Bojan al Pinto-Brkic

Ono sto se naziva ratom u Makedoniji tesko da bi moglo biti registrovano kao patent. Nama, koji smo gledali sve uzase poslednjih deset godina, to nije zanimljivo, ali oni koji nisu shvatili zasto je Balkan najsiromasniji/najnestabilniji region u Evropi, ovih dana uce iz nevesto sacinjene kompilacije poteza koji su vec unistili milione zivota.
Cinizam je valjda glavno oruzje ucesnika i svedoka, pri cemu i jednih i drugih ima previse; naivnih posmatraca takodje. Od silnih mirovnih inicijativa, videli smo sukobe, od povezivanja nestabilnost, od saradnje – glamurozno nista. Interesantno, ne zna se koje su inicijative neplodotvornije, lokalne ili one sponzorisane od strane velikih sila (premda se sa izvesnom sigurnoscu moze tvrditi da americke imaju trenutnog efekta da bi na duze staze potonule, dok zapadnoevropske daju iluziju dugorocnih rezultata). Letnji rat u Makedoniji bice spoj ta dva i sve su prilike da ce se sa medjusobnih obracuna snaga bezbednosti i gerilaca ubrzo preci na ubijanje civila, tek toliko da sukob osigura sebi buducnost, a toboze zabrinute strane cekace da se tu neko dobrovoljno razoruza, kako bi one hrabro intervenisale i, po mogucstvu, (p)ostale neophodne do vecnosti. Splet dogadjaja u susedstvu, raspad SRJ, pripreme za izbore na Kosovu, referendum u Crnoj Gori, nekakve izbore u ostatku Srbije, izbori u Albaniji, izbori u Bugarskoj i nepoznanice oko formiranja vlade, povremeni izlivi nacionalizma u Grckoj, gotovo garantuje da ce zaracene strane imati odresene ruke u ostvarivanju sopstvenih vizija o (zajednickoj) buducnosti.
Kako pomoci Makedoniji, ako nema onih koji zele da im se pomogne ili se ne cuju? Vojno? Zvanicno Skoplje i gerilci pokusavaju na sve strane da kupe oruzje. Vlada, naravno, zna da je budzet za ovu godinu ispraznjen, ali veliko je pitanje da li vlada uopste upravlja zemljom. Oko predsednika Borisa Trajkovskog okuplja se ne bas legitiman i legalno izabran ratni kabinet, kojem se povremeno ucini da ce slomiti gerilce ako ih artiljerijom i helikopterima desetkuje u nekom selu. Kad ne uspeju u nameri, onda malo izigravaju mirotvorce, druga strana tad napada, da bi prihvatila prekid vatre cim se nadje pod vatrom, a zatim obe traze sredstva od medjunarodne zajednice.
Ulozi su veliki. Mir, koji je postao glavna roba u Makedoniji, nije samo mir u Makedoniji. Stabilnost, ali i mnogo vise u regionu poznatom po sili spojenih sudova danas zavisi od toga hoce li Albanci pristati da zive u Makedoniji i hoce li Makedonci pristati da zive u Makedoniji sa Albancima. Ako u sprovodjenju Milosevica u Hag niste videli neku istorijsku pravdu (uvek problematicna kategorija), evo teme za razmisljanje: Srbija, koja je ratovala u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosovu, a ratovala bi i u Crnoj Gori da je NATO nije onemogucio, polaze nade u obnavljanje drustva i ekonomski oporavak, od cega nece biti bogzna sta nastavi li se rat u Makedoniji. Svaku neozbiljnost tumacite kao malicioznost.