Sva nasa i svacija nada stoji i lezi u mladosti. To mi znamo. Tko nema nade u mlade – u stare ne moze imati. Tako je i u nasoj borbi za domovinu. Ono, sto se kaze: »Bez starca nema udarca« – i to zna biti istina – ali svakako: jao onima mladima, koji cekaju, da starci udare! U ostalom, ovo je jedna nasa liepa riec, kao sto mi toga mnogo liepoga imamo; liepa riec, da starosti u njezinoj slabosti polaskamo, da ju utjesimo i pocastimo, i to ponajvise onda, kad je udarac svoje obavio – neka stari misli, da bez njega toga ne bi bilo, pa neka se veseli. Ali na udarac od starca nitko razborit nije joste cekao, pa nemamo cekati ni mi Hrvati, osobito danas, kada se treba snazno primiti posla, hocemo li da sto bude.
Mladici u borbi i u radu za domovinu mogu udariti dvojim putem: ili starim, ili novim. Ako udare starim putem, onda se mladi uz stare i ne opazaju, pa se cini, da »mladih« i nema; a ako udare novim putem – onda se za mlade zna, onda se o njima mnogo govori, onda se mladi vide i cute: onda su mladi pravi »mladi«, onda se zovu »mladi« i onda, kad su vec mnogi siedi i celavi. Tako se jedna ceska stranka i danas jos zove »mlado-ceska stranka«, a u njoj su sve sami stariji i stari ljudi.
Po tom se vidi, da moze proci i stotinu godina – a narod nema »mladih«! Cudna stvar, ali je tako. Sve mlado, sto dolazi – to se i ne opaza, jer ide starim putem; mladi obicno nemaju drugoga posla, nego da starima razglasuju slavu, da sire njihove misli i da po malo, a da se to i ne vidi, dolaze na njihova mjesta. Pravi »mladi« naprotiv sire svoje misli, govore proti starima, dok im se stari napokon ne maknu, i to nerado.
Poslusajte sada, kako je u toj stvari kod nas Hrvata.
Prave »mlade« imali smo mi pred kojih 60, a onda pred 30 godina. Pravi mladi bili su nasi buditelji i preporoditelji, Ljudevit Gaj i njegovi drugovi. Ali njih se poslie rata s Madzarima poklopila becko-njemacka sila na cielih 12 godina (1849–1861), pa se je druzba dobrano raztepla. Njihovi nasljednjici, »narodna stranka« (poslie »obzorasi«) – to nisu bili pravi »mladi«. Vise se moze reci, da su bili mladi »pravasi« (»starcevicanci«), koji su udarili ne samo na »obzorase«, nego i na ono, sto su radili i htjeli nasi preporoditelji. Ali ovo nije lako razumjeti bez velikoga razlaganja; a mnogo razlagati nije zgodno, jer se u tom svi ne slazemo, sto su bili »obzorasi«, sto li »pravasi«, buduci da ima jos jednih i drugih, pa jedni brane jedne, drugi druge. Mnogo cete bolje razumjeti, ako vam razlozim, kakvi su danas nasi »mladi«.
I danas imamo prave »mlade«, i one druge »mlade«, t. j. one, koji su samo godinama mladji. Za one prave »mlade« cuje se vec blizu 10 godina, ali pravo su dosli na glas tek posljednjih mjeseci. Prvi se puta culo za ove »mlade« vec god. 1895, kad su ono spalili u Zagrebu madzarsku zastavu. Nisu svi oni ostali pravi »mladi«, nego tek njekoji od njih, koji su poslie ucili skole u Zlatnom Pragu, a pred koju godinu se skupili u Zagrebu. To su oni, koji su sazivali skupstine za »ustavna prava«: za slobodu sastajanja, govora i pisanja. To su oni, za koje je predjasnji Ban Khuen kazao onomu beckomu novinaru: da su ti »mladi« bili kolovodje svemu onomu, sto se je u posliednje vrieme u banskoj Hrvatskoj dogodilo. Na ove »mlade« navalile su nedavno osjecke njemacke novine (»Drau«), a njetko je od njih odgovorio tim novinama u »Obzoru« – jer treba spomenuti i to, da ti »mladi« imadu njeku riec kod tih starih novina, osobito zato, sto kod »Obzora« radi jedan »mladi«, i to doktor Hajmrl. Uz Hajmrla su medju »mladima« jos dr. Lorkovic (urednik »Narodne Obrane« u Osieku), Stjepan Radic i jos desetak sve mladih doktora. To je ta »mlada garda«, kako joj kazu, s kojom se u misljenju slaze dosta i starijih ljudi.
Sve ovo pripoviedao sam vam radi jedne stvari, i to radi ovoga:
Kad je »mlada garda« odgovorila u »Obzoru« na one navale osjeckih njemackih novinara, odgovorila i pohvalila se, da je ona probudila narod na njekakav zivot – javio se u novinama »ciste stranke prava« (u »Hrv. Pravu« u Zagrebu) jedan drugi mladi. Iz pisanja se njegova vidi, u cem se razlikuju pravi »mladi« od drugih mladih. Cujte, kako ovaj drugi razlaze:
Do sada smo se borili za velike narodne ciljeve: da izvojujemo podpunu nezavisnost, t. j. da ciela Hrvatska bude posve nezavisna, posve svoja; a sada se hoce (t. j. »mlada garda« hoce), da taj cilj pustimo, potisnemo, pa da se borimo samo za »ustavna prava«, t. j. samo zato, da nam se dopusti, da slobodno pisemo, da se slobodno sastajemo, da slobodno biramo. Ali tu se pita: Dok mi nismo posve nezavisni i svoji, sto nam koriste takva ustavna prava? Sve je to nestalno i nepouzdano, jer nam to mogu svaki cas uzeti – kad mi nismo svoji gospodari, nego smo podredjeni. Dok je ovako, nasim ustavnim pravima nismo gospodari mi, nego Ugarska.
Sad eto vidite razliku izmedju »mladih« i starih i izmedju pravih mladih i onih drugih: stari i oni drugi mladi hoce najprije nezavisnu Hrvatsku, u kojoj cemo mi biti gospodari; a pravi »mladi« hoce najprije slobodu, da se mogu micati i misli svoje siriti i tako nezavisnu Hrvatsku graditi.
Koje cemo prije? – Njekoji ljudi misle, da se je o tom vriedno prepirati, pa se zbilja i prepiru, i to vec dugo, preko 30 godina. Ja vam time necu dugo dodijavati, nego cu vam postaviti najprije dva pitanja, a onda cu brzo svrsiti:
I. Sto nam hasni ujedinjena i nezavisna Hrvatska, ako u njoj ne bude slobode, t. j. ako nasi ljudi (mi) budu drzali vladu, a svejedno se necemo smjeti ni slobodno sastajati, ni slobodno govoriti, ni slobodno pisati, ni slobodno se boriti?

II. Sto nam hasni sva sloboda, ako vise ne bude Hrvatske, t. j. ako nam dadu svu slobodu, kakvom se na pr. hvale Madzari, ali ne budemo vise imali ni svoga Bana, ni ista svoga?
Ovo jedno ili drugo pitanje strasno muci mnoge nase dobre ljude, kako rekoh, vec toliko godina. Od tuda sva nasa svadja. Ali nemojte misliti, da se nasi svadjaju zato, sto jedni hoce nezavisnu Hrvatsku, a drugi je nece. Boze sacuvaj! Oni se svadjaju zato, sto se ne razumiju. A ne razumiju se zato, sto jedni ne znadu misliti. Koji ne znadu, prosudite sami, kad vam kazem ovo:
Ako mi hocemo da se borimo za nezavisnu Hrvatsku, a ne mozemo se boriti, jer nemamo slobode – kazite vi meni: Kako cemo mi doci do nezavisne Hrvatske, kad ne mozemo doci ni do borbe?
A ako mi hocemo da budemo i ostanemo Hrvati i da stvorimo i uredimo svoju domovinu Hrvatsku po svojoj volji – a imademo slobodu, da se za to sastajemo, da za to govorimo i pisemo – onda cemo mi i ostati Hrvati i stvoriti i urediti svoju domovinu Hrvatsku, kako hocemo – ako hocemo, velim jos jednom, i ako nam se dade sloboda, da radimo i da se borimo.
Je li tako? Tko ovoga ne razumije – s tim nije vriedno govoriti. Ta zato i trazimo slobodu, da do onoga cilja dodjemo.
»Ali lud bi bio, tko bi nam dao za to slobodu, kad nam ju moze i ne dati! To je ono!«
Jest, i to je istina! Zato i pisu oni drugi mladi: Najprije treba, da budemo svoji, najprije nezavisna Hrvatska. Ali pamtite ovo: Kad mi trazimo slobodu sastajanja, govora i pisanja – onda je s nama sav sviet, jer su to pravice svega svieta! Za te je pravice proliveno na potoke krvi, one su svete, jer su krvlju posvecene. Nitko danas nema kuraze otvoreno kratiti ni jedne ove pravice, jer su one i u zakonima cieloga svieta tako, da ih ne treba drugdje ni pisati, a i kod nas su napisane. A gdje ti ne dadu, sto ti daje zakon...
Jednom riecju: I borba za domovinu, t. j. i politika ima svoj red. Nisu za to dosta velike i dobre zelje, nego tu treba i misliti, a onda i raditi.
Nisam vam svega rekao, sto sam bio nakanio, ali mislim, da niste u sumnji, sto cemo prije. To vec mnogi i znadu, a ako znadu, pomogli su tomu mnogo i nasi »pravi mladi«, koji ce u toj stvari imati jos mnogo posla, a i svi mi zajedno.

*) Iz: Dom, Zagreb, 30. 07. 1903, str. 212–215.