Zbog ranijih iskustava sa drzavom kao partnerom u privatizaciji i odbijanja novih vlasti da ukljuce sindikate u proces privatizacije, uopste ne cudi sto gotovo tri miliona zaposlenih i penzionera, dakle ranijih pretendenata na deo drustvene svojine, nisu ni kroz svoje organizacije, a kamoli na spontanim mitinzima, protestovali sto ne ucestvuju u kreiranju poslednje preraspodele »svog« vlasnistva. Slobodanka Brankovic, potpredsednik Veca Saveza sindikata Srbije, kaze za Republiku: »Od privatizacije se ne moze pobeci, narod se zalagao za promene i sto pre se budu desile bice lakse za radnike. Porodjaj je poceo 1990. i mora da se zavrsi 2001, a nase je da se spremimo za utakmicu i da se sklonimo ako nismo sposobni za igru«. Ona podseca na stav ovog sindikata da nece biti kocnicar reformi u Srbiji, ali da i dalje trazi od vlade da bude informisan o tokovima privatizacije. Sada je najvaznije, kako kaze sagovornica Republike, da se sa ministrima »dogovorimo o zbrinjavanju radnika, ali ne na salterima za nezaposlene vec na njihovim radnim mestima«. Dugorocno bi se to moglo resiti, kako ocekuju u ovoj sindikalnoj centrali, buducim zakonom o radu, koji na temelju Zakona o privatizaciji treba da zameni postojeci Zakon o radnim odnosima.
UGS »Nezavisnost« se, medjutim, ne miri sa cinjenicom da sa vladom nije bilo socijalnog dijaloga tokom pripreme Zakona o privatizaciji. Milan Nikolic, potpredsednik ovog sindikata, za Republiku kaze da je na dan usvajanja zakona oko hiljadu predstavnika 12 granskih sindikata »Nezavisnost« odrzalo konvenciju i odredilo vladi rok od 40 dana da ceo proces pripreme privatizacije vrati na pocetak, dakle da u postupak promene vlasnika drustvenog kapitala ukljuci sindikate. Ukoliko vlada to ne ucini, kako rece Nikolic, pocetkom avgusta UGS ce odrzati novu konvenciju i odrediti dalje poteze. On tvrdi da sindikatu nije cilj da odlucuje o privatizaciji vec da ucestvuje u tom procesu.
Iz svega ovoga ocito je da je nekada glavne aktere privatizacije, radnike, drzava prvo naterala da izgube interes za ovaj proces, a sada ih definitivno potisnula sa liste aktivnih ucesnika. Radnici bi, u najboljem slucaju, mogli da dobiju 30 odsto vrednosti kapitala firmi u kojima su zaposleni i to iskljucivo nakon prodaje najmanje 50 odsto vlasnistva preduzeca. Zapravo, od svih ranijih aktera privatizacije novim zakonom zadrzana su samo dva – prodavac i kupac preduzeca. Interese prodavca artikulisace drzava, koja se pride zakonima o Agenciji za privatizaciju i o Akcijskom fondu odredila za menadzera celog procesa.
Tokom skupstinske rasprave o paketu pomenuta tri propisa o privatizaciji bilo je, doduse, pokusaja da se uoblice neki stranacki i teritorijalni interesi. Radikali, recimo, mada su u nacelu prihvatili zakon, stalno su ispoljavali strah od gubitka svoje vlasti nad procesom privatizacije. Svi poslanici SRS koji su ucestvovali u skupstinskoj raspravi o zakonima su govorili kao o cedu DOS-ovske vecine u parlamentu. Oni su bili i najglasniji zagovornici socijalnog programa koji bi pratio privatizaciju i, da nisu ucestvovali u osiromasenju preduzeca i gradjana pod kapom bivseg rezima, mogli su da prodju kao zastitnici »nasih radnika« i »nasih fabrika«. Manje bucno, ali sa slicnom porukom da ce »DOS za sve biti kriv«, svoje »interese« da zastite Srbiju »od rasprodaje«, pogotovo strancima, pokusali su da predstave poslanici SPS i SSJ. Zastupnici vojvodjanskih i interesa nekoliko opstina u Srbiji trazili su da o prodaji preduzeca na svojim teritorijama sami odlucuju i da tamo i ostane novac koji bi dobili od kupaca. Ovi i drugi pokusaji da se u igru ukljuci siri spektar interesa nego samo dve strane – prodavci i kupci preduzeca – vise su licili na politicku mimikriju ljudi koji zataskavaju svoje reformske promasaje iz vremena dok su bili na vlasti, nego na ozbiljno zastupanje interesa naroda. Na to upucuje i cinjenica da opozicija nije bila u skupstinskoj sali tokom postupka usvajanja zakona u pojedinostima.
Sve u svemu, pokusaj DOS-ove vecine u parlamentu da ozakoni privatizaciju celokupnog drustvenog i dela drzavnog vlasnistva je uspeo i izvesno je da ce od sada, bar u ekonomskom smislu, u Srbiji vaziti jedino kapitalisticka pravila ponasanja koja ce shodno tome grupisati interese.