Danas na domacem terenu ima sijaset nevladinih organizacija (NVO). Ima ih raznih – od medijskih i preduzetnickih asocijacija, debatnih klubova, humanitarnih organizacija, udruzenja za zastitu ljudskih prava i zivotne sredine, pa do interesnih grupa – manjinskih ili profesionalnih.
Drustvo je saroliko, ali necete pogresiti ako ih podelite na dve grupe – stara dobra udruzenja gradjana (poput ekologa, ljubitelja gradskih starina, preduzetnika, pecarosa, dobrotvora ili hendikepiranih osoba) i nevladine organizacije u uzem smislu (poput Evropskog pokreta, Helsinskog odbora, Grupe 17+ ili Otpora), kojima je zajednicko zalaganje za razvoj civilnog drustva. Teoreticari vele da svi oni, a pogotovo ovi drugi, imaju kljucnu ulogu u procesu tranzicije, jer sluze kao cvorista za distribuciju materijalnih, tehnickih i intelektualnih resursa. Medjunarodne agencije kao sto je Svetska banka ili vlade donatori cesto vise vole njih nego same vlade sumnjivog kredibiliteta.
Nema sumnje da je mnostvo autonomnih interesnih grupa jedno od bitnih obelezja demokratske zajednice. No, ne treba kriti da su misljenja o NVO upadljivo polarizovana, ne samo u dnevnoj politici, vec i u drustvenoj teoriji. Dok ih jedni vide kao usko povezane sa emancipatorskim pokretima, drugi ih dozivljavaju kao deo pokusaja zapadnih zemalja da kontrolisu i »disciplinuju« postkomunisticke zemlje.

Politikolog Miroslav Samardzic iz Centra za razvoj civilnog drustva veli da je razvoj nevladinog sektora stvar koja se jednostavno ne moze spreciti, ali da »nuzda nije uvek i vrlina«. Pri tom naglasava vaznost kriticke samorefleksije aktera u ovoj sferi: Nije tacno da su NVO u potpunosti politicki instrumentalizovane, ali ni da su potpuno imune od toga. Kao i u svakoj ljudskoj delatnosti, i ovde ima puno demagogije i licnih interesa, ali i onih koji rade posteno i predano. Kada se kaze »NVO«, to samo po sebi ne mora da znaci nista ni dobro ni lose. Jednostavno, treba videti rezultate njihovog rada. Za intelektualce u ovim organizacijama veoma je vazno da zadrze vrednosne kriterijume, a ne da jednostavno koriste svoje prednosti (znanje jezika, preduzetnost) i slepo »odradjuju« posao za neku fondaciju.
Svaka delatnost ima precutni sporazum da se neke teme ne otvaraju. Otvoreno suceljavanje sa negativnim aspektima koji prate fenomen naglog razvoja nevladinih organizacija u istocnoj i jugoistocnoj Evropi moglo bi pojedine aktere ovog procesa lisiti mogucnosti da u njemu i dalje aktivno sudeluju. Drugacije receno, moglo bi naskoditi njihovom rejtingu na rang-listi aspiranata za stipendije, studijska putovanja ili donatorska sredstva za odredjene projekte.
Uz napomenu da se ovo pre svega odnosi na nevladine organizacije u uzem smislu, to jest na one koje su prevashodno usredsredjene na razvoj civilnog drustva, a pri tom imaju razvijenu infrastrukturu i razradjene veze sa inostranim fondacijama, nije nikakva tajna da ima pokusaja da se preko NVO postizu izvesni politicki efekti, bilo da u pozadini takvih projekata stoje vlade ili privatni krugovi.
Medjunarodne NVO, poput Amnesty International ili Green Peace imaju veliki ugled i iskustvo u borbi za ljudska prava ili za zastitu covekove okoline, ali ima i onih koje se u drustvenoj teoriji nazivaju »quango« ili »quasi non-government organization«. Ove poslednje deluju na principu korporacija i zapravo predstavljaju obicne centre moci, neretko i sa programima za preuzimanje i vrsenje vlasti.
Kad je rec o fondacijama (koje mogu biti kako nevladine tako i vladine organizacije), protivnici globalizacije zameraju Sorosu da je duhovno kolonizovao Evropu time sto je favorizovao samo jedno teorijsko opredeljenje u drustvenoj nauci – liberalizam i to sa ciljem da se stvore sto bolji uslovi za prodor inostranog kapitala. No, ne treba smetnuti s uma da je Soros privatna fondacija koja nikog od svojih korisnika ne prisiljava da ucestvuje u njenim programima. Dobra stvar je sto i u ovom domenu postoji kakav-takav pluralizam: vise drzava i vise interesnih grupa »takmici se« za prodor na odredjeno podrucje.

Izvan akademske skepse i teorijskih promisljanja, pravo pitanje za domacu upotrebu jeste kako obezbediti sto povoljniji polozaj u postojecoj medjunarodnoj konstelaciji i svojevrsnom takmicenju za »fandere«. Dobre startne (geopoliticke) pozicije Beograda s kraja osamdesetih su nepovratno izgubljene, pa je Budimpesta u medjuvremenu postala sediste Evropskog univerziteta i srodnih institucija, sto je cini regionalnim centrom »neprofitnog sektora« za istocnu Evropu. U domacim uslovima, najveci deo donatorskog kolaca za sada su pridobili veci urbani centri, sto je i razumljivo kad se ima na umu da je u njima koncentrisana akademska inteligencija. No, sve u svemu, srazmerno malo sredstava za projekte koji sluze opstem dobru stiglo je na domaci teren posredstvom nevladinog sektora. Manje sredine ponajvise opterecuju personalni problemi. Potrebni su dobri znalci stranih jezika, strucnjaci za Internet, vesti menadzeri, ljudi sposobni da osmisle korisne ali i realno ostvarive projekte.
Lokalna samouprava mogla bi pomoci utoliko sto ce regulisati statusna pitanja za NVO koje se bave korisnim javnim poslom. Drzava bi mogla da popravi institucionalni okvir i uvede poreske olaksice za one koji finansijski potpomazu nevladin sektor. Sve preko toga, a pogotovo direktno mesanje ili »uvodjenje u institucije sistema«, vodilo bi neposredno u ruiniranje moralnog ugleda gradjanske inicijative.