polity Press, 1990, str. 64.
20 David Held (ed.), Political Theory Today, Stanford
University Press, 1991, str. 9.
21 Pogledati u njegovoj navodjenoj knjizi Politika simbola,
str. 275.
22 Platon, Drzava, 424, BIGZ, Beograd 1983, str.
108.
23 Zak Atali, Buka, »Kultura«, Beograd
1983, str. 91.
24 F. S. Saunders, Who Paid the Piper?, Granta Books,
London, 1999.
25 Dzordz Orvel, Zivotinjska farma, BIGZ, Beograd
1987, str. 98.
26 Prisetimo se da Zan Bodrijar vidi Ameriku kao hiper-Evropu,
kao hipermodernisticku zemlju koja je na putu da usled tolikog ubrzanja
potpuno izleti iz svih koordinata. O ovome vise u njegovim delima Amerika,
Baddy-Books, »Kontekst«, 1993. i Prozirnost zla, »Svetovi«,
Novi Sad 1994. Pogledati i moj clanak »Nadziranje i podvodjenje«,
Republika br. 226.
27 Navedeno prema knjizi Dejvida Mek Kvina, Televizija,
»Clio«, Beograd 2000, str. 193.
28 Umberto Eko je jednom prilikom dobro opisao odnos prema
pojmovima u »postmoderno« (u to vreme ova rec je jos uvek imala
nekog smisla) doba. On je rekao da je razlika izmedju klasicnog i novog
tretmana pojmova sledeca: u 17. veku mladic bi devojci rekao direktno:
»Volim te«, dok danasnji mladic kaze devojci: »Znas,
kao sto bi to pesnik XY rekao u 17. veku ‘Volim te’«. Upravo ovo
stavljanje svega pod navodnike karakterise nase doba. Svega sem potrosacke
ideologije.
29 Genijalna ilustracija ove teze je izjava predsednika
SAD Busa mladjeg koja se odnosi na americki tretman Protokola iz Kjotoa
izrecena krajem marta 2001. Naime, 1997. godine odrzana je u Kjotou velika
svetska konferencija o problemu globalnog zagrevanja. Na njoj su se svi
prisutni svetski lideri slozili o merama koje treba preduzeti da bi se
globalno zagrevanje i zagadjenje smanjili i zaustavili. Razlog je veoma
prost: prema nekim proracunima, ako se ovaj trend zagrevanja nastavi, ukupna
svetska temperatura ce se u sledecih 100 godina povecati za 6 stepeni.
Od ovoga ocigledno nema vece opasnosti po ukupno covecanstvo. Stoga su
svi prihvatili da stimulisu smanjenje upotrebe fosilnih goriva. Cetiri
godine nakon Kjotoa retko koja zemlja je ratifikovala Protokol, a u pomenutoj
izjavi Bus mladji je naglasio da je ta ideja katastrofalna po americku
privredu koja je ionako na granici ulaska u recesiju, te da Amerika u potpunosti
odustaje od obaveza preuzetih iz Protokola. Sve ovo je razumljivije kad
se zna da su njegovu predizbornu kampanju velikim delom finansirale naftne
kompanije iz Teksasa. No, zakljucak je evidentan: zbog kratkorocnog ekonomskog
interesa i nezajazljive pohlepe za profitom nastavice se unistavanje ljudskog
prirodnog stanista. Ovo dokazuje definitivnu iracionalnu osnovu same logike
savremenog kapitalizma: vodjeni pohlepom ljudi ce onemoguciti svojim naslednicima
da uopste imaju gde da zive.
30 Druga strana ove price je proboj World music,
a narocito jedne tople, zive, koloritne latino muzike i latino kulture
uopste sa svojim izlomljenim, neparnim, eksperimentalnim, nekonvencionalnim
i za improvizaciju zahvalnim ritmovima, koja se afirmisala kao protivteza
hladnoj tehnokulturi.
31 Zan Bodrijar, »Rat u Zalivu se nije dogodio«,
Obrad Savic (ed.), Evropski diskurs rata, Beogradski krug, 1995.
32 Predrag J. Markovic, Beograd izmedju istoka i zapada
1948–1965, Sluzbeni list SRJ, Beograd 1996, str. 437 i dalje.
33 Pogledati u Nebojsa Popov (ur.), Srpska strana rata,
Beograd 1996.
|