Napokon i to se dogodilo! Vlada Republike Srbije je na svojoj sednici 28. juna donela odluku da se Slobodan Milosevic isporuci Haskom tribunalu (Sluzbeni glasnik Republike Srbije br. 37, od 28. 06. 2001) zbog konstantne visemesecne opstrukcije ostataka propalog rezima olicenih u prinudnim koalicionim partnerima DOS-u na saveznom nivou SNP-u i u krnjem Ustavnom sudu SRJ. I to istom onom koji je na »ustavan« nacin odobrio svojevremenu Milosevicevu promenu dva kljucna clana Ustava SRJ (6. jula 2000) kojima je narusena ravnopravnost dveju republika clanica na teret one manje tj. Crne Gore, a potom sasvim »ustavnim« ocenio izbornu kradju i rezimsku prevaru glasaca na septembarskim izborima 2000. godine (4. oktobra) da bi samo 36 casova docnije doneo »ustavnu« presudu kojom se priznaju rezultati izbora, odnosno pobeda dr Vojislava Kostunice i DOS-a.
I unutar DOS-a tvrda, nacionalna struja dr Kostunice logisticki potpomognuta pravnicima–ekspertima slicne ili iste duhovne provenijencije, zagovarala je ideju da sa Medjunarodnim tribunalom u Hagu valja saradjivati ali ne putem izrucenja nasih gradjana. Ta struja unutar DOS-a neretko je primala izraze razumevanja iz redova sadasnje opozicije (SPS-SRS), a otvorene komplimente dojucerasnje Miloseviceve duhovne sabrace iz Socijalisticke narodne partije Crne Gore. Sve u ime »ocuvanja Jugoslavije«.¹ Kao da je sasvim svejedno u kakvoj Jugoslaviji zivimo! »Ocuvati Jugoslaviju«, po svaku cenu, dakle makar i nedemokratsku, unitarizovanu, neevropeizovanu nije nista drugo do izabrati put tiranije, ropstva i nesrece, dakle nesto vec vidjeno.
Iako je odluka Vlade Srbije politicka, a ne sudska² ona je doslovno iznudjena postupcima nepopustljivih struja u saveznoj vlasti u pokusaju zloupotrebe pravne procedure u smislu odugovlacenja izrucenja Milosevica kao simbola zlocina srpskog etnosa pocinjenog drugima na tlu eks Jugoslavije. Transfer coveka koji je direktni krivac za smrt pola miliona ljudi, vise miliona unesrecenih i raseljenih ciji su zivoti definitivno unisteni, jeste sjajan primer priznanja da su i Srbi cinili zlocine na sta nasa javnost nikako ne moze da se navikne posle decenijske besomucne propagande o vecitoj »ugrozenosti Srba svuda i na svakom mestu«. Zar je trebalo da se dogode hladnjace kod Kladova, masovne grobnice albanskog zivlja kod Petrovog Sela i na vojnom poligonu kraj Batajnice pa da nasa javnost stidljivo, ne verujuci svojim ocima, tek nazre da i »nebeski narod« nije imun od najsvirepijih i najkrvolocnijih zlocina.³
Zar treba ostati ravnodusan prema cinjenici da je od 1. marta 1998. pa do 24. marta 1999. na Kosovu pobijeno preko 30 000 Albanaca?⁴ A koliko ih je samo prognano i ubijeno od 24. marta do 10. juna verovatno nikada nece biti utvrdjeno. Zar normalan covek moze ostati ravnodusan prema zlocinu urbicida (Vukovar – »oslobodjen« do temelja, Osijek, Zadar, Dubrovnik, Sarajevo), prema masovnom masakru u Srebrenici (8–15. jula 1995) kada je za samo sedam dana pobijeno 8000 muslimanskih civila od strane tzv. Vojske Republike Srpske po naredjenju njenog glavnokomandujuceg, generala Ratka Mladica, koji je dugo uzivao (a ko zna, mozda i sada uziva?) gostoprimstvo Beograda? U ime cega? »Ocuvanja Jugoslavije«?

Ne, ne, sramna je i moralno nedopustiva ideja o tome, ma koliko ona, nazalost, bila realisticna – a politika je uvek realisticna – da je Milosevic isporucen Hagu radi trgovine! (a politicari domaci i strani to zaista misle – vi nama Milosevica, mi vama milijardu dolara na Donatorskoj konferenciji!).
To je za potpisnika ovih redova certifikacija zlocina, njegova novcana overa! Ono sto kao pojedinci, odgovorni prema sebi, svojoj savesti, prema svojoj porodici i okruzenju, na kraju krajeva i prema narodu kojem pripadamo – autor ovog teksta, slucajno, srpskom – moramo da shvatimo jeste da se zlocin ne sme izrazavati kvantumom novcanih jedinica zelenkaste boje, vec da je Milosevic simbol ucinjenog nedela, da je duh Milosevica jos uvek u mnogima od nas i da ga sto pre odatle moramo izgnati. Pogresno veruju mnogi da poistovecenje sa sopstvenim narodom obavezno znaci poistovecenje sa zlocinom pojedinaca iz toga naroda. Naprotiv.
To sto su motivi Vlade Republike Srbije pragmaticni (1. ako ga ne isporucimo bila bi to blamaza nase demokratske vlasti, 2. upropastili bismo Donatorsku konferenciju, i tek pod 3. upropastili buducnost Srbije) mogu biti, u kontekstu napred recenog, sasvim razumljivi. Ali nasi motivi su kvalitativno drugaciji od motiva politike i politicara: oni se baziraju na nasoj savesti za (ne)ucinjeno ili nedovoljno ucinjeno da se sprece pojedinci iz nasih redova poput Slobodana Milosevica, Martica, Karadzica, Mladica i drugih da cine zlocine u nase ime.

¹ Zanimljivo je da su tu sintagmu nekriticki naivno prihvatili i neki gradjanski orijentisani krugovi, a o nezavisnim medijima da i ne govorimo. Setimo se samo naslova iz novina koji Mila Djukanovica nazivaju pogrdnim imenima ili se toboz u cudu pitaju: Zar tako Milo? pri tom ne shvatajuci da sintagma »ocuvanja Jugoslavije« ne samo da je rabljena u doba najveceg uspona Slobodana Milosevica, nego je dovela do najtragicnijih posledica.
² »Izrucenje Milosevica Haskom tribunalu se ne moze smatrati zakonitim« izjavio je predsednik SRJ Vojislav Kostunica. Dodao je u svojoj izjavi za javnost i to da se »odluka Ustavnog suda mora postovati« pri tom potpuno gubeci iz vida istinu da ni on ni DOS nisu ispostovali odluku tog istog Ustavnog suda od 4. oktobra 2000. godine o »obaveznom drugom krugu izbora«. Da i ne govorimo o »ustavnosti« njegovog izbora za predsednika SRJ s obzirom na sestojulski ustavni udar njegovog prethodnika. Toliko o zakonitosti i legalizmu!
³ Nije to, dakako, iskljucivo srpski sindrom. Po ulasku saveznika u Berlin 1945. godine nemackim gradjanima su prikazivani autenticni nacisticki filmski zapisi o gasnim komorama za Jevreje, o streljanjima, masovnim grobnicama. Obicni nemacki gradjani nisu u to mogli da poveruju uporno tvrdeci da »dobri duh nemackog naroda nikada ne bi mogao tako sta da ucini« (videti pismo T. Mana Valteru fon Molou od 7. septembra 1945).
⁴ U utorak 3. marta 1998. godine, samo dva dana nakon otpocinjanja neprijateljstava, deset hiljada Albanaca je prisustvovalo sahrani 20 masakriranih civila od strane policije Slobodana Milosevica, koje se zbilo na potezu izmedju sela Kirez i Likostan, 40 kilometara zapadno od Pristine. (O tome detaljnije u »Etnismo«, informilo pri etnaj problemoj, n-ro 63, od 20. 06. 1998, naslovna strana sa fotografijom.)