Postovana predsedavajuca, postovano predsednistvo, postovani clanovi Vlade i uvazene drage kolege i koleginice narodni poslanici, ovde se vodi zaista mucna, duga, teska, ali potrebna rasprava. Ja hocu da ponovim nesto sto je vec receno i da kazem nesto sto nije receno.
Vec pet nedelja cinjenica je da je covek koji je bio na celu Socijaldemokratije i koji ce, nadam se, jos kratko vreme biti potpredsednik Vlade Republike Srbije svojim ponasanjem dopustio da nesto sto je na nivou skandala preraste u aferu kojom se javnost (ne samo javnost Srbije) bavi.
Prosli smo tezak put za tih pet nedelja. Odgovarali smo na pitanja – o cemu se zapravo radi. Prepoznala sam u brojnim vicevima koji su se povodom ovog slucaja pojavili u javnosti, u smejanju na te viceve, teznju, potrebu da se dâ sebi oduska. Da se ventil pusti i da ljudi prakticno na taj nacin urade dve stvari.
Prva je da na taj nacin komentarisu dogadjaj, a druga je da se sa njim suoce ali i da se ne suoce sa stvarnim razlozima. Cinjenica da o ovome, o seksualnoj zloupotrebi, seksualnom uznemiravanju saradnica, razgovaramo u srpskom parlamentu govori da smo vec ucinili jedan fantastican korak na pocetku XXI veka, korak ka istinskom drustvu ravnopravnosti i ka demokratiji.
Prosli smo tokom pet nedelja jedan, dozvolicete mi da kazem, skoro duhovit put, dobro prikazan u »Balkanskom spijunu«. Prepoznala sam sledbenike Cvorovica, secate se divnog teksta Dusana Kovacevica, one neverovatne price i izvestaja kroz toki-voki da je orao pao »soko zove orla – orao je pao«.
Da li cu biti u pravu ako kazem da teorija zavere kojom se bave estradni obavestajci i JUL-ovski sefovi bezbednosti oliceni u Marku Nicovicu, koga je gospodin Obradovic uzeo za legitimnog advokata, nije nista drugo nego nastavljanje one strasne, poznate, skoro endemske balkanske paranoje.
Nema zavere. U pitanju je nesto sto je elementarno ljudsko pravo. U pitanju je moral. U pitanju je, nazalost, politicka odgovornost za odluke koje cemo mi danas donositi. To su politicke odluke sa velikim odrazom na drustvo i mi cemo doneti politicku odluku zato sto smo odgovorni za drustvo. Da li vam je ikada palo na pamet da pitate, narocito vi koji ste sada najglasniji, ne koje su cinjenice i sta se konkretno dogodilo, time se bavi sud, a mi se ovde ne bavimo sudjenjem, ne bavimo se otkrivanjem i utvrdjivanjem cinjenica, necemo se baviti cak ni navodjenjem istih, jer hocemo i dalje, ja pre svega, a i moje kolege, da postedimo nase prijateljice, te dame, iznosenja njihovih imena u javnost i podsecanja na sve ono sto su prosle.
Moci cete da se pozabavite cinjenicama nakon sudskog procesa i moci cete da uvid u te cinjenice imate verovatno onako kako budete zeleli.
Ono za sta vas zapravo prozivam i pozivam jeste ono za sta nas sve ovo vreme, svih ovih pet nedelja, proziva srpska javnost. Cula sam nekoliko puta danas da se govornici pozivaju na narod, na gradjane Srbije govoreci i predstavljajuci sebe kao govornike u ime tog naroda. I ja govorim u ime gradjana Srbije, u ime gradjanki. Imam taj mandat. Vise puta sam dobila taj mandat tokom proteklih pet nedelja. Oni kazu – u krivicnom zakonodavstvu ne postoji adekvatno tretiran ovaj problem, ili ova vrsta krivice, ili ova vrsta prekrsaja. Kazem – tacno, i ucinicemo sve da uticemo na promene krivicnog zakonodavstva.

A sta je seksualno uznemiravanje? Sta je zloupotreba? Sta je zlostavljanje? Kaze se u savremenim, demokratskim drustvima i onima koji putem reformi idu ka takvom drustvu, da je seksualno uznemiravanje cak i verbalno. Sa tim se potpuno slazem.
Seksualno zlostavljanje je nesto sa cime ne bih volela da vidim da je suocen niko moj, niko vas, bilo da je u pitanju zena, cerka, sestra, majka, ali i sin. Da li ste nekada razmisljali o tome da su raznim vrstama uznemiravanja izlozena i vasa muska deca. Zasto se ponasate, neki od vas, samo u skladu sa onim stavom da je Srbija maco zemlja. Jeste maco zemlja. Ali, ja nemam nista protiv toga sto Srbija mozda sebe dozivljava kao zemlju muskaraca. Moram da podsetim, i da naglasim, da je legitimna i statisticki priznata vecina u Srbiji – zenska. Ali, to ne znaci da mi imamo pravo da, kao 52% stanovnistva, vrsimo teror nad vama. Znaci da imamo pravo ali i obavezu. Prvo, da stitimo osnovna ljudska prava. Drugo, da se ozbiljno bavimo zastitom prava zena. Trece, da svaki put zastupamo stanoviste ravnopravnosti. Dakle, gospodo, priznajemo vam ravnopravnost. A nastupamo i trazimo da se tema zloupotrebe i zlostavljanja raspravlja ovde kao legitimna i podjednako vazna tema kao i tema o zemljoradnicima, o radnicima, i tema o duvanu, kao i sve one teme koje ste apostrofirali kao drzavnicke i drzavno vazne teme.
Uopste ne razumem kako je moguce da tema – prava zene, bude tema treceg, petog ili dvanaestog razreda. Mogu to da razumem ako mi kazete da se za sve vas i za gradjane Srbije podrazumeva da osoba koja je zloupotrebljavala svoj polozaj i ponasala se kao na pasaluku sa pozicije moci, koja je svoje saradnike dozivljavala kao svoje vlasnistvo i zloupotrebljavala svoje saradnike kao svoje vlasnistvo treba za to da odgovara. U tom slucaju cu se sloziti da cemo danas prestati da razgovaramo na temu ravnopravnosti i poceti da pricamo o onome sto neki od vas ovde nazivaju mnogo znacajnijim temama.
Primedbe koje sam slusala ili pitanja koja su mi postavljali gradjani Srbije i gradjanke Srbije, a tu spada i Beograd, su – pa sta ako se to dogodilo. Kako – pa sta?
Mi smo poceli, pre sedam meseci, reforme. Reforme ne postoje ako ne postoji reforma morala, hteli vi to ili ne. Jedno je ono sto govorimo javno, mislite, a drugo je ono sto tajno cinimo. Nije tako. Sve je javno. Mislim da su cak i neki predstavnici kolega iz opozicije o tome na odredjen nacin govorili.
Ali, ono sto nije receno to je zasto o tome i ko o tome govori javno. Oni koji su hrabri. Oni koji su hrabri i smeli da o problemima koji se desavaju, pa cak i u reformskoj, novoj, zelenoj, mladoj, problematicnoj, kako god hocete, Vladi Republike Srbije, o tome govore javno. I to tamo gde treba, u parlamentu. Jer je rec o razresavanju ne predsednika stranke, bilo koje, nego je rec o razresavanju potpredsednika Vlade Republike Srbije.
Medju pitanjima koja su mi postavljali, jedno od najinteresantnijih, a cujem da tako nesto postoji i ovde, jeste – zasto te zene koje su okrivile Vuka Obradovica ne izadju u javnost, mora da su one krive ili, kolokvijalno receno, »ma, mora da su imale nesto sa njim pa ih je on ostavio«.
Sta to znaci? Da li to znaci da je ponovo situacija da se zrtve nasilja i nastranosti – o tome je rec, gospodo, o nasilju i nastranosti – moraju osecati krivima. To je ona cuvena, nazalost, ne samo teorija nego i praksa da zrtva po ko zna koji put prozivljava svoju krivicu, prezivljava svoju jadnu, nesrecnu situaciju ili problem.
Nemojte da se ustezete da ove stvari nazovete pravim imenom – nasilje. A nasilje se uci svuda. Sta cemo ostaviti ja svom detetu, a vi svojoj deci ako ih ne vaspitavamo na pravi nacin? Da li cemo im reci da je opravdano jer dolazi od coveka koji je na vlasti?
Da li cemo im reci da nasilju ima mesta zato sto dolazi od nekoga ko je funkcioner vlasti? Da li cemo im reci da je nesto sto je – blago cu reci – nastrano, drustveno opravdano zato sto o tome ne treba javno da se govori? Necemo.
I, da podsetim – poslednje pitanje je »pa sta hoces, ovo je Srbija« pri cemu mi se verovatno sugerise da u Srbiji postoje muskarci, koje ja postujem, koji hoce da ispune neke svoje zelje i potrebe.
Podsecam, ovo je Srbija Isidore Sekulic, Desanke Maksimovic, Biljane Vilimon, Natase Milojevic, Jelene Milenkovic, Olgice Kircanski i mnogih drugih, ovo je Srbija i tih zena koje pokazuju hrabrost da se suoce sa necim sa cime bi trebalo da se celo drustvo suoci i izbori.
I jos nesto, Srbija je takodje zenskog roda.