U trenutku kada je bilo razumno ocekivati pocetak stabilizacije demokratskih institucija i reformskog kursa, u Srbiji i Jugoslaviji ponovo »revolucija tece«. Kao da je, po nekakvom zlokobnom scenariju, rec o nekoj permanentnoj revoluciji na srpski nacin.

Dualizam vlasti

Sukobi su najavljivani i ranije, ali im je pokusaj normiranja saradnje sa Haskim tribunalom dao dramaticno ubrzanje. Kada su zbog opstrukcije SNP-a propali izgledi da zakon prodje u Saveznoj skupstini, Savezna vlada se latila Uredbe da bar na taj nacin resi ovo delikatno pitanje. Do tog trenutka sve je islo u redu, u gotovo nepomucenom jedinstvu DOS-a, a onda se predsednik Kostunica, kako rece, odlucio za svoju javnu ispovest pred novinarima, u kojoj je prakticno povukao svoju ranije datu saglasnost na Uredbu. Odluka Saveznog ustavnog suda da suspenduje Uredbu Savezne vlade samo je stvar zaplela do kraja. Djindjiceva vlada je to energicno presekla otpravivsi Slobodana Milosevica u Hag.
Od pravne zasnovanosti pojedinacnih opredeljenja sada je mnogo vaznije pitanje kako je ova zemlja uopste dosla do toga da joj svi pravni putevi iz krize budu fakticki blokirani.
Nova vlast jeste pobedila, ali ni stara milosevicevska vlast nije porazena. Ova druga jos ima vecinu u Saveznoj skupstini i polovinu u Saveznoj vladi, na njenoj strani je i Ustavni sud, zadrzan je sav/stari komandni kadar u vojsci, koreni starog su duboki i u policiji i jos u mnogim drugim institucijama. Ocigledno postoji sprega stare i dela nove vlasti koja je nastala pod legalistickim blagoslovom Vojislava Kostunice. Takva kombinacija i ne moze dugo da opstane bez lomova, pa se zato i centar sukoba, koji je poceo izmedju DOS-a i SNP-a, sada preselio u sam DOS.
Prosto je neverovatno koliko su politicari osetljivi na ovaj sirenski zov moci. Kad neko oseti i malu prednost, odmah je grabi zarad kratkorocne koristi, ne razmisljajuci o tome sta moze da izgubi na duzi rok. Nista tu ne vrede pouke iz bliske proslosti kada su zbog sebicne naduvenosti propale i nekada mocne stranke kao sto su SPS i SPO. Nevolja je u tome sto svi hoce da grade istoriju, a niko nece da uci iz nje. Kod nas se, izgleda, politika razume na metafizicki nacin, kao poslanje, a ne kao odgovornost za celinu, kao smisao za saradnju i strpljiv i solidaran rad.

Nove vlastodrzacke kombinacije

Dabome, u zivotu ne ide sve fatalisticki, ima tu i mnogo proracunatih elemenata. Kada sada DSS kaze ostatku DOS-a »da je doslo vreme da se rastajemo« i s gadljivim prezrenjem im porucuje »pa vi sada spajajte vase promile i promilcice« (Golubovic), niko ne moze da prenebregne jasan znak da nastupa vreme njihovog ideoloskog zblizavanja sa porazenom desnicom. Nimalo nije slucajno sto su, bas u trenutku kada je DSS poceo da govori o novim izborima, SPS, SRS i SSJ slozno zatrazili da se odrze vanredni izbori na svim nivoima. Sve ukazuje na ociglednu teznju da se vlast izmesti iz dosovske koalicije i da se formiraju novi centri drzavne moci. Porazena desnica je vrlo dobro razumela ove signale DSS i sada, osokoljena, veoma bucno i agresivno nastupa na mitinzima i s novim sloganima. Mozda i nisu mnogobrojni, ali su borbeni, sto nije nimalo zanemarljivo u borbi za vlast.

Ako je na delu rekonstrukcija moci, pa verovatno i pokusaj restauracije nacionalisticke vlasti u novom pakovanju, onda ce, svakako, prva zrtva ovog obrta biti najavljene demokratske promene. Karakteristicno je da se u ovom agilnom zahtevu DSS za revizijom ranijih koalicionih dogovora reforma jedva pominje ili se o njoj govori samo uzgred i na krajnje uopsten nacin.

Potcenjen pokret

U svakoj reformi nezadovoljstva su neizbezna, ali mnoga nezadovoljstva a i strajkovi koji sada bujaju u Srbiji, pre svega su rezultat nespremnosti Vlade da sa sindikatima i drugim organizacijama postigne drustveni konsenzus o tome sta je mogucno i potrebno postici u promenama, i po koju cenu. Ukoliko se strajkovi nekontrolisano nastave, a nema izgleda da ce skoro prestati, i sama reforma dolazi u pitanje. Osim toga, stranke DOS-a su na sebe preuzele ogromnu vlast na stetu zakona i zvanicnih institucija, pa samovoljno, u maniru prave partijske drzave odlucuju o svemu i svacemu, pocev od kadrovskih razmestanja do finansijskih odluka. Tu su i nerazjasnjeni odnosi mafije i drzave.
Cini se da je jedan od najvecih nedostataka dosovske vlasti u Srbiji sto je, osecajuci se komotno posle superiorne izborne pobede, sasvim zanemarila gradjanski pokret. Gradjanska snaga, naime, odigrala je presudnu ulogu u odbrani rezultata lokalnih izbora 1996, a isto tako i u potvrdjivanju izborne pobede od septembra i decembra prosle godine. Nazalost, nova vlast je pohitala da prevrat od 5. oktobra 2000. kapitalizuje u uskostranackom smislu, umesto da odneguje i jos preciznije arktikulise demokratski gradjanski pokret. Zbog toga sada imamo veoma bucne i preterano razdesene desnicarske nacionaliste u javnosti i prilicno cutljivu gradjansku vecinu. To i te kako smanjuje i kredibilitet i sposobnost nove vlasti da reformske promene dovede do kraja.